Изједначавање  «модернизације» и  «вестернизације» захтева нека појашњења, која ће нас довести до значајних практичних закључака.

Ради се о обликовању цивилизације модерног доба у Европи, до тада непостојеће,што је довело до посебног културалног уређења и што је у почетку обликовало самосвест сâмих Европљана, а касније и свих оних који су се нашли под њиховим утицајем. Расло је искрено уверење да пут развоја западне културе, а посебно прелазак из традиционалног друштва у савремено друштво, није само особеност Европе и народа који је насељавају, већ универзални закон развоја, обавезујући и за све друге земље и народе. Европљани, «људи Запада», први су прошли ову одлучујућу фазу, али се сматра да су сви остали кобно осуђени да иду истим путем, јер је то наводно «објективна»логика светске историје. «Прогрес» («напредак») то захтева.

Појавила се идеја да је Запад обавезни модел историјског развоја читавог човечанства, а и светске историје — како у прошлости, тако у садашњости и у будућности – које су предвиђене као понављање оних етапа које Запад током свог развоја, већ прошао или им се тренутно приближава, пре свих осталих. На свим местима, на којима су Европљани наилазили на «незападне» културе, које су сачувале «традиционално друштво» и његову природу, Европљани су постављали недвосмислену дијагнозу: «варварство», «дивљаштво» «заосталост», «одсуство цивилизације», «под-нормалност». Тако је постепено Запад постао идеја нормативног критеријума за вредновање народа и култура читавог света. Што су били даље од Запада (у његовој најновијој историјској фази), Запад их је сматрао «поремећенијим» и «инфериорнијим».