Метода отворених тријада

Серијал, Ноомахија, састоји се од пет књига написаних методолошки и које су пратиле првобитни план. Ова прва књига, Три логоса: Аполон, Дионис, Кибела, је филозофски део којим се успоставља и описује метода у основи свих Ноомахија.

Пре свега, Ноомахију, а посебно прву књигу, Три Логоса: Аполон, Дионис, и Кибела сматрамо наставком једне друге књиге, У потрази за Тамним логосом [1]. Ова потрага је почела, али није завршена, и ко зна, можда се никада и неће завршити. Али је важна непрестана потреба да се настави. Надаље, теме, заплет и смернице постављене у књизи У потрази за Тамним логосом овде ће се даље развијати у различитим правцима, а можда и са неочекиваним последицама. Предлажемо да се фундаменталнoj интуицији, која лежи у срцу ове књиге, дозволи да се развија по сопственом нахођењу и слободно, свесно прихвативши ризик да нас то одведе до предела и тачака који могу изазвати оправдани страх, па чак и ужас. Тако је и замишљено ово отворено излагање, које осликава пејзаже до којих сеже ум током активног и слободног промишљања. Идемо даље, „у потрагу за тамним логосом''. А, то и јесте циљ.

Друго, пред нама је изузетно важно питање повратка Платону, платонизму и неоплатонизму. Платона не видимо само као филозофа или оснивача неке посебне школе мишљења, или пак феномен који би требало постављати у исту раван са осталим филозофима и другим школама, већ смо уверени да је Платон представља филозофију сâму. Он доноси парадигму филозофије, а осталим филозофима остаје да је разумеју или тумаче. Али, да бисмо у потпуности присвојили овај приступ морамо свесно прихватити гледиште платонизма, или барем, неку  филозофско-религијску доктрину утемељену на онтологији вечности.

Модерност, односно филозофија Новог времена је размонтирала појам вечности као ''сумњиву хипотезу'', као ''мит'', као остатак ''још-увек-не-научног'', ''архаичног'' начина мишљења. Он је замењен онтологијом времена – историјом, процесима, развојем, еволуцијом, итд. У том случају, Платон и платонизам се доводе у везу са одређеним тренутком у времену, а све тезе платонизма се потом тумаче на основу касније наученог, током даљег обликовања касније филозофије. Тако се у освиту Новог времена, Платон разумевао као и дискурс детета или тинејџера – геније, али, ипак, ограничен. Али, све постаје другачије ако Платона видимо како су га видели његови савременици или како је он себе видео. Ако је он говорио о вечности, Богу и идејама, онда би и ми требало да проживимо и да их искусимо - као вечност, Бога и идеје - без икаквог условљавања или комедије. Али, да ли је то уопште могуће? Једини начин да сазнамо да ли је то могуће је да Платона и платонизам сагледамо непосредно и да постанемо платоничари у правом смислу речи. Питање, да ли ћемо димензију вечности успети да унесемо у епохе Модерне и Постмодерне остаје отворено, јер се оне и експилицитно и имплицитно заснивају на одбацивању вечности. Да бисмо начинили такав корак, неопходно је прво постићи фундаменталну револуцију свести – платонистичку револуцију. Платонизму можемо приступити, чак и ако се ради о чисто теоријском приступу, једино ако га разумемо као апсолутну истину која од нас захтева да јој се прилагодимо, а не да је прилагођавамо нашем разумевању. Овим започиње одељак “Отворени платонизам” књиге У потрази за тамним логосом. И, са тим настављамо овде.

Треће, проучавање платонизма (које прати дубока филозофска емпатија, зарања у сâм платонизам и усваја његове елементе) наводи нас да опишемо структуру Светлог логоса, мисаоне светове Аполона. Ово је неопходно, зарад лакшег разумевања структуре ''мрачног логоса'', као и њихове међусобне разлике. Поред тога, као што је показано у књизи ''У потрази за мрачним логосом'', сусретаћемо се са великим бројем филозофских заплета, тема и метода који нам омогућавају да идемо даље са претпоставком да постоји један још скривенији ''мрачни логос'', Логос Велике мајке (Кибела), односно ''мрачна филозофија''. Те је тако тамни логос Диониса у супротности не само са светлим логосом Аполона, већ и са мрачним логосом Кибеле. Стога је наш циљ да надаље проучавамо овај мрачни, “трећи” логос, који најмање личи на логос, већ пре на ‘материју’, ‘простор’, ‘самосталну телесност’, ‘побуњену празнину’ или, чак, на ‘лудило’. Овде смо на веома клизавом терену онтологије и теорије сазнања, на коме се, ипак, тежи мајсторству и постављањем појмова у оквир нашег укупног филозофског програма. Ради се о Дионису и Кибели, њиховим сличностима, разликама, супротностима и њиховом односу.

У следеће четири књиге Ноомахије (Логос Европе: Медитеранска цивилизација у времену и простору, Граничне цивилизације, Са друге стране Запада: Део I – Индоевропске цивилизације Ирана и Индије, и Са друге стране Запада: Део II – Кина, Јапан, Африка и Океанија) пажњу ћемо преусмерити на тему хоризонталне вишеструкости логоса (док смо се у првом делу фокусирали на проучавање вертикалне вишеструкости). Током истраживања, следећи задаци ће бити испуњени.

Морамо протумачити однос Хајдегерове егзистенцијалне категорије Dasein  према многим културама и њиховим логосима. Ово захтева постављање  егзистенцијалне структуре за сваки посебни Dasein. Расветљавајући идентитет сваког друштва које проучавамо, истражујемо и међусобне односе тог дубоког идентитета и слојева који представљају логос сваке цивилизације -  њихове онтолошке, или још боље, ''фундаментално-онтолошке'' нивое (ако такви постоје). [2]

Осликаћемо, на неколико примера, како се ове егзистенцијалне структуре обликују у културолошке сложености филозофије, митова, метафизике, обреда итд, у контексту великих простора са развијеном, или напротив, имплицитном саморефлексијом (на основу великих реконструкција древних култура у делима Леа Фробенијуса, Освалда Шпенглера, Жоржа Думезија, Мирче Елијада, Кароља Керењија, Рене Генона, Јулијуса Еволе и других теоретичара цивилизацијског приступа, који нуди широк спектар уопштавајућих модела), или у контексту мало ужих (просторно и историјски) граница.[3] Циљ нам је да покажемо како су одређени историјски логоси ове или оне културе уграђени у темеље различитих егзистенцијалних структура и како осликавају препознатљиве и оригиналне комбинације елемената сва три вертикална логоса. Истовремено, наш циљ неће бити да ограничимо логосе различитих цивилизација само на основу раније предложеног система тријаде - Аполон, Дионис, Кибела). Након упознавања са различитим културама, религијама и народима, спремни смо да се суочимо и са крајње неочекиваним комбинацијама и разноликостима, које могу потврдити али и оповргнути наш првобитни модел три логоса, исправити га или чак оповргнути. Последња ствар коју желимо је да на богатство живих и богатих култура применимо сувопарну дедуктивну методу. Спремни смо да преиспитамо нашу методу, ако не одговара овој или оној ситуацији. У том случају, слажемо се да се ограничи на реконструкцију одређеног друштва, етноса или колективног (цивилизацијског) логоса, приказујући га онаквим какав јесте (tel quel), без одступања од наших полазишта. У овоме се састоји и сва отвореност Ноомахије као пројекта. Полазећи од модела тријада преузетог из платонизма (иако слободно протумаченог и значајно реконцептуализованог, посебно с освртом на питање χώρα, 'материје' и женског елемента у метафизици, онтологији и космологији, покушаћемо да изградимо модел ноологије за све цивилизације које изучавамо. Ако се ово покаже успешним, учврстићемо наше полазиште; ако буде потребна исправка и усавршавање методе, спремни смо да и то изведемо; а, ако се испостави да је свеукупно непримењива, спремни смо чак и да одустанемо од ње и наставимо даље у потрази за новом методом заснованом на промишљању природе и структуре препрека и тешкоћа на које можемо да наиђемо.

О “Oцу свега“

Наслов Ноомахија, што буквално значи ''рат ума'' (Noomachia) [4], а који се још може разумети и као и као ''рат унутар ума'', ''рат умова'', или, чак и као ''рат против ума'' -  служи да нагласи природу сукоба сâме структурe логосâ као и вишеструкост сазнајних поља у којима леже и чекају нас различита изненађења, сукоби, апорије, борбе, противречности и супротнотности. Поље мишљења је бојно поље [5]: мисли воде непрекидни рат не само са појавношћу, материјом и њиховим сопственим прерасподелама у елементе (да ли постоје, отворено је питање), природним законом, распрострањеношћу, не-структуралношћу која избегава „контролу“ вишеструкости, итд., већ и са другим начинима мишљења, другим мислима, као и са сложеном разноликошћу усправних и водоравних, сазнајних и посвећено-сазнајних низова, који прожимају стварност света на различитим плановима и у различитим геометријама. Ратови међу људима, чак и они, најкрвавнији и најокрутнији, само су бледа сенка ратова које су водили богови, титани, дивови, елементи, демони и анђели. А, они су, опет, само метафора која описује још страшнији рат, који се одвија у Уму, у сфери Нуса (Nous) и његових ограничења где се Ум граничи са Лудилом. Зато је све Ноомахија, чак и оно што је веће и што је прво, ϋπερπαντα. По Хераклиту, рат је отац свега ((πολεμος πατηρ παντων). Управо је због њега, ''оца свега'' Ноомахија и написана.

[1] Дугин, А.Г., В поисках темного Логоса, Москва, Академический проект, 2012.
[2] Значење Хајдегеровог термина “фундаментална онтологија” и његове разлике у односу на класичне онтологије зпадноевропске филозофије су представљени у нашој првој књизи о Хајдегеру. Видети: Дугин А.Г., Мартин Хайдеггер. Философия другого начала. – М.: Академический проект, 2010.
[3] Ово се посебно односи на руску културу, а тиме смо већ почели да се  бавимо у нашој другој књизи о Хајдегеру, Мартин Хайдеггер. Возможность русской философии, Москва, Академический проект, 2011.). О томе ће бити више речи овде у трећој књизи, Граничне цивилизације, која је делимично посвећена руском логосу и посебно, софиологији и културу Сребрног доба.
[4] Изведено из грчких речи νοῦς (ум, дух, интелект, сазнавање, мишљење) и μαχία (рат, битка, туча, борба).
[5] Француски песник Артур Рембо оправдано је на ову тему писао у свом раду Une Saison en Enfer  (“Сезона у паклу”): Le combat spirituel est aussi brutal que la bataille d’hommes [“Духовна борба је подједнако сурова као и борба међу људима”].

Увод у Ноомахија: рат умова - три логоса, Аполон, Дионис, Кибела. Видети: Дугин, А.Г., Ноомахия: войны ума. Три Логоса: Аполлон, Дионис, Кибела, Москва, Академический проект, 2014.