Планетарна напетост између Истока и Запада и сучељавање Земље и Мора

Планетарна напетост између Истока и Запада и сучељавање Земље и Мора

Сучељавање Истока и Запада, данас тако очигледно, садржи разноврсне противречности: економски интереси, квалитативна разлика владајућих елита и неспојивост темељних интелектуалних усмерења. Све те противречнотси нарастају међусобно се појачавајући. Међутим, повезаност економских, социолошких, духовних напетости се испољавала у свим великим ратовима историје човечанства. Особеност савременог антагонизма је у томе што је та напетост постала глобална и обухвата читаву планету. Зато је сада неопходно да се адекватно разјасни она историјска и геополитичка позадина на којој се то напето сучељавање заснива.

Овде говоримо о сучељености Истока и Запада. Притом је очигледно да се ту може говорити само о географским разликама. Током нашег истраживања ћемо исцрпно претрести о којој врсти сучељености се ту ради, и показаћемо да постоје два различита типа напетог сучељавања: историјско-дијалектичко и статичко-поларно.

Сучељеност Истока и Запада није поларна сучељеност. Земља има Северни и Јужни Пол, али нема ни Источни ни Западни. Географска сучељеност Запада и Истока у условима наше планете није нешто фиксно и статично; то је само динамичан однос везан за дневно ''опадање светлости''. У географском смислу Америка је Запад у односу на Европу; у односу на Америку Запад су Кина и Русија; док је Европа Запад у односу на Кину и Русију. У чисто географском смислу јасних полова нема, што значи да је, полазећи само од географије, немогуће схватити реално постојећу планетарну непријатељску напетост између Истока и Запада нити осмислити њену темељну структуру.

 

 

1.

 

Може се поћи путем истраживања историјске, културне и моралне особености данашњег Истока и Запада, и тако издвојити читав низ антитеза које су несумњиво од велике важности. Овде бих желео да употребим термин који је у употребу увео географ Џон Готман у свом блиставом раду "La politique des Etats et leur geographie": појам регионалне иконографије (иконографије простора)- iconographie regionale. Аутономне просторе стварају различите слике света и представе настале као резултат различитих религија, традиција, различите историјске прошлости, разних социјалних модела. У том смислу у иконографију одређеног простора не спадају само слике и скулптуре, него и сви видљиви облици друштвеног и приватног живота. На битан значај уметности у вези са тим недавно је указао Луис Диес дел Корал у својој књизи ''Отмица Европе'' која се може назвати енциклопедијом европске иконографије. Карлос Ољеро је истраживао разлику између схватања облика у одређеним културним регионима, а нарочито у сфери структуре власти и државног уређења. У појам ''иконографије простора'' можемо осим различитих облика друштвеног живота укључити и све друге типичне облике испољавања човековог бића, системе карактеристичних импликација, алузија, символичан језик осећања и мисли у оном облику у коме су својствени одређеним територијама са посебном непоновљивом културом. Ту спадају и слике прошлости, митови, саге и легенде, као и сви символи и табуи топографски локализовани у једном одређеном простору, који само због тога стичу историјску стварност. Готман у вези са тим говори о "циркулацији иконографија", тј. о међусобном динамичком утицају територијалних култура током времена. Дакле, чувену теорију "циркулације елита'' Паретоа смењује не мање важна теорија циркулације иконографија.

 

Употреба речи (и појма) "иконографија" чини ми се у овом случају сасвим умесном и плодотворном, пре свега зато што тај термин најпрецизније разоткрива суштину сучељавања Истока и Запада. Однос према лику, икони, открива суштинске квалитете Истока и Запада у њиховој најдубљој димензији.

Исток традиционално наступа као противник визуелног приказивања, слика и икона. Насупрот томе, Запад је браник поштовања иконописа и шире, сликарства. Када се ради о иконоборству или забрани приказивања Бога, образовани Европљанин се присећа догађаја из историје Византије, борбе око иконоборачке јереси из времена цара Лава III (717-741) и прихватања иконописа од стране Карла Великог. У сећање такође долази забрана приказивања Бога у Старом Завету и исламу. Појединци су отишли тако далеко да ту проналазе исконску противречност између писменог и визуелног израза коју они, са своје стране, уздижу до још општије противречности између слуха и вида, акустике и визуелности, с тим што се реч и слух изричито поистовећују са Истоком, а приказ и вид - са Западом.

Употреба термина "иконографија" у горе наведеном свеобухватном смислу треба да нас сачува од таквих упрошћавања. У стварности нема географског места где не би било визуелне димензије реалности, тако да су лик, приказ, икона и иконографија свугде присутни. Само зато је и могућа супротна тенденција која одриче вредност визуелног приказа, тј. иконоборство у најширем смислу, с тим што проблем иконоборства уопште није ограничен само на Византију или ислам. И Запад зна за многобројне и врло агресивне облике иконоборачког духа. Виклифити и хусити, секташи баптисти и пуританци, верски модернисти и груби рационалисти - све те иконоборачке струје настале су и развиле се управо на Западу. Тај сукоб, тај основни спор светске историје достигао је планетарне размере у епохи великих географских открића и колонизације Новог Света, и испољио се у борби између два верска облика -римског католичанства и северног протестантизма, линије језуита и калвиниста. Покушаћемо да размотримо иконографски аспект тог сукоба, што ће нас довести до дубљег схватања његовог смисла.

 

Смисао Реконквисте се састојао у поновном освајању простора на Иберијском полуострву ради слободног поштовања Лика Пречисте Богородице. Једном сам написао да су шпански морнари и конквистадори Новог Света символ историјских достигнућа видели у томе да свугде истакну лик Непорочне Девице Богородице. Поједини читаоци су ме погрешно схватили. Један католички аутор је чак тим поводом писао: '' Шмит расправља о свакојаким хришћанским реквизитима Реконквисте који читаоце могу само довести у заблуду''. За мене лик Девице Марије не представља "свакојаке хришћанске реквизите''. Штавише, поштовање лика Пречисте за мене је од огромног значаја, што постаје разумљивије ако се узме у обзир горе наведена расправа о вези визуелног приказа, иконе, са суштином западне традиције. Чак тврдим да су сви верски ратови у Европи током XVI-XVII века, укључујући Тридесетогодишњи рат на немачким земљама, у ствари били ратови за и против средњовековног католичког поштовања лика Девице Марије. Треба ли у том контексту иконоборство енглеских пуританаца сматрати за изразито источњачку појаву, а иконопоштовање баварских, шпанских и пољских католика за обележје њихове западњачке духовнеприроде? У византијским расправама око иконоборачке јереси се на богословском нивоу задирало у хришћанску догму Тројице. Духовни проблем се састојао у сложености иконографског спајања Јединства и Тројице у Божанству. Но, било би нетачно поистовећивати догму Тројице искључиво са Западом, а апстрактни монотеизам са Истоком. Свакако, у одређеним тренуцима историје таква подударност је била скоро потпуна. Монаси - Франци су хришћански Символ Вере Запада допунили формулом по којој Свети Дух не происходи само од Оца, него и од Сина, а негодовање грчких патријарха због Filioque довело је до великог раскола између Западне и Источне Цркве (3). Полазећи од тога, могло би се сматрати да је Filioque представљало иступање Запада против Истока, али то се са једне стране оповргава посебним учењем сиријских Црквених Отаца о Тројици и Богородици, а са друге - погледима западних аријанаца који су сасвим одрицали Божанску природу Христа. Значи, упечатљива иконографска разлика између Истока и Запада по питању Тројице престаје да буде тако несумњива и апсолутна.

 

Традиционална иконографија није статична, у њу се стално уплићу нови чиниоци. Узмимо, на пример, индустријски продор технике. Савремена психоанализа се може сматрати и испољавањем иконоборачке тенденције. Шпански психоаналитичар Хуан Хозе Лопес Ибор је обавио врло занимљиво истраживање те сфере полазећи од нашег иконографског прилаза проблему. Осим тога, практично читаво савремено сликарство - и апстрактно, и оно које је сачувало остатке предметности - носи у себи рушење традиционалног схватања лика, визуелног приказа, иконе. Све три појаве су међусобно повезане - техника, психоанализа и савремено сликарство. Ако се испита таква међусобна веза, упоредивши је са актуелним сучељавањем Истока и Запада, може се доћи до запањујућих, сензационалних закључака. Једина препрека на том путу је немогућност да се Исток строго поистовети са иконоборством, а Запад са иконопоштавањем. Да би се до краја схватила структура светске двојности - Запад -Исток- ипак треба поћи од других критеријума.

 

2.

 

Историја планетарног сучељавања Истока и Запада се у свој својој пуноћи може свести на темељну двојност елемената: Земље и Воде, Копна и Мора.

 

Оно што данас зовемо Исток представља јединствену масу чврстог копна: Русија, Кина, Индија - огроман комад Копна, ''Средишња Земља'' (4), како је назвао велики енглески географ сер Хелфорд Макиндер. Оно што данас називамо Запад представља један од светских Океана, полулопту на којој се налазе Атлантски и Тихи океан. Сучељавање поморског и континенталног света - то је она глобална истина у основу објашњења цивилизационе двојности која стално изазива планетарну напетост и стимулише читав процес историје.

 

У кулминационим тренуцима светске историје сукоби зараћених великих држава се претварају у ратове између стихије Мора и стихије Копна. То су приметили већ летописци рата између Спарте и Атине, Рима и Картагине. Но све је до одређеног времена било ограничено на Средоземно море. Људи још нису знали за огромне просторе, велике океане, планетарне сукобе. Одмах истичем да треба правити концептуалну разлику између стихије Мора и стихије Океана. Наравно, делимично паралеле постоје, и многи се у том смислу позивају на познати пасус из прве Демостенове филипике (38.41). Лично не делим до краја Платонову заједљивост када за Грке каже да ''као жабе седе на обали Средоземног мора''. Ипак, између поморске цивилизације која је унутарконтинентална и океанске цивилизације постоји знатна разлика. Напетост између Истока и Запада, и планетарно формулисање проблема сукоба који су карактеристични за наше раздобље историје немају аналога у прошлости. Сучељавање Копна и Мора (као Океана) достићи ће коначни светско-историјски обим тек када човечанство освоји целу планету.

Планетарни карактер битке између Копна и Мора први пут се испољио у доба ратова Енглеске против револуционарне Француске и Наполеона. Истина, тада подела на Копно и Море, Исток и Запад још увек није била тако јасна као данас. На крају крајева, Наполеона није до ногу потукла Енглеска, него континентална Русија са Аустријом и Прусијом. '' Номос Земље'' (5) се тада још увек састојао у равнотежи између сила Копна и Морач Море није могло да сопственим снагама избори одлучну победу. Када је 1812. године сукоб достигао врхунац, Сједињене Државе нису објавиле рат Наполеону него Енглеској. Тада је дошло до зближавања између Америке и Русије, при чему су обе младе државе тежиле дистанцирању како од Наполеона тако и од Енглеске. Противречност између Земље и Мора, између Истока и Запада тада се још није искристалисала у чисто сучељавање стихија, што се десило дек у тренутку склапања Северноатлантског савеза 1949. године.

 

Но већ у Наполеоново доба прилично се јасно испољила закономерност политичког сукоба условљеног разликом између цивилизационих стихија, тј. сукоба у коме је требало бирати између Копна и Мора. Јула 1812. године, када се Наполеон приближавао Москви, Гете је написао панегирик наводно краљици Марији Лујзи, а у ствари њеном супругу - француском императору:

''Тамо где су хиљаде људи сметене, све решава један човек (Наполеон)''.

Немачки песник наставља, имајући у виду глобални аспект сучељавања

Копна и Мора:

''Оно над чим су тмурна столећа дуго промишљала, Он (Наполеон) сажме најсјајнијим духовним погледом. Све ништавно се смрвило у прах, Само су Море и Копно ту пресудни''. (" Worueber trueb Jahrhunderte gesonnen Er uebersicht's im hellsten Geisteslicht. Das Kleinliche ist alles weggeronnen, Nur Meer und Erde haben hier Gewicht.")

 

Гете је био на Наполеоновој страни. За њега је то била страна Копна, Земље. Но, Наполеон се исто тако поистовећивао са Западом. Запад је тада још био Копно, а никако Море. Немачки песник се искрено надао да ће Запад остати оличење копнене, континенталне силе, да ће Наполеон као нови Александар силом повратити приобалне територије Мора и да ће тада ''Копно доћи до пуног изражаја".

 

Тако је Гете, типични представник Запада, у лето 1812. године начинио свој избор у корист Копна, Земље против Мора. Свакако да је, у складу са својим погледом на свет, сучељеност Земље и Мора схватао као статичну, поларну напетост, а не као дијалектички непоновљиви историјски чинилац. У овом случају је крајње важна она разлика између статичне поларности и историјске дијалектике о којој смо говорили на самом почетку чланка.

 

3.

 

 

Гете је размишљао у терминима статичне поларности. Али, поларна напетост се знатно разликује од историјско-дијалектичке напетости. Статика поларне напетости претпоставља синхронизам, сталност, фиксирану структуру међусобно повезаних супротних полова, која у суштини остаје иста и поред свих спољашњих промена зависно од конкретних историјских утицаја. То је својеврсно враћање.

 

Насупрот томе, конкретно-историјски прилаз истражује ланац логичне и историјске повезаности између одређеног питања и одговора на њега. Питање и одговор дају дијалектику историјски конкретног и одређују структуру историјских ситуација и епоха. Таква дијалектика се не мора обавезно поистовећивати са хегловском логиком појмова или са фатално задатом законитошћу природног тока догађаја.

Овде нас, међутим, не интересује општа теорија историјског процеса, него истраживање структуре планетарне двојности која конкретно постоји у нашем свету. Историјско размишљање је размишљање у тренутним, једнкоратним истинама. Све историјске паралеле служе само за боље препознавање те јединствености; у супротном постају само мртви функционални елементи апстрактног система који у реалном животу једноставно не постоји. Апсурдно је и нереално правити претпоставке типа: шта би се десило да су догађаји кренули другим током, а не онако како се заиста десило у историји. На пример, а шта да су Сарацени победили у бици код Поатјеа? Шта би било да Наполеон није изгубио битку код Ватерлоа? Шта би било да зима 41/42. није била тако хладна? - Такве бесмислене претпоставке какве се могу срести чак и код чувених историчара апсурдне су већ из тог разлога што испуштају из вида јединственост и непоновљивост сваког историјског догађаја. Структура поларне напетости је увек актуелна, вечна као вечно враћање.

 

Међутим, историјска истина је, напротив, непоновљива. Она не може бити истина више него једном, пошто се њена историчност и састоји управо у једнократности. Једнократност историјске истине је једна од тајни онтологије, како се изразио Валтер Варнах. Дијалектичка структура питања и одговора о којој овде говоримо, покушавајући да објасни суштину историје, ни у ком случају не слаби и не укида квалитет једнократности историјског догађаја. Напротив, она је само појачава, пошто се ради о непоновљивом конкретном одговору на исто тако непоновљиво конкретно питање.

 

Да је сучељеност између Копна и Мора, изражена у савременој планетарној двојности, искључиво статично поларна, тј. укључена у ланац природне равнотеже и вечног враћања, она би онда била само фрагмент чисто природног процеса. Стихије се у природи раздвајају и поново спајају, мешају и раслојавају. Оне се међусобно смењују и прелазе једна у другу у непрестаном вртлогу метаморфоза који стално открива нове ликове и облике у суштини увек истоветне поларне напетости. Ако би се све сводило само на такву природну статичну двојност, актуелно сучељавање Истока и Запада би представљало само посебан облик изражавања вечне циркулације елита, проблем иконографија. Вечно враћање и вечно претварање не зна за специфичну истину, непоновљиву ситуацију, историјску околност. Статично - поларно сучељавање искључује историјску непоновљивост. Али, у конкретној историји је све другачије. У одређеним епохама се појављују способни и моћни народи и групе које освајају и пријатељским уговорима или ратовима деле земљу, газдују на својој територији, напасају стоку итд. Из тога се уобличава Номос Земље. Он је ограничен својим јединственим овде и сада, док напетост између елемената које разматрамо, између Копна и Мора, само проузрокује природни, објективни контекст у коме се тај Номос обликује.

 

Ако се Земља и Море (и створења која их насељавају) сматрају искључиво природним елементима, онда је очигледно да сами по себи не могу проузроковати непријатељско сучељавање које би имало смисао изразито историјског догађаја. Житељи Мора и житељи Копна по својој природи не могу бити апсолутни непријатељи. Дешава се да копнене животиње прождеру морске, али је бесмислено у том случају говорити о неком непријатељству. И рибе стално прождиру једна другу, поготово већа риба ону мању. Па ни житељи Копна се не односе много боље један према другоме. Зато се не може тврдити да постоји природно непријатељство између Копна и Мора. Пре ће бити да те две стихије у природном стању постоје међусобно сасвим невезано и незаинтересовано, и то у толикој мери да је бесмислено говорити о тако својеврсном и интензивном саодносу као што је непријатељство. Свако живо биће борави у својој стихији, у својој средини. Медвед по својој природи није у завади са китом, а кит не објављује рат медведу. Чак и морске и копнене грабљивице добро познају међе свог боравишта. Медвед не насрће на посед лава или тигра; чак и најсмелије звери знају своје место и настоје да избегну непријатне сукобе. Они који као пример природног непријатељства наводе односе мачака са псима, само доказују да се такво природно непријатељство коренито разликује од људског. Када пас лаје на мачку, а мачка фркће на пса, њихов сукоб има сасвим другачији смисао од непријатељства међу људима. Главна је разлика у томе што су људи за разлику од животиња способни да одричу постојање најљудскијег квалитета код својих противника, а животиње нису. Биће пса духовно и морално не доводи у питање биће мачке и обрнуто.

 

Међутим, симптоматично је да управо басне из живота животиња изузетно рељефно илуструју специфично људске политичке ситуације и односе. Уопштено говорећи, са философске тачке гледишта, феномен басни о животињама је сам по себи интересантан. Преносећи на животињски свет изразито људске политичке ситуације, ми их демитологизујемо, разјашњавамо, лишавамо идеолошких и реторичких велова. Управо зато што односи међу животињама имају сасвим другачији смисао од односа међу људима, такав алегоријски поступак - када се људи појављују као звери, а звери као људи - омогућава да се дотад скривени смисао запази путем свесног одступања од праволинијске и једнодимензионалне анализе. Преображај у звер отуђује човека од људског, али оно људско кроз такво отуђење постаје само јасније и изразитије. На томе је заснован политички смисао басни о животињама (на чему се овде више нећемо задржавати).

 

Када се двојност Копно - Море пренесе на човечанство, ту би требало да се ради, чини се, о поморским сукобима између људи Мора и копненим сукобима између људи Копна. У ствари, све је сасвим другачије, почев од тренутка када историјска планетарна напетост достигне одређени критични ниво. За разлику од животиња, људи су - и само људи - способни да воде рат између народа Копна и народа Мора. Кад непријатељство достигне највишу тачку, ратне операције обухватају све могуће области и рат се шири са обе стране како на Копну тако и на Мору. Свака од страна је принуђена да противника прогони унутар непријатељске стихије. После освајања треће, ваздушне стихије, сукоб се преноси и на њу, и рат постаје ваздушни рат. Но, исконски учесници сукоба не губе на свом квалитету и зато мислим да се може говорити управо о сучељавању елемента Земље и елемента Мора. Када се планетарно-историјско сучељавање приближи врхунцу, обе стране до крајности напрегну све своје материјалне, душевне и духовне силе. Тада се битка шири на све просторе који окружују супротстављене стране, и стихијска природна разлика Копна и Мора се у том случају претвара у прави рат између тих елемената.

 

Непријатељство међу људима поседује посебну напетост која вишекратно превазилази напетост својствену непријатељству у царству природе. У човеку се сви аспекти природе трансцендирају, стичу трансцендентну (или трансценденталну, како вам драго) димензију. Ту додатну димензију можемо назвати и ''духовном'' и сетити се Рембоа који је рекао: "Le combat est aussi brutal que la bataille des homes" (6). Било како било, непријатељство међу људима може достићи невероватан степен. Тај највиши степен непријатељства се јасно испољава у грађанским ратовима када се противник морално, правно и идеолошки толико криминализује да се фактички ставља ван свих људских закона. У томе се испољава само човеку својствен, изразито натприродни елемент, трансцендентан у односу на његову природну димензију; тај елемент узрокује невероватну напетост и природну поларност претвара у конкретну историјску дијалектику.

 

Реч ''дијалектика'' овде изражава онај посебни квалитет (својствен само човечанству) који се кардинално разликује од свих природних облика поларности. Реч "дијалектика" указује на структуру ''питање-одговор'' која једина може да адекватно опише историјску ситуацију или историјски догађај. Историјска ситуација се може схватити само као изазов упућен човеку и његов одговор на тај изазов. Сваки историјски чин јесте човеков одговор на питање које му историја поставља. Свака људска реч је одговор. Сваки одговор стиче свој смисао кроз питање на које треба да одговори; за онога ко не зна питање, реч остаје бесмислена. А смисао питања, са своје стране, лежи у оној конкретној ситуацији у којој је било постављено.

 

Све то подсећа на "логику питање - одговор" (Question - Answer Logic) Р.Џ. Колингвуда, а управо њу имамо у виду. Колингвуд је путем мишљења у терминима "питање - одговор" желео да докаже специфични смисао историје. Он је то учинио са изванредном прецизношћу пошто је за њега та дефиниција значила врхунац философског пута ка превазилажењу сопственог ванисторијског природно-научног позитивизма. Колингвудова замисао је била величанствена, али је енглески научник сувише био под утицајем енглеске дефиниције науке својствене у XIX веку да би могао да превазиђе психолошко-индивидуалистичко тумачење проблема "питање - одговор". Само тако се могу објаснити његови нездрави, искомплексирани напади германофобије који су поприлично срозали његово последње дело "The New Leviathan" (7). Но, велика заслуга његове "логике питања - одговора" остаје несумњива. Међутим, потребно је посебно истаћи да овде питање не поставља појединац или група људи, и никако произвољно узет историчар при истраживању прошлости, него сама Историја која се у свом квалитативном аспекту састоји из питања и одговора. Питање - то је сам историјски догађај из кога кроз конкретан одговор човечанства израста следећи догађај. У истој оној мери у којој људи прихватају изазов и питање историје и у којој се труде да на њих одговоре својим односом и својим поступцима, у тој мери испољавају своју способност за ризично учешће у историји и према томе се и подвргавају њеном суду. Речју, прелазе из природног стања у историјско.

 

Арнолд Тојнби је развио "логику питања - одговора" (question-answer logic) до културноисторијске концепције "структуре изазов-одзив" (8) (challenge-response-structure). Тојнби је концепцију "питања" развио до појма "изазова", а концепцију "одговора" - до "одзива". То је била најважнија етапа у разјашњавању суштинског обележја историјског, пошто се овде очигледно разликује не само статично поларна, природна напетост - коју анализирају неисторијске инивидуално - психолошке природно-научне школе мисли - него дијалектички схваћена напетост. Тојнби на основу своје методе издваја преко двадесет култура или развијених цивилизација од којих је свака заснована на конкретном историјском одговору, одзиву људи на питање које историја поставља, на изазов који им упућује. На пример, у случају Египта, изазов су представљали природна специфичност долине Нила, везаност за реку и стална претња непријатељских најезди. Освајање и организација простора у долини Нила, заштита од спољних, варварских утицаја и на томе заснована египатска цивилизација са својом културом богова, династијама, пирамидама и светом уметношћу - све је то представљало конкретан одговор на упућени изазов.

 

Методологија спознаје је таквим прилазом много добила, пошто је од тада омогућено проучавање дијалектичке структуре било које историјске ситуације. Али, ни сам Тојнби није могао избећи карактеристичну заблуду која је знатно наштетила његовој концепцији. Када почиње да описује механизам међусобног утицаја између двадесет цивилизација или култура које је издвојио, у његовој анализи се губи најбитнија страна историјског, структура саме историје - јединствена једнократност сваке конкретне ситуације и њеног разрешења. Свеопшти закони светске историје не постоје. Тај апстрактан покушај да се жива историја потчини сувопарним законитостима или статистичкој вероватноћи унутар уско функционалног система у основи је нетачан.

 

У стварности се ради само о једнократним конкретним ситуацијама. Тако је и конкретна ситуација наше епохе као такве одређена тиме што је у њој сучељавање Истока и Запада стекло карактер планетарне двојности, планетарног непријатељства. Када покушавамо да расветлимо природу дијалектичке напетости коју проузрокује та двојност, не тежимо да изведемо свеопшти закон или статистичку вероватноћу, да и не говоримо о грађењу неког система. Када употребљавамо реч "дијалектика", "дијалектичко", ризикујемо да нас погрешно схвате и уврсте у уско хегеловску школу. То уопште није тако. Хегелова историјска дијалектика у ствари пружа могућност да се схвати једнократност и јединственост историјског догађаја, што се види макар из Хегелове фразе о томе да је очовечавање Сина Божјег централни догађај читаве историје човечанства. Из тога следи да за Хегела историја није била просто ланац објективних законитости, него је поседовала и субјективну димензију активног саучествовања. Но, у свеопштој хегеловској систематизацији често се губи историјска јединственост и конкретни историјски догађај се раствара у једнодимензионалном мисаоном процесу. Ова примедба је довољна за расветљавање нашег схватања термина "дијалектика" и спречавање аутоматског убрајања у хегелијанце, што је врло својствено "техничком", аутоматском начину размишљања наших савременика.

 

Осим погрешног схватања суштине историјске дијалектике својственог хегелијанству у целини, треба се такође прибојавати за XIX столеће типичне маније формулисања законитости и откривања закона. Тој болести су били подложни практично сви западни социолози и историчари - осим Алексиса де Токвила. Потреба да се из сваке конкретне историјске ситуације изводи свеопшти закон развоја прекрила је научна открића чак и најпроницљивијих мислилаца прошлог столећа скоро непрозирном велом магловитих уопштавања.

 

Приписивање конкретно историјске чињенице некаквом општечовечанском закону било је она цена којом је XIX век платио свој научно-прирони позитивизам. Научници једноставно нису могли ни да замисле неку истину ван свеопште функционалне законитости која би се могла прецизно израчунати и измерити. Тако је Огист Конт -историчар савремености са генијалном интуицијом - правилно дефинисао суштину своје епохе представивши је као резултат развоја садржан у три ступња: од богословља преко метафизике ка позитивизму. То је била сасвим исправна примедба која тачно дефинише три дела потеза који је западна мисао извела од XIII до XIX века. Међутим, позитивиста Огист Конт је и сам поверовао у истинитост принципа који је формулисао тек пошто је изјавио да се закон три ступња односи на читаво човечанство и на читаву његову историју. Карл Маркс је, са своје стране, дао веома тачну дијагнозу стања ствари својственог другом ступњу индустријске револуције средином XIX века у Средњој и Источној Европи: али невоља је у томе што је своја размишљања уздигао до универзалне светске историјске доктрине и прогласио упрошћену тезу о "класној борби", док се у ствари радило само о конкретном тренутку технолошко-индустријске револуције везаном за проналазак железнице, телеграфа и парне машине. Освалд Шпенглер је и у XX веку знатно ограничио значај свог открића - о дубинским историјским паралелама између садашње епохе и епохе римског грађанског рата и раздобља цезара - тиме што је на томе засновао свеопшту теорију културних кругова, а самим тим и убио изразито историјски нерв читавог свог рада.

 

4.

 

Индустријализација и технички развој су данас судбина наше земље. Значи, потрудимо се да одредимо једнократно историјско питање, велики изазов и конкретан одговор, условљене индустријско-техничком револуцијом прошлог столећа. Одбацимо притом све површне закључке који нас увлаче у ризичне системе узрочно-последичних веза.

Из општег појма напетости смо издвојили дијалектичку напетост различиту од поларно-статичке. Међутим, та концепција дијалектичке напетости се не сме схватати као отрцани продукт хегелијанства, природно-научних погледа или нормативних конструкција. Тојнбијева формула у вези "изазова-одзива" такође се мора користити само као оруђе, пошто нам је првенствено потребно да правилно схватимо изразито једнократну актуелну истину садашње планетарне двојности Истока и Запада.

 

Ту ће нам помоћи текст Арнолда Тојнбија из 1953. године са речитим насловом: "The World and The West" ("Свет и Запад")(9). То дело је изазвало ватрену критику и полемику коју бисмо да прећутимо пошто нас интересује само сучељавање Копна и Мора. Тојнби говори о нашој епохи, издвајајући у њој Запад као посебну категорију супротстављену читавом осталом свету.

 

Запад је за њега агресор који је своју индустријско-техничку моћ током четири и по столећа ширио на Исток у четири основна правца: Русија, исламски свет, Индија и Источна Азија. За Тојнбија је веома важно што је та агресија вршена посредством технике ослобођене од норми хришћанске традиције (entfesselte Technik). Чињеница да је данашњи Исток сам започео са широким коришћењем технике за Тојнбија значи почетак његове активне самозаштите од Запада. Истина, језуити у XVII веку нису покушали да хришћанску вероисповест проповедају Индусима и Кинезима као веру Запада, него као универзалну вероисповест која се подједнако односи на све људе. Тојнби сматра да је тај покушај, на жалост, пропао због догматских неслагања између разних католичких мисија и језуитске централизоване проповедничке мреже. Смисао Октобарске комунистичке револуције је по Тојнбију у томе што је Исток почео да се наоружава европском техником ослобођеном од хришћанске религије. Тојнби ту технику назива "комад европске културе који се од ње одломио крајем XVI века". Обратимо пажњу на ту изузетно важну и апсолутно тачну формулацију.

 

Одакле потиче индустријска револуција? На које питање она представља одговор? Који су јој изворишта и отаџбина, почетак и мотивација? Она потиче са острва Енглеске и датира из XVIII века. Поновићемо свима познате датуме – 1735. (прва коксара), 1740. (први ливени челик), 1768. (прва парна машина), 1769. (прва савремена фабрика у Нотингему), 1770. (прва предилица), 1786. (први механички ткачки разбој), 1825 (прва парна локомотива). Велика индустријска револуција потиче са острва Енглеске које је почев од XIX века постало главна индустријска земља на свету. Тај историјски феномен који стално морамо имати у виду приметио је већ први немачки социолог Лоренц фон Штајн 1842. године. Тим поводом је писао:

"На необичан начин и сасвим неочекивано, у исто време када се Француском шире идеје слободе и равноправности, у Енглеској се појављују прве машине. Упоредо са њима се пред читавим светом отвара сасвим нова епоха по питању благостања, производње, потрошње и трговине. Машине су постале права револуционарна снага у материјалном свету, и почеле су да своју моћ из тог материјалног света који су потчиниле шире у дубину, у све сфере духовног света."

"На необичан начин и сасвим неочекивано" и то управо "у Енглеској'! У тим речима се осећа чуђење, жељно спознаје, младог Немца свесног историјске ситуације свог народа који у Паризу Луја Филипа схвата да политичка револуција проширена од 1789. године по читавом европском континенту представља тек бледи идеолошки епифеномен у поређењу са индустријском револуцијом која се шири из Енглеске и представља уистину револуционарну снагу. Тако се родила управо наведена изванредна фраза из поглавља под значајним насловом "Пролетаријат". У истом том тексту се по први пут у европску расправу уводи научно осмишљавање проблема темељне разлике између радне снаге и власништва.

 

Дакле, индустријска револуција потиче из Енглеске XVIII века. Каква је у то време била историјска ситуација на том острву? Енглеска је била острво које се почев XVI века одвојило од европског континента и начинило прве кораке ка чисто поморском битисању. То нам је са историјске тачке гледишта најбитније. Све остало је само надградња, суперструктура. Ма који спољашњи догађај да узмемо за коначан корак ка чисто поморском битисању - 1655. годину (Кромвел освојио Јамајку), 1688. годину (коначно протеривање Стјуарта) или 1713. годину (европски мир у Утрехту) - главно је следеће: један европски народ је почев од одређеног тренутка престао да острво на коме живи сматра за део нешто удаљеног европског Копна и схватио га као базу за чисто поморско битисање и за поморску владавину над светским океаном. Енглеска је почев од XVI века ушла у епоху великих географских открића и латила се заузимања колонија од Португалије, Шпаније, Француске и Холандије. Она није победила све своје европске супарнике због моралне или оружане надмоћи, него искључиво зато што је начинила одлучан и неопозив корак од чврстог Копна ка отвореном Мору, и у таквој ситацији је преотимање копнених колонија било обезбеђено контролом над морским просторима.

 

То је био једнократни, непоновљиви историјски одговор на исто тако једнократни, непоновљиви историјски изазов, на велики изазов века европских географских открића. По први пут се у познатој историји човечанства појавио изазов који се није односио само на конкретне реке, обале или унутарконтинентална мора; по први пут је имао планетарни, глобални карактер. Већина европских народа је тај изазов схватила у континенталним, копненим терминима. Шпанци су створили своју колосалну прекоокеанску империју; она је притом остајала у суштини копнена и заснивала се на опширним континенталним масама. Руси су се упутили даље од Москве и освојили колосалну земљу - Сибир. Португалцима, и поред њихових задивљујућих достигнућа у морепловству, такође није пошло за руком да пређу на чисто поморско битисање. Чак и херојски еп из епохе португалских открића, Комоенсове "Луизијаде", о Индијском океану прича уз суштини исто као и Вергилијев Енеј о Средоземном мору. Холанђани су се први пут упустили у глобалне поморске пустоловине и задуго остали у првим редовима. Но, база је била преслаба, укорењеност у политици копнених држава предубока, тако да је Холандија после склапања мира у Утрехту 1713. године била коначно привезана за Копно. Французи су започели да двестагодишњи рат са Енглеском и на крају крајева га изгубили. Енглеску континент није нарочито забрињавао (the least hampered by the continent) и она је коначно и успешно прешла на чисто поморско битисање. То је створило непосредне претпоставке за индустријску револуцију.

Некадашње европско острво је одбацило традиционалну, копнену слику света и почело да на свет доследно гледа са позиције Мора. Копно као природни животни простор човека се претворило у нешто друго, у обалу која се простире у дубину континенталних пространстава, у backland. Енглески витезови су још у XV веку у доба Јованке Орлеанке, налик на витезове других земаља, у часном двобоју стицали трофеје. Енглези су све до XVI века били овчари који су продавали вуну у Фландрију где су од ње правили тканине. И тај се народ претворио у нацију "поробљивача мора" основавши не само поморску, него океанску, светску империју. Острво је престало да буде одвојени фрагмент Копна и претворило се у Брод усидрен крај континента. Место старог копненог Номоса Земље заузео је нови Номос који у своју структуру укључује освојене просторе отвореног Мора, али притом отворено море откида од континенталне масе и простор Мора сучељава простору Копна да би путем контроле Мора над Копном успоставио равнотежу.

 

Оно што се од европске културе одвојило у XVI веку није било, упркос Тојнбију, "технички комад" већ нешто сасвим друго. Европско острво се откинуло од европског континента и нови свет Мора је на позив острва устао против традиционалног света континенталног Копна. Тај свет Мора је изнедрио противтежу свету Копна и мир (Frieden, peace) на земљи је постао сличан ваги у његовим рукама. То је представљало изражавање конкретног одговора на изазов откривеног Светског Океана. И на том острву Енглеској које је прихватило изазов и начинило одлучан корак ка поморском битисању изненада су се појавиле прве машине.

 

5.

 

 

Брод је основа поморског битисања људи исто као што је и Дом основа њиховог копненог битисања. Брод и Дом нису антитезе у смислу статичне поларне напетости; они представљају различите одговоре на различите изазове историје. И Брод и Дом се граде помоћу техничких средстава, али је њихова основна разлика у томе што је Брод - апсолутно вештачко, техничко средство кретања засновано на тоталној владавини човека над природом. Море представља подврсту природне средине потпуно различиту од Копна. Море је отуђеније и непријатељскије. Према библијској причи, човек је стекао своју животну околину управо путем одвајања Земље од Мора. Море је остало скопчано са опасношћу и злом. Овде упућејемо читаоца на коментаре првог поглавља "Књиге Постанка" у трећем тому "Црквене Догматике" Карла Барта. Само ћемо истаћи да је човечанство морало уложити знатан напор за превазилажење древног верског ужаса пред Морем. Том приликом уложени технички напор суштински се разликује од сваког другог техничког напора. Човек који се одважио на путовање морем - реч "пират" је првобитно означавала онога ко је способан за ризик - мора имати, по речима песника, "троструки оклоп на прсима" (aes triplex circa pectus). Човеково сламање махиналног отпора природе, које представља суштину културне и цивилизаторске делатности, у случају бродоградње и освајања Мора потпуно се разликује од узгајања стоке и изградње кућа на Копну.

 

Центар и језгро копненог битисања са свим његовим конкретним нормативима - кућа, власништво, брак, наследство итд. - све је то Дом. Сви ти конкретни нормативи израстају из особености копненог битисања и нарочито из земљорадње. Темељна правна институција, власништво - Dominium - добила је назив од Дома, Domus. То је очигледно и познато свим правницима. Многи правници, међутим, не не знају да немачка реч Bauer (paganus, сељак) не води порекло директно од речи "Ackerbau" (ратарство), него до "Bau", "Gebaude", "aedificium", тј. "зграда", "грађевина", "дом". Она је првобитно означавала човека власника дома. Значи, у центру копненог битисања стоји Дом. У центру поморског битисања плови Брод. Дом је мировање. Брод је кретање. Зато Брод поседује другу средину и други хоризонт. Људи који живе на Броду налазе се у сасвим другачијим односима како међусобним тако и са околином. Њихов однос према природи и животињама сасвим је другачији него код људи Копна. Копнени човек припитомљава звери - слонове, камиле коње, псе, мачке, магарце, козе и "све што му припада" - и од њих прави домаће животиње. Рибе је немогуће припитомити, оне се могу само ухватити и појести. Оне не могу постати домаће животиње пошто је сама идеја Дома мору туђа.

 

Да би се схватила бездана разлика између копненог и поморског битисања навели смо културноисторијски пример. Сада покушавамо да нађемо одговор на питање зашто се индустријска револуција са њој својственим ослобађањем техничког порива (entfesselte Technik) појавила у условима поморског битисања. Копнено битисање чији је центар Дом, има сасвим другачији однос према техници од поморског битисања чији је центар Брод. Апсолутизовање техничког напретка, поистовећивање сваког прогреса искључиво са техничким напретком, укратко, оно што се подразумева под изразом "ослобођени технички порив", "ослобођена техника" - све се то могло појавити и развити само на основу поморског битисања, у клими поморског битисања. Острво Енглеска је својим прихватањем изазова откривеног светског океана и довођењем до логичке завршнице преласка на чисто поморско битисање дало историјски одговор на питање које је поставило епоха географских открића. То је истовремено био предуслов индустријске револуције и почетак епохе чију проблематику сви ми данас проживљавамо.

 

Овде говоримо конкретно о индустријској револуцији која је сада наша заједничка судбина. Та револуција се није могла остварити нигде и осим у Енглеској XVIII века. Индустријска револуција управо и означава ослобађање техничког напретка, а то ослобађање постаје разумљиво само полазећи од особености поморског битисања у коме је оно до извесне мере разумно и неопходно. До техничких открића је долазило у сва времена и у свим земљама. Техничка надареност Енглеза не премашује надареност других народа. Разлика је само у томе на који начин и у којим размерама се техничко откриће користи; другим речима, у какав систем норматива се то откриће смешта. Техничка открића се у условима поморског битисања лакше и слободније остварују, пошто се не морају обавезно уграђивати у фиксну структуру норматива својствених копненом битисању. Кинези су измислили барут; они нису били ништа глупљи од Европљана који су га такође измислили. Но, у условима чисто копненог, затвореног битисања тадашње Кине, то је имало за последицу његово коришћење искључиво за игру и ватромете, док је у Европи довело до открића Алфреда Нобела и његових следбеника. Енглези са свим својим чувеним открићима из XVIII века на прагу индустријске револуције - коксарама, ливењем челика, парном машином, ткачким разбојем итд. - нису били генијалнији од других народа из других земаља и других епоха који су живели у складу са копненим законима и независно од Енглеза дошли до сличних открића. Техничка открића нису откровења тајанственог вишњег духа. Она су умногоме диктирана временом. Но, да ли ће се заборавити или даље развијати - то зависи од оног људског контекста у коме је до њих дошло. Изразићу се одређеније; техничка открића која су основ индустријске револуције само ће тамо и довести до индустријске револуције где је начињен одлучан корак ка поморском битисању.

 

Прелазак на чисто поморско битисање већ у самом себи и својим непосредним последицама носи ослобађање технике као самосталне и самодовољне снаге. Сваки развој технике у претходним раздобљима копненог битисања никада није доводио до појаве таквог принципа као што је Апсолутна Техника. Притом треба истаћи да облици културе повезани са обалама и унутрашњим морима још увек не значе прелазак на чисто поморско битисање. Брод постаје права антитеза Дома само ако је освојен Океан. Безусловна вера у напредак (схваћен као технички напредак) представља сигуран знак да је извршен прелазак на поморско битисање. У историјски, социјално и морално бесконачном простору поморског битисања, сама по себи настаје ланчана реакција бескрајног низа открића. Не ради се о разлици између номадских и седелачких народа, него о противречности Копна и Мора - две супротне стихије битисања човечанства. Зато је погрешно говорити о "поморским номадима" у истом низу са номадима на коњима, камилама итд. Неосновано је преносити копнене услов на стихију Мора. Животни простор човечанства у његовим натприродном, историјском смислу радикално се разликује по свим параметрима - спољашњим и унутрашњим -зависно од тога да ли се ради о копненом или поморском битисању. Ма са ког становишта гледали на ту разлику - са Мора на Копно или са Копна на Море - она се испољава у сасвим другачије устројеном цивилизационом и културном пољу свих сила; притом треба рећи да је култура сама по себи у већој мери својствена Копну, а цивилизација Мору (10); поморско битисање је оријентисано техноморфно, а копнено -социоморфно.

 

Два најважнија феномена XIX века могу се разјаснити у новој светлости помоћу теорије особености поморског битисања. Ради се о класичној политичкој економији XVIII -почетка XIX века и о марксизму. Упоредо са развојем индустријске револуције бескрајност која се откривала подстицала је на даље кораке на путу ослобађања техничког напретка. Такозвана класична политичка економија представљала је концептуалну надградњу изведену из првог ступња индустријске револуције, док је марксизам своју доктрину засновао већ на тој надградњи класичне политичке економије. Он ју је развио и извео концептуалну надградњу за други ступањ индустријске револуције. Такав марксизам је прихватила елита руских професионалних револуционара којима је 1917. године пошло за руком да изврше револуцију у Руској Империји и двоструку надградњу пренесу на услове своје аграрне земље. У свему томе се уопште није радило о практичном остваривању чисте доктрине и о логичној реализацији објективних закона историјског развоја. Радило се о томе да је индустријски заостала аграрна земља осећала потребу за савременом индустријском техником, пошто би јој у супротном била обезбеђена улога ловине за друге индустријски развијеније крупне државе. Тако се марксизам из идеолошке надградње другог ступња индустријске револуције претворио у практично оруђе за превазилажење индустријко-техничке незаштићености огромне земље, као и за збацивање старе елите која очигледно није успевала да изврши историјски задатак.

 

Али, доследно довођење принципа класичне политичке економије до логичког краја било је само један аспект марксистичке доктрине. Корени марксизма су остали хегелијански. На једном месту Хегелових "Основних црта филозофије права" у параграфу 243 садржан је смисао читавог проблема. То је чувено место. Тај параграф описује дијалектику буржоаског друштва које се неометано развија по сопственим законима и истиче да "то друштво неминовно носи у себи све већи пораст становништва и индустрије ". Хегел тврди да такво друштво "и поред свог богатства никада неће бити довољно богато, тј. полазећи од само од својих унутрашњих могућности никада неће моћи да спречи пораст немаштине и броја сиромашних становништва". Хегел притом отворено за пример узима тадашњу Енглеску. Он у параграфу 246 наставља:

"Према тој дијалектици, конкретно буржоаско друштво је принуђено да излази ван својих граница да би међу другим народима који или по нивоу развоја индустријских средстава или по техничком искуству заостају, тражило потрошаче својих производа, а значи и средства за свој сопствени опстанак "(11).

 

То су чувени параграфи 243-246 из Хегелових "Основних црта филозофије права" који су коначан развој стекли у марксизму. Али, колико ми је познато, нико није обратио пажњу на најдубљи смисао параграфа 247 који непосредно следи после управо цитираног. У њему је садржана тврдња о темељној сучељености Копна и Мора, и даље развијање тог 247. параграфа могло би бити од не мањег значаја и важности него развијање параграфа 243-246 у марксизму. Ту се индустријски развој доводи у везу са поморским битисањем. Тај 247. параграф садржи следећу кључну реченицу: "Исто као што је за брак први услов тврда земља, Копно, тако је и за индустрију Море она стихија која је максимално оживљава".

Овде прекидам своје излагање и пажљивим читаоцима препуштам могућност да у њему виде почетак развијања 247. параграфа из Хегелових "Основних црта филозофије права" као што је и развијање параграфа 243-246 створило марксизам.

 

Наша анализа рађа ново питање и заједно са њим нову опасност. Сама по себи се намеће жеља да се постави следећи проблем: какав је актуелни изазов историје? И одмах искрсава опасно искушење да се на то питање одговори на стари начин, одговарајући и правилан за претходну епоху. Људима је својствено да се држе онога што је некада пре доказало своју истинитост и делотворност. Они одлучно одбијају да схвате да нови одговор човечанства на ново питање може бити само претпоставка, и то најчешће слепа претпоставка као у случају Колумбовог путовања. Човек има неодољиву потребу да се према хронолошки последњем историјском искуству односи као према нечем вечном. Када смо ми, Немци, 1914. године у Француску, чинило нам се да ће се догађаји даље одвијати као и 1870.-1871. године све до наше одлучујуће победе. Када су опседнути Французи 1870.-1871. учинили покушај пробоја из Париза, били су сигурни да ће све опет ићи по сценарију победоносне револуције 1792. год. Када је државни секретар САД Стимсон 1932. године прогласио своју чувену доктрину, Стимсонову доктрину, сматрао је да настала ситуација у целини, мада у већим размерама, подсећа на 1861. годину и почетак рата за независност.

 

Осећај за историју нас мора сачувати од сличних грешака. Парадоксално је да је мишљење да одсад помоћу техничких средстава започиње продор у нове бесконачне просторе свемира распрострањено управо у оним земљама које су најдаље отишле путем ослобађања технике. У поређењу са тим пробојем у свемир петстогодишњи пробој епохе великих географских открића чини се небитним одсечком времена. Људи планирају напад на стратосферу и летове на Месец. Сама наша планета, Земља, претвара се у свемирски брод који плови свемиром.

 

Такво мишљење ми се чини као понављање старог одговора, развој оног одговора који је некада био дат на изазов откривеног светског Океана. Изазов данашњице људи сматрају за замашно понављање открића Америке. То је, да тако кажемо, психолошки разумљиво. Онда су се откривали нови континенти и океани на Земљи. Данас не видим никакав откривени свемир, не чујем никакав свемирски изазов. Нећемо говорити о летећим тањирима. Ослобођена техника може до миле воље силовито продирати у свемир; из тога неће испасти нови историјски изазов и тим пре одговор на такав изазов. Свакако, ослобођена техника проузрокује страховит импулс силе и тежњу да се он превазиђе. Но, тај импулс није исто што и изазов. Тачно је да савремена техника непрестано рађа вештачке потребе, али то само значи да је она у најбољем случају способна да даје крајње вештачки одговор на питање које јој је исто тако вештачки постављено.

 

Управо тај најсавременији развој старог одговора је са тачке гледишта историје неисторичан и анахрон. Уосталом, сасвим је природна ситуација када онај који је у претходној епохи победио не обраћа пажњу на нови изазов историје. Па и како би победник могао схватити да је његова победа једнократна истина? Ко ће га томе научити? Дошао сам до закључка: већ је и то добро што одбијамо да дамо стари одговор на ново питање. Већ је много и то што нови свет не поимамо по оној схеми "новог света" која је постојала јуче. Лично ја нови изазов не видим са оне стране стратосфере. Примећујем да ослобођена техника људе пре ограничава него што им отвара нове просторе. Савремена техника је потребна и корисна. Али, она је данас веома далека од тога да служи као одговор на било какав изазов. Она само задовољава нове потребе које делимично и сама рађа, док се у свему осталом и сама доводи у питање, што значи да је управо из тог разлога не може представљати одговор. Сви говоре да је савремена техника нашу земљу учинила смешно малом. Зато се нови простори одакле ће се појавити нови изазов морају налазити на нашој земљи, а не ван ње у отвореном свемиру. Онај коме првом пође за руком да подјарми ослобођену технику, пре ће дати одговор на садашњи изазов од онога ко уз њену помоћ покуша да се искрца на Месец или Марс. Кроћење ослобођене технике је подвиг за новог Херкулеса. Из те области као да чујем нови изазов, изазов Садашњице.

 

 

 

 

1 - Carl Schmitt "Die Planetarische Spannung zwischen Ost und West", 1959 in "Schmitttiana-III" von prof. Piet Tommissen, Brussel, 1991

2-  "Политика држава и њихова географија"

3-  Католик Шмит сматра да Filioque само подвлачи Свету Тројицу Божанства и појачава иконографско опредељење хришћанске догме, док му се одрицање од те новине чини као израз иконоборачког старозаветног духа. То је погрешна теза коју оповргава чак и такво историјско запажање као што је свеопшта распрострањеност и поштовање икона код православних народа, поготово у Русији где икона све досад игра тако колосалну улогу у верској пракси какву није играла чак ни у раздобљима процвата католицизма у Европи. Штавише, увођење Filoque је представљало израз управо оног апстрактног монотеизма и рационалистичке теологије, који ничег заједничког немају са тврдњом о потпуности Свете Тројице и примату Лика. Детаљније о томе видети у А. Дугин "Метафизика Благовести"(А.Д.)

4-Макиндер је у почетку користио термин "Pivot area", "осовинска област", а потом "Heartland", "Срце Света" (А.Д)

5-  "Номос" је темељна категорија Карла Шмита, осовина његове теорије истоирије, права и геополитике. Његов главни рад се зове "Der Nomos der Erde". Номос - у грчком verbum occasionalis од глагола nemein који значи "узимати, поседовати, делити, раздељивати, сређивати итд.". Етимолошки му одговара немачко nehmen и Nahme, тј. "узимати", "узето". Сродно је речи Nahme, тј. "име". У руском језику ту идеју најближе одражава реч "имет" (имати) и старословенско "имат" (узимати), од кога је "им", "имуество", "имение" (име, имовина, имање), одакле је "поднимат", "перенимат", "отнимат" (подизати, преузимати, одузимати), па чак и "понимат" (схватати) (упоредити фр. saisir - хватати, узимати, схватати). У нечему је блиско значењу речи "делит", "надел", "дол" (делити, подела, удео). Идеја "номоса" је идеја сређене структуре својствене специфично људској историјској организацији друштва, породице, територије, права итд. Појам "номоса" код Шмита се може довести у везу са појмом "структуре" код француских структуралиста, с тим што се у овом случају не сме искључивати ни директан плагијат (природно, од стране Француза). Позната је чињеница да је Шмит у знатној мери утицао на једног од највећих европских хегелијанаца Александра Кожева који је са своје стране био учитељ Маркузеа. (А.Д).

6-  "Духовна битка је исто толико сурова колико и рат међу људима" (фр).

7-  И сам Шмит би могао бити оптужен за русофобију засновану на исто толико неоснованим (у целини узев) предрасудама, које, међутим, проистичу из другог извора; из његове верске привржености католицизму и геополитичког апсолутизовања Средње Европе. Армин Мелер је у својој блиставој књизи "Конзервативна револуција у Немачкој 1918-1932" убедљиво показао како се геополитичко рашчлањавање Европе на три зоне - Западна Европа (Енглеска, Француска), Средња Европа (Немачка, Аустрија), Источна Европа (Русија) - пројектује на то какву културну оцену житељи те три зоне дају својим суседима. Немци су за Енглезе и Французе варвари управо изашли из шума, "Хуни", дивљи Атилини потомци. Сами Немци у Русима виде такве варваре. Но, за Русе су Немци, који се Французима и Енглезима чине варварима, бездушни аутомати, носиоци изразито западне цивилизације и културе (тј. класични преувеличани Европљани), док сами Немци Французима и Енглезима пребацују одсуство животности и историјског полета. Узгред, та геополитичка типологија европских етноса је условила концепцију "младих народа" (немачки конзервативни револуционари су је позајмили од Достојевског) која за такве узима Русе и Немце. Другим речима, пребацивање за варварство могло се тумачити и у позитивном кључу као што је био случај у русофилском (претежно пруском, протестантском или паганском) лагеру Конзервативне револуције у Немачкој у који су спадали Артур Милер ван дер Брук, Освалд Шпенглер а нарочито Ернст Никиш и национал-бољшевици. Но, Шмит и поред своје русофобије заслужује да га Руси поштују и проучавају, као што и он сам, иако ватрени немачки националиста, Енглез Колингвуду због интелектуалних заслуга лако опрашта његову германофобију (А.Д.)

8-  У руском језику не постоје две речи које би одговарале енглеским терминима "answer" и "response". У овом случају их преводимо као "одговор" и "одзив". Оба термина значе "одговор". Узгред, таквог разликовања нема ни у немачком, тако да Шмит користи енглески термин "response" увек када се позива на Тојнбија и немачку реч "Antwort" када имплицитно има у виду Колингвуда. Постојање два термина у самом енглеском језику се не објашњава јасном семантичком поделом, него романским дуплирањем (response) германске речи (answer).

Одлучили смо да у руском преводу убудуће обе речи преводимо као "одговор" да не бисмо терминолошки претрпавали текст (тим пре што смо показали да је та разлика вештачка). Response као одговор-одзив по Шмитовој замисли описује људску реакцију на изазов историје у кључу који је апстрактнији од природно-научних представа од којих се Колингвудове концепције никада нису до краја ослободиле. Уосталом, даље у свом излагању и сам Шмит почиње да користи оба термина као синониме, бирајући овај или онај пре из чисто стилских разлога. Исто се може рећи и за пар термина "питање" и "изазов", question и challenge. У овом случају Шмит предност даје речи "изазов", коју час преводи на немачки Ruf, Anruf, час је оставља у првобитном енглеском облику - challenge. Тај термин се у руској философској литератури уобичајено преводи као "изазов".

9- Та формула "The World and the West" (и имплицитно у њој садржана геополитичка
концепција) очигледно има нешто заједничко са радом Семјуела Хантингтона "Clash of
civilizations" чије једно поглавље има сличан назив "The West and the Rest". Амерички
конзервативац Хантингтон је очигледно под Тојнбијем утицајем и по свему судећи себе сматра
за његовог настављача. (А.Д.)

10-   Очигледна алузија на Освалда Шпенглера који је супротстављао цивилизацију и културу. (А.Д.)

11-   Из те поставке се лако изводе основни чиниоци Лењинове теорије "империјализма као највишег стадијума развоја капитализма" и темељни принципи концепције "аутархије великих простора" (и шире, "економског национализма") Фридриха Листа. Занимљиво је да су немачки конзервативни револуционари из развоја Листових теорија извукли практично исте закључке као и Лењин из Хегела и Маркса. У оба случаја се радило о планетарној антиимперијалистичкој борби за "права народа" против англосаксонског таласократског колонијализма. Узгред, главни теоретичар "права народа" био је управо Карл Шмит. Геополитичка примена и развој тог принципа карактеристични су за Хаусхофера. (А.Д.)