Срби као авангарда евроазијских снага

Срби су се борили као јунаци, као Срби, као мученици велике идеје. Али су снаге биле исувише неједнаке, а браник евроазијства — Русија — у том раздобљу срамних 90-их је доживљавала сопствено раздобље распада и није журила да прискочи у помоћ. Тако су атлантисти стекли контролу над знатним делом Југославије, коју су у суштини срушили. Сваки други народ би, схвативши да има посла са моћном светском хиперсилом која ужурбано успоставља светску превласт над планетом, већ одавно клонуо. Али, само не Срби, они су сопственом крвљу поливали сваки метар родне груде — борили су се у Крајини, у Републици Српској, свугде, за свако село, за сваку кућу, за сваку планину. Они су били последњи батаљон велике Евроазије који поверене му положаје брани чак и онда када је Велика Русија — браник евроазијске цивилизације — у суштини истакла белу заставу издајства и капитулације. Међутим, кобни механизам антисрпског похода је био озбиљно покренут. И када је СФРЈ распарчана, започео је нови круг спирале — Косово, отцепљење Црне Горе, припрема за последње чинове трагедије - сепаратизам у Војводини и Санџаку. Одбијање Срба да погну главу довело је до директне агресије, бомбардовања Београда, до непосредног војног упада Американаца (цивилизација Мора) на српску земљу, до отимања Косова и смештања војних база НАТО на њему.

Покушај издајства

Видећи да је низ пораза незаустављив и да су снаге неједнаке, Срби су — посредством унутрашњих агената утицаја атлантизма — начинили очајнички гест — предали јунака Милошевића у руке непријатеља у Хаг. Исто тамо је сопственом вољом као српски Дон Кихот отишао Војислав Шешељ. Исто тамо је недавно издајнички предат велики син српског народа Радован Караџић. Али - да ли је то дало резултате? Није. Клонувши и подржавши колаборационисте из својих редова - Ђинђића, Тадића и друге - Срби нису добили под милим Богом ништа. Цивилизација Мора је свеједно признала независност Косова. Црна Гора се отцепила. Блокада се у основним параметрима наставља. Издавши све и свја, у првом реду - себе саме и своје идеале, Срби нису добили ништа: никакве гаранције косовским Србима, препуштеним суровим екстремистима Албанцима, неодређени статус и сталне репресије над житељима Републике Српске у Босни и Херцеговини, одбијање да се Срби староседеоци врате на територију Крајине у Хрватској итд. Штавише, претња отцепљења Санџака и Војводине и даље постоји. Цивилизација Копна је претрпела пораз и ситуација се никаквим издајством не може поправити.

А шта је с Русијом?

С Путиновим доласком је почела да долази себи, покушавајући да се постепено врати на свој евроазијски колосек. Али су у Кремљу још увек исувише јаке атлантистичке тенденције, исувише живи митови о Западу, а да би заиста играла ону улогу у свету која је Русији својствена. Наравно, за разлику од Јељциновог раздобља, Москва се снажно противила признавању Косова, покушавала да иступи у улози покровитеља несрећне малене Србије. Но, мора се признати да ни то није дало озбиљне резултате. Недавно Москва није подржала (премда је могла) родољубиву коалицију на изборима у Србији, услед чега су атлантистичке тенденције и дефетизам (атлантизам) надвладали. Тако се жалосно завршила још једна етапа геополитичке историје Србије, која је учинила све могуће да одбрани евроазијску геополитику, али ју је сатрла далеко надмоћнија цивилизација Мора у условима парализе велике евроазијске моћи у самој Русији.

Планетарни општељудски карактер српског отпора

Срби су се борили за сопствене националне интересе, за сопствене вредности, за сопствену државу. Али се упоредо с тиме та борба одвијала у глобалнијем контексту — та, српски отпор је био усмерен против саме суштине геополитике постмодерне — против успостављања једнополарног света, против глобализације, то јест против светског потопа. Борећи се за себе, Срби су се борили за човечанство, за могућност да сваки народ одабере свој сопствени историјски пут. То значи да су се борили и за Европу, а она ће се и сама кад-тад суочити с америчком доминацијом која је лишава слободе и независности — јер се центар глобалног света налази с оне стране океана. И они Европљани који данас играју како Вашингтон свира, биће бачени на сметлиште историје, као и српски колаборационисти који стално чине уступке, али за своје издајство не добијају ништа заузврат.

Геополитика постмодерне ставља човечанство у нове услове. Тешко да ће ико у процесу глобализације успети да сачува националну државу — оне ће, овако или онако, уступити место новим интеграционим творевинама, „великим просторима“. Рано се радују Косовари, Хрвати, Македонци, Словенци или Бошњаци — оно што су добили, то је привремена химера: глобални свет им је већ на прагу, и ако буду непопустљиви као што су раније били Срби, америчка авијација ће брзо ставити тачке на „i“, премда то највероватније неће ни бити потребно — колаборационистичке проамеричке елите ће све без буке извести, тако да обични људи неће ни приметити укидање њихове толико помно чуване државности. Ако глобализам не буде заустављен, сви ће народи и културе нестати у глобалном котлу за претапање, којим ће владати елита „златне милијарде“ — глобални олигарси, амерички фанатици „краја историје“, и „тржишни махери“ и шпекуланти с Вол стрита (попут Сороша). Срби су први схватили какав свет их у будућности чека, и дали своје најбоље синове и кћери за то да будућност буде другачија — не онаква каквом је архитекте глобализма виде.

Тешко да је то довољна утеха, али се надам да ће Србима у најмању руку постати јасан дубински смисао њихове националне борбе, сагледан у планетарним геополитичким и малтене верским категоријама, пошто стварање једнополарног света по православном схватању није ништа друго до долазак царства антихриста. Том царству се сви народи клањају. Срби су показали - сви, али ипак не сви. Има таквих народа који ће пре умрети него примити жиг звери.

Императив наше борбе

Осим такве есхатолошке перспективе, треба оставити место и за оптимизам. Историја човечанства је, чак и ако има своју гвоздену логику, увек отворена за слободу. Човек увек и свему може рећи — „да“ или „не“. Без обзира на околности и распоред снага. Та способност да се прихвати или одбаци — представља суштину људског достојанства. У терминима геополитике постмодерне то значи да свако може начинити избор између Копна и Мора, између једнополарног и вишеполарног света. Тај избор је избор духа, и нико и ништа нам то не може одузети. Чак и у најмрачнијим временима и раздобљима најсуровијих репресија и прогањања постоји шанса за устанак, за протест, за борбу с оним што човек схвата као зло. Глобализацији можемо рећи „не“. И ако то „не“ буде довољно убедљиво за нас саме, ако оно себи подреди наш живот а можда и нашу смрт, могуће је кад-тад променити ток историје. Све је то питање воље.

Да, евроазијство сада губи. Да, српска ствар је у жалосном стању, а српски народ очајава и готов је да клоне после толиких година пораза и неравноправне борбе. Да, Русија кобно одуговлачи с пуновредним геополитичким буђењем, заглибљена у либерализам и глупо се надајући интеграцији у светску економију. Али, ако искра евроазијског отпора не утрне, ако међу Србима, Русима, другим народима света — како у Европи тако и у Азији, у Африци и Америци — буде живела воља за слободу и правду, све се може за трен ока радикално променити.

Већ данас је јасно да ће глобална финансијска криза створити много нових проблема. Можда слом светског капиталистичког система представља шансу за све нас. Важно је да преостану они који су способни да ту шансу искористе — који се нису предали, нису помирили с поразом, нису признали царство звери што излази из Мора.

Ми имамо алтернативу. То је вишеполарни свет. То је дијалог цивилизација. То је величанствен труд на стварању нових империја и нових култура. Чак и ако је у центру све паралисано, све у пометњи и неверици, много тога зависи од оних стражара који, премда заборављени на најистуренијем положају, и даље извршавају своју дужност - јер, наредбу за повлачење нису добили, или се можда праве да је нису добили. Имам у виду управо Србе, праве Србе, оне Србе које тако дубоко и тако искрено воле сви Руси — било да ишта знају о њиховој култури и историји или не.

Треба још сасвим мало да истрајемо… И можда ћемо још и доживети онај тренутак када ће се Вавилон савремене постмодернистичке цивилизације срушити и ветар историје га развејати у прах и пепео.

Верујем у то!

Ово је део предговора књизи “Геополитика постмодерне” нашег руског пријатеља Александра Дугина.

С руског превела Сава Росић

Објављено: http://www.dverisrpske.com