У новембру 2017. се у Амстердаму окупило 1500 људи како би разговарали о процесу глобализације. Кључна точка догађаја је био говор познатог идеолога овог процеса Бернар-Анри Левија, француског филозофа, писца и публицисте који је подржао све западне агресије и обојене револуције у свијету, увјереног како ти ратови и дестабилизацијски процеси доприносе повећању броја демократских земаља у којима владе потичу плурализам и транспарентност и ширењу “универзалних вриједности”.

Како је сам рекао, Бернар-Анри Леви је у Амстердам дошао из “главног града ирачког Курдистана”, Ербила, што је врло знаковито, а публици је говорио о актуалним “тектонским помацима”, како процесе у свијету тумаче теоретичари и заговорници глобализације, али с једним центром моћи који ће управљати униполарним свијетом.

Раније је Леви поздравио оснивање “либијске опозиције” и свргавање Гадафија, поздравио је и украјински “Евромајдан” и напад на “Асадов режим”. Један од истакнутих идеолога глобализације је публици говорио о Талмуду и његову духу, али не само о томе.

Бернар-Анри Леви је сигуран како је за свијет данас најопаснија ствар “дух царстава”.

Познати ратни хушкач и теоретичар глобализацијског процеса је именовао  пет потенцијалних “духова тих царстава”, који су пријетња свјетском напретку. По његову мишљењу, та царстава су руско, османско, перзијско, кинеско и арапско.

Бернар-Анри Леви је забринут јер је се дошло до точке да руско царство води “диктатор” и оно се темељи на “жестоком православљу”.

“Кинеско царство” је названо “царством напола”, али Леви каже како Кина повећава свој утјецај и да се сва потенцијална “царства” уједињују на темељу антиамериканизма.

“Она ће се претворити не само у правог непријатеља, него ће заиста постати империјалне државне творевине, што за  једино “царство” у свијету, Сједињене Америчке Државе, наравно, није баш угодно”, тврди Бернар-Анри Леви.

Хоће ли или неће постати “права царства”, како тврди идеолог “томахавк глобализације”, питање је међународне политичке агенде и процеса који се одвијају.

У одговору на тврдње француског “мислиоца”, руски социолог и геополитичар Александар Дугин је сигуран да је садашње вријеме поступан пријелаз из “униполарног свијета у нешто друго”.

Према Дугину, амерички предсједник Трамп у овом процесу дјелује “суставно отежавајуће”, али је уједно и политички катализатор.

Признањем Јерузалема за главни град Израела је само погоршао ситуацију, што чини и са Сјеверном Корејом. Није ријешио питање Русије и погоршао је ситуацију с Ираном. Међутим, укидањем нуклеарног споразума акције с Ираном ће, без сумње, ојачати утјецај иранских радикала на унутарњу политику ове државе, тврди Александар Дугин.

ИСИЛ је дјеловао у интересу старе схеме глобализације, оне која је побиједила у Либији. Но, ако сте примјетили, међу духовима царстава који плаше Левија нема Еуропе или неког од повијесних еуропских сила.

У три од пет наведених земаља доминира ислам, који је такођер присутан у Русији и на сјеверозападу Кине. Александар Дугин сматра да је Еуропска унија туробно пропадајуће друштво, али које више није спремно играти улогу алтернативе Сједињеним Државама.

Према логици Бернар-Анри Левија, вјеројатни концепт је да “пет потенцијалних царстава” морају бити уништена, јер ће се само тако свијет вратити “униполарном трансхуманизму”.

У свом говору Леви није случајно тумачио дух Талмуда, обзиром да су три од пет “пријетњи” бивша и садашња исламска царства. Ни курдско питање није отворено случајно, јер је оно изузетно важно и може повезати или подијелити Турску, Иран и Русију, овисно о развоју ситуације. Међутим, судећи по развоју догађаја у ирачкој регији Курдистан, Русија ће се држати по страни и пустити Турску и Иран да дјелују по властитом нахођењу.

Француски “мислилац” вјерује да сви “духови царстава” могу приближити своје геополитичке ставове на темељу антиамериканизма, односно глобализације у америчкој верзији.

Еуропа, без обзира колико технолошки била напредна, више не може бити оријентир за Русију. Судећи по томе што се догађа у Еуропи, ово потрошачко друштво више нема снаге ни воље, и једино јачање Еуропе је могуће у њеном источном дијелу, који је некада био зона совјетског утјецаја.

Овдје треба видјети гдје ће точно ићи Украјина и Пољска. До сада су ове земље биле сфера безувјетног америчког утјецаја. Дио еуропског друштва је дословно уморан од либерализма и политика од мјера штедње “за боље сутра” до “увоза избјеглица”, али то не значи ништа.

“У геополитици дјелује принцип магнета. Ако сте јаки  привлачите, ако сте слаби – сами ћете бити привучени”, тврди Александар Дугин.

Наравно да је прерано говорити о империјалним пројектима. Међутим, сама чињеница да они брину Бернар Анри Левија значи да је за њега и њему сличне  тај процес врло непожељан.

Увидјевши потенцијалну опасност, сада се о томе јавно расправља. Да би се царства створила, морају постојати и увјети за такво што. Доласком на власт је турски предсједник Ердоган, боље речено његов бивши министар и премијер Ахмет Давутоглу, имао план обнове Османског Царства, који је описан у доктрини “Стратешка дубина”, али се он насукао у Сирији.

Осим тога, царства се шире, али чим тај процес заврши, она брзо старе и пропадају. Примјер британског царства је овдје врло индикативан. Уништено је или преобликовано у тишини и реду, без озбиљних катаклизми и друштвених револуција. Некоћ се британско друштво развијало врло динамично. Неизравни докази о славним временима су и “национални спортови”, од којих су многи изумљени баш и Енглеској. Велика Британија је била “власник свјетских мора”, имала је развијено господарство и напредну знаност, чак и квалитетно образовање за то вријеме. Међутим, на повијесној позорници свјетске политике су Велика Британија и Сједињене Државе одједном замијенили мјеста.

Што је данас британско друштво? Уморно од потрошње и индивидуалног хедонизма без граница. Чак и Шкотска прво жели, а затим не жели напустити Уједињено Краљевство. Излазак Велике Британије из ЕУ је најављено и онда одгођено.

Дакле, глобализација је двосмјеран процес. Судећи по геополитичким катаклизмама које трају од септембра 2001. године, чини се да је заиста дошло до неких “тектонских помака”.

Међутим, Бернар-Анри Леви и апологети глобализације на амерички начин се не би требали бојати “духова”, што полако досеже патолошку разину, него разлоге за своје бриге тражити негдје унутар трокута САД–Велика Британија–Израел.

За крај, недавно се у једној од стручних геополитичких расправа дошло до закључка да су у повијести, не без разлога и у другачијем облику, преживјела само три царства–руско, кинеско и перзијско. Дакле, иако уз низ неточних тврдњи и бесмислених изјава о апсолутној нужности успоставе “униполарног раја на Земљи”, Бернар-Анри Леви је дјеломично у праву.