Od 2014. godine, punih sedam godina, bilo mi je previše bolno da komentarišem temu DNR i LNR i Ukrajine uopšte. Kraj ruskog proleća doživeo sam kao ličnu dramu i užasan gubitak. Čestitam narodu Novorusije. Vi ste svojim životom, svojom krvlju, svojom verom omogućili ovaj dan. Ovo je vaša pobeda, napisao je, povodom priznanja DNR i LNR, ruski filozof Aleksandar Dugin.

Učinio sam sve što je bilo moguće, suprotno tadašnjim namerama Kremlja, da se održi referendum o nezavisnosti DNR i LNR. Neki meni bliski ljudi poginuli su u bici za Donbas. Deo mene – možda najbolji deo – umro je tamo. Beleške koje sam napisao u proleće 2014. godine činile su čitavu knjigu Ukrajina: moj rat. Objavljena je i prevedena na više stranih jezika. Na reč „Novorusija“ svih ovih godina osećao sam akutni bol – fizički. Nisam mogao da razumem našu vlast, zašto je zaustavila ono što nije trebalo, a nije uradila ono što je očigledno trebalo. Ne razumem ni sada.

Bilo mi je sasvim jasno da to neće biti slučaj. Moj poslednji govor na saveznim kanalima (na Prvom kanalu) zvučao je ovako:

„Izgubićemo Donbas, izgubićemo Krim. Izgubićemo Krim, izgubićemo Rusiju“.

Upravo zbog svog sadržaja, postao je poslednji.

Tačka bez povratka

Tada su počeli pregovori u Minsku. Ali onda sam prestao da govorim bilo šta na tu temu. Jedna pogrešna odluka logično je sledila drugu. Sve je bilo beskorisno. Kremlj nije bio spreman da odlučno deluje u situaciji koja je geopolitički kristalno jasna. Globalisti su nam uzeli Ukrajinu. I dok ne vratimo sve nazad, oni se neće smiriti, već će nastaviti da pritiskaju. Niko neće priznati Krim dok ih ne nateramo na to.

Tramp je svojim realizmom bio prozor za relativno harmonično rešenje situacije. Nije bio globalista. Ali ovo se nije dogodilo. Kada se globalista i atlantista Bajden ponovo popeo na vlast, sve je ponovo postalo opasno.

I sada, sa zakašnjenjem od sedam košmarnih godina, Kremlj radi ono što je odavno trebalo da uradi. Evo užasne cene fraze „bolje ikad nego nikad“. Ali zaista, bolje je ikad nego nikad. Bolje.

Dana 21. februara 2022. godine priznali smo DNR i LNR. Štaviše, u granicama pre početka sukoba. Civilno stanovništvo ubrzano napušta Donbas. To znači tačno ono što mislite.

Tek sada smo prošli tačku bez povratka. Ne možete više da se vratite. Kasno je.

Predsednik Donjecke Narodne Republike (DNR) Denis Pušilin, predsednik Luganske Narodne Republike (LNR) Leonid Pasečnik i predsednik Rusije Vladimir Putin tokom potpisivanja dokumenata o priznanju donbaskih republika u Kremlju, Moskva, 21. februar 2022. (Foto: kremlin.ru)

Nemam ni najmanju predstavu zašto sada. A kako je tekao proces geopolitičkog planiranja prethodnih sedam godina? Neko misli da smo kupili vreme. Mislim da smo to vreme izgubili. Ali opet – „bolje ikad nego nikad“. I tako je stranica zatvorena. Ulazimo u novi period.

U takvoj situaciji je nemoralno distancirati se, ćutati ili se povući. Pred narodom i istorijom.

Stoga, počinjemo rusku evroazijsku mobilizaciju. Ne očekujući i ne nadajući se ničemu. Hajdemo što dalje možemo.

Ne vidim i ne želim drugi put, nikakvu drugu sudbinu. Bitka za Ukrajinu je, po Bžežinskom, uslov za preporod našeg Carstva. Da bi to sprečio, Zapad je izveo Majdan i državni udar. Strogo po planovima atlantista. A odgovor Evroazijaca može biti samo jedan. Isti onaj. Pa, hajde da počnemo sa priznanjem. To je već gest. A to je odlučnost.

Daj Bože da se tako nastavi.

Slovenska rekonkista

Sedam godina horora je završeno. Voz istorije krenuo je dalje. Naravno, ovo je samo početak. Za to vreme, pretrpeli smo strašne gubitke. Naši najmiliji su umrli. Stagnacija je išla na živce. Laži su zatrovale osećanja i misli. Tačka bez povratka je završena. Poslednji put ću reći: oni koji su pre sedam godina podržali „lukavi plan“ kojeg, najblaže rečeno, nije bilo… Jednom rečju, samo smo mi ovog puta bili u pravu. Ljudi ruskog proleća. Ratnici Nove Rusije.

Novorusija je teritorija budućnosti. A sada će usklik „Krim je naš“ izgledati kao kompromis i polumera. Duh koji živi u Donbasu promeniće sve. Ne samo u Novorusiji, već i u samoj Rusiji. Nije ga lako skinuti sa dnevnog reda.

Predsednik je govorio o dekomunizaciji. Mislim da je mislio ne samo na neizbežnost daljeg kolapsa Ukrajine, veštački stvorene od boljševika (nema boljševika – nema Ukrajine), već i na činjenicu da je Rusija stara više od jednog veka (otuda, u predsednikovom govoru akcent je na Imperiji) i da smo mi nosioci nove ideologije – ne liberalne, očigledno, ali ni komunističke. Mi smo narod Imperije. Mi, Rusi, ne govorimo o prošlosti, već o budućnosti.

Usklik „Krim je naš“ odvojio je petu kolonu od vlasti. Sada je red na uklanjanje šeste kolone. Fluktuacije brojnih figura u Savetu bezbednosti su ili maska (za bezbednosne snage) ili vrh ledenog brega. Značajan deo ruske elite danas je zadobio porazan udarac kao i 2014.

Šesta kolona legla je na rudu da Donbas nikada ne bi postao „naš“. I skoro osam godina je držala ovaj stav. Danas su kapije grada popucale. Ono što se dalje dešava neće biti lako. Verovatno će biti teže nego što izgleda.

I, naravno, Vašington i London već u ovom trenutku preduzimaju svoje protivmere. Neke od njih su predvidljive, ali neke nisu. Moramo se pripremiti za pravu veliku konfrontaciju.

Stanovnici Donjecka sa zastavama Rusije tokom proslave i vatrometa zbog Putinovog ukaza o priznanju LNR i DNR, 21. februar 2022. (Foto: AP Photo/Alexei Alexandrov)

Čestitam narodu Novorusije. Vi ste svojim životom, svojom krvlju, svojom verom omogućili ovaj dan. Ovo je vaša pobeda. Setimo se onih koji više nisu sa nama. Ne, ovo je pogrešan izraz: naši mrtvi su uvek sa nama, i samo su oni istinski sa nama, jer mrtvi ne izdaju.

Slava Novorusiji! Položen je drugi početak velike slovenske rekonkiste.

Priredio M. Đorđević

Naslovna fotografija: Reuters/Alexander Ermochenko

Izvor Večernje novosti

https://standard.rs/2022/02/23/novorusija-je-teritorija-buducnosti/