«Зато што је држава човек у великом, а човек је држава у малом.»

Фридрих Ниче

Фридрих Ниче је у свом предавању о Античкој филозофији назвао Платона радикалним револуционаром. Према Ничеовом тумачењу, Платон је онај који превазилази класичан грчки појам идеалног грађанина: Платонов филозоф надилази религиозност, непосредно промишљајући идеју Добра, за разлику од друга два соја (ратника и занатлија).
This rather closely echoes the neo-Platonist Proclus' model of Platonic theology, where the gods occupy the lowest position in the hierarchy of the world. Recall that in Festugier's systematisation, Proclus' world hierarchy is as follows:
Ово се више односи на неоплатонски Проклов модел платоновске теологије, где су богови на најнижим положајима у хијерархији света. Подсетимо се да је Проклова светска хијерархија, према Фестугијевој систематизацији, следећа:

- супра-супстанцијално (у коме постоје два почетка: гранични и бесконачни),
- ментално (биће, живот, ум),
- средњи (ум-мисао: иза, небески, испод),
- мисао (Хронос, Реа, Зевс),
- Божанство (божанске, одвојене, унутаркосмичке старешине).

Плотин  поставља облике изнад богова. Богови само промишљају о апсолутно идеалним облицима.

„Доведен таласом ума на Његову обалу, уздижући се до духовног света на врху таласа, човек одмах почиње да види, не разумејући како; али вид, приближавајући се светлости, не дозвољава човеку да у светлости разазна објекат који није светлост. Не, тада је само светлост сâма видљива. Објекат који је доступан погледу и светлост која омогућава да се он види, не постоје одвојено, као што ум и мисаони објекат не постоје одвојено. Али, чиста светлост сâмапостоји и тада из ње настају ове супротности'.

Бог-Демијург у Тимају ствара свет у складу са обрасцима света идеја, заузима посредни положај између чулног света и интелигибилног света – тако чини и филозоф, успостављајући правду у држави. Ово је прилично револуционаран концепт за древно грчко друштво.  Поставља другу суштину, ону изнад богова, надрелигијску и филозофску мисао.

Платон у дијалогу Држава конструише не-класичну психолошку и политичку филозофију. Типови душе се пореде са типовима државног устројства, из којих се изводе различити концепти среће. Циљ сваке личности, владара и потчињеног, јесте да изгради праведну државу у складу са онтолошком хијерархијом света. Управо овај концепт тумачења политике и душе, као манифестације онтолошке осе, развија Прокло Дијадох у свом коментару Платонових дијалога.

Лако је говорити о Платоновој политичкој филозофији, али је много теже говорити о политичкој филозофији у новоплатонској традицији. Новоплатонизам се обично доживљавао као метафизика чији је циљ обожење човека ('сједињавање са божанством') и посматран је одвојено од политичке сфере. Међутим, овај поглед на новоплатонску филозофију је непотпун. Проклов процес ''сједињавања са божанством'', који потиче од Платонове метафизичке улоге филозофа, такође указује на укључивање Политичког. Обожење се догађа и кроз политичку сферу. У седмој књизи Државе, у миту о пећини, Платон описује филозофа који бежи из света копаља и уздиже се у свет идеја, да би се поново вратио у пећину. Дакле, процес 'сличења са божанством' је двосмеран: филозоф скреће поглед ка идејама, превазилази свет илузије и уздиже се на ниво промишљања идеја, дакле промишљања и идеје Добра. Али се овај процес не завршава промишљањем идеје Добра као завршне фазе – филозоф се враћа у пећину.

Какав је то силазак филозофа, који је достигао ниво промишљања идеја, у неистинити свет сенки, копија, постајања? Није ли то жртва филозофа-редитеља за народ, за свој народ? Да ли је ово спуштање онтолошка апологија?

Џорџија Муруцу, истраживач Платонове Државе, указује да силазак има двоструко значење (позива на Шлајермахерово читање платонизма):
1) егзотеричним тумачењем, силазак у пећину се објашњава чињеницом да је то закон који обавезује филозофа, који је снагом промишљања дотакао Добро, да омогући правду у држави, да просветли грађане (филозоф жртвује себе за народ);
2) егзотерични осећај силаска филозофа у доњи свет (у област постајања) одговара силаску демијурга и одражава еманацију светског ума.

Ово последње тумачење је широко распрострањено у новоплатонској традицији. Улога филозофа је да оно што еидетски промишља, преточи у друштвени живот, државне структуре, правила друштвеног живота, норме васпитања (paideia). У Тимају се стварање света објашњава чињеницом да Добро (претварајући се у друго 'својом добротом') дели свој садржај са светом. Слично и филозоф, који промишља идеју Добра, као сâмо ово Добро, излива доброту на свет и у том чину еманације ствара ред и правду у души и у држави.

"Успон и созерцаније виших ствари је уздизање душе у царство интелигибилног. Ако ово признате, разумећете моју драгу мисао – ако ускоро будете тежили да је спознате – и Бог зна да је истинита. Ево шта видим: у ономе што је сагледљиво, идеја Добра је граница и једва је приметна, али чим се тамо примети, из тога следи да је она узрок свега праведног и лепог. У царству видљивог, она доноси светлост и уздиже владара, али у царству замисливог, она је сâма владар од кога зависе истина и разум, и у њу морају да гледају они, који желе да делују свесно и у приватном и у јавном животу."

Вреди напоменути да повратак, силазак у пећину, није јединствен процес, већ процес (царство) који се стално понавља. То је бесконачна еманација Добра у другом, једног у мноштву. А, ова манифестација Добра се дефинише стварањем закона, образовањем грађана. Стога је, у вези са митом о пећини, веома важно нагласити тренутак када се владар спушта до дна пећине – до 'катоде'. Визија сенки после сагледавања идеје Добра биће другачија од оне коју опажају затвореници, који су читав живот остали у доњем видокругу у пећини (на нивоу незнања).

Идеју да управо обожење и посебна кенотичка мисија филозофа у Платоновој Држави, према новоплатонском тумачењу, чини парадигму Проклове политичке филозофије и других каснијих новоплатоничара, први је изнео Доминик О'Мира. Он прихвата постојање 'конвенционалног гледишта' у критичкој литератури о платонизму да 'новоплатоничари немају политичку филозофију', али изражава уверење да је овај став погрешан. Уместо супротстављања идеала теозе, теургије и политичке филозофије, како учењаци често чине, он предлаже да се 'теоза' мора тумачити политички.

Кључ Проклове имплицитне политичке филозофије је, дакле, 'силазак филозофа', καθοδος. Његов силазак, понавља и демијуршки гест, али је и процес еманације Елемента, προοδος. Филозоф који силази са висина промишљања је извориште правних, верских, историјских и политичких реформи. А, оно што му даје легитимитет у пољу Политичког јесте управо 'сличност са божанством', созерцаније, 'уздизање' и 'повратак' (επιστροφη), које изводи у претходној фази. Филозоф, чија је душа постала божанска, прима извор политичког идеала из сопственог извора и дужан је да ово знање и светлост пренесе остатку човечанства.

Филозоф-краљ код новоплатоничара није родно одређен. На том положају може да буде и жена-филозоф. О'Мира узима у обзир позно-хеленистичке фигуре Хипатије, Асклепигеније, Сосипатре, Марселе или Едезије као прототип владара-филозофа, које су хвалили новоплатоничари. Сосипатра, власник теургичке харизме и шеф Пергамске школе, појављује се као таква краљица. Њено учење је прототип успона њених ученика на лествици врлина ка Једном. Слично је и са Хипатијом Александријском, краљицом астрономије, која је водила Александријску школу. Хипатија је позната и по томе што је градским политичарима давала савете како најбоље да владају. Та узвишеност у људској пећини, са висине промишљања, довела је до Хипатијине трагичне смрти. Али, и сâм Платон је – имајући у виду Сократово погубљење – јасно предвидео могућност таквог исхода за филозофа који се спустио у Политичко. Занимљиво је да су хришћански платоничари у томе видели и прототип трагичног погубљења сâмог Христа.

Платон је и себи био припремио сличан силазак, предлажући да створи идеалну државу за владара Сиракузе, Дионисија - и да би га прељубник-тиранин издао и продао као роба. Новоплатонска слика филозофа-краљице, заснована на равноправности жена претпостављеној у Платоновој Држави је посебност у општој идеји повезаности теургије и области Политичког. За нас је важно да Платонова слика филозофовог успона/силаска из пећине и његовог повратка у пећину, има блиско паралелно тумачење у области политичког и теургијског. Ово је срж Платонове политичке филозофије, те новоплатоничари никако нису могли то да пропусте, а да ипак даље развијају. Друга је ствар што Прокло, у условима хришћанског друштва, није био у стању да у потпуности и отворено разради ову тему, или пак његови чисто политички трактати нису стигли до нас. Пример Хипатије показује да Проклов опрезн није био сувишан. Ипак, свесни да су уздизање/силазак у почетку тумачени и метафизички и епистемолошки и политички, све што је Прокло рекао о теургији можемо разматрати из политичке перспективе. Обожење душе оног ко промишља и теургичара, чини га правим политичарем. Друштво га може прихватити, али и не мора. То је судбина Сократа, Платонови проблеми са тиранином Дионисијем и трагична Христова смрт, на чијем крсту је писало ИНРИ - Исус Назарећанин Краљ Јевреја. Он је Цар који је људима дошао са неба и узнео се на небо. У контексту Прокловог паганског новоплатонизма, ова идеја о истински легитимној политичкој моћи требало је да буде присутна и изграђена на потпуно истом принципу: само онај ко је  'сишао' има право да влада. Али да би се сишао, прво се мора уздићи. Дакле, теургија и 'сличење божанству', иако сâми по себи нису политички поступци, имплицитно садрже Политичко - штавише, Политика тек кроз њих постаје платонски оправдана.

'Сличење божанском' и теургија новоплатоничара садрже политичку димензију, коју највише отеловљује тренутак филозофовог 'силаска' у пећину.