Замјена увоза са Запада и његове посљедице
Примарни табови
15.08.2022
Сада власти и друштво, осим рата, наравно, највише брине како да се прилагоде новим условима. Новина ових услова је у томе што смо ми (Руси, прим. прев.) искључени са Запада, а Запад смо искључили од себе. Није да је то нешто сасвим ново и без преседана – у нашој историји смо се врло често налазили у управо таквим односима са Западом. И у реду је. Ни овога пута се неће догодити ништа страшно. Али ипак, наши животи ће се значајно промијенити.
Први интуитивни потез у таквој ситуацији је жеља да се Запад замијени нечим. Замијенити све што се може. Тако ћемо створити неку врсту фантома Запада, који ће до нас продирати преко трећих земаља, које су својеврсна чворишта за супституцију увоза. Уз то, репродуковаћемо Запад у себи. Истовремено, у први мах ће изгледати да су све то привремене мјере и да ће се Запад опаметити. И тада ћемо почети да схватамо да је раскид са Западом неповратан. Немогуће је уопште вратити се на ранији однос са њим. А једноставно помирење је могуће или ако се они суштински промијене, или ако се ми суштински промијенимо. Очигледно, сви ће се трудити да се не мијењају до краја. И сходно томе ће се увијек морати вршити супституција увоза. Када ово постане кристално јасно, наша идеја о стварности ће резонирати са самом стварношћу.
Овдје морамо да донесемо важну одлуку: или увозно супституисати Запад на неодређено вријеме, или урадити нешто друго. Обје одлуке носе одговорност и обје ће имати огроман утицај на наше животе.
С једне стране, лакше га је заувијек замијенити, јер Запад остаје светионик и референтна тачка којом ћемо се убудуће морати да се бавимо не директно, већ индиректно. Тамо ће нешто смислити, а ми ћемо то замијенити увозом. Није тако тешко. Али то ће нас опет учинити зависним од Запада, додуше у новом облику. Једног дана ће то постати очигледно, али успут можете изгубити доста времена.
Ако радимо било шта осим супституције увоза, морамо да смислимо нови стратешки план, нови модел, нове начине развоја. Теоретски је то могуће, али наше друштво је навикло на Запад. Савршено се прилагођавамо условима, какви год они били, и тиме се стално поносимо, али тек с времена на вријеме успијемо да створимо нешто сасвим ново. Ми то успијевамо, и то понекад не тако лоше, али ипак не тако често.
Овај други начин је, наравно, тежак. Овдје само треба да почнемо и завршимо, а прике свега да донесемо одлуку. У овом случају, Русија ће у потпуности изградити свој свијет према сопственим принципима и методама. Не постоје готови сценарији и уџбеници за овај случај. Могуће је ослонити се на историјско искуство или на незападне земље (од којих су неке постигле импресивне резултате), али много тога ће једноставно морати да се створи, поново креира и измисли, а све то без јасних гаранција, експериментом.
Наравно, можемо претпоставити да ће наше одшивање од Запада бити заустављено самим Западом који запомаже без нас. Већ сада посљедице прекида свих веза са Русијом и махнита подршка кијевском режиму наносе штету политици и привреди западних земаља, иницирајући лидере да оду са функција, изазивају и масовне протесте и политичке кризе. Постало је јасно да не можемо бити приморани ни на шта и да су многе црвене линије неповратно пређене. Усљед комбинације фактора и у спрези са другим катастрофалним процесима, Запад, односно моћ манијакалне глобалистичке олигархије, такође може да пропадне, али на то не можемо да рачунамо, а у садашњем стању нисмо у позицији да задамо смртни ударац Западу. Само у крајњем случају, али тада нико не би преживио. Можда је овај сценарио вриједан разматрања, макар само да би се избјегао.
Ако се свемоћ Запада заврши сама од себе, са или без наше помоћи, онда ће се све на свијету промијенити. Међутим, реалности ради, ваља претпоставити да ће Запад још неко вријеме опстати и остати какав је сада. Ово је инерцијални сценарио.
Сада да посложимо све ово заједно.
Краткорочно ћемо се интензивно бавити супституцијом увоза. Ово је можда главни и очигледан императив.
Постепено ћемо схватити да је то дугорочно, ако не и заувијек, и створити 'симулакрум Запада'. Кина дјелимично управо то и чини, али не раскида са Западом тако оштро као ми. Мада, ако би криза око Тајвана кулминирала, Кинези би били у сличној позицији. За сада помно посматрају како се ми носимо са сличном ситуацијом. И изводе закључке.
Коначно, или ћемо добровољно и већ сада почети да размишљамо о изградњи алтернативног, независног друштвено-политичког и економског модела у Русији, или ћемо тамо стићи у нужности, када се исцрпе сви ресурси стратегије супституције увоза.
Ако се све одвија по инерцији, могуће је замислити ове три фазе као узастопне и временски продужене. Али у теорији можемо размишљати о стварању нечег оригиналног већ сада.
Што јасније схватимо да је развод од Запада готова ствар, да нећемо правити сцену и прихватити формулу „зелено свијетло“, то ћемо више пажње посветити проналажењу алтернатива.
Наравно, реторика на нашој улици показује да се ово већ осјећа. И то је исправно и добро. Али то једноставно може бити параван за супституцију увоза. То је неопходно и немам ништа против. Али сопствени начин је веома озбиљна тема. Рекао бих преозбиљно за расположење наше владајуће класе, која је навикла да живи у кратким циклусима. Али овдје је све дубље и фундаменталније.
Најглупље у овој ситуацији је истрајати у вјеровању да се нешто, ако не и све, може вратити на начин на који је било прије 24. фебруара 2022. Ништа такво није могуће. Једном када ово прихватимо, добродошли у стварност. У супротном, само смо у заблуди.