„Геополитика постмодерне“ Александра Дугина

Свако јутро у раној младости, златних 70-тих година , кад смо се будили, чекали смо нови дан и нови нараштај идеја, збивања,напретка, у Нишу се родило 12 дечака и 8 девојчица, одјекивао је први јутрањи глас спикера са радио програма. Нова генерација се рађала.Био је то безбрижан и урановтежен свет.

Данас нисмо толико ни свесни, колико је потребно, не само нове генерације, него и инерције да се пробуди један успавани огањ и да се јасно детерминише наш пут у будућност. Нове идеје, нова збивања , сазнања , напредак и хипотетичку смерницу, нуди нам се кроз ову књигу Александра Дугина (1962), фолозофа, политиколога и публицисту, у издању „Преводилачке радионице Росић“ и ИКП „Никола Пашић“, а који живи и ради у Москви.

Геополитика, то је предмет из основних школа који морамо сви знати, познавати га као таблицу Мендељејевог периодног система и разумети сваки положај на овој нам лепој, али крхкој планети. То је постојани део историјског процеса, изолован од идеолошког стања, просторни прилаз реалности, дубинска основа коју чини квалитетан простор са четири елемента: копно, море, шума, стена- процесима слично копненој Спарти и лучкој Атини и која веродостојно предвиђа логику догађаја.

Модел данашњице одговара матрици или парадигми глобализације у којој је главна покретачка локомотива таквих процеса Америка (САД) и Дугин јасно поставља и разрађује темељно питање у овој књизи, где је Русија и питање Русије као историјске појаве у овом контексту? У суштини, сукоби у савременом свету нису базирани на разликама прошлоси и садашњости већ је приоритет у сукобу виђења различитих верзија будућности и које ничу из различитих прошлости.

Парадигматски координатни систем постмодерне (постиндустријко друштво) као информационо друштво, истиче социолошко-социјалне појаве идентитета, па тако разликујемо глобализацију-уместо буржоаских револуција, планетарни космопилитизам-уместо нација, индувидуално стварање митова у контексту неоспиритуализма, произвољност утврђивања сопственог односа према другима (против стратегије хуманистичког права), где капитал уноси полуге и нове инструменте сопственог бивства и нуди нам уместо дисциплине – контролу, уместо политике-биополитику, уместо државе – планетарне мреже.

Хладан туш за излазак из коруптивног загрљаја, даће нову самосвест и самосећање кроз стицање онтолошког, антрополошког и правног статуса светских гомила , јер смо ми као „мноштво“, постали сведоци финалне трансформације овакве Империје у коме је модерна срушена, исцрпљена и која је дошла до свог логичког краја, следећи притом свакако окрепљујуће и терапеутско штиво аутора Негрија и Харта , које Дугин и напомиње у овој књизи.

Такав глобални капитализам, безграничан и све присутан, има за модификацију квалитативно преиначење рада и капитала у коме носиоц рада више није радничка класа , већ мноштво названо мултитуде, а то чињенично стање потхрањују тезе позитивне алтернативе нових левичара, Бодријара и Делеза, које за промену немају одговоре , али дају аналогију Марксизма, у коме је радничка класа мноштво – већина, избрисана је граница између производног и непроизводног рада, па следи да се под радом треба подразумевати сам живот и његове телесне мотивације, жељу, репродукцију, креативност, случајне склоности – у том смислу и сам Маркс је поштовао и признавао прогресивну страну капитализма – па се тако и сами аутори Негри и Харт односе према Империји, показујући њене прогресивне стране , али и сматрајући да она у себи носи сам свој – сопствени крај.

Модернизација за евроазијце није само циљ за себе, Дугин зна и осећа потребу да прединдустријска парадигма (традиционално друштво) са индустрисјком и постиндустријском, може сапостојати и то у географски једиственом сектору, што претпоставља јасну диференцијацију, Русији је неопходна евроазијска премопдерна (прединсустријска саставница), модерна (индустријска саставаница) и постмодерна (постиндустријска саставница-информационо друштво), као модул – који не само да спаја, већ и постаје филтер,интерфејс за садејство са глобалном финансијским институцијама, али они морају пратити и дозирање и квалитативну диференцијацију информационих импулса, који се добијају на улазу.

Стојећи на прагу глобалне конзервативне револуције, смени самог антрополошког кода, уопштавање главних тенденција развоја светске историје о садржини и судбини „Новог светског поретка“, заправо о „лику будућности“ – јесте категорчни императив дела у којима се поимају питање слободе, човека, уметности и измене у структурама смислова који нестају .И тај процес се тренутно одиграва на игровни, кикотав начин, мада је реч о озбиљној ствари ,аватару премодерне и „повратку Великог доба“ у коме ћемо само навести компарацију смесе политике с уметношћу –футуристима , парадокслалистима, песницима и уметницима-декадентима попут Брјусова, Стефана Георгеа, Готфрида Бена, Мајаковског и значењу њихових судбина.

У условима Нигреове „Империје“ која је мондијални, једноплорани свет, глобалистички, идеолошки са ултракапитализмом као економско – филозофским моделом, Империја је акме ултрамодерне, њена основа, а не алтернатива, тако да сваки покушај апсолутне слободе увек доводи и до апслолутне хијерархије, па се тежња да се све и свја ослободи, заршава ГУЛАГом и доласком нове елите уместо старе.

Уз осврт на филозофски део књиге, Дугин дефинише управо овакву мондијалну културу у целини уз универзалност стила који захтева глобализам под патронатом „глобални свет“, “све за индивидуалност“, “слобода као универзална вредност“,“националне управе за рушење“, која представља сарадњу са колонијалном управом и где се уметници јављају као полицајци, па се питање апсолутне слободе која постоји у уметности своди на синоним „слобода од“ тј, „либертy“ , а никако слобода сама по себи ,не „слобода за“ тј. „фреедом“, самим тим и долази до издаје сопственог идентитета у уметности,управо онако како говори аутор Данијел Бел ,и на тај начин да култура у садашњој Империји мора одумрети.

Залагање за ирационалност, еротику, архаичност, то и јесте пут у повратак премодерне који је сагласан са појавом „Великог доба“ и док је модерна тежила пројектима свргавања ауторитета тј. надјачавање табуа као иновацију -„а то није стваралачка ствар“, зато у ултрамодерни и теже, узимају и прелазе ка другој основној вредности, тј. са иновације на стереотипе, дакле напросто, не цени се здрав-он још није болестан ,цени се болестан-али онај који се опоравља, реалност је реликт премодерне како каже Дугин у овом делу књиге, док основно начело које превладава биће одсуство подругљивости и имаћемо уместо осмеха -гримасу, уместо смешне шале – страшну шалу, у Империји ће се слагати и оне уметности које се раније нису слагале, или су се слагале на подругљив начин, као попут мртве природе и перфоманса, тако да у реалном и живом свету задобијамо нови кодекс и принцип понашања, политички коректни су само и бивају асексуалност, овца Доли и неки бледуњави инфатилни импотентни милијадер.

Либерална парадигма је узор постмодерне јер је остала сама, слушајући музику (данас се дружи због музике, ми смо се дружили уз музику) имамо тоталитарну уметност на релацији Москва –Берлин (трећи рајх и Стаљин), која се даје у једном даху – скупа са причом о првом светском топ моделу, перипетијама филмске каријере Мерлин Монро или Мадоном која глуми Евиту Перон у високобуџетском мјузиклу, постмодерна преко традиције више не види мржњу , али ни садржину, забављајући се с њом упоредо са свим осталим, традиција постаје елеменат спектакла и није непријатељ, способна да рециклира све и свја, ништа не може поступити као њен антагонист ,чак се и синовица Бин Ладена интегрише у генерални спектакл са гарантованом каријером поп певачице, све је виртуелно и традиција и револуција, дакле нема више оног што означва, постоје и остали су само знаци, све је на посебан начин примењиво и постоји опасност од такве мрачне крупије (а). Умеће и чаролија су нестали , скинути су са средине – нема онтологије, постоји само индивидуално, али у пракси оног људског бића и начела – нема и неда да постоји. Зато је задатак да у оквирима измењеног односа према материји, отварање себе према Другачијем, уметници – паладини празнине, морају да пронађу Грал средине, спознати нову дијалектику, и можда путем Ничеове пустиње, стигну до прве оазе, за чији је видик потребна геополитичка револуција.

Бифуркација на данашњој политичкој карти јесте општа слика међународних права и односа , те се сходно томе и јавља потреба за коначним решавањем геополитичке једначине у свету. Старог света више нема (ОУН данас не може да обаља оне функције које су јој наложене) и води се једна нова огорчена борба за лик Новог света, упоредо још од пропадања Јалтинског савеза почетком 90-тих година, оличеним у распаду СССР и његовим финалним делом – упадом американаца у Ирак, тако да су саме организације попут наведене – ОУН, УНЕСЦО, регионалне организација па чак и сам НАТО изгубиле смисао за стабилношћу света на овај или онај неки други начин.

Глобализам , то је исто што и идеологија, и творци и присталице таквог светског модела јасно изражавају свој став да њега треба вредновати, у њега треба веровати и да се с њим како терорисјки тако и у пракси као водиљи живота, мора солидарисати. Човечанство је на избору оштрог питања, једнополарни свет са безусловном и неограниченом доминацијом Америке и провајдерима светске хегемоније и претварање читаве планете у „Сједињене државе света“ – с једне стране или може настати вишеполарни свет где ће полове претстављати Уједињена Европа, Евроазија, Исламски свет, тихоокенаски кондоминијум, и у перспективи транссахарска Африка итд., с друге стране. У питању је глобализам као напреднија фаза модерне са свеопштом унификацијом и нивелисањем у „мелтинг пот“ или вишеполарност као радикално преиспитивање, светоназорни преокрет, религиозне културе, планетарна конзервативна револуција – чије присталице у оној или овој мери припадају традиционалном и етно друштву.

Вишеполарни свет, то није само питање, то је одговор у тежњи да се дође до рационалног смисла, лепоте, живљења,с копчано тезом драгог нам Аристотела „јединство у разновртности“ или по аутору Данијелу Белу у коме се описује култура као састављеним низом од ирационалног ,традиционалног и душевног – који омета и у сукобу је са развојем технологије, па како имајући у виду, да сва претеча културе полази од језика, језике треба укинути, сви ћемо говорити енглески како кажу глобалисти , и под идејном платформом либерала Карла Попера са потпуном административном унификацијом индивидуалних молекула, људи сведених на атоме, подвући се контратези „једноличност у разноврсности“.

По Максу Веберу, како наводи Дугин, у идеалном либерално-капиталистичком друштву сиромаштво је порок, а богаство светост и та реторика лежи у основама „златне милијарде“…

Данас, на овој геополитичкој констелацији нико појединачно не може упутити изазов Америци која у својем опстајању користи регионалне противречности у свету, као и увек. С друге стране, самој природи човека упућен је озбиљан и доследан избор закономерне и непосредне последице (а, не изопаченост прогреса) модерне, њене историјске идентификације ,па кад смо исмејали константе Традиције, њену метафизику и као морални избор рекли „да“ – прогресу, довели смо једну логику до краја: виртуелизација простора, разарање породице, глобализација технологија и мас-медија, хируршке промене пола, талас зависности од наркотика, еколошке катастрофе, генетски инжењеринг и његову завршну арију „клона“-Новог човека, човека без свести, културе, аналагно карикатури хомо сапиенса, који уместо главе има телевизор и гледа у други ТВ.То је идеални субјект глобалног друштва – подврсти који програм понашања добија у целини споља. По Максу Веберу, како наводи Дугин, у идеалном либерално-капиталистичком друштву сиромаштво је порок, а богаство светост и та реторика лежи у основама „златне милијарде“, па је онај из традиционалног друштва који се слаже с тим „агент утицаја“, док претежна већина човечанства није спремна, па се и читаво традиционално друштво не слаже са путевима који иду САД или у најмању руку темпом које оне иду, тако и добијамо сукоб ултрамодерне и остатке традиције оличених на примеру Ирака, где се противила и сама Еврпоска заједница. Настајањем и дефинисањем геополитке малих народа, уз бурно поздрављање уједињене Европе, у првом реду Француске и Немачке ,уз норме етнокултурне хигијене, а полазећи притом од искуства Европе – пошто је искуство Европе – крај Европе, умного би се синхронизовао овакав темпо и олабавио сукоб, тако да америчка цивилизација има право на процват ,постојање, лидерску позоцију у свету, али само и само упоредо са другим цивилизацијама света.

Имајући у виду да је центар данашње европске културе након Рима, Париза, Беча, Прага, данас знатно, ако не и доминантно померен према Москви, с напоменом да је у моди поново Сервантес, поставља се питање дали смо на прагу средњовековља као процвату традиционалне политичке антропологије, као вере, као подвиг, као снага ,прекрасне даме, необичних пустоловина, лепих уметности ,напрезању људског духа, ширине делања, напетост људске драме, пуноће духа -„Златног доба човечанства“, свакако да је одговор“да“ – потврдан, али Дугин тражи и бира модел слободног сопственог (европског) неосредњовековља, враћање сопственом мишљу, симфонији власти, преносу православне мисије спасавања света, или доспевање у туђе средњовековље у обрису периферије калифата или просто у глобално ђубриште, преодређено у отпадним форматима поробљених народа или ретко насељеним пустињама са урођеницима.

Геолошко ледено доба има своје законитости и оно се посматра и обликује и када је вруће, доба модерне или XX века обележили су светски и хладни рат, ми се налазимо у XXI веку, дакле није било III светског рата нити ће га бити. За светски рат потребни су и преодређени су субјекти, а како субјеката напросто нема, водиће се постсветски или глобални грађански ратови и то са шароликим неодређеним учесницима , где ће поједине земље одигравати улогу устаничких армија с локалним командантима – својеврсним „кнежевима“, и све ће подсећати на нове крсташке ратове, колонизације или облике деловања којима смо сведоци ,гусарење. Смена парадигми обавља се у магновењу,или логика једнополарне глобализације или логика интеграција „великих простора“ (регионална глобализација),и ли логика парадигми или логика континената, мени је ближа и бирам ову другу.

Уз овај кратки приказ и мали осврт на књигу, штампаној на преко 300 страна у укориченом пластифицираном повезу, може се повући синтеза данашањег света где су се захваљујући умешношћу Александра Дугина, многа врата геополитике за мале народе отворила, али и није дала све могуће многе одговоре, управо онако као што се чини слагање Рубикове коцке у коме свака мала коцка има своје место и одговарајућу боју, како је и симболично назначено на насловној страни.

У преговору књиге самог аутора, исказује се гвоздена логика човечанства и да осим есхатолошке перспективе – треба оставити место и за оптимизам, јер је човеково историјско „да“ или „не“, увек отворено за питање слободе као идеала, тако да у терминима геополитике, суштина човечковог достојанства може значити један широки избор између Копна и Мора (Спарте и Атине), између једнополарног или вишеполарног света.

Имајући у виду значај Русије као историјског чиниоца, разумевање овог света кроз шеме геополитичке стварности, Дугин у овој уџбеничкој књизи позива на дијалог цивилизација и на истрајност у дубинском смислу националне борбе, сагледан у планетарним геополитичким и малтене верским категоријама, али и критикује сву инертност овога света уз постојећу светску економску кризу, која мора пробудити успаваног медведа и тражити начин и решења економских уређења не само Русије, већ и свих осталих народа. На слици: Александар Дугин.

Имајући у виду значај Русије као историјског чиниоца, разумевање овог света кроз шеме геополитичке стварности, Дугин у овој уџбеничкој књизи позива на дијалог цивилизација и на истрајност у дубинском смислу националне борбе, сагледан у планетарним геополитичким и малтене верским категоријама, али и критикује сву инертност овога света уз постојећу светску економску кризу, која мора пробудити успаваног медведа и тражити начин и решења економских уређења не само Русије, већ и свих осталих народа.

Модернизација за евроазијце није само циљ за себе, Дугин зна и осећа потребу да прединдустријска парадигма (традиционално друштво) са индустрисјком и постиндустријском, може сапостојати и то у географски једиственом сектору, што претпоставља јасну диференцијацију, Русији је неопходна евроазијска премопдерна (прединсустријска саставница), модерна (индустријска саставаница) и постмодерна (постиндустријска саставница-информационо друштво), као модул – који не само да спаја, већ и постаје филтер,интерфејс за садејство са глобалном финансијским институцијама, али они морају пратити и дозирање и квалитативну диференцијацију информационих импулса, који се добијају на улазу.

Генерално опредељење, лежи уз најскорији опровак индустријског сектора и нуди одговоре кроз циљане селективне модернизације уз свообухватни сировински чинилац Русије и Евроазије – пратећи га упоредо са традициионалном привредом ( и у САД се субвеционише пољопривреда, иако се увози много јефитиније из Африке, Азије и Латинске Америке), као коду националног идентитета, наравно и питање гаса у светској економији – где се 70 % светских резерви, налази баш на територији Евроазије, па би сходо томе, равнотежа гасног тржишта, убрзо довела до хармоничног и стабилног развоја свих евроазијских простора као јединственог гасног енергетског система, као средству интеграције – Русије, Евроазије и Европе, иако стално поткопаваним вирусом ултралиберализма и санитарним кордонима у „Великој игри“ опробаној крајем ИXX и почетком XX века, управо на ободима евроазијског континента, слично као и данас.

Сви детаљнији и конкретнији одговори, које читалац може поставити приликом упознавања с овом књигом, дати су непосредно кроз IV одељак и поглавља, насловима, интервјуима ТВ или гласилима, као кратким тезама које упућују на значај, смисао и објашњења свих парадигми данашњег света, уз ексклузиван интервју РТВ БН од 17.03.2008. године, који је приредила Сава Росић са хипотетичким основним проблемима које стоје пред човечанством, до краја 2050. године.

Сва призматичност проблема и чињеница које стоје у овој књизи, слободно се могу рефлектовати и нашем малом простору Балкана, у коме је задатак успаване интелигенције да се буди и тражи сопствену дифернцијацију циљева, стратешки план и опстанак ( у резервату, ал не близу краја,симбол се љуби…) и бити један нови мегатренд, уз већ постојећих седам који детерминишу економску-политичку парадигму за наредних 30-50 година, тако да ова књига не само да буди интелект и обичних људи, већ и даје надахнуће, свест, вољу и упућује на носталгичну борбу за много бољи и праведнији свет.

Овакво стање – произведено из једне логике парадигме, која се до краја уврежила у све наше поре и до сваког појединачног друштвеног ланца и елемената, те попримила потпуне размере – облика који растачу овај живот, учинила је неконвенционалним све могуће стандарде које смо до сада познавали, учили, осећали и бивствовали – тако да један широки процват и повратак у индустријско доба као трећег пута, јесте импертив нашилх дела, који у процесу контроле прошлих догађаја и наметања будућности из оптике наше епохе, упућује изазов, у којем се није нужно и обавезно развијати по строго одређеним и задатим историјским путањама.

Искрено, препоручујем ову књигу свим слободоумним, правдољубивим и хуманим људима и онима који могу сагледати критику вектора савременог планетаризма.

Овакво стање - произведено из једне логике парадигме, која се до краја уврежила у све наше поре и до сваког појединачног друштвеног ланца и елемената, те попримила потпуне размере - облика који растачу овај живот, учинила је неконвенционалним све могуће стандарде које смо до сада познавали, учили, осећали и бивствовали – тако да један широки процват и повратак у индустријско доба као трећег пута, јесте импертив нашилх дела, који у процесу контроле прошлих догађаја и наметања будућности из оптике наше епохе, упућује изазов, у којем се није нужно и обавезно развијати по строго одређеним и задатим историјским путањама. На слици: "Путеви рата", рад Иље Глазунова из 1957. године