Евроазија наспрам Евроамерикане

Александар Дугин, водећи руски геополитичар, за Огледало

• Често се чује оцена да после 11. септембра 2001, затим америчког продора у Средњу Азију, окупације Авганистана и Ирака, "ништа више у свету није и не може бити исто". Обистињују ли се то предвиђања Семјуела Хантингтона о сукобу цивилизација, или се ради о остварењу познатог америчког мегаплана за "освајање два Балкана - европског и азијског - пре скока на Русију" (плана који је у другој половини деведесетих у више наврата изложио Збигњев Бжежински)?

Операције у Авганистану и Ираку јесу фаза "балканизације Азије", односно стратешки ударац нанет Русији. Избор Авганистана у потпуности се уклапа у стратегију рашчлањивања Евроазије (одвајање Русије од Средње Азије, стварања око ње "појаса нестабилности", "прстена ратова малог и средњег интензитета"), које је описао Збигњев Бжежински. Од тако "рашчлањене" Евроазије кидаће део по део, све већи и већи. Није то ново. И покрет "Талибан" основали су Пакистан, Саудијска Арабија и ЦИА за реализацију геополитичке стратегије САД у Средњој Азији, јер је директно војно присуство Америке у региону тада било немогуће. Сада, користећи као повод "борбу против светског тероризма", САД добијају могућност да директно присуствују (као светски хегемонисти) у стратешки изузетно важном региону. Крајње пожељно за САД је увлачење у авганистански и ирачки конфликт Русије и централноазијских земаља Заједнице независних држава (ЗНД), то јест понављање "авганистанског сценарија" од пре двадесет година. О постојању оваквог плана сведочи и признање које је лондонском "Индипенденту" (17. септембра 2001) дао Збигњев Бжежински: "У грађанском рату у Авганистану САД су учествовале од самог почетка, чак и још раније - пре његовог почетка". Даље Бжежински пише: "Ми нисмо директно подстицали Русе на улазак у Авганистан, али смо свесно и на све начине повећавали вероватноћу да ће до тог уласка доћи. Ова тајна операција била је сјајна идеја. Као резултат тога сатерали смо Русе у авганистанску клопку. Нећете ваљда да се због тога кајем?"

Притисак који САД врше на Русију и друге земље ЗНД-а (за њихово максимално увлачење у авганистански и ирачки конфликт) усмерен је на то да се под изговором "борбе против светског тероризма" даље слаби геополитички суверенитет Русије, да се она лиши могућности да спроводи самосталну регионалну политику, да се не допусти јачање стратешког, политичког, војног и економског евроазијског блока (чијем стварању су се земље ЗНД-а озбиљно приближиле).

• Геополитички, амерички рат у Авганистану представља досад најопасније приближавање САД руском средњоазијском "меком трбуху", стратешки продор у зону највећих планетарних резерви енергоресурса, али и забијање клина у везивно ткиво између четири највеће евроазијске геополитичке силе: Русије, Кине, Индије и Ирана? Није ли тиме управо почео амерички "коначни рат за енергију"?

Да, јесте. То је рат САД не против талибана, који нису реални противник САД, него рат против Русије, Кине, Индије, Ирана и Европе. То је такође рат не за каспијску нафту, него против каспијске нафте. Није важно то ко ће да је контролише - то следи касније - важно је да у овом тренутку њен транспорт, а пожељно и вађење, буду замрзнути.

• У стратешком пројекту "Скице за руску стратегију у 21. веку", за који се тврди да је сачињен у московским круговима блиским Кремљу, темељна оцена је да се Русија не може супротставити "глобализацији", него мора мобилисати све своје ресурсе, глобализовати се изнутра и уврстити међу неколицину предводника тог процеса. Ваша оцена?

Аутор тог текста је Александар Игњатов. Раније је радио у председничкој администрацији на неважној функцији, данас поготову нема никаквог значаја у Русији. Он изврнуто преноси оно што је прочитао у мојим текстовима "Евроазијска платформа", "Евроазија изнад свега", "Револуционарни конзерватизам? Вечна актуелност", "Филозофија глобализма - филозофија контраглобализма" и другим. Русија не треба да се укључује у једнополарну глобализацију под окриљем САД, јер је то убиствено за Русију, Азију, Евроазију, чак и Европу, да не говорим већ о православној цивилизацији. Русија треба да понуди своју варијанту "регионалне глобализације" или "вишеполарне глобализације. А то управо и јесте евроазијски пројекат. То означава интеграцију континенталних размера против "мондијализма" у чистом облику. Уместо да се прикључи "богатом Северу" (где нас ионако неће пустити), Русија треба да преузме на себе планетарну мисију "ускрснућа Севера", о чему сам писао у књизи "Основе геополитике", која је изашла на српском језику.

• Лидер сте Покрета "Евроазија" који, иако још млад, доживљава изузетно брз раст. Сада сте, дакле, и на терену оперативне политике, Александре Гељејевичу?

Држим пред собом манифест Покрета "Евроазија" и мислим да се ту, драги пријатељу, налазе одговори на све нијансе Вашег питања. Драгоцени - али истовремено и најштетнији - пројекат погледа на свет изложен је код доследних либерала. Ове снаге, геополитички орјентисане на САД и Запад, узимају као образац за копирање америчку политику, америчку економију, амерички тип друштва, америчку културу, амерички цивилизацијски идеал. Овај табор има једну врлину - њихов пројекат је логичан и није контрадикторан, у њему су теорија и пракса повезани. Али логични су и светско зло, смрт, распад, разједање и смрт органских целина, што не значи да их треба пригрлити. Либерали кажу одлучно да нема алтернативе овом "једином свету", слуђеном, бесмисленом, индивидуалистичком, олигархијском, свету који је изгубио сваки морални, духовни и традицијски орјентир, свету који у планетарним размерама настоје да изграде САД, светска хипердржава, која доживљава своју технолошку и економску надмоћ као мандат за своју искључиву хегемонију у планетарним размерама.

Очигледно је да се американизација Русије и читавог света, ропска покорност новом светском жандарму - жандарму спектакла - многима не допада. Али то се испољава најчешће сувише емоционално, фрагментарно, недоследно. Људи и читави друштвено-политички покрети хватају се по инерцији за старо, за остатке онога што припада другим, хармоничнијим и племенитијим епохама, што је макар по нечему лепше од атлантистичких цунамија, који захватају остатке наше сопствене руске цивилизације. Непријатељство према америчком начину живота, према злогласном "новом светском поретку" - то је у целини позитиван квалитет, који треба поздравити свуда, где год се са њим сретнемо. Али то није довољно. Нама је потребан активан контрапројекат, реалистична, конкретна и прихватљива алтернатива. Услови почетка миленијума су радикално нови. И они који хоће другачију будућност, а не онај дириговани хаос и неонску дегенерацију које нам намеће Америка, дужни су не само да кажу "не", него и да формулишу, истакну, докажу и одбране други, наш сопствени, цивилизацијски План. Најраширенији и најуопштенији поглед на свет који предлаже такву алтернативу америчкој хегемонији, једнополарном свету, тријумфу Запада, јесте евроазијство.

• У Србији постоји прећутна бојазан да јачање евроазијства у Русији представља, посредно, слабљење и напуштање словенске идеје. Мора ли то да се међусобно искључује? Како бисте Ви распршили та страховања, уколико их сматрате неоправданим?

Наравно да се не искључује и наравно да нема разлога за ту врсту страховања. То су само два степеника ка истоме. Али, пошто је реч о великој и важној теми, која изискује посебно усредсређење, нека ми буде допуштено да то објасним у једној од својих колумни које ћу у наредним бројевима, надам се, писати за "Огледало".

• У Вашој књизи "Руска ствар" (2001) један од огледа носи наслов "Модернизација без вестернизације". Да ли у Русији постоје респектабилне снаге које истрајавају на опредељењу садржаном у овом наслову? Са тог становишта, шта бисте, у стратешком смислу, препоручили земљама у тзв. "транзицији"?

"Модернизација без вестернизације" исто је што и евроазијство. Томе се у Русији окрећу патриоти и у естаблишменту и ван њега, сви осим атлантиста. "Транзиција" је, пак, појам сувише неодређен. Од чега "транзиција" је разумљиво, али ка чему? Тако да од одговора на питање циља зависи препорука метода. Ако хоћемо да сачувамо свој идентитет и веродостојност на делу, онда смо обавезни да остваримо "модернизацију без вестернизације". Ако не буде "модернизације", онда нећемо одбранити идентитет пред лицем непријатеља. Ако буде "вестернизације", онда ћемо изгубити идентитет. А тиме бисмо изгубили коначно. Добили бисмо "све", а не бисмо имали ништа. То је, чини се, потпуно очигледно.

• Након уласка НАТО трупа у јужну српску покрајину, великих политичких промена у Србији, инсталирања нове геостратешке бомбе у Прешевској долини, отварања управљане кризе у Македонији, страшних збивања на Космету и сталног звецкања Црном Гором као геополитичким бакшишем - како оцењујете садашњу ситуацију на Балкану?

Као апсолутно трагичну и готово безизлазну. Ви имате страшно искуство турског јарма, ми монголског, а затим "романско-германског". Но сада више није ствар у националним губицима, него у апокалиптичкој ситуацији. Ипак, наш дуг - национални и религиозни - јесте да се супротставимо овоме у мери, чак, преко сваке мере наших снага.

• Више пута сте наглашавали да придајете изузетан значај српској борби за очување суверенитета, слободе и целовитости. Централни темат другог броја Вашег часописа "Елементи", са почетка деведесетих, носи наслов "Ера Србије". Шта данас, после свега, мислите о тој борби и њеним резултатима? (Да ли је она дефинитивно изгубљена?)

Она је изгубљена, али реч "заувек" нема историјског смисла. Ништа не бива заувек. Проблем суверенитета садржи битан геополитички аспект. Мање од одређених геополитичких размера никаквог суверенитета не може бити, односно "нас и Руса 200 милиона". То је минимална размера, која мора у наше време бити допуњена да гласи: нас и Евроазијаца је 5 милијарди, то јест читаво човечанство минус "златна милијарда". Ја сам се до последњег тренутка надао (и доприносио колико сам могао) да ће ваш српски хероизам пробудити Москву. Задатак је био решив само уз "пробуђену Москву", све остало је било недовољно. Када су НАТО агресори почели да бомбардују Србију чинило се да су се тасови на ваги померили - против америчке политике, пред амбасадом у Москви, иступили су не професионалне кловновске "патриоте", него обични руски људи, народска Русија. За многе је то био преломни тренутак. Али, авај, недостајала је критична маса... Ви, Срби, победили сте у своме рату, без обзира не поразе - урадили сте и више од онога што сте могли. Жртвовали сте се и издражали до крајњих граница, па и преко тих граница. То је пут националне православне и словенске светости. Показали сте да сте изабрани народ, одважан и чиста авангарда Евроазије. Али евроазијски огањ, авај, тада се није запалио... Међутим, "ништа није изгубљено, док се не изгуби све", како је говорио велики италијански писац Курцио Малапарте.

• Како бисте са ове дистанце описали, у једној малој упоредној анализи, уплив америчког и руског фактора у деценијској "балканској драми"?

Американци су стварали ситуацију за уништење евроазијске Југославије и "балканизацију Балкана". Задатак је стратешка контрола над Јужном Европом, дестабилизација политичког и економског формирања Евросавеза, понижавање Русије/Евроазије, одгајање "исалмског радикализма" у Старом Свету, ударац по православној цивилизацији. Русија је покушавала да не примећује да се рат води против ње, стала у ред скутоноша САД-а, осрамотила се, спавала, издавала, правила се да ништа не разуме, само је понекад нешто гунђала са незадовољством. Такво понашање може се изједначити са "саучествовањем у злочину". Нарочит цинизам је у томе што су Срби страдали не због себе, него због нас, Руса, и делимично због Европљана.

Ипак, чисто теоретски концепт чисто националне, етнички српске Државе није био најсрећнији. Учвршћивање српског идентитета одмах је требало комбиновати са "евроазијским федерализмом" и давањем широких аутономних овлашћења другим етничким групама. Уосталом, ја знам како су се развијали трагични догађаји и како су деловале рушилачке снаге, хушкајући народе и конфесије ради својих сопствених геополитичких атлантистичких циљева. Поновићу: једини позитивни сценарио за Србију и цео Балкан је евроазијски пројекат.

• Написали сте да Русија може бити само или велика или никаква. Има ли наде да ће Русија, са њом и већина словенског света, кренути "трећим путем", за који се дуго залажете?

Да, то је наслов мог текста: "Русија може бити или велика или никаква". Затим је ову тезу потврдио, од речи до речи, председник Путин. Треба се увек надати, али не у "већину словенског света", него у Евроазију и све оне који су противници глобализма. Заиста, Русија може постојати само као ослонац универзалне идеје, као полазиште континенталног месијанства. Другачије Русије није било, не може је бити и неће је бити. Ми смо обавезни да до последњег даха служимо нашој Великој Машти. И служићемо.

• У Србији се редовно преводе и побуђују велику пажњу нове књиге Александра Солжењицина. Имате ли контакте са великим писцем и како оцењујете његове погледе на актуелну руску стварност?

Према њему не осећам нарочите симпатије. Сматрам да су његови историјски и политички погледи у великој мери неодговорни. Управо његовим неадекватним теоријама о "словенским земљама" су се руководили Јељцинови људи, који су растурили евроазијски СССР. Он је такође потпуно нетачно оценио наше средњеазијске територије. Његова борба са комунизмом показала се у пракси као саучесништво у злочину против руског народа и православне цивилизације. Постоје снаге с којима се не треба солидарисати ни под каквим условима. Такве су САД. Наравно, данашње становиште Солжењицина у неким тренуцима изазива одобравање, али у Русији су на њега потпуно заборавили. Њега су уздизали док је рушио велику евроазијску земљу. Када је почео да критикује "западњаке" на њега су моментално заборавили. Али то је закономерност. Он нема моралне снаге да призна своје заблуде. Уз то је сувише стар и болестан. Боље је бити са отаџбином у паклу, него са атлантистима у рају. Јесењин је писао:

"Ако каже пола света, ај,
остави Русију, живи у рају,
ја ћу рећи не треба ми рај,
дајте ми Отаџбину моју".

Нама не треба рај, нама је потребна Русија.

• Када бисте били у прилици да саветујете српску политичку и управљачку елиту, на чему бисте посебно инсистирали, за какав државни, економски, војни, културни, идеолошки концепт бисте се заложили?

Тешко је то сада рећи. Вероватно бих инсистирао на проучавању геополитике у свом њеном обиму и радио на освешћивању да Србија у оваквом савременом свету никада и ни под којим условима неће сама решити ниједан од проблема који су пред њом. С обзиром да она по свим параметрима припада евроазијској православној цивилизацији, онда је њено целокупно историјско бивствовање нераскидиво повезано са Москвом. Одатле се намеће следећа стратегија: потребно је у најскорије време у Москви оформити српски лоби - у политичким, индустријским, војним, интелектуалним и научним круговима, инсистирајући на геополитичкој идентификацији Србије са западном предстражом Евроазије. Друго по значају је европска политика. Потребно је тражити облике међусобног деловања са европским окружењем, изграђивати доследну стратегију. Нарочит акценат требало би ставити на православне земље. Даље, саветовао бих да се мало смањи национална напетост, да се пређе на мекши однос према етничком питању. Не због тога да би се учврстио "космополитизам", него управо због тога да би се у пракси, а не емоционално, учврстила и сачувала самосвојност. Треба тражити савезнике, чак и међу дојучерашњим непријатељима. Јасно је да се фронтално ситуација сада не решава. Шта да се ради... Требало би активирати друге квалитете, нарочито лукавост, прорачунатост и способност за компромисе. То уопште нису српске и евроазијске црте. Ми смо народи срдачни и директни. Али историја нас гони да освајамо нове сфере. Такође, данас морамо на свакој тачки бити бар троструко бољи, мудрији, образованији, раднији, јаче воље од својих непријатеља. Другачије нећемо одбранити себе и не можемо намирити рачуне. А дужни смо да то урадимо.

Бранислав Матић

Превод: Дубравка Миленковић