EVROAZIJA ZA POČETNIK

Njegov svetonazor se, kao i kod većine drugih evroazijaca, oblikovao pod uticajem radova slovenofila – Danilevskog, a naročito Leontjeva. To je bila podvrsta revolucionarnog slovenofilstva spojenog sa težišnom idejom posebnosti istorijskog identiteta “Velikorusa”, nesvodive kako na versku, tako i na etnički slovensku suštinu. Oni su u tom aspektu bili najbliži Konstantinu Leontjevu, koji je formulisao najvažniju tezu – “slovenstvo postoji, slovenizma nema”, tj. “etnička i lingvistička bliskost slovenskih naroda nije dovoljan osnov da bi se moglo govoriti o njihovom kulturnom i karakternom jedinstvu”. Evroazijski projekat je po izboru omiljenih tema i koncepcija bio začuđujuće blizak nemačkim konzervativnim revolucionarima. Evroazijci su, isto kao i konzervativni revolucionari, težili ka spajanju vernosti izvorištima sa stvaralačkim uzletom u budućnost, ukorenjenosti u ruskoj nacionalnoj tradiciji sa socijalnim modernizmom, tehničkim razvojem i politikom netradicionalnih oblika. Na tome je zasnovan i oprezno pozitivan odnos evroazijaca prema Sovjetskoj Državi i Oktobarskoj revoluciji.

Европа је тело без суверенитета

Више од тридесет година, Ален де Беноа се методички бави научним, аналитичким и интелектуалним радом у области идеја. Писац, новинар, есејиста, филозоф и говорник, он је објавио више од 50 књига и 3.000 чланака, који су преведени на петнаестак различитих језика.

Његова омиљена подручја су политичка филозофија и историја идеја. Но, он је такође и аутор бројних дела која се односе на археологију, народне традиције, историју религија и науку о животу.

Ален де Беноа се не обазире на идеолошка помодарства. И премда се његово дело све више цени у све већем броју земаља, Ален де Беноа је и даље личност коју избегавају у Француској, где се његово име често доводи у везу са једном "новом десницом", у којој он самог себе никада није стварно препознао. Ален де Беноа сарађује са другим европским мислиоцима сличне идејне и духовне оријентације. У Србији су неки његови текстови преведени и објављени почетком деведесетих година, а његова сарадња са руским интелектуалцима, окупљених око идеја које персонификује Александар Дугин, континуирана је и плодотворна.

GEOPOLITIČKI PREDAK ILI ZAŠTO JE SAVREMENOJ RUSIJI VAŽAN SVJATOSLAV

Veliki kneževi, kao što je Svjatoslav, predstavnici su te nulte tolerancije u odnosu na spoljnu dominaciju

Kod nas je u upotrebi prilično osakaćena verzija ruske istorije. Mi ne znamo svoje uistinu velike pretke. Stoga me uvek zapanjivao onaj osnovni nedostatak ocene kojem se iz nekih razloga po tradiciji izlaže ličnost velikog kneza Svjatoslava.

U međuvremenu je, početkom ovog meseca, 3. jula, obeležen dan pobede kneza Svajtoslava nad Hazarskim kaganatom. Tu pobedu smatram za događaj ogromnih razmera.

Ko je zapravo knez Svjatoslav? On je tvorac prve prave Ruske Imperije. Carstvo koje je on osnovao, nakon raspada obnavljano je tokom mnogo vekova. On je učinio ono što je postao cilj ruske državogradnje narednih pola milenijuma.

На Крајини, на бранику Европе

Извесно је да геополитички погледи условљавају не само спознајне обдарености и својства субјеката већ и коначна сврха. Добар пример реченог пружа мисао британског геополитичара Хелфорда Џона Макиндера, који је своју концентричну визију света те антиевропске пројекте – попут „санитарног кордона“ или „гвоздене завесе“ – створио у функцији британске псеудоимперијалне и таласократске политике, освајачки усмерене ка „срцу земље“, односно ка безмерним богатствима и моћима Русије. Та освајачка накана је и вредносни критеријум Макиндеровог геополитичког погледа те зато, примерице, када описује трећи регион евроазијског континента, што се простире од Каспијског и Црног до Црвеног мора, он не одолева да истакне његову предност са тачке гледишта британских колонијалних похлепа:

„Ипак, (тај регион) има и једну предност, јер га многобројни заливи и делте река које се уливају у океан потпуно отварају за продоре поморских сила (Макиндер, 1994).“

Исток и Запад

Север и Југ, при том, имају неупоредиво већи значај. То је приметно већ од најранијих времена. Миграције народа и раса, свештена географија и топонимика, улога коју ове стране света имају у традицијама и предањима разнородних, али изнад свега индоевропских народа, то веома недвосмислено потврђују. Значај осе Север-Југ, као у нашој епохи, може бити помрачен, потиснут, али он тиме не постаје мање реалан ни мање битан. Оса Север-Југ остаје вертикална оса историје и сакралне географије. Насупрот томе, дуализам Исток-Запад не само да има скромније значење и смисао, већ је и познији од овог првог. Он, у најбољем случају, припада историји и њеним контигенцијама; дуализам Севера и Југа је праисторијски или, још пре, над- и мета-историјски.

Европа је тело без суверенитета

 Израз „нова десница“ је изворно само етикета коју су измислили медији 1979. године, називајући тако покрет идеја који је постојао већ више од десет година. Нова десница (НД) је у ствари једна филозофска школа, једна врста think tank, која искључиво делује у области политичке филозофије, друштвених наука, историје идеја. Већ скоро пола века, ова школа се изражава кроз разне публикације („Нова школа“, „Елементи“, „Криза“), књиге, колоквијуме, конференције, итд. Тај рад јој је омогућио да формулише концепцију света, концепцију постојања која се радикално разликује од доминантне идеологије. Међу њеним омиљеним темама су одбрана разноликости народа, критика капитализма и тржишних вредности, одбијање либерализма и новчаног система, ангажовање у корист Европе, раскид с универзализмом у свим могућим облицима, али, такође, могу да споменем дела нове деснице у различитим областима, као што су друштвене науке, историја религија, археологија, теоријска физика, итд. Метода нове деснице је „енциклопедијска“: ради се о пружању интелектуалних и теоретских алтернатива у свим областима знања и мисли. Дакле, уопште се не ради о некој политичкој организацији или покрету. Спровођење идеја које ми развијамо нама не припада.

Евроазија – чувар националног идентитета

Према томе, евроазијски економски модел представљао би комбинацију слободног тржишног прилаза и контроле над стратешким областима. Александар Дугин предлаже и стварање јединствене резервне евроазијске валуте, чиме би се спречили негативни спољни утицаји на финансијски систем (и привредни систем у целини), али и подстицање развоја низа локалних средстава плаћања, чиме би се дао импулс развоју локалних економија на реалним основама и спречило стварање шпекулантског капитала.

ЕВРОАЗИЈСТВО КАО РУСКО-СРЕДЊОАЗИЈСКИ ИНТЕГРАЦИОНИ ПРОЦЕС

 

Тесна сарадња Ирана са Русијом претпоставља претварање авганистанско-пакистанског простора у слободну исламску конфедерацију, неутрално-лојалну како Техерану тако и Москви. Авганистан и Пакистан ће као унитарне државе у новој реалности стално стварати претње и усијавати лук нестабилности који пресеца евроазијски континент.

Само је заједничка солидарна геополитичка иницијатива свих тих сила за стварање новог средњоазијског федеративног модела способна да тај сложени регион претвори у зону сарадње и сапроцвата.

Mitovi o Hiperboreji

Značenja mita su mnogobrojna, i moguće ih je tumačiti u najrazličitijim ključevima. Podrazumeva se, takođe, da oni imaju i svoj doslovni, „naturalistički“ smisao: svaki istinski mit nije iskljičivo fantazija, uobrazilja, ono što je u njemu sadržano odgovara nekim konkretnim uslovima, u vremenu i prostoru, na Zemlji. Drugim rečima, mit se nije morao dogoditi na način na koji je opisan, nikada se zapravo na taj način nije ni dogodio, ali se mogao dogoditi, i događao se, u određenoj meri. „Istinito je samo ono što se nije dogodilo nikad i nigde“ (Novalis).

Hiperborejski mitovi nisu samo neposredne i jasne evokacije Zemlje besmrtnosti na dalekom severu kontinenta. Kada se, u ruskoj bajci na primer, pominju trojica braće, od kojih treći i najmlađi beše Ivan, koji je živeo u nekoj dalekoj zemlji u kojoj je vladala stalna tama, sve dok Ivan nije ubio džinovsku zmiju i oslobodio Sunce… – to je, za nas, očigledna i jasna evokacija arktičke noći, dakle Severa, Hiperboreje. Ivan tu ponavlja arhetipski poduhvat Indre koji je ubio zmaja Vritru, kako bi povratio Sunce i oslobodio nebeske vode. Mitovi o Hiperboreji imaju i tu prednost što, slično mitovima o Atlantidi, predstavljaju sećanje na realnu zemlju (premda se njihova značenja time ne iscrpljuju), ali su, za razliku od atlantidskih mitova, relativno usko lokalizovani, u okolopolarne oblasti: samo ovde moguće je tragati za njihovim materijalnim tragovima i potvrdama.

Srbi morayu za svoye interese više da se konfrontirayu Briselu

Naši lideri su predstavili sve što se dešavalo u protekloj godini, kao i buduće planove i projekcije. Partija Evroazija je postojala i ranije, ali je zatvorena zbog neefikasnosti, dok je sada situacija promenjena i imamo više mogućnosti da sprovodimo političku platformu i na regionalnom i na lokalnom nivou. Imamo dosta veoma dobrih ideja.

Da, Putin je najavio Evroazijski Savez, ali unutar Kremlja postoji još puno liberala i korupcije. Stoga, naš trenutni cilj je da korigujemo i unutrašnju i spoljnu rusku politiku u pravi evroazijski kontekst.

Recite nam nešto više kako vidite aktuelni proces evroazijskih integracija koji je otpočeo Vladimir Putin. Sa jedne strane imamo tumačenja da ovaj proces ima veoma dobru dinamiku i da su značajni rezultati postignuti u veoma kratkom roku, dok sa druge strane imamo mišljenje da se stvari razvijaju i previše sporo… Šta Vi mislite?

IZ OTREŽNjENjA U ZABLUDU

Ali Vladimiru Putinu je svaki put polazilo je za rukom da izbegne pogoršanje odnosa sa američkom političkom elitom. On je za to uvek nalazio opravdanje u nastavku nekakvog procesa dijaloga – da ne ulazimo u to kakav je to dijalog između slabog i jakog. Naime, mi smo, formalno stisnuvši zube, nastavili da nazivamo SAD „partnerom“, „prijateljem“, što se najjasnije – praktično u obliku saradnje, neograničenog zbližavanja i „resetovanja odnosa“ – videlo tokom četvorogodišnje vladavine Dmitrija Medvedeva. Sada je konačno udarena tačka iznad „j“, takva dvojna pozicija budući slabila političko rukovodstvo Rusije.

Sada je ovo pogoršanje odredilo i prioritete, i konačno je jasno da su Sjedinjene Države naš apsolutni neprijatelj, geopolitički protivnik koji ulaže sve moguće napore i koristi sva raspoloživa sredstva kako bi oslabio Rusiju i lišio je suvereniteta i, komadajući je, isključio iz uloge ozbiljnog igrača na svetskoj pozornici. Svi napori američke politike u poslednje dve decenije bili su usmereni ka tom cilju.

TURSKA NA DRAMATIČNOJ RASKRSNICI IZMEĐU ATLANTIZMA I EVROAZIJE

Nakon Drugog svetskog rata Turska, koja se do njegovog kraja orijentisala na Nemačku i zemlje Osovine, našla se pred izborom: ili da se priključi istočnom bloku ili zapadnom.

Pod pretnjom (realnom i izmišljenom) staljinske invazije – Turci su izabrali Zapad, postali su deo NATO i od tada, od 50-tih godina 20. veka Turska se nalazila u taboru NATO, u taboru atlantizma, u taboru Zapada. Otuda je stigao i projekat Velike Turske.

Улазимо у фазу глобалне дестабилизације

Арапско пролеће нема никакве везе с интересима самог арапског света. Арапско пролеће је манипулација америчких стратега ради промене равнотеже снага на Блиском Истоку. Арапско пролеће има за циљ подршку ономе што се у савременој геополитици зове регионалним субимпериализмом, подимперијализмом, то јест савезницима САД који ипак полазе од других теоретских претпоставки. Такве субимперијалистичке државе на Блиском Истоку су Катар, Саудијска Арабија међу арапским земљама, и Турска. Те земље иступају као посредници у извођењу операција усмерених у интересу САД. Током тих операција остварени су преврати у Тунису, у Египту, где су на власт дошле групације оријентисане или непосредно на САД, то су такозване демократе, или на Саудијску Арабију и Катар, тј. на њихове геополитичке системе. У Либији, када су прилике постале сложеније, и либијски народ није пожелео да се директно укључи у тај процес, Запад је применио мере војне интервенције када су, кршећи све споразуме, представници НАТО-а, САД и европских земаља (посебно Француска), учествовали у војном сукобу на страни вехабиста и исламских фундаменталиста. На интернету се може пронаћи важна фотографија на којој је приказан Бернар-Анри Леви, Саркозијев саветник који себе издаје за философа, активни циониста, присталица Израела, заједно са Кристофером Стивенсом, који ће потом бити убијен у Бенгазију као представник САД, амбасадор САД. На тој фотографији је још и Сем Бејсил (Накула Бејсил), продуцент скандалозног филма „Невиност муслимана“. Видимо како се на истој страни налазе ционисти, руководиоци америчке ЦИА и радикални исламофоби. Управо они и јесу извор планирања и спровођења арапског пролећа, које нема никакве везе с интересима самих Арапа. Арапима просто манипулишу како би створили ситуацију управљаног хаоса. Манипулишу споља, манипулишу и непосредно помоћу западних мрежа утицаја, и помоћу њихових субимперијалистичких савезника на Блиском Истоку. Када у Бахреину шиитска већина покушава да на таласу арапског пролећа истера своје, онда су све те снаге бачене против огромне већине у Бахреину.

Europski sin. Intervju s Alainom de Benoistom

Rijetke su škole mišljenja, od svojih indoeuropskih korijena do trenutne biotehničke revolucije i svih misaonih strujanja među njima, koje su se uspjele barem približiti opsegu i dubini europske Nove desnice. Ovo je osobito točno za dinamičnu jezgru Nove desnice koju utjelovljuje jedan od glavnih filozofskih pokretača francuske Nove desnice – Alain de Benoist. Francuska Nova desnica pozdravila je novo stoljeće, spremna za djelovanje, što je i dokazala objavljivanjem manifesta koji je stavljen na uvid cjelokupnom čovječanstvu. Alain de Benoist (rođen 1943.), oblikovao je ovu izjavu zajedno s Charlesom Champetierom, koja se oslanja na Novu desnicu utemeljenu 1968., čime je dobiveno sredstvo za buduću intelektualnu borbu koja uzima u obzir kri­tičku procjenu naših trenutnih teškoća.

Čitatelji TOQ-a mogli bi biti zainteresirani za manifest Nove desnice jer su i oni u potrazi za opasnim “Trećim pu­tem”, odnosno u potrazi za radikalno novim rješenjem koje bi se trebalo nalaziti između “paleokonzervativizma” i “neo konzervativizma”. TOQ nastavlja oblikovati vlastita načela, kojih je do sada deset, a mnoga se, prema mome mišljenju, savršeno poklapaju s načelima Nove desnice. Nova desnica ima više od trideset godina iskustva u izbjegavanju udob nog, ali beskorisnoga intelektualnoga geta u kojem se nala­ze prekrasni gubitnici, kako Sam Francis opisuje konzervativnu vrhušku. Zato evolucija Nove desnice može poslužiti kao praktični vodič. U ovom razdoblju razlike koje razdvajaju Sjedinjene Američke Države i Europu moraju biti prevladane jer dijelimo puno toga što bismo mogli ostaviti u naslijede budućim naraštajima. Bez obzira na reakcije koje će izazvati ovaj intervju, nadamo se da će doći do pomaka u prihvaćanju međusobnih razlika kada se razmatraju teme poput nacija-država nasuprot imperiju, rasa nasuprot komunitarizmu itd. jer perspektivu današnjice odlikuje zajednička opasnost i zajednički korijeni.

Uvod u delo Julijusa Evole

Svet Tradicije načel., vrlin. i vrednosti koje osvetljava, rehabilituje i razvija katedra Julijusa Evole (1898—1974) — polarno je udaljen od modernog, pa je stoga nedostupan optikama kakve nude ili nameću vladajuće škole usmeravanja ljudskog. Već i sama moderna forma mentis je prva i gotovo nesavladiva prepreka razumevanja a pogotovu življenja Tradicije o kojoj svedoči Evolino delo. Pri kraju najprodornijeg istraživanja misterije Grala, templarskog i gibelinskog nasleđa, Julijus Evola opaža »da je i u jednostavnom domenu ideja karakter vladajuće kulture danas takav da većina nije u stanju da stvori nijedan koncept o čemu je tu reč.«1 Izložene činjenice ukazuju i na težinu zadatka uvođenja u delo Julijusa Evole. Svaki verodostojni korak ka središtu Tradicije sadržane u Evolinom delu izaziva kvalitativni preobražaj duha i duše, udaljavajući nas od »jednodimenzionalnog univerzuma« (Markuze), u kome su čoveka zatočile moderne ideologije i demonija ekonomije. Jedinu podudarnost između Evolinog puta ka Tradiciji i moderne mreže vavilonskih komunikacija opažamo na samom početku njegove duhovne pustolovine pa je stoga uputno započeti uvođenje upravo na toj tački saglasnosti pojedinog i opšteg iskustva. U pitanju je iskustvo modernog nihilizma.

Pages