Онтологија и искуство радикалног антихриста: семантички, религијски, социолошки и политолошки аспекти
 

Традиционализам и семиотика

Сврха овог чланка је да испита фигуру „Антихриста“ и семантичко поље „краја времена“, без позивања на било коју посебну религијску традицију.

Али лик „Антихриста“ (Ο Αντιχριστος) има такву везу – за хришћанство. Сходно томе, можемо рећи да разматрамо не само и не толико директно хришћанску фигуру Антихриста, већ и његове аналогне фигуре. Ово нас доводи до теме традиционализма.

Шта је традиционализам? То није једна традиција. То је та структурална матрица, та парадигма која је заједничка различитим традицијама.

Ако их упоредимо са модерним друштвом, са новим добом и са секуларном парадигмом савремене науке, откривамо да све посебне традиције и религије имају нешто заједничко.

Жеља да се ово заједничко опише, идентификује, истакне води ка традиционализму.

У таквом контексту традиционализам се може схватити као резултат социолошке анализе савремености (са негативним закључцима) и уз паралелни компаративизам специфичних традиција. Али ту се тврди (на примјер, у лику Генона[1]) нешто друго – „примордијализам“ (искон), односно да је традиционализам израз Примордијалне (исконске) традиције, која претходи, а не слиједи, познатим традицијама.

Нећемо сада расправљати о питању да ли је ова тврдња оправдана. За сада нам је довољно да је социолошки поступак који реконструише традиционализам или парадигму традиционалног друштва у супротности са модерним друштвом савршено валидан. Само ово даје Генону кредибилитет. Да ли је оправдано његово увјерење да социолошки и филозофски концепт „традиције“ реалистички и историјски, као и онтолошки, одговара некој основној суштини која се може искуствено сагледати (укључујући метафизичке и продуховљене облике искуства), међутим, захтева пажљивије разматрање . Односно, отворено је питање да ли можемо говорити о истинској „примордијалности“, а не само о постериорној менталној реконструкцији сродној постмодернистичким генерализацијама.

Вриједност Генона у контексту постмодерне је очигледна. Али како су његове идеје повезане са структурама предмодерне? А има ли нечега у Предмодерни што он издваја као њен централни дио – односно исконску традицију?

Наше оклијевање ће нас спријечити да упаднемо у синкретизам, New Age, окултизам и неоспиритуализам. Ми не доносимо пресуду, ми кажемо: прихватимо тезу о „традицији“, па чак и о „исконској традицији“ као концепту који је социолошки свакако оперативан (заједничка структура за специфичне традиције) и ставимо (за сада) ван заграда своју историјску и онтолошку ваљаност.

Приступимо проблему из перспективе семиотике. Шта је посебна традиција? Религиозна традиција, на примјер. То је језик[2]. Овај језик је структуриран, садржи знакове и синтаксу, ствара (конотативно – за структуралисте) поља значења, конституише или описује (конституише) денотације. У сваком случају, одређена традиција има три језичка и логичка слоја:

• низ знакова (симбола, догми, заплета, митова, наратива), односно структуре означитеља;

• низ значења (ознака) који одговарају знацима;

• и низ значења (која управљају односима првог и другог реда – или односом знакова првог реда један према другом, конотација).

На примјер, када муслиман каже: „Алах“, он мисли другачије него хришћанин када каже: „Бог". Без детаљне анализе ова три реда, не можемо ништа да разумијемо о одређеној традицији. На исти начин, „ Антихрист“ – стриктно има значење (и значај) само као фигура хришћанског наратива, хришћанских догмата; повезан је са Христом на сложен начин (најчешће обрнуто) и упућује нас на денотатив (означено) који је конституисан искључиво хришћанском религијом и борави у њеним оквирима.О Антихристу је могуће говорити као о конотацији која своје биће изводи из његовог појмовног мјеста у систему хришћанског језика и његове структуре.

Исто се може рећи за било коју фигуру одређене религије. На примјер, Хизра код муслимана или пророк Илија код Јевреја. Неке ствари су скоро аналогне у другим религијама, неке нису.

Поред тога, постоје позајмице и реинтерпретације истих фигура у различитим контекстима. Ово компликује анализу.

[1] Guenon, R. The crisis of the modern world. Moscow: Arktovegiya Center, 1991.

[2] Dugin A. Philosophy of traditionalism. Moscow: Arktohegya-Centre, 2002.