ИНТЕГРАЛНИ СУВЕРЕНИТЕТ

Примарни табови

 

Након распада СССР-а прошли смо кроз двије фазе:

 

· 90-их година очајнички смо покушавали да се интегришемо у западни свијет под било којим условима, али то није донијело велики успјех и успостављен је систем спољне контроле у ​​земљи;

 

· По доласку Путина на власт такође смо покушавали да се интегришемо у западни свијет, али само под условом да Русија задржи суверенитет, није ишло, али нам је пошло за руком да ојачамо суверенитет, што је довело до 24. фебруара 2022. године.

 

Зашто смо покренули СВО (Специјалну војну операцију, прим. прев.)? Трамп се није много обазирао на раст руског суверенитета, није био убијеђени атлантиста и судио је по скромним показатељима руске економије, која, са његове тачке гледишта, није представљала озбиљну пријетњу по САД. Према Криму је био индиферентан. Био је много више забринут за Кину.

 

Бајден је, с друге стране, убијеђени атлантиста и глобалиста, и добро је свјестан да сваки успјех Русије у ширењу њеног утицаја представља изазов за глобализацију, униполарни свијет и америчку хегемонију. Стога је исламски свијет оставио по страни за касније и скренуо пажњу на конфронтацију са Русијом, не заборављајући, наравно, на Кину.

 

Од љета 2021. САД и НАТО су почели да припремају војну операцију за заузимање Донбаса и напад на Крим. Стога је Донбас претворен у моћно средиште будуће војне агресије на Русију. Укључујући стране инструкторе и плаћенике.

 

Путин није чекао почетак марта, када је била заказана операција, и ударио је први. Отуда почетна надмоћ у првој етапи операције, која је предодредила њен исход у нашу корист.

 

Али оставимо војни аспект СВО по страни. Након што је почела СВО, завршила се друга фаза у односима Русије са Западом у постсовјетском периоду. Сама идеја интеграције у западни свијет је отпала сама од себе из објективних разлога. Русији је остао само сопствени суверенитет, чија су заштита, очување и јачање, испоставило се, потпуно неспојиви са руским учешћем у глобалним процесима на западним основама.

 

Неопозиво и радикално смо раскинули са Западом. Али ово још није схваћено. Друга фаза је завршена, трећа није почела.

 

Шта је то трећа фаза, коју очи и уши руске елите категорички не желе да примијете? Она представља неограничено дуг период постојања Русије у изолацији од Запада и под његовим оштрим и чисто негативним притиском. Ако прихватимо као готов чин да нам је овај правац заувијек одсјечен, хоризонти будућности ће постати сасвим јасни.

 

Али да бисте кренули у ову будућност, морате се потрудити. На исти начин, Совјети нису могли да вјерују да су се СССР и комунизам распали, а либерали 90-их су вјеровали да је Путин привремен, неозбиљан и да ће се све вратити. Тешко је вјеровати у нешто ново. Увијек је. Укључујући – сада.

 

Бити без Запада, и штавише, у оштрој, готово војној конфронтацији са њим, значи истовремено остварити два вектора:

 

· руски и

 

· евроазијски.

 

Они не противурјече један другом, нема потребе да бирате између њих. Али ипак су различити.

 

Први подразумјева брзо и драматично јачање суверенитета Русије, пружајући могућност, ако је потребно, да се ослони само на сопствене снаге. Штавише, не говоримо о ограниченом схватању суверенитета, који је већ признат – додуше номинално – за сваку независну државу, већ о интегралном суверенитету, full scale sovereignty, који укључује:

 

· цивилизацију,

· културу,

· образовање,

· науку,

· економију,

· финансије,

· вриједности,

· идентитет,

· политички систем

· и, што је најважније, идеологију.

До сада су, осим политичког и војног суверенитета, све остале сфере у нашој земљи или дјелимично западне или потпуно западне. Али нема идеологије. Сходно томе, изградња истински суверене Русије, интегрално суверене Русије, захтијева дубоке трансформације у свим овим областима, њихово ослобађање од либералних глобалистичких парадигми дубоко усађених у наше друштво и успостављених у првој и другој фази постсовјетске историје.

То ће захтијевати институционализацију Путиновог курса, а не само лојалност њему лично. То претпоставља успостављање нове идеологије, својеврсног „путинизма“, у којој ће бити укоријењени основни принципи интегралног суверенитета. А онда под њих треба подвести друге политичке и административне механизме.

Русија неминовно прелази на идеолошку етапу. Без потпуно оригиналне идеологије нећемо преживјети конфронтацију са Западом. Ово је сасвим објективна чињеница, без обзира на то да ли у нама изазива одушевљење или бијес. Идеологизација Русије је неизбјежна, немогуће ју је спријечити.

Русија мора изнова и изнова да јача свој идентитет да би опстала не само без Запада, већ и упркос Западу. Прије 22 године, ставивши улог на суверенитет, Путин је већ тада унапријед одредио неминовност овог тренутка. Данас је стигао. И то не пола, већ у потпуности.

Или суверенитет, или Запад. И то је неповратно.

Притом, овдје се уопште не ради о изоловању Русије од цијелог свијета, како би Запад желио. Запад, упркос својим претензијама на хегемонију и универзализам, далеко је од тога да је цио свијет. И тако ће Русија нужно тражити нове партнере и пријатеље ван Запада. То треба назвати евроазијском политиком, окретањем ка Истоку.

Откривши глобални не-Запад, Русија ће открити да има посла са потпуно различитим цивилизацијама – кинеском, индијском, исламском, латиноамеричком, афричком. И свака од њих се разликује и од нас самих, и једне од других, и од Запада. Једном смо се за ово занимали, проучавали Исток, а велики руски пјесник Николај Гумиљов је компоновао надахнуте химне у славу Африке. Али тада нам је Запад заробио свијест. Ово је западњачка интоксикација, зависност од дроге Запада. Ирански хајдегеровски филозоф Ахмад Фардид дао му је посебно име – gharbzadegi, westoxification.

Руски евроазијци су се први побунили против овог западњачког заокрета руске културе, захтијевајући, као и словенофили, да се окрену сопственом руском идентитету, као и незападним културама и цивилизацијама. Сада је за Русију ово једини излаз. Само БРИКС+, ШОС (Шангајска организација за сарадњу), развој односа са новим половима свијета, са цивилизацијама у настајању, наизглед давно заборављеним, а данас враћеним у историју.

 

Тамо гдје се Запад завршава, свијет и човјечанство се никако не завршавају. Напротив, то је нови почетак. А мјесто Русије је у Евроазији, а не на Западу. Раније је то била ствар избора. Данас је то једноставно неизбјежно.

 

Данас све зависи од тога како градимо односе са Кином, Индијом, Турском, Ираном, арапским земљама, државама Африке или Латинске Америке.

 

Ово је будућност која долази/не долази. Већ постоји, али елита то одбија да прихвати. Она нема избора и нема излаза. Чак ни издаја, која је мало вјероватна, неће ништа промијенити. Штавише, то ће одмах уништити Русију. Чак ни такве опције више нема – мјесто издајника и либерала је унапријед одређено законима ратног и ванредног стања. Неизбјежне и апсолутно неопходне чистке, које, међутим, још нису стварно почеле, али ће свакако почети, уопште нису главна, па чак ни споредна ствар. Џабе нашу елиту брину оставке и хапшења. Сви који се не слажу са суверенитетом и евроазијством су већ готови. О томе се не расправља.

 

Али питање је другачије: како да одбранимо и обновимо нову Русију, Русију треће фазе? Шта да се ради – живот налаже. Али са ким то учинити, како то учинити, одакле почети и шта одабрати као приоритет – то су отворена питања. А овдје је све компликованије.

 

Мислим да треба да кренемо од врха. Из идеологије. Све остало је споредно. Нешто ми говори да они који су на власти код нас, заиста одговорни за судбину земље и народа, тачно тако мисле.

 

Извор: etos.press

 

Hola