Критика либерализма и парламентаризма код Карла Шмита

Примарни табови

Критика либерализма и парламентаризма код Карла Шмита

После распада СССР-а и неуспеха реал-социјалистичког експеримента, либерализам је после једног дужег периода маргинализације поново постао доминантна мисао. Његова доминантност показивала се пре свега у економији када се за све невоље препоручивао лек слободног тржишта, али и у политици када се поново јавила мисао да је најбоља држава она која најмање влада. Такав либерализам је у социјалистичкој (комунистичкој)[1] мисли изгубио достојног противника, јер више није у стању да представља реалну алтернативу систему либералне демократије и слободном тржишту.[2] Ипак, либерализам је поново открио свог старог противника препознавши га у Карлу Шмиту, који дефинитивно потпада под, поперовски речено, „непријатеље отвореног друштва“. Како примећује Цветићанин „Шмит је постао актуелан, зато што је постао опасан.“[3] Овакав Шмит који је опасан по либерализам постаје поново интересантан новој десници, која остаје на антилибералним позицијама, старе, примордијалне деснице.

[4] У исто време Шмитову критику либерализма прихвата и антиглобалистичка левица. Са друге стране, Миша Ђурковић, сматра да изучавање Шмита највише може користити самим либералима.[5]

Уобичајено је сврставање Шмита у тзв. антидемократске писце. Па ипак, како то предочава Андреас Каливас, још увек не постоји систематски рад о односу између Шмита и демократске мисли.[6] И као што само Калавис примећује Шмит није против сваке демократије, али јесте против онога што се назива либерална демократија. У књизи Духовно-повесни положај данашњег парламентаризма Шмит излаже сопствено схватање демократије кроз полемику са парламентаризмом онако како га види у Вајмарској републици. Он на себе преузима задатак да објасни суштину демократије и разграничи је од парламентаризма односно либерализма.

„Веровање у парламентаризам, у government by discussion, припада мисаоном свету либерализма. Оно не припада демократији. Обоје, либерализам и демократија, морају се одвојити једно од другога како би се спознала хетерогено састављена творевина која сачињава модерну масовну демократију.“[7]

Њему је ово одвајање неопходно да би тиме објаснио оно што он назива кризама демократије, парламентаризма и модерне државе. Њега, свакако, највише занима криза парламентаризма односно „слом парламентарне државе законодавства“.[8] Тако Шмит приступа напору да одвоји демократију од либерализма. Његов главни политички непријатељ, кроз цео његов опус, дакле неће бити демократија као таква. Он је за свог главног непријатеља означио Бакуњинов атеистички анархизам,

[9] али се њиме неће толико подробно бавити. Од почетка до краја Шмит ће главну оштрицу своје критике усмерити према либерализму. То је донекле и разумљиво. Либерали по Шмитовом мишљењу остају стално на пола пута, те у крајњем несвесно помажу победу комунистичког непријатеља. Шмит примећује да либерализам не жели да се опредељује, он жели да остане неутралан. Такав либерализам ипак постаје непријатељ. Као и Донозо Кортес, али и други европски примордијални конзервативци,[10] и Шмит изводи закључак да „на дужи рок све странке раде за социјализам.“[11] У том смислу може се разумети тежња да се размрда буржоаско-либерална самозадовољност. Јер ако се европска цивилизација налази у опасности од унутрашњих и спољашњих „варвара“, који су се сусрели управо на „руском тлу, у руској републици совјета“[12], либерализам не може понудити одговарајуће решење. Схватања либерализма нису дорасла новој ситуацији те их је због тога потребно превазићи. На то упућује Шмитова реченица „Можда се епоха дискусије уопште ближи крају.“[13] Ради се дакле о смени епоха. Из Шмитове перспективе, као и по мишљењу свих осталих конзервативних револуционара у Европи тога доба, либерализам, парламентарна законодавна држава и све њене институције налазе се у дубокој кризи што се провлачи као мотив у готово свим Шмитовим делима. Такође за Шмита борба против либерализма представља и саставни део борбе против Вајмара, Женеве и Версаја.

[14] Без рушења либералног поретка у земљи немогуће[15] је повратити немачку моћ у Европи. Без дискредитације поретка створеног 1919. године немогуће је створити претпоставке за национално буђење Немачке. У оба случаја потребно је обрачунати се са либерализмом на коме почивају и унутрашњи и европски поредак.

Посебно је битна Шмитова критика парламентаризма за кога сматра да је изневеривши своје основне принципе изгубио право на постојање. Тиме је Шмит постао један од битнијих критичара либерализма. Према мишљењу Мише Ђурковића не постоји боље тумачење историје либералних идеја у ХIХ од оног које је дао Карл Шмит у књизи Духовно-повесни положај данашњегпарламентаризма. [16]

Филозофски темељи класичног либерализма постављени су у раздобљу од XVI до XVIII века. У његове утемељиваче спадају, Лок, Бентам, Хјум, Монтескје, Кант, Хумболт и многи други. Главно извориште либерализма је теорија о природним правима. Основна мисао либерализма је идеја о индивидуалној слободи као изворном праву сваке људске јединке. Реч је дакле о суштинској аутономији сваког појединца према сваком другом човеку и према свакој власти. У основи либерализма налази се дакле индивидуалистички принцип. Либерализам се због свог наглашавања слободе поставља као идеја еманципације човека. Стога су либерали неповерљиви према превеликој државној власти, а мисао либерализма поистовећује се са ограничењем државе. Тако из мисаоне базе либерализма долази и мисао о правној држави, односно владавини права.

Шмит примећује да је либерализам настао као опрека апсолутистичкој држави. У тој борби, либерализам је правио најразличитије коалиције са нелибералним елементима и идејама као што су национал-либерали, социјал-либерали, либерални католици, слободни конзервативци. Ипак најзанимљивије је савезништво између либерализма и демократије. Систематска теорија либерализма се према Шмиту односи на борбу против државе и пружа читав низ метода којима би се државна власт контролисала ради заштите индивидуалне слободе и приватне својине.

«У том контексту, права појединца су есенцијално неограничена, а држава и њена моћ ограничени. Држави је тачно одређено шта сме да ради. Свуда је омогућена и правно гарантована контрола посебних органа. У том контексту, лична слобода појединца је неограничена.»[17]

Према томе, закључује Шмит, либерализам је утемељен у приватном.[18] За Шмита либерализам је исто што и борба против државе и политичког. Шмит иде још даље сматрајући да до краја изведена правна држава, престаје бити државом, будући да „би на место политичког јединства дошла пука правна заједница која је, бар по фикцији неполитичка.“[19] Наравно, Шмитова замерка је да је и та борба против политике заправо борба која има политички смисао. Тако по Шмиту, ни либерали не могу побећи од судбине политике ма колико се трудили или се таквим представљали. Борбу либерализма против државе и политике Шмит види у идеји аутономије различитих подручја људског живота. За Шмита политичко нема своје сопствено подручје стварности, те свако питање уколико је меродавно и довољно снажно да може људе поделити по линији пријатељи-непријатељ може постати политичко. Према немачком правнику, док политичко своју снагу црпе из било код подручја стварности, дотле либерализам инсистира на строгој одвојености политике и привреде, политике и религије, политике и права...

«Да производња и потрошња, формирање цена и тржиште имају своју сопстену сферу и да их не могу дириговати ни етика ни естетика ни религија, а понајмање политика, то је важило као једна од малобројних заиста неоспорних, несумњивих догми тог либералног доба.»[20]

У том смислу, либерална буржоазија била је највише заинтересована за аутономију економске сфере и очување приватног власништва. Либерализам жели да државу стави у службу друштва. Шмит се позива на Пејна за кога је друштво резултат наших разумно регулисаних потреба, а држава резултат наших порока.[21] Одатле Шмит закључује да је тежња либерала да државу ставе у службу друштва. Либерали желе да превладају моћ и власт, који су «за либерално-правнодржавно мишљење: зло по себи, way of beast, како каже Лок»[22] како би остварили победу права над моћи. Тако либерали против државе и политике од самог почетка истичу приговор насиља. Либерализам је дакле не друго него политика деполитизације. Шмитово бављење појмом политичког у основи представља његов покушај указивања на важност политике и политичког у времену за које Шмит сматра да тежи протеривању политике из света и живота о чему доста речито говори и његов есеј, Доба неутрализација и деполитизација. Тако немачки правник примећује: „Ништа данас није модерније од борбе против политичкога. Амерички финансијери, индустријски техничари, марксисти социјалисти, анархосиндикалисти револуционари уједињују се у захтеву да се мора одстранити необјективна владавина политике над објективношћу привредног живота.“[23] Ова борба деполитизације и неутрализације, борба против власти и државе, према Шмиту и није друго него наслеђе либерализма. Ово наслеђе либерализма прихватили су и сви други: индустријски техничари, марксисти, финансијери, анархо-синдикалисти. Колико год били различити између себе, сви се они слажу да политику и политичко треба ограничити и везати. Шмит тако указује да се политика и политичко узимају као својеврсна „ружна реч“, али и да је та борба против политике у крајњем ништа друго него политика.[24] Та ружна реч користи се у политичке сврхе као етикета коју треба прилепити противнику, при чему се његов поглед на свет представља као политички, односно необјективан. Тако Шмит каже: „Данас знамо да у политику спада то да се сопствено схватање представи као 'неполитичко', а питања и мишљења противника као 'политичка', и ми смо у међувремену стекли искуство да државно и уставно право често почињу баш тамо где су у оним временим престајали.“[25] Другим речима, ма колико се желело, политика се ипак не може протерати из света. Ма које подручје (теологија, метафизика, морал, економија или наука и техника) узето за централно подручје оно се ипак не може ослободити политике. Према томе, либерална теорија је у основи ништа друго него борба против државе и политичког. Шмит се пита да ли постоји нека позитивна либерална теорија државе. Његов одговор је негативан.

«Питање је, међутим, да ли се из чистог и консеквентног појма индивидуалистичког либерализма може добити специфично политичка идеја. То се мора порећи. Јер, негација политичкога која је садржана у сваком консеквентном индивидуализму свакако води ка политичкој пракси неповерења према свим замисливим политичким моћим и државним облицима, али никада не води сопственој позитивној теорији о држави и политици.»[26]

Шмит мисли да грађански либерализам нема формирану сопствену теорију државе, као ни политичку теорију. Тако по Шмиту, ни романтика која за њега представља традицијски и феудални либерализам није успела да формира своју политичку теорију већ се прилагођавала владајућим политичким енергијама. За Шмита тако не може постојати либерална теорија политике већ само либерална критика политике. Он одбацује идеју да слобода може бити бит поретка, позајмљујући од Мацинија мисао да слобода не конституише ништа. Шмит сматра да либерали немају слуха за питање о облику државе те да га избегавају поделом власти. „Није више у питању облик државе него уместо тога организација законодавне, извршне власти, итд.“[27] Шмит долази до закључка да пошто либерализам нема слуха за облик државе, он постаје status mixtus. У либералној држави законодавство је организовано на демократски начин, а егзекутива на монархијски. Према томе, за њега либерализам није конструктиван него доследно негативан, јер у конструкцији државе не полази од политичког јединства него од личне слободе. Либерализам за Шмита уништава суштину политичког, јер и принцип личне слободе и принцип поделе власти су аполитични.[28]

Ипак, либерализам није као анархизам негирао државу, али је настојао да од државе и политике важи само још оно што осигурава услове индивидуалне слободе и приватне својине те отклања сметње слободи и слободној размени. У том смислу, појам правне, односно како Шмит каже „приватноправне“ државе служи само као полуга коју либерали користе да би уклонили политичко као „сферу освајачког насиља“.[29] Шмит релативизује либерално схватање правне државе. Ово схватање покушава да државу и политику ограничи правом. Управо супротно Шмит ову схему обрће, доказујући да је право заправо израз политичке воље. Шмит полази од своје теорије суверенитета које надовезује на Бодена и Хобса, и супротставља је новокантовској филозофији права чији је представник Ханс Келзен. Заправо, својом теоријом суверенитета Шмит се обрушава на либерализам и теорију правне државе односно оно што он назива „држава законодавства“[30]. Он владавину закона схвата само као апстракцију иза које заправо владају они који доносе и примењују правне норме. Када се у једном друштву сукобе снажни и различити интереси, тада их правне категорије више не могу обухватити, а право их не може регулисати. Законитост тада заправо само потврђује неправде, односно привилегије једне интересне групе науштрб других под маском формалне правде. За Шмита ово представља «лицемерност права».[31] У таквој либералној држави законодавства, владавина над људима и даље остаје да важи, само што она сада почива на економској основи. Шмит ће тако приметии да „народ може имати најлибералнији устав на свету, а ипак остати крдо робова ренте и наднице“.[32] За Шмита је таква владавина у стварности још и тежа и гора од отворене политичке диктатуре будући да за њу не важи никаква политичка одговорност.

„Владавина над људима која почива на економској основи мора се јавити као страховита обмана баш онда када остаје неполитичка тиме што избегава сваку политичку одговорност и очевидност. (...) сфера размене има своје уске границе и своје специфично подручје, и немају све ствари прометну вредност. За политичку слободу нпр. и политичку независност нема правичног еквивалента, ма колико сума за подмићивање била велика.„[33]

Економска владавина за Шмита личи на владавину зеленаша и уцењивача који су се оградили привидно неутралним системом права и правне државе, те са тих позиција сваки покушај да се израбљени и обесправљени одбране виде као напад на право и поредак. У либералној држави по Шмиту од народа постаје само на једној страни културно заинтересована публика, а на другој погонски и радни персонал. Власт се растаче на духовном плану на пропаганду и масовну сугестију, а на привредном полу на контролу. Центар тог глобуса чији су полови економија и индивидуалистички (приватнопаравни) морал, за Шмита је појам приватне својине. У том смислу, за Шмита либерализам представља у основи плутократију која се само заклања иза деполитизације и неутрализације. Другим речима, Шмитова критика либерализма приближава се оној формули која суштину либерализма приказује као формулу помоћу које богати постају још богатији, а сиромашни све сиромашнији. Занимљиво је да до оваквог закључка Шмит не долази полазећи од економије и економских показатеља него анализом самих политичких, правних па и метафизичких основа либерализма. Како закључује Валентини, за Шмита „Либерализам је 'поликратски режим који потпомаже компромисе интереса који се сукобљавају на штету интереса заједнице.“[34] Либерализам штитећи економске интересе разних група заправо разбија друштвену заједницу. Будући да Шмит саму државу схвата као политичко јединство народа,[35] либерализам разбија такво јединство те самим тим разбија и државу. Тако је либерализам „настојао да политичко веже полазећи од етичкога и да га подреди економскоме; он је створио учење о подели и балансирању 'власти', тј. систем препрека и контрола државе који се не може означити као теорија државе или политички принцип конституције.“[36] Тако за Шмита либерална владавина није облик државе него заправо систем којим се држава стваља под контролу и ограничава. Да би се остварило балансирање власти, односно да би се обезбедила контрола државе, либерализам се ослања на институције јавности и дискусије.

Шмит у политичкој пракси либерала уочава чудновате противуречности либерализма.[37] У том смислу, Шмит се позива на Лоренца фон Штајна, Донозо Кортеса и Фридриха Јулиуса Штала. Сви они у своје време опажају да мржња према краљевини и аристократији тера либерале улево, али страх за посед и неповерење према радикалној демократији и социјализму либерале, у исто време, води на десну страну политичког спектра. Либерализам остаје разапет између својих двају непријатеља. Штајново органско објашњење овакве природе либерала Шмита не задовољава. Он покушава да сазна суштину либерализма и налази је у либералној метафизици, у једном метафизичком принципу из кога се либерализам изводи.

„Неопходно је да се либерализам сагледа као консеквентан, обухватан, метафизички систем. Обично се разматра само економски закључак да из слободне привредне конкуренције приватних индивидуа, из слободе уговарања, трговине и радиности, сами од себе произлазе социјална хармонија интереса и највеће могуће богатство. Све је то, међутим, само случај примене општег либералног принципа. Сасвим је исто да из слободне борбе мишљења настане истина као и хармонија која сама од себе произлази из надметања. Ту лежи и духовно језгро тог мишљења уопште, његов специфичан однос према истини, која постаје пука функција вечног надметања мишљења. У односу на истину, то значи одступање од дефинитивног резултата.“[38]

Либерализам за Шмита тако постаје један заокружени систем, настао из свог основног принципа. За идејно-историјско истраживање либерализма, према томе нису од одлучујуће важности економски постулати, слободна трговина или занати. И они произилазе из метафизичког принципа либерализма. Суштина либерализма је вечито надметање и вечна дискусија. У немачкој романтици, та вечна дискусија била је присутна у форми романтичарске представе о вечном разговору. Овде вечни разговор игра улогу коју би „вечито тржиште“ играло у либералној економији. Тиме се схвата да слобода говора, слобода штампе, слобода окупљања и слобода дискусије нису за либерализам само корисне ствари, него манифестације његове суштине и његова животна питања. Тако Шмит иде за Кортесом дефинишући буржоазију као класу која дискутује, чија су религија слобода говора и штампе. „Под системом примерице једног Кондорсеа (Condorcet) ... ипак се мора стварно веровати да се идеал политичког живота састоји у томе да не само законодавно тело него и читаво становништво дискутује, да се људско друштво претвори у један огромни клуб и да истина на тај начин сама од себе произађе путем гласања.“[39]

Овде се најбоље очитује либерални однос према истини. Истина се појављује кроз дискусију, и кроз сучељавање аргумената из којег је искључена свака примена силе. Претпоставка је да у таквој дискусији побеђује разум. Кроз борбу аргумената искристалисаће се мишљење које је најближе истини, односно оно које је најрационалније. За Шмита ово представља тзв. „релативни рационализам“. Пада у очи сличност између Шмитовог и Поперовог схватања либерализма. Као што Шмит примећује, релативни рационализам ограничава се на релативну истину.[40] Кенедијева такође уочава не само политички него и епистемолошки значај дискусије за либералну теорију.[41] Тако либерална теорија полази од претпоставке да се политички конфликти могу трансформисати у ствар мишљења. У складу са својим декларисаним децизионизмом Шмит одбацује дискусију и борбу аргумената у политици. „Христос или Варвара, могуће [је] одговорити захтевом за одлагање или установљавањем једне истражне комисије.“[42]

Ипак, иако није у стању да формира посебну теорију државе, либерализам је у политици изнедрио парламентаризам. За Шмита је парламент најкарактеристичнија либерална институција. Шмит се тако супротставља популарном мишљењу да је парламент институција демократије. Он каже: „Веровање у парламентаризам, у government by discussion, припада мисаоном свету либерализма. Оно не припада демократији.“[43] У исто време, парламент онакав какав постоји у Вајмарској републици, за Шмита је и најпроблематичнија институција и фактор дезинтеграције. Настао из либерализма и парламент као институција служи ограничавању политике. Парламент је тако за Шмита типична грађанска институција створена да штити грађанство од државе. У складу са раним заговорницима парламентаризма (Берк, Бентам, Гизо, Мил), и у складу са оним што је означио као метафизички принцип либерализма, Шмит прихвата дефиницију парламентаризма као government by discussion.

Ratio парламента лежи, према згодној ознаци Рудолфа Сменда, у ономе што је 'динамичко-дијалектичко' тј. у процесу разјашњавања супротности и мњења из којег, као резултат, произилази исправна државна воља.“[44]

Класа која дискутује и чија идеологија се заснива на принципу дискусије и конкуренције следствено захтева и владавину дискусијом. Парламентаризам је према томе политички облик изашао из либерализма и заснован на истом метафизичком принципу. Колико је за Шмита либерална држава мешовити облик, толико је то случај и са парламентаризмом.[45] Парламентаризам је за Шмита мешовити политички облик, који у себи има највише аритократског елемента. Како примећује Ненад Закошек: „Он је 'посебна врста репрезентације' и 'случај аристокрације'. Као грађанска либерална институција он није институција феудалне аристокрације (то је био сталешки парламент), него аристокрације духа и изворности, и то у оној мјери у којој се заснива на избору најбољих. (...) парламент репрезентира и јавни ум који се конституира кроз јавну расправу.“[46]

Парламент дакле, треба да репрезентује јавни ум, односно у себи садржи веру да ће они најбољи, који чине аристократију духа, у међусобној дискусији, доћи до најбољих решења. Притом, Шмит наглашава да парламент има репрезентативан карактер само док се верује да се његова делатност одвија у јавности. Зато у темеље парламентаризма убраја слободну дискусију, јавност и слободу штампе које су за њега манифестације суштине либерализма.

„Све специфично парламентарне установе и норме добијају смисао тек захваљујући дискусији и јавности. То посебно важи за начело – које је уставно данас официјелно још признато, иако се практично у њега још верује – да је посланик независан од својих бирача и своје странке; то важи за прописе о слободи говора и имунитетима посланика, о јавности парламентарних расправа итд. Те установе постају неразумљиве ако принцип јавне дискусије не наилази више ни на какво поверење.“[47]

Дакле, парламентаризам се темељи на борби мишљења, односно на слободном надметању, различитих погледа на свет. Притом, Шмит јасно разграничава дискусију, слободно сучељавање аргумената, од преговарања. Преговарање и преговори су одувек постојали, али то према Шмиту, није исто што и аргументована дискусија. Преговори се не темеље на жељи да се створи рационална исправност, која настаје кроз суочавање и борбу мишљења (дакле, слободну конкуренцију) него на потреби да се прорачујанју интереси и повећају своје шансе за добитак, и да се у исто време смање шансе противничке стране. Преговори, дакле нису принцип на коме се темељи парламентаризам, него је то управо дискусија.

„Рационалним аргументима увери у истину и исправност или да се допусти да се буде уверен у истину и исправност. То Генц (Gentz) – у томе још поучен од либерала Берка – згодно формулише: карактеристика свих представничких уређења (он има на уму модеран парламент, за разлику од сталешких заступништава) јесте да закони произилазе из борбе мишљења (а не борбе интереса). У дискусију спадају заједничка уверења као премисе, спремност да се буде уверен, независност од страначког везивања, непристрасност према егоистичким интересима. Данас ће такву независност већина сматрати једва могућом. Међутим, и та скепса спада у кризу парламентаризма.“[48]

Поред слободне борбе мишљења, Шмит наглашава и јавност као битан принцип парламентаризма. Принцип јавности је у парламентаризму неопходан за конкуренцију мишљења у којој побеђује најбоље мишљење. Јавност је ту контролни орган против тајне политике и против корупције. Ипак, принцип јавности за Шмита не противуречи ставу да је либерализам утемељен у приватном. „Очекује се да ће јавни живот владати сам собом; јавним мнијењем влада пак тисак који је у приватном власништву.“[49] Такође, Шмит сматра да тајно гласање појединаца уништава принцип јавности. За њега нема јавности без народа ни народа без јавности. Шмит народ не схвата просто као скуп појединаца. Када се на изборима људи појављују као гласачи, када им се поверава јавна функција, они се појављују не као народ, него као приватне особе, као појединци.[50] Тако Шмит закључује да је либералима много важнија јавност мњења него само јавно мњење.

[51]

Принцип поделе власти, који се налази у корену либерализма такође је битан за функционисање парламента. Подела власти и баланс битан је либералима како би се осигурало да се сва власт никако не би могла концентрисати у једној тачки. Подела и баланс у парламентаризму имају двоструко значење. У првом смислу то је баланс између законодавне, извршне и судске власти. Реч је дакле о компликованом систему мешавине различитих политичких облика. „Демократски принцип по коме парламент зависи од народа је задржан, али са довољно учинковитим контраелементима. Влада је истовремено зависна и независна од парламента; најважнија је њена имплицитно дата моћ да распусти парламент.“[52] Шмит такође уочава сличност положаја председника Немачке са положајем „привременог монарха“, те се дакле ради о мешавини и балансу између демократских, аристократских и монархистичких елемената. Баланс међу њима треба да онемогућава да нека од ових власти има превагу у држави. Са друге стране, потребно је створити равнотежу и у самом парламенту и функцији балансирања погледа и мишљења. Различита мишљења и различити интереси у оквиру парламента морају су довести у одређени баланс. Шмит закључује у том смислу да је циљ парламента интеграција и константно обнављање политичког јединства. Међутим, Шмит исто тако закључује да је парламентаризам немоћан да створи политичко јединство. Ако је у доба борбе против монархије парламент заиста представљао уједињујући фактор буржоазије, нестанком непријатеља нестала је и снага парламента. Уместо да репрезентује политичко јединство народа, за Шмита парламент постаје „одраз социјалних и економских супротности“,[53] а његове одлуке плод компромиса разнородних чинилаца у вишепартијском систему.

[54]

Шмит примећује да је парламентарни појам закона, препознатљив још од монархомаха. Парламентаризам се, као и либерализам чији је производ, темељи на том старом схватању о потреби владавине закона, насупрот владавини људи. Ту се „конкретној личности Rex-a супротставља надлични Regnum и универзални Ratio који, према аристотеловско-схоластичкој традицији, чине суштину закона“. [55] У том смислу либерализам се везује за закон, односно за правну норму као противтежу личној заповести владара. Шмит цитира Крабеа за кога се идеја модерне државе очитује не у владавини лица (било природних, било правних), већ владавини норми – духовних моћи.[56] То је тачка спајања између правне државе (за Шмита државе законодавства) и либерализма. У складу са тим Шмит закључује да се «легитимност парламентарне државе законодавства 'састоји само у њеној легалности.»[57] Другим речима Шмит закључује да либерализам заједно са својим парламентаризом и није у стању да формира сопствену теорију легитимности. Зато легалност има тај смисао да порекне и замени сваку легитимност била она монархистичка или плебисцитарна. У таквој ситуацији рационалистичко-правнодржавни појам закона, као израз разума и правде, у парламентаризму има посебну снагу. Јер, закон донесен у парламенту, путем дискусије, односно путем рационалног сучељавања аргументата и противаргумената, има другачију основу и другачији карактер у односу на заповест која се заснива на ауторитету. Ово разликовање између закона и заповести примећује се још код Лока. Овде се сучељавају ratioи voluntas, интилигенција и слепа воља лишена норми[58]. Конституционализам и теорија правне државе јасно стају на страну владавине права насупрот владавини воље, коју су заступали апсолутисти. Са друге стране, добри закони могу бити донесени једино кроз представничке институције, путем аргументоване расправе, уз учешће јавности и као такви бити израз разума. Уз поделу власти и поимање владавине права спада у саму основу парламентаризма. Шмит међутим одбацује правни нормативизам и апстрактни свет чистог права и остаје веран одлуци и заповести владара, одбацујући рационалистичко-правнодржавни појам закона. За њега као и за Хобса ауторитет ствара закон (Auctoritas, non Veritas facit Legem).

Међутим, Шмит сматра да је парламент, као институција, изгубио своје морално и духовно тло, те се одржава само као празан апарат. Он стаје на становиште да је од парламентаризма остала само фасада.

„Велике политичке и привредне одлуке, у којима данас лежи судбина људи, нису више (ако су то икада и биле) резултат балансирања мишљења у јавном говору и одговору, и нису резултат парламентарних дебата. Учешће народног представништа у влади, парламентарна влада, показало се управо као најважније средство да се укине подела власти, а са њом и стара идеја парламентаризма.“[59]

Шмит дакле сматра да се парламент одваја од својих духовних принципа. Све више се ради у одборима и пододборима, одлуке се доносе иза затворених врата, на састанцима страначког руководства или при коалиционом договору, те према томе доносе се путем преговора, а не дискусије. Сами пленуми парламента у том случају, за Шмита постају само фарса и ништа друго. Шта више, договори великокапиталистичких интересних удружења постижу се у оквиру најужих комитета. Чак и када бисмо занемарили везу између тих удружења и политичких партија, одлуке које та удружења доносе за свакодневни живот милиона људи имају много веће последице него одлуке донешене у самом парламенту. Јавно мњење је могуће формирати помоћу пропаганде и масовне сугестије, велика новинска предузећа су у приватним рукама, а радио доноси до сада неслућену моћ у фомирању јавног мњења. Тиме, јавност, као један од најважнијих принципа парламентаризма остаје занемарена. Према Шмиту дакле и либерализам и парламентаризам као његов израз, и нису друго до изговор за најобичнију плутократију. Парадоксално, идеја парламента, која је настала у борби против тајне и самовољне политике апсолутистичких владара и истицала захтеве за контролу, јавност, слободу, правду одвојила се од својих принципа и истицаних захтева. Шмит каже:

„Данас је положај парламентаризма толико критичан стога што је развој модерне демократије аргументативну јавну расправу претворио у празну формалност. ... Данас странке (које, према тексту писаног устава, официјелно уопште не постоје) не наступају више једна према другој као мишљења која дискутују, него као социјалне или привредне групе за власт, прорачунавају обостране интересе и могућности за власт и на тој фактичкој основи закључују компромисе и коалиције. Масе се придобијају пропагандним апаратом чија највећа дејства почивају на апелу за најближим интересима. Аргумент у истинском смислу, који је карактеристичан за праву дискусију, нестаје.“[60]

Мало затим он у истом маниру закључује: „Због тога се свакако може претпоставити као познато да данас није више реч о томе да се противник увери у исправност или истину, него да се добије већина како би се њом владало.“[61] Како Шмит наводи за немачке либерале и демократе попут Вебера, Пријса и Наумана, парламентаризам је значио: „средство одабирања политичких вођа, сигуран пут за уклањање политичког дилетантизма и омогућавање да до политичког вођства дођу најбољи и најваљанији. Да ли парламент заиста има способност да ствара политичку елиту, то је постало врло сумњиво.“[62] Према томе, ни аргумент стручности више не стоји када је парламентаризам у питању. Аристократија духа више се не налази у парламенту. Парламент више није у стању да репрезентује јавни ум, будући да се у њему све мање дискутује, а све више преговара. Закони које такав парламент доноси све мање имају везе са рационалистичким појмом закона, а све више са тачно одређеним интересима појединих група. Одлуке парламента утемељене су једино у надполовичној већини владајуће партије. Шмит то лепо формулише када каже:

„Ако се парламентарно тело, без обзира на квалитете својих чланова, учини пуком функцијом већине изабране на општим изборима и ако одлука његове већине, уз одрицање од сваког 'материјалног' захтева закона, постане законска одлука, онда се све гарантије праведности и умности, али и појам закона и сама легалност, завршавају у консеквентно функционалистичкој несупстанцијалности и безсадржајности код представа о аритметичкој већини.“[63]

Такође, Шмит јасно указује на појаву партитократије. „Владајућа странка располаже читавом надмоћношћу која са собом носи пуко поседовање легалнихсредстава власти у држави којом влада та врста легалности. Сада већина одједном више није странка; она је сама држава.“[64] Ради се дакле о политичком вишку вредности који припада владајућиј партији и њеној моћи да се представи као сама држава. Државом дакле управља воља владајуће партије и оних интереса које иза ње стоје. Шмит признаје да је парламент у време борбе против монархије био у стању да репрезентује политичко јединство народа. Међутим он закључује да данас то више није случај. Парламент није више у стању да створи политичко јединство, нити да реши проблем интеграције пролетаријата у политичко јединство.[65] Другим речима, парламент није у стању да спроведе јединсто и од фактора интеграције, претвара се у фактор дезинтеграције.[66] Стварање унутрашњег политичког јединства немачког народа за Шмита је најважнији циљ, и ако либерализам и парламентаризам нису у стању да га спроведу, интеграција се мора остварити другим средствима.[67] Шмит показује да је нестала вера у парламентаризам и његове принципе, јер људи више не верују да слобода говора или слобода штампе опстају игде где могу бити опасне за носиоце власти. Такође, он сматра да је нестала вера у то да стварно законодавство настаје из слободне дискусије, јасности, новинских чланака, скупштинских говора, или парламентарних дебата. Шмит уопште не жели да се бави разматрањима да ли је парламентаризам, такав какав је, мање или веће зло од његових алтернатива, или је либерална демократија „други најбољи поредак“. Управо овај аргумент Шмиту супротставља Рихард Тома.[68] Како примећује Миша Ђурковић, „Шмитов приговор таквом либерализму долази са позиција класичне немачке филозофије идентитета, која увек тражи најфундаменталнији принцип оправдања, за коју прагматистичко, функционално оправдање да је неки систем мање лош од другог, или да напросто ради, не преставља никакво образложење.“[69] Шмита дакле, занима само принцип и он сам се ограђује од одговора на питање: „Шта иначе?“.

„Да је данашњи парламентарни погон мање зло, да ће још увек бити бољи него бољшевизам и диктатура, да би настале несагледиве последице ако би он био уклоњен, да је он 'социјално-технички' једна сасвим практична ствар – све су то занимљива, а делом и тачна размишљања. Али то није духовна основа једне посебно створене институције. Парламентаризам данас постоји као метод владања и политички систем. Он је користан као и све што постоји и подношљиво функционише, ни више ни мање. Много се тога може истаћи за то да је онако као што је данас, још увек боље неголи код неиспробаних других метода и да би код лакомислених експеримената био угрожен минимум поретка какав данас уистину постоји. Таква ће размишљања у потпуности важити за сваког разумног човека. Међутим, она се не крећу у сфери принципијелног интересовања. Нико зацело неће бити толико незахвалан да би једним 'Шта иначе?' сматрао доказаним духовну основу или моралну истину.“[70]

Немачки правник се дакле задржава на нивоу принципа, а по његовом мишљењу, парламентаризам је изневерио своје основне принципе. Невен Цветићанин на овом месту замера Шмиту да је «учитао либерализму оно што он никада није хтео да буде».[71] Полазећи од Берка, Хјума и Канта, Цветићанин тврди да либерализам никада није желео да се заснује на некаквом метафизичком принципу. Побројана тројица се супротстављају политичком есенцијализму, који се темељи на филозофији идентитета теоријског и практичног. Рекло би се да је из ове перспективе, Шмитова критика парламентаризма промашила мету. Са друге стране, Шмит сумња да може бити да другачије и не иде, а да парламентаризам никада и није имао шансе да успе. У том случају, логично је претпоставити да је читава једна линија политичког мишљења у основи била погрешна. Уз то, ако је парламентаризам изгубио своју духовну основу „читав систем слободе говора, окупљања и штампе, јавних седница и парламентарних имунитета и привилегија, губи свој ratio.“[72] Према томе, потребно је признати постојање кризе парламентаризма, и приступити њеном превладавању, односно представити његове алтернативе. Шмит ће при овом свом ставу остати до краја живота. У свом последњем интервјуу из 1982. године Шмит ће остати при ставу да парламентаризам „нема никакву будућност“.[73] То је за Шмита свакодневни плебисцит, а са тако нечим и са сличним видом јавног мњења немогуће је очекивати постојање парламента. У истом интервјуу Шмит указује да у савременој Немачкој по питању устава и парламента влада „тотална збрка“.[74]

Из Шмитове перспективе, криза парламентаризма у исто време значи и кризу либерализма и либералне односно правне државе. Такву кризу неопходно је превладати, и предочити алтернативу либерализму. У периоду Вајмарске републике парламенту и његовој подељености Шмит је супротстављао моћ председника Рајха као фактора јединства, који заиста представља политичко јединство читавог немачког народа[75]. Моћ председника Шмит изводи из демократског принципа. Председник изабран директно од народа, те према томе стоји изнад парламента. За Шмита председник је чувар устава, и онај виши трећи који једини има право да пресуди када различити супротстављени интереси прете да поцепају политичко јединство. Нема сумње да је Шмит очекивао владавину чврсте руке председника Хинденбурга. На његову жалост, Хинденбургова рука није била довољно чвста. Криза је завршена доласком национал-социјалиста на власт. Шмит у прво време прихвата национал-социјалистичко вођство и поздравља нови Рајхстаг који више не представља подељене интересе него «сам немачки народ, под вођством национал-социјалистичког покрета који прати вођство Адолфа Хитлера.»[76] Међутим, Шмит се брзо одваја од нациста.

Ипак, Шмитова принципијелна критика либерализма и парламентаризма остаје актуелна и данас. На примедбе које је Шмит изнео либерализам још увек није одговорио на ваљан начин или барем није понуђен ништа бољи одговор од оног који је упутио Рихард Тома. Питање «А шта је алтернатива?» не представља успешну одбрану либерализма. Такав одговор нам говори да живимо у најбољем од свих могућих светова, да су мале корекције сасвим могуће, али да нас радикално преиспитивање самих полазних позиција неће далеко одвести. Таква одбрана нема заправо одговор на примедбу да је либерализам такође остао без позитивне теорије државе, а да је парламентаризам изневерио своје принципе. Према томе, ако се недостатак позитивне алтернативе узима као слаба страна Шмитове мисли, шта је са позитивном теоријом либерализма? Можда још важније питање је, шта је са изворним принципима парламентаризма? Како институција која је изневерила своје основне принципе може представљати било шта? Шмитов одговор је на сва ова питања разарајући по либерале, будући да се указује да се иза свега крије економска моћ и економски интерес. У том смислу, Шмитова критика либерализма и његових институција ванредно је актуелна и данас. Шмитов став да либерализам нема будућност преузима и антиглобалистичка левица (Валенштајн, Харт, Негри) али и нова европска десница (де Беноа, Сунић).

Литература:

  • Bolton Kerry, Thinkers of the Right –Challenging Materialism, Luton Publications, England, 2003.
  • Валентини Франческо, Модерна политичка мисао, Школска књига, Загреб 1982.
  • Де Беноа Ален, Комунизам и нацизам: 25 огледа о тоталитаризму у ХХвеку: (1917-1989), Центар за изучавање Традиције «Укронија», Београд 2007.
  • Ђурковић Миша, Капитализам, либерализам и држава, Филип Вишњић, Београд, 2005.
  • Zakošek Nenad, Pogovor, Carl Schmitt, Politički spisi, Politička kultura, Zagreb, 2007.
  • Kennedy Ellen, „Introduction: Carl Schmitt’s Parlamentarismus in Its Historical Context“ у Carl Schmitt, The Crisis of parliamentary Democracy, The MIT Press, Cambridge, England 1988.
  • Kalyvas Andreas, Democracy and a Politics of the Extraordinary – Max Weber,

Carl Schimitt and Hannah Arendt, Cambridge University Press, Cambridge 2008.
•Ланкастер Фулко, «Правник суочен са самим собом – разговор са Карлом
Шмитом», у Нова српска политичка мисао, св. ХII, Београд, 2005, бр. 1-4.
•Sunić Tomislav, Europska nova desnica – korijeni, ideje i mislioci,

Hasanbegović, Zagreb, 2009.

•Тома Рихард, О идеологији парламентаризма и диктатуре, у Норма и
одлука: Карл Шмит и његови критичари, Филип Вишњић, Београд, 2001.
•Цветићанин Невен, Европска десница између мача и закона, Филип

Вишњић, Београд, 2004.

  • Schmitt Carl, „Liberal Rule of Law” у Weimar A jusisprudence of Crissis, University of California Press, Berkeley, 200.
  • Schmitt Carl, „The Constitution of Freedom“у Weimar A jusisprudence of Crissis, University of California Press, Berkeley, 200.
  • Schmitt Carl, The Crisis of parliamentary Democracy, The MIT Press, Cambridge, England 1988.
  • Schmitt Carl, Pojam politike i ostale rasprave, Matica Hrvatske, Zagreb, 1943.
  • Schmitt Carl, Political Romanticism, The MIT Press, Cambridge, 1986.
  • Schmitt Carl, „Rimsko katoličanstvo i politički oblik“ у Carl Schmitt,Politički spisi, Politička kultura, Zagreb, 2007.
  • Schmitt Carl, „State Ethics and Pluralist State“ у Weimar A jusisprudence ofCrissis, University of California Press, Berkeley
  • Шмит Карл, «Доба неутрализација и деполитизација» у Карл Шмит, Норма и одлука: Карл Шмит и његови критичари, Филип Вишњић, Београд, 2001.
  • Шмит Карл, «Духовно-повесни положај данашњег парламентаризма», уНорма и одлука: Карл Шмит и његови критичари, Филип Вишњић, Београд, 2001.
  • Шмит Карл, «Легалност и легитимност», у Норма и одлука Карл Шмит ињегови критичари, Филип Вишњић, Београд, 2001.
  • Шмит Карл, «Појам политичког» у Норма и одлука: Карл Шмит и његовикритичари, Филип Вишњић, Београд, 2001.
  • Шмит Карл, «Политичка теологија» у Норма и одлука: Карл Шмит и његови критичари, Филип Вишњић, Београд, 2001.
  • Шмит Карл, «Предговор из 1971. за италијанско издање» у Карл Шмит,Норма и одлука: Карл Шмит и његови критичари, Филип Вишњић, Београд, 2001.
  • Шмит Карл, «Чувар устава» у Карл Шмит, Норма и одлука: Карл Шмит ињегови критичари, Филип Вишњић, Београд, 2001.

Напомене:

[1] Један од утемељитеља нове деснице, Ален де Беноа, у својој књизиКомунизам и нацизам износи врло занимљиву тезу да ни нацизам ни комунизам више не постоје. Док је први збрисан оружјем, други је иструнуо као жртва властите ентропије. Од њих су остали смао трагови. Види: Ален де Беноа,Комунизам и нацизам: 25 огледа о тоталитаризму у ХХ веку: (1917-1989), Центар за изучавање Традиције «Укронија», Београд 2007. стр. 139.

[2] Не улазећи у шира разматрања овог феномена, само ћемо поменути приметан замор и својеврсно несналажење европских партија левог центра, као и њихову потребу да се дистанцирају од класичног, социјалистичког, поимања левице. У том смислу занимљива је потреба британских лабуриста и немачких социјал-демократа да се представе као «трећи пут» односно «средње решење». Такође, занимљива је и појава окретања ка католичкој социјалној доктрини и својеврсном католичком социјализму, присутном, пре свега, у партијама каква је немачка ЦСУ.

[3] Невен Цветићанин, Европска десница између мача и закона, Филип Вишњић, Београд, 2004. стр. 11.

[4] Нову европску десницу код Шмита посебно интересује његово поимање политичког, односно, политике као судбине, критика модерне „деполитизације“ и непријатељство спрам онога што Шмит назива „политички романтизам“. Опремљена овим оружјем, нова десница започиње своју борбу против „превласти либерално-демократске догме утемељене на апстрактној идеологији људских права“. Види: Tomislav Sunić, Europska nova desnica – korijeni, ideje i mislioci, Hasanbegović, Zagreb, 2009. стр. 87-98. Ипак на овом месту треба поменути једну врло занимљиву појаву, коју ће неко други морати да објасни. Наиме, радикалнија десница се врло ретко ослања на Шмита. Примера ради, у књизи радикалног десничара Кери Болтона Thinkers of the Right –Challenging Materialism, у којој се приповеда о животу и идејама различитих аутора са деснице, нема нигде помена Шмитовог имана, иако су уврштени много мање познати десничари, као што су Евола, Мишима, Паунд, Кемпбел... или аутори који који се углавном не везују за десницу попут Јејтса, Ничеа или Хамсуна. Види: Kerry R. Bolton, Thinkers of the Right –Challenging Materialism, Luton Publications, England, 2003.

[5] Миша Ђурковић, Капитализам, либерализам и држава, Филип Вишњић, Београд, 2005.

[6] Andreas Kalyvas, Democracy and a Politics of the Extraordinary – Max Weber, Carl Schimitt and Hannah Arendt, Cambridge University Press, Cambridge 2008. pp. 80.

[7] Карл Шмит, «Духовно-повесни положај данашњег парламентаризма», уНорма и одлука, Филип Вишњић, Београд, 2001., стр. 154.

[8] Карл Шмит, „Легалност и легитимност», у Норма и одлука, Филип Вишњић, Београд, 2001., стр. 303.

[9] Carl Schmitt, „Rimsko katoličanstvo i politički oblik“ у Carl Schmitt,Politički spisi, Politička kultura, Zagreb, 2007. стр. 60.

[10] Примера ради, оваква идеја о постојању само два пута, може се наћи и код Шарла Мораса, али и Србина Љотића. Примордијални конзервативизам тридесетих година познавао је само два могућа одговора на кризу. Један одговор је одговор самих конзервативних револуционара, док је други одговор, одговор комунистичких непријатеља, односно оних сила које стоје иза њих. Средњем решењу се не признаје право постојања, јер средње решење чак и несвесно ради за непријатеља.

[11] Карл Шмит, «Духовно-повесни положај данашњег парламентаризма», стр. 197.

[12] Carl Schmitt, „Rimsko katoličanstvo i politički oblik“ стр. 60.

[13] Карл Шмит, «Духовно-повесни положај данашњег парламентаризма», уНорма и одлука, Филип Вишњић, Београд, 2001., стр. 149.

[14] Види: Carl Schmitt, Pojma politike i ostale rasprave, Matica Hrvatske, Zagreb, 1943.

[15] Шмит са нескривеним цинизмом примећује да пуна победа либералних идеја у Немачкој 1918. није била плод замора и унутрашњег колапса монархије (која је по његовом мишљењу била у одређеној мери такође либерална) него зато што је спољни фактор победом у рату елиминисао монархију те отворио простор либерализму. Либерали су дакле 1918. добили оно што су тражили 1848.године, али овога пута без борбе и захваљујући страној (непријатељској) помоћи. Види: Carl Schmitt, „Liberal Rule of Law” in: Weimar A jusisprudence of Crissis, University of California Press, Berkeley, 200. pp. 295.

[16] Ђурковић сматра да би сами либерали највише профитирали проучавањем овог Шмитовог дела јер би тиме стекли увид у домете и сва ограничења и неетичности своје филозофије. Види: Миша Ђурковић, Капитализам, либерализам и држава, Филип Вишњић, Београд, 2005. стр. 57.

[17] Carl Schmitt, „Liberal Rule of Law”, pp. 296.

[18] Schmitt, „Rimsko katoličanstvo i politički oblik“, стр. 55.

[19] Карл Шмит, «Легалност и легитимност», у Норма и одлука, Филип Вишњић, Београд, 2001., стр. 306.

[20] Шмит, „Појам политичког“, у Норма и одлука, Филип Вишњић, Београд, 2001., стр. 48.

[21] Шмит, „Појам политичког“, стр. 41.

[22] Шмит, «Духовно-повесни положај данашњег парламентаризма», стр. 183.

[23] Карл Шмит, «Политичка теологија» у Карл Шмит, Норма и одлука: КарлШмит и његови критичари, Филип Вишњић, Београд, 2001. стр.122.

[24] На овом месту долазимо до Шмитове политичке антропологије и његовог схватања да је политичност део саме човекове природе. Према томе, све док је човек још увек човек, немогуће је прогнати политичко из живота и света. На тај начин, политичко постаје човекова судбина и свака визија крака политике, краја историје и некаквог уједињеног, безконфликтног човечанства остаје на нивоу пусте и неутемељене утопије. О питању Шмитове политичке антропологије аутор се бави у посебном есеју.

[25] Карл Шмит, «Чувар устава» у Карл Шмит, Норма и одлука: Карл Шмит ињегови критичари, Филип Вишњић, Београд, 2001. стр.211.

[26] Шмит, „Појам политичког“, стр. 46.

[27] Carl Schmitt, „Liberal Rule of Law”, p 296.

[28] Schmitt, исто, стр. 296.

[29] Шмит, „Појам политичког“, стр. 47.

[30] Карл Шмит, «Легалност и легитимност», Норма и одлука: Карл Шмит ињегови критичари, Филип Вишњић, Београд, 2001. стр. 303.

[31] Франческо Валентини, Модерна политичка мисао, Школска књига, Загреб 1982, стр. 344.

[32] Види: Carl Schmitt, „The Conctitution of Freedom“ in: Weimar A jusisprudence of Crissis, University of California Press, Berkeley, 200. p. 324.

[33] Шмит, „Појам политичког“, стр. 51.

[34] Валентини, наведено дело., стр. 345.

[35] Карл Шмит, «Појам политичког», стр. 14.

[36] Шмит, „Појам политичког“, стр. 41.

[37] Шмит, «Политичка теологија», стр. 119 -120.

[38] Шмит, «Духовно-повесни положај данашњег парламентаризма», стр. 173.

[39] Шмит, «Политичка теологија», стр. 121.

[40] Шмит, «Духовно-повесни положај данашњег парламентаризма», стр. 181.

[41] Ellen Kennedy, „Introduction: Carl Schmitt’s Parlamentarismus in Its Historical Context“ in: Carl Schmitt, The Crisis of parliamentary Democracy, The MIT Press, Cambridge, England 1988., стр. XIX

[42] Шмит, «Политичка теологија», стр. 120.

[43] Карл Шмит, «Духовно-повесни положај данашњег парламентаризма», стр. 154.

[44] Шмит, «Духовно-повесни положај данашњег парламентаризма», стр. 172.

[45] Carl Schmitt, „Liberal Rule of Law”, pp. 296.

[46] Nenad Zakošek, „Pogovor“, Carl Schmitt, Politički spisi, Politička kultura, Zagreb,

2007. стр. 190-191.

[47] Шмит, «Духовно-повесни положај данашњег парламентаризма», стр. 150.

[48] Карл Шмит, исто, стр. 151-152.

[49] Schmitt, „Rimsko katoličanstvo i politički oblik“, стр. 55.

[50] Види: Carl Schmitt, „Liberal Rule of Law”, p. 298.

[51] Шмит, „Духовно-повесни положај данашњег парламентаризма“, стр. 174.

[52] Carl Schmitt, „Liberal Rule of Law”, p. 297.

[53] Шмит, «Чувар устава», стр. 252.

[54] Види: Carl Schmitt, „The Conctitution of Freedom“ in: Weimar A jusisprudence of Crissis, University of California Press, Berkeley, 200. pp. 324.

[55] Шмит, «Духовно-повесни положај данашњег парламентаризма», стр. 177-178.

[56] Шмит, «Политичка теологија», стр. 101.

[57] Шмит, «Легалност и легитимност», стр. 307.

[58] Шмит, «Легалност и легитимност», стр. 308.

[59] Шмит, «Духовно-повесни положај данашњег парламентаризма», стр. 153.

[60] Карл Шмит, исто, стр. 152.

[61] Карл Шмит, исто, стр. 153.

[62] Карл Шмит, исто, стр. 151.

[63] Карл Шмит, «Легалност и легитимност», стр. 317.

[64] Карл Шмит, «Легалност и легитимност», стр. 320.

[65] Schmitt, „Liberal Rule of Law”, p. 297.

[66] На Овом месту потребно је присетити се свих оних аутора који су наглашавали дезинтегративни карактер парламентаризма и политичких партија као организација које свађају народ и уносе немир и нерад.

[67] Schmitt, „Liberal Rule of Law”, p. 300.

[68] Види: Рихард Тома, О идеологији парламентаризма и диктатуре, у Норма и одлука, Филип Вишњић, Београд, 2001., стр. 205.

[69] Миша Ђурковић, наведено дело, стр. 39-40.

[70] Карл Шмит, «Духовно-повесни положај данашњег парламентаризма», стр. 150.

[71] Невен Цветићанин, Европска десница између мача и закона, Филип Вишњић, Београд, 2004., стр. 257.

[72] Шмит, исто, стр. 183.

[73] Фулко Ланкастер, «Правник суочен са самим собом – разговор са Карлом Шмитом», у Нова српска политичка мисао, св. ХII, Београд, 2005, бр. 1-4, стр. 34.

[74] Исто, стр. 33.

[75] Шмит, «Чувар устава», стр. 252.

[76] Carl Schmitt, „The Conctitution of Freedom“ in: Weimar A jusisprudence of Crissis, University of California Press, Berkeley, 200. pp. 324.