Говор на Фестивалу Г10 о економији и филозофији, 2018. године (Амстердам, Вестеркерк)

Разговарао сам са Фукујамом на телевизији, мање или више недавно, и дошли смо до закључка да је дефиницја демократија као моћи већине, неупотребљива и застарела. Нова дефиниција демократије је, према Фукујами, моћ мањина усмерена против већине. Зато што већина може бити популиста и зато је опасна.

Што се тиче проблема времена. Велики немачки филозоф, Едмунд Хусерл, рекао је да време треба разумети као музику. У музици чујемо претходну ноту, садашњу и претпостављамо која нота ће бити следећа. А, ако чујемо само једну ноту - то је бука, а не музика. Музика је када у мислима имамо ноту коју само што смо чули и претпостављамо која ће следити. Те тако историја и будућност нису сасвим нове ноте, него наставак мелодије коју сада свирамо.

То је веома важна тачка из закључка Господина Слотердијка о урбанизацији - мелодија не почиње сада - свирамо је неки одређени период историјског времена. То је огромно и неизбежно кретање - не можемо зауставити ову мелодију, али истовремено, ако желимо да променимо нешто, у обавези смо да је прекинемо. Дакле, то је нека судбина промене, од пољопривредних и сеоских услова живота ка урбанистичким.

Имајући у виду филозофско значење овог историјског процеса, видимо да је човек, сваким кораком, све независнији од природе. Дакле, ствара све вештачкији амбијент, све је више виртуелног света, зато што је град, поредећи га са селом, виртуалан - не постоји зависност од пролећа или зиме, увек имамо светлост. А то је припрема за роботе, потпуно виртуална бића – ми већ јесмо полу-роботи. Урбана, техничка култура, већ су овде - ми смо све независнији од природе, а огроман део становништва (не само у Европи) је урбан.

Процес урбанизације се не може зауставити. Постајемо роботи и наше друштво је све више роботизовано. Да би се ова промена извела- пребацивање са људског на роботе, морамо да уградимо неке аспекте робота у наше животе. У филозофији постоји Квентин Мејасу, заступа објектно-оријентисану онтологију, која критикује било какву врсту дуализма. Мејасу покушава да сачува филозофију ос субјекта – од људског бића. Зато мислим да је Мејасуов мозак неки силиконски мозак, јер робот истовремено може стварати и филозофију и не-филозофију. (Франсоа Лариел) или онтологију засновану само на објекту.

Припремамо се за будућност, играмо ову игру урбанизације, и време је да се присетимо шта је Хајдегер рекао о техници као метафизичком процесу. Укључени смо у технички процес, а ако ћемо у следећој фази технолошког света и бити замењени, тај свет ће са собом донети неку врсту непрекидности,  а не нешто потпуно ново. Зато што већ неко време свирамо ову мелодију. Корак по корак, припремамо се за велику замену: спремни смо да се самозаменимо и да будемо замењени.

Замена неће бити нешто потпуно ново и језиво, зато што је нешто језиво већ овде, око нас. Не само на Западу, у Русији или у Азији – нешто језиво се човечанству већ догађа и, наставља се.

Мислим да се приближавамо тренуту Сингуларитета - то је тренутак када ће неуралним мрежама бити дозвољено да преузму одговорност у сложеној ситуацији. Ово убијање људског, које спроводи аутомобил без возача, Тесла, је наслућивање оног што се, заправо, догађа. Једног јутра ћемо се пробудити и постати свесни чињенице да смо већ замењени.

Свирамо исту мелодију, а ако нисмо срећни, не можемо рећи 'стани' овде, то није могуће. Требало би да овим пут одемо почетка - до прве ноте ове симфоније. И требало би да се упитамо: ко је аутор који је започео овај процес урбанизације, који је створио возове, либерализам, демократију, напредак, ракете, рачунар, нуклеарну синтезу. Ко је стварни аутор? И то је суштина: јер је то била људска одлука, то није био "природни процес". У једном историјском тренутку смо одлучили да идемо тим путем, а сада можемо само успорити или убрзати. Али, зашто се не питамо: да ли је ово, од почетка прави смер? Да ли је ова одлука исправна?

Требало би да се вратимо до тренутка када ова мелодија почиње - то је моја идеја. Могло би бити прекасно, па да се пробудите са роботима око себе, савршеним порезним обвезницима, који доносе демократске одлуке, шаљу једни другиа смс поруке  од робота, до робота…

Разговор између робота је већ могућ, посебан језик је већ могућ унутар неуралних мрежа, недавно су два рачунара створила језичку комуникацијз без знавања оператора. Тако да ће нас лако заменити.

Ко је робот, у филозофском смислу? Робот, вештачка интелигенција је Хајдегеров das Man. То је неаутентично постојање Dasein. Више од тога: Западни свет  је донео одлуку да потпуно докрајчи Dasein, спречавајући га и чак и могућег аутентичног постојања. Сада смо на крају тог пута. Робот нема Dasein. Дакле, безнадежно је неаутентичан. Али је и даље овде – не сутра, данас је овде.