21.09.2022 

У овом тренутку постоје само три објективна сценарија за развој догађаја.

Ми смо сада у ситуацији, и Русија и свет, која се може свести на следећу мустру. Ради се о Украјини, где су се ствари доведене до почетка стварног светског рата. Као и свака схема, и ова поједностављује стварност, али је истовремено чини смисленом и уздиже је до одређене структуралне вероватноће.

Ова схема се рачва на три објективна вектора могућег развоја догађаја и на четири верзије субјективног става. Од сâмог почетка је, дакле, очигледна извесна асиметрија, чије ће се значење откривати, како се схема буде описивала.

Објективни ниво описује логику вероватног у одвијању узрочно-последичних ланаца, који су већ скицирани у одређеној равни проверљивих чињеница.

На субјективном нивоу се обухвата како групе опажају догађаје. Међу тим групама, од посебног значаја су оне, у којима се доносе кључне одлуке и које, са друге стране, на овај или онај начин утичу на сâме догађаје.

Катастрофални сценарио (за Русију). Окупација. Де-империјализација. Finis Rossiae

Почнимо од најгорег. Претпоставимо да контраофанзива украјинских Оружаних снага а, заправо, НАТО снага, у Харковској области и у Донбасу није случајан неуспех СВО, већ нешто злокобније. Песимисти и критички посматрачи (као и учесници) описују последице и и наставак овог процеса на хиљаду начина.

Овај сценарио детаљно описује званична украјинска пропаганда, а и предвиђа се ширење непријатељстава ка Криму, Белгородској, Курској, Ростовској и Вороњешкој области, све до напада на Москву. А, ово су ружичасти снови и западних русофоба и руских либерала. Ово је у суштини сценарио за крај Русије, Finis Rossiae.

То би значило не само крај руског режима, већ крај свега и свакога. И, важно је да то не би био  лаган и надокнадив крај (као 1991. године), већ крвав и насилан. Ако наше повлачење почне (оно ће се и наставити) и онда се све руши – узроци могу бити и спољни и унутрашњи.

То је објективна намера, која је у складу и са субјективном политичком и идеолошком платформом: то је сан званичног Кијева, управника русофобије и глобализма, који подржавају Наваљног*, Ахеџакову и Ехо Москве, односно пету колону у Русији.

Постојећи проблеми техничке опремљености војске, стратешки погрешне процене (које су се већ показале у досадашњем току СВО) и зависност Русије од иностраних технологија, до којих се више не може доћи, испоставља се, непосредно утичу на наше наоружање. Та укупна и значајна зависност од Запада у досадашњем току, може се показати као кобна.

Ако је то тако, Русија ће, као структура, једноставно нестати, а за то ће морати да плате сви – и власт и читаво друштво. Нико неће моћи да побегне.

Апокалиптични сценарио (за све). Крај историје. Уништење човечанства

Други сценарио је нуклеарна катастрофа. Могуће је да ће Москва одлучити да употреби нуклеарно оружје, јер је почела озбиљно да губи (први сценарио). Оно што се данас разматра је очигледно. Аргумент да «нуклеарне силе не губе ратове» се управо тиче ове теме. И, у том смислу падају на памет и Председникове речи о томе ко ће «умрети или отићи у рај» или о томе да «без Русије мира неће бити».

Могуће? Да, вероватно јесте. Да ли неко у Русији разматра ову могућност? Несумњиво да. Постоји, дакле, објективни ланац догађаја, који може довести до катастрофе, а постоје и субјективне силе, спремне на такав обрт.

Другим речима, за такав обрт постоје и објективни предуслови и снаге способне да донесу одговарајуће одлуке.

Путин је рекао да његови непријатељи неће чекати његову добровољну предају и навео  пример Салвадора Аљендеа, који се до свог последњег човека борио са митраљезом у рукама. Али, разлика је у томе што Аљенде није имао нуклеарно дугме, па је могао да се жртвује са неколико непријатеља.

Све може да почне одмах. Ако су украјинске оружане снаге постигле циљ бомбардовањем Запорожја, онда би то било једнако циљаном нуклеарном удару на руску територију – уосталом, оружје је са Запада, а западни инструктори су укључени у извиђање и циљање. Одговор више не би био из Украјине, већ из правог центра одлучивања, који је много западније.

Међутим, Русија би могла да прибегне употреби нуклеарног оружја и у другим ситуацијама. За Русију би, и за државу и за народ, пораз у рату значио потпуно уништење - не баш тежак, већ подношљив пораз који се може преживети. Али, нуклеарни сценарио се не може искључити, Запад очигледно потцењује да је вероватан и сматра га блефом. Боље је да се не дође до поновног дељења карата.

Родољубиво-победнички сценарио  (за Русију и присталице многополарног света). Свети рат

Трећи сценарио је најважнији. И, једини спасоносни.

Револуција се у Русији догађа одозго. Путин је већ раскрстио са Западом, а тај потпуни и неповратни прекид претвара у идеологију, курс, стратегију и у једину смерницу бивања. Сви компроми се укидају, Русија отворено постаје народна империја са израженим верским и друштвеним (антикапиталистичким) етосом. Либерализам и западњаштво се забрањују. Саботажа, крађа, лењост и корупција се спаљују усијаним гвожђем, у складу са ратним правом.

Држава и народ се прегрупишу и СВО постаје свети народни рат. Бити или не бити.

Може ли ситуација да буде објективно таква? Наравно да може. Многи објективни догађаји, процеси и фактори воде у том смеру, укључујући здраву и одлучну реакцију на претходне неуспехе, а посебно на догађаје у Харковској области.

Да ли у таквом сценарију постоји главни лик? Несумњиво је да постоји. То је, пре свега,  народ сâм, друштво, родољубива већина, људи на фронту, као и значајан део владајуће класе – тачно је и то, да што су у хијерархији на вишем месту, мање их је, али ни владајућа класа није једно.

Друштво је спремно за ово. Такав став деле скоро сви они који су на неки начин укључени у рат.

И свима је јасно да је сада, пре свега, потребна мобилизација и победничка идеологија. Дошли смо до краја са компромисима.

Ако све званичнике посматрамо заједно – родољуба вероватно има највише; у народу – то су практично сви, осим агената утицаја и патолошких изузетака (наказа има свуда).

Ако таква родољубива револуција започне одозго, мобилизација ће се одвијати сâма од себе, а Русија ће ући у последњу битку за исход свјетске историје. У ствари, православни старци, руски филозофи и наши јуначки преци су тако видели будућност: доћи ће време, када ће Руси устати против зла у свету, против Антихриста и испунити своју мисију Обуздавача. У совјетско доба је постојала мало другачија верзија овог сценарија, али је суштина била иста – борба против Запада у име спасавања човечанства и праведне, светле будућности.

То време је дошло.

Према том сценарију је најважније брзо прекинути било какву зависност од Запада – идеолошку, технолошку, психолошку, економску, културалну. Управо нас је та зависност и паралисала у критичном тренутку. Испоставило се да Запад држи кључеве многих виталних области нашег живота – информационих, технолошких, културалних, финансијских. Да, наш важан адут јесу природни ресурси, али су идеологија, технологија и методологија, западне. Важан је ресурсни хардвер. Али је идеолошки и технолошки софтвер ипак важнији.

Циљ народне револуције одозго је да се у најкраћем року разгради унутрашњи Запад – како либерализам као његова окосница, тако и у сви други облици иза којих се Запад скрива.

Није лако. Али ако не буде тако, имаћемо два претходна сценарија.

Статус кво као празна и бесмислена илузија

Остаје само један правац, као субјективан став, али се не ослања ни на какву објективну стварност – зато што такве стварности једноставно нема.

Ово је ментално стање партије ‘статус кво’ или ‘колективне Рубљовке’. Овој категорији припадају високи државни чиновници и бизнисмени, који из непознатих разлога и даље верују да је свет пре 24. фебруара, 2022. и свет после 24. фебруара, 2022., у основи исти. Њих ништа не може да увери у супротно - нити извештаји са фронта, нити терористички напади у позадини, нити текуће тектонске промене светског поретка. Они се, као и до сада, боре за своје позиције, промовишу своје штићенике на власти, склањају конкуренцију, гледају да сачувају оно што имају – тачније, живе као да се ништа није догодило и реактивно се прилагођавају ситуацији.

У народу се сматрају «партијом издаје», «сливником». Али, то је погрешно. Они не могу  ништа издати, нити слити. Они нису власт и нису народ, и нико са друге стране – са Запада или из Кијева – неће са њима преговарати. То смо већ прошли.

СВО је заоштрила све постојеће противречности. Униполарни свет не може постојати упоредо са многополарним. Тачније, једно се више не може сматрати «униполарним», а друго «многополарним». Ако Русија (као и Кина) озбиљно схвата свој суверенитет, то мора доказати у рату. И никако другачије. И у том рату мора добити. Победићемо – тада је свет многополаран. А, ако не победимо... Онда Русија више неће постојати ни у какавом облику. Просто је немогуће вратити се у деведесете или у време пре 24. фебруара 2022. године. Ни за кога.

Три сценарија су могућа. Четврти није. Он постоји само као данак инерцији, односно опстаје у свести, али не постоји.

Наравно да у врху политичке елите у Русији многи заступају управо овај четврти сценарио. Као, ‘некако ће се све сâмо од себе решити’. То изазива праведни гнев родољуба. Али, ако имамо у виду да такав сценарио практично не постоји, онда не треба улагати било какав напор у то. Капитулација је била могућа деведесетих. И, догодила се. Компромиса је било – до почетка СВО. Могло је да их буде и било их је. На пример, Москва је усвојила правила глобалног Запада о подели рада и интеграцијама, Мински споразуми, итд.

То је то. Остаје само бити или не бити. «Колективна Рубљовка» више не постоји. Виле стоје, чувари чувају, скупи аутомобили се мичу по простору. Одржавају се Дани града, концерти. Чак и Сколково функционише, а неки редовни лопови, ослањајући се на поремећене олигархе, лактају се до руководства Руске академије наука. Али ово је већ химера, фатаморгана. Бити или не бити укида сâму могућност треперења између – «или јесте, или није», «Русија је или суверена, или је део Запада».

Ако Русија постоји, онда је то сасвим друга Русија. Народна и покренута у борби - на свим нивоима - духовном, идејном, техничком, економском, фронталном - не на живот, већ на смрт, са апсолутним непријатељем. Или је неће бити – ако су је раскомадали, окупирали и учинили колонијом, НАТО и украјински нацисти, колонија као колонија коју су раскомадали и окупирали НАТО и украјински нацисти или ако постоји као постапокалиптичка пустиња (видети први и други сценарио).

Постоје само три објективна сценарија за развој догађаја и само они, који на нивоу субјекта то разумеју и који бирају један од три сценарија, односно истински живе и доносе одговорне одлуке за своју судбину, за судбину земље, народа и човјечанства, могу бити узети у обзир. Само они нешто и значе на ваги историје.

Партије издајника просто више нема, зато што је време уступака и компромиса прошло, па је ово фантомска бол. Или ми или ће нас. То је све.