Ако се решимо небеске димензије, онда имамо човека. А, ако се решимо земаљске димензије, имамо Бога. А, у јунацима се пресецају небо и земља. На почетку је само људско биће (неко земаљско биће), онда иду Грци, па Бог. Што ће рећи да су Грци пут ка јунаштву (грчка цивлизација је херојска), а јунаштво је човеков пут ка Богу. Тако је било код Хомера, преко Новоплатоничара и са извесним изменама у Хришћанству.

Јунак је на путу од Бога ка човеку и од човека ка Богу. Преко јунака, Бог сазнаје оно што њему није својствено, патња на пример. Отуда идеја да су душе јунака сузе богова. Јер Бог је непристрасан, спокојан, вечан и ништа му не смета, а човек је страствен, осећа бол, патњу, мучи се, доживљава немаштину, понижење, слабост и сумње. Бог никада неће спознати страст, бол и губитак, и неће спознати суштину човека без свог јуначког сина или кћери, који дозвољавају Богу да доживи ноћну мору, ужас и дубине немаштине и ускраћености својствене људском бићу. Бога не занимају просперитетни и успешни људи, а њихова достигнућа нису ништа у поређењу са Њим.

Па ипак, човек, који пати, измучен, бори се са судбином, загонетка је Богу.

Па ипак, Бог би, можда, хтео да превазиђе сâмога себе, своју бестрасност, своје сопствено блаженство и да окуси немаштину – то јест да превазиђе одсуство блаженства да би доживео патњу (παθος на грчком) и невољу. Јунак је тај, који омогућава Богу да осети бол, а људском бићу омогућава да открије искуство блаженства, величине, бесмртности и славе.

Јунаштво је, дакле, онтолошки и, истовремено, антрополошки ниво, вертикала на којој се одвија дијалог божанског и људског (или небеског и земаљског).

Али гдегод да је јунак, ту је увек и трагедија. Јунак у себи носи патњу, бол, прекид и трагедију. Не постоје радосни и срећни хероји, јер су сви хероји нужно тужни и несрећни. Јунак је тужна несрећа.

Зашто? Јер бити истовремено вечан и привремен, без страсти и са патњом, небески и земаљски, најнеподношљивије је искуство за било које биће, то је стање које се не би пожелело ни сопственом непријатељу.

У Хришћанству, место јунака су заузели подвижници, мученици и свеци. Исто тако, нема срећних монаха, нити срећних светаца. Сви су они у људском смислу, дубоко несрећни. Међутим, у другачијем, небеском смислу, они су блажени. Као блажени, они су жалосни, прогоњени, оклеветани, они су ти који су гладни и жедни у Беседи на гори. Они су несрећни и блажени.

Човек постаје јунак мишљу која тежи ка небу, али пада назад на земљу. Човека постаје јунак патњом и несрећом које га увек раздиру, муче и кале. То се може догодити у рату или у мученичкој смрти, али исто тако и без рата и без смрти.

Јунак тражи свој сопствени рат, а ако га не пронађе, кренуће и придружиће се пустињацима и тамо ће се борити са њиховим стварним непријатељем. Јер, истинска борба је духовна борба. Артур Рембо је о томе написао у својим «Просветљењима»: Le combat spirituel est aussi brutal que la bataille d’hommes. Знао је о чему говори.

Како је говорио новоплатоничар, Прокло, један јунак је као стотину или чак хиљаде обичних душа. Јунак је већи од људске душе, јер он приморава сваку душу да живи вертикално. То је димензија јунаштва, која је у позадини порекла позоришта и, у суштини, етике наше вере — то је оно прво што не смемо да изгубимо, што треба да чувамо у другима и да негујемо у себи.

Наш задатак је да дубоко, суштински и неповратно постанемо несрећни. Колико год то застрашујуће звучало. Само тако можемо достићи спасење.