Последњих дана је дошло до значајне промене у односу снага у Украјини. Ово се мора разумети у целини.

Контранапади Кијева су углавном били неуспешни у области Херсона, али, ипак, учинковити у области Харкова. Прекретница је управо ситуација у Харкову, као и присилно повлачење савезничких снага. Остављајући по страни психолошке ефекте и легитимна осећања родољуба, мора се истаћи да смо, у целини узев, читав ток СВО, дошли до тачке без повратка.

Сада сви препоручују неке ванредне мере не би ли се ситуација преокренула, а неки од ових предлога су сасвим рационални. Не претендујемо на оригиналност, већ само покушавамо да сумирамо најважније тачке и препоруке и ставимо их у глобални геополитички контекст.

Трећи светски рат

Налазимо се на ивици Трећег светског рата, који Запад компулзивно гура. И ово више није страх или очекивање, то је чињеница. Русија је у рату са колективним Западом, са НАТО пактом и његовим савезницима (мада не са свима њима: Турска и Грчка имају свој став, а неке европске земље, пре свих Француска и Италија, али не само оне, не желе да буду активни учесници рата са Русијом). Ипак, опасност од Трећег светског рата је све ближа.

Отворено је питање да ли ће доћи до употребе нуклеарног оружја. Али, вероватноћа нуклеарног Армагедона расте из дана у дан. Сасвим је јасно, а многи амерички војни команданти (као што је бивши амерички командант у Европи Бен Хоџис) то отворено изјављују - да се Запад не би задовољио ни нашим потпуним повлачењем са територије бивше Украјине, да ћемо завршити на сопственом тлу. Јенс Столтенберг инсистира на „безусловној предаји“, Бен Хоџис на „деимперијализацији“, распарчавању Русије.

Запад се 1991. године задовољио распадом Совјетског савеза и нашом идеолошком предајом, пре свега, прихватањем западне либералне идеологије, политичког система и економије под западним вођством. Данас је црвена линија за Запад постојање суверене Русије, чак и унутар граница Руске Федерације.

Контранапад ОСУ у области Харкова је директан напад Запада на Русију. Свима је познато да је ову офанзиву организовала, припремила и опремила војна команда Сједињених држава и НАТО и да се одвијала под њиховим непосредним надзором. Не ради се само о употреби војне опреме НАТО пакта, већ и о директном укључивању западних ваздухопловних обавештајних служби, плаћеника и инструктора. У очима Запада, ово је почетак 'нашег краја'. Једном када смо показали слабост у одбрани територија под нашом контролом у Харковској области, можемо бити и поражени. Ово није мали успех кијевске контраофанзиве, већ први опипљиви успех Drang nach Osten НАТО снага.

Наравно да се ово може приписати привременим 'техничким потешкоћама' и може се одложити суштинска анализа ситуације за касније. Али, то би само одложило остварење fait accompli и тиме би нас само депримирало и деморалисало.

Зато ваља хладно признати да нам је Запад објавио рат и да га већ води. Нисмо ми изабрали овај рат, нисмо га желели. Нити смо 1941. године желели рат са нацистичком Немачком и одбијали смо дуго да верујемо да ће га бити – све до сâмог почетка. Али у садашњој ситуацији, када се против нас дефакто води рат, то није од пресудног значаја. Једино што је сада значајно је да тај рат добијемо, бранећи право Русије да постоји.

Крај СВО

СВО, као ограничена операција за ослобађање Донбаса и неких територија у Новуросији је окончана. Она се постепено изродила у потпуни рат са Западом, у којем, у ствари, нацистички терористички режим у сâмом Кијеву има само улогу оруђа. Покушај да се она опколи и да се ослободе неке украјинске територије под контролом нациста у Новоросији, уз одржавање постојеће геополитичке равнотеже у свету као техничке операције је пропало. Претварати се да једноставно настављамо СВО – негде на периферији пажње јавности - једноставно је узалудно.

Ми смо сада у рату мимо наше воље и то утиче на сваког грађанина Русије: свако од нас је на нишану непријатеља, терористе, снајпериста, окружних група за брзо деловање.

Имајући то у виду, ситуација је таква да је, све у свему, немогуће вратити се у првобитно стање – пре 24. фебруара, 2022. године. Оно што се десило је неповратно и не смемо да се плашимо наших, било каквих уступака или компромиса. Непријатељ ће прихватити само нашу потпуну предају, потчињавање, распарчавање и окупацију. Тако да једноставно немамо избора.

Крај СВО значи потребу за дубоком трансформацијом целокупног политичког и друштвеног система модерне Русије – да се земља постави на ратне темеље – у политици, економији, култури и сфери информисања. СВО, можда остаје као важан, али не и једини садржај руског друштвеног живота. Све се своди на рат са Западом.

Идеолошки фронт

Вредности које брани глобалистички Запад – ЛГБТ, легализација изопачености, наркотици, спајање човека и машине, тотално мешање преко неконтролисаних миграција, итд. – нераскидиво су повезане за западним идеолошким фронтом западном политичко-војном хегемонијом и њеним униполарним системом. Западни либерализам и глобална политичко-војна и економска доминација Сједињених држава и НАТО пакта су једно те исто. Апсурдно је борити се против Запада и прихватати (чак и делимично) његове вредности, у име којих он води рат против нас, рат до уништења.

Наша идеологија не би била само 'корисна' за нас данас; ако је немамо, изгубићемо. Запад ће нас и даље нападати како споља, преко наоружаних и обучених украјинских нациста, тако и изнутра, са трајно-либералном петом колоном која вешто квари умове и душе млађих генерација. Без сопствене идеологије, којом се јасно дефинише ко је пријатељ, а ко непријатељ, у овој ситуацији смо готово немоћни.

Идеологија се мора одмах прогласити и мора да се темељи на потпуном и непосредном одбацивању западне идеологије, глобализма и тоталитарног либерализма, са свим његовим инструменталним подврстама – укључујући неонацизам, расизам и екстремизам.

Мобилизација

Мобилизација је неизбежна. Рат погађа све и свакога, али мобилизација не значи присилно слање војних обвезника на фронт. То се може избећи, на пример, стварањем пуноправног добровољачког покрета, уз неопходне бенефиције и подршку државе.

Морамо се  окренути ветеранима, а посебну подршку пружити новорусијским ратницима. Русија их има мало, али има присталица и у иностранству. Не треба да се устручавамо у стварању антинацистичких и антиглобалистичких међународних бригада, са искреним људима са Истока и Запада.

Али, пре свега, не смемо потцењивати Русе. Ми смо херојски народ. Уз велику цену, али страшног непријатеља смо, у нашој славној историји, побеђивали, не једанпут или двапут. Бићемо победници и овог пута, у овом рату са Западом, али, овај пут, то ће бити народни рат. Побеђујемо у народним ратовима, у ратовима у којима су се велики људи пробудили да се боре.

Мобилизација подразумева потпуну промену информационе политике. Мирнодопске норме (које су, у суштини, слепо копирање западних програма и стратегија забаве и које не раде ништа друго, осим што подривају друштво), морају бити укинуте. Телевизија и медији у целини, треба да постану оруђе у ратној и родољубивој мобилизацији. Сви концерти на фронту, а такође и на домаћем фронту. Већ је почело мало по мало, али за сада их има на малом броју канала. А, требало би да их буде свуда.

Култура, информисање, образовање, просвета, политика, социјална сфера: све мора једногласно радити за рат, дакле за победу.

Економија

Свака суверена држава може да пусти у промет онолико националне валуте колико јој је потребно. Ако је заиста суверена. Рат са Западом обесмишљава наставак економских игара по западним правилима. Ратна економија може да буде једино суверена. За победу треба потрошити колико је потребно. Једино што је неопходно јесте осигурати да се ствари држе и концентришу посебним током, у стратешке сврхе. Корупцију треба, у оваквим околностима, изједначити са ратним злочином.

Рат и удобност су неспојиви. Удобност као циљ, као референтна животна тачка, се мора одбацити; само народи припремљени за тешкоће су способни да победе у стварним ратовима.

У оваквим ситуацијама увек постоји нова врста економиста, чији је циљ да спасу државу, посебно ову. Догме, школе, методе и приступи су од другоразредног значаја.

Такву економију можемо звати економијом мобилизације или, једноставно, ратном економијом.

Наши савезници

У сваком рату, улога савезника је изузетно важна. Данас их Русија нема много, али постоје. Пре свега, реч је о оним земљама које одбацују западни, либерални, униполарни поредак. То су заговорници многополарног света, као Кина, Иран, Северна Кореја, Србија, Сирија, Централноафричка Република, Мали, али и, донекле, Индија, Турска, неке исламске, афричке и латиноамеричке земље (посебно Куба, Никарагва и Венецуела).

За супротстављање западном, либералном, униполарном поретку, потребно је покренути све на располагању, не само професионалну, већ и народну дипломатију – а, за то је поново потребна идеологија. Морамо да уверимо наше савезнике да смо се одлучили за бесповратни  раскид са глобализмом и западном хегемонијом и да смо спремни да идемо до краја у изградњи многополарног света. У томе морамо да будемо доследни и одлучни. Време полутонова и компромиса је прошло. У рату Запада против Русије, човечанство је подељено на различитим странама барикада.

Духовни фактор

Духовни, верски аспект је у средишту глобалног сукобакоји је почео. Русија је у рату са антирелигиозном цивилизацијом која се бори против Бога и руши сâме темеље духовних и моралних вредности: Бога, Цркву, породицу, пол, човека. Уз све разлике између Православља, традиционалног Ислама, јудаизма, Хиндуизма или Будизма, све вероисповести и културе које су из њих проистекле, признају божанску истину, високо духовно и морално достојанство човека, поштујући традиције и институције - државу, породицу, заједницу . Савремени Запад је све то укинуо и заменио виртуелном стварношћу, екстремним индивидуализмом, разарањем рода, универзалним надзором, тоталитарном 'културом укидања', друштвом пост-истине.

Отворени сатанизам и огољени расизам цветају у Украјини, а Запад их само подржава.

Ми имамо посла са оним, што православне старешине називају 'антихристовом цивилизацијом'. Улога Русије је, стога, да уједини вернике различитих вера  у овој одлучујућој борби

Не смете чекати да вам непријатељ света уништи дом, убије мужа, сина или ћерку... У једном тренутку ће бити касно. Не дај Боже да доживимо тај тренутак.

Непријатељска офанзива у Харковској области је управо то: почетак правог рата Запада против нас.

Запад показује намеру да против нас започне рат до уништења – Трећи светски рат. Морамо окупити сав наш најдубљи национални потенцијал да одбијемо овај напад. Свим средствима: мишљењем, војном силом, економијом, културом, уметношћу, унутрашњом мобилизацијом свих државних структура и сваког од нас.

Извор