ЧЕТВРТА ПОЛИТИЧКА ТЕОРИЈА – ПОЛАЗИШТЕ ЗА ОБЛИКОВАЊЕ МУЛТИПОЛАРНОГ СВЕТА

प्राथमिक टैब्स

Мултиполарни свет карактеришу неке посебне претпоставке, баш као и униполарни свет (глобализам и мондијализам). Штавише, мултиполарност заговара (мета)идеологију супротну либералној идеологији. Али, не зато што су старе идеологије, које су се супротстављале либерализму (фашизам и комунизам) историјски колабирале, нити зато што су оне изгубиле, него зато што оне у својој структури садрже једну врсту идеолошког вируса који је – заједно с притиском (либерализма) од споља – напослетку означио пораз све три идеологије. У политологији је за све варијанте либерализма, као и за либералну демократију, прихваћен назив „Прва политичка теорија“. Комунизам је „друга“, а спектар идеологија које су на било који начин блиске европском фашизму и „трећем путу“, начелно се назива „Трећом политичком теоријом“.

Савремена глобализација градила се на полазиштима прве политичке теорије која је била издигнута до степена цивилизацијске матрице – парадигме чији је чисти израз савремени атлантизам и „цивилизација Мора“. Стога глобализација подразумева трансформацију либерализма у неку још општију структуру – различиту и од класичне идеологије, и од политичке теорије.

Либерализам (или, тачније, неолиберализам) постао је планетарна (мета)идеологија која се, с једне стране, стопила с атлантистичком социолошком матрицом „цивилизације Мора“, а с друге стране, са чисто идеолошког становишта, та се идеологија срозала на пуки објект у глобализованом свету. Носиоци те (мета)идеологије постали су данас, не толико интелектуалци, политичари и јавне особе, нити масовни медији, колико сâма технологија и облици финансијског платног промета, индивидуални хексадецимални електронски бројеви, малопродајни ланци, модне марке и кућни апарати. Тешко је наћи бољег промотера неолибералне (мета)идеологије од ланца Мекдоналдових ресторана брзе хране, Windows оперативног систава, претраживача Google, кредитних картица и мобилних телефона. Сви ти предмети и технологије емитују идеолошку енергију објекта који позива на „конектовање“, „сурфовање“, „повођење за најновијим трендом“, итд.

Савремени либерализам никога не уверава, не образлаже, не доказује своју исправност и конзистентност – он свакодневне радње хвата у своју глобалну мрежу, која, такође, постаје нужна и која се инсталира у хардвер баш попут рачунарског програма.

Међутим, потребно је и да се мултиполарни свет, такође, смести унутар одређене идеолошке теорије, односно на полазишта која се делотворно могу супротставити неолиберализму – тако да та теорија одражава (мета)идеологију и другачију парадигму, односно другачији тип цивилизације, континенталну оријентацију, а не морску. Да би била прецизна, та се политичка теорија мора обликовати што је могуће више уопштено, флексибилно те тако буде способна да обухвати најразличитије, повремено противречне, идејне оквире. Мултиполарност претпоставља вредности у разноврсности, коју узима као позитиван феномен. Зато мултиполарност као потпуно аутентична (мета)идеологија не може постати нити догматска, нити круто структурирана. Њена главна и општа особина биће управо заговарање широког спектра аутентичних, локалних и регионалних, социолошких, културних, политичких и економских могућности, с обзиром на њену супротстављеност либералној једнообразности и стандардизацији у глобалном, универзалном човечанству.

Иако друга и трећа политичка теорија постоје у другачијим историјским околностима, данас већ подједнако неприхватљивим и неделотворним, потребно је запитати се о развоју „четврте политичке теорије“. Управо у том смеру се креће разматрање савремених руских социолога, политолога и филозофа (1) , као и једног спектра европских интелектуалаца у континенталним центрима. (2)

У свом најопштијем облику  „Четврта политичка теорија“ садржи следећа основна полазишта:
•  главно начело је слобода друштвених заједница, односно слободан избор динамике и смера у њиховом историјском развоју, стварање различитих друштвено-политичких и културалних облика; (3)
•  афирмација временског плуралитета између линеарног времена и „напретка“, јер време је нешто више од локалнога социолошког феномена у цивилизацији Запада. (4)
•  признавање потпуне једнакости западних и источних, модерних и архаичних, технолошки и економски развијених и такозваних „заосталих“ народа;
•  одбацивање сваког експлицитног и имплицитног облика расизма (расизам културални, економски, технолошки, цивилизацијски итд.);
•  признавање права друштвених заједница да стварају верске политичке идеје, као и секуларне, или да их уопште не стварају; теологија и догматика (чак и митологија) могу служити као озбиљно тле за доношење политичких одлука, једнако као и секуларна логика и рационални интереси;
•  обавезно повезивање друштвено-политичких и културалних облика како у простору, тако и у историји као специфичном семантичком пољу изван којега разноврсна друштва губе своју сврху;
•  наглашавање појмова попут Dasein, или ту-битак, који је различит за представнике разноврсних друштава; у ствари је основни састојак у стварању „четврте политичке теорије“; (5)
•  признавање плуралитета и разноврсности као највише животне вредности, тако да сваки спољни насртај (посебно глобалистички) мора резултирати санкцијама од стране надлежних политичких и стратешких тела која признају Четврту политичку теорију и мултиполарни свет. (6)

Подсетимо се и теорије Карла Шмита о „Земљином Номосу“, из које се могу извести следећи најважнији закључци, према наводу савременога француског филозофа Алена де Беноа:

"Шмит је установио да су на Земљи до сада постојала три Номоса. Први Номос је Номос антике и средњовековља, када су цивилизације живеле у приличној изолацији једна од друге. Каткад је било покушаја империјалног повезивања у, на пример, Римско, Немачко или Византијско царство. Други Номос је настао почетком модерне, када су се појавиле модерне државе и нације, после 1648. године и Вестфалског споразума, а завршио се уз два светска рата – то је Номос „нација-држава“. Трећи Земљин Номос је стигао са биполарном регулативом у време Хладнога рата, када је свет био подељен између источног и западног: тај Номос завршио се падом Берлинскога зида и распадом Совјетскога Савеза." (7)

Аутор даље наставља: "Питање је који ће нови Земљин Номос бити четврти? Ту се, дакле, приближавамо теми Четврте политичке теорије која се тек треба родити. Тај „Четврти Земљин Номос“ управо покушава да дође на свет. Мислим, и дубоко се надам, да ће тај четврти Номос постати велика континентална логика евроазијства, евроазијскога континента." (8)

- - -

(1) Дугин, А., Четврта политичка теорија. Амфора, Санкт-Петербург, 2009.
(2) Де Беноа, А., Против либерализма. Амфора, Санкт-Петербург, 2009.
(3) Жаринов, С., „Слобода као основа 4ПТ“. Четвертая политическая теорияМосква, 2011. Но 1.
(4) Дугин, А., Социологија имагинарног. Увод у структуралну социологију. Москва, 2010.г.
Уп. такође, Дугин, А., Социологија руског друштва. Москва, 2010.г.
(5) Дугин, А., Мартин Хајдегер и могућност руске филозофије. Академический проект,
Москва, 2011.г.
(6) Дугин, А., Четврта политичка теорија. Оп. цит. 20
(7) Де Беноа, А. Против либерализма. Амфора, Санкт-Петербург, 2009.г.
(8) Исто.