04.10.2022

Оно што се сада дешава у Украјини јесте рат. Нема више специјалне војне операције (СВО) — оно што имамо зове се «рат» : Не рат између Русије и Украјине, већ рат колективног Запада против Русије. Када амерички трагачи усмеравају ракете на руску територију, то се само може назвати  «ратом». И није важно чијим оружјем ратују. Када ХИМЕРС циља нуклеарну електрану Запорожје, то се може протумачити као покушај нуклеарног удара на Русију. Да Сједињене државе, НАТО и колективни Запад нису стали на страну терористичког режима у Кијеву, сви циљеви СВО би одавно били успешно остварени. Али, почео је прави рат. Запад је прешао све црвене линије. И то је непоправљиво.

Русија – и влада и народ – то не могу да не схвате. Отуда и први кораци ка проглашењу ванредног стања и мобилизације — у Чеченији, на Криму, а онда, мислим, и у другим регионима, посебно пограничним.

Оно што се догађа, пре свега, захтева промишљање. Савремена руска историја се састоји од три периода.

Први је био деведесетих, када се Совјетски савез распао, а Русија капитулирала пред Западом. Цена капитулације била је распарчавање велике силе (Русија као Совјетски савез = Руско царство) и одложени распад Руске Федерације, дела Совјетског савеза. Запад је унапред планирао коначни и глатки распад Руске Федерације. Додуше, Јељцин је покушао — иако неспретно и недоследно, да се томе одупре — отуда и први чеченски сукоб. Да је Русија тамо изгубила, имала би само један избор: оно што савремени западни идеолози називају «деколонизацијом». Односно потпуни распад и коначан пренос власти на прозападну окупаторску администрацију, такозване «либерале».

Други период је почео доласком Владимира Путина на власт. Нови курс је био усмерен ка томе да се заустави неизбежни (како је тада изгледало) колапс и да се поврати суверенитет Русије, која је задобила тежак ударац, скоро па опасан по живот. Главна политика владе није била да се непосредно супротстави Западу, него да га уљуљкава у лажни осећај безбедности и да створи илузију да се Русија слаже са основним захтевима глобалиста, али само инсистира на одлагању. Успело је. Други чеченски сукоб је добијен, а Чечени, некада сепаратисти и непријатељи Русије, постали су најоданији синови и браниоци Русије. Сепаратизам је искорењен и у другим регионима. Русија је ојачала своју независност и почела делотворно да утиче на међународне процесе. У једном тренутку, Запад је препознао Путинову стратегију и његово усмерење на суверенитет и почео је да се припрема за озбиљно суочавање.

Глобалисти су направили продор у Украјини 2014. године, организовали и подржали државни удар и на власт у Кијеву довели неонацистичку, русофобну терористичку клику, ропски лојалну Сједињеним државама и НАТО пакту. Москва је одговорила поновним уједињењем Крима и подршком напаћеном народу Донбаса. Али, то је био компромис. Расплет је дошао 24. фебруара, 2022. године.

Њихов приступ је чисто расистички: Когод мисли другачије од нас, треба да буде збрисан са лица земље. То за Запад није ново. Оно што је ново је стапање са либерализмом, са ЛГБТ агендом, са радикалном жељом савременог Запада и његових елита да униште све структуре традиционалног друштва – вероисповести, државу, породицу, етику, сâмог човека, спајајући га са машином и стављајући га под потпуни надзор и под потпуну контролу. Добродошли у Матрикс, у «врли нови свет».

Русија — а, пре свега, суверена Русија — уопште се не уклапа у овај контекст. Зато Запад отворено подржава све терористичке и екстремистичке организације и директно терористичко деловање ако је усмерено против Русије, против Руса, против сâме руске цивилизације и њених представника.

Ми смо у рату. То више није могуће избећи. Од сâмог почетка је било немогуће, јер је то основна логика историје ствари: неке силе по сваку цену желе да задрже униполарни свет и своју планетарну хегемонију, док се друге буне против тога и отворено проглашавају многополарни светски поредак. Будућност зависити од тога ко ће победити у овом рату. Ако ће будућности уопште да буде.

Русија је већ у рату. Кина, друга моћна и суверена сила скоро да је у рату.

Зато ни не треба да чуди што је Русија у ватреном обручу. Појачано непријатељставо између савезника Русије, Азербејџана и Јерменије, сукоб између других савезника—Таџикистана и Киргистана, обећање неких политичких снага у Грузији да ће отворити други фронт против Русије, вештачко распиривање придњестровског сукоба у Молдавији, све више претњи Белорусији и политици њеног сувереног лидера Александра Лукашенка, и коначно, покушај изолације Калињинградске области и директни напади на руске регионе (Крим, Белгородски регион, Вороњешка, Курска и Ростовска област, Краснодарски крај) — то су све елементи стратегије Западне анаконде, уобичајене за Сједињене државе, да задаве Русију. Са  пуним правом тражимо одговоре. И тиме се може објаснити прави значај последњег самита ШОС. Потребни су нам савезници у многополарном свету – и, имамо прилику да их пронађемо — али, овог пута изван Запада.

Ми смо, у суштини, у Трећем светском рату.

Шта чинити у оваквој ситуацији?

Ушли смо у трећи период савремене историје Русије – рат са Западом, који је Запад успео да нам наметне.

Овај период је најтежи и одлучујући. Али нисмо могли нити да га спречимо, нити да га избегнемо. Цена је била предаја. Геополитички рат Запада против Русије је у току. Мењају се само фазе - хладне или топле. Тренутно је топла. Нигде није топлија.

Запад не допушта чак ни сâму могућност постојања суверене, независне, аутономне Русије. Исто важи и за Кину, као и за друге земље које свој суверенитет схватају озбиљно. Са становишта глобалиста, право на постојање имају само оне државе које се слажу са идеологијом либерализма, са општом линијом Сједињених држава и НАТО пакта и са кретањем ка Светској влади. Уништавању подлежу сви који су против тога.

Прва и најважнија ствар је прихватити ствари онаквим какве јесу. То је веома важно. Јавна свест не прати ток догађаја, не разуме смисао историје, није свесна бесповратности — погубности — промене. Претпоставимо да убица уђе у кућу, док власници спавају. Или друга ситуација: он се ушуња, а они, свесни претње, будни. Наравно, и то би могло лоше да се заврши, али има шансе за добар исход. Кад сви спавају, шансе за спас нема. Пробуди се Русијо.

Друго, морамо да прогласимо ратно стање у земљи и да се понашамо у складу са тим. Не свуда, али у кључним најугроженијим областима, посебно у пограничним регионима. У областима, које су већ у рату. Или, у оним областима, у којима власти објективно и трезвено сагледавају ситуацију у којој се земља налази. Сећате се како су се региони понашали током ковид епидемије? Неки су увели строже мере, неки мање строге. А Кремљ је посматрао, бележио, надгледао. И сада је исто. Прогласимо ратно стање и прилагодимо нашу политику у складу са јасним мотом: „Све за фронт. Све за победу.” Ми смо за то одговорни. Ако будемо пренаглили, исправићемо се. Али, ако закаснимо?

Треће: преструктуирање привреде на ратну. Можда ће ме осудити родољуби, који мрзе економски блок наше владе, али видим да је у Русији економска ситуација мање-више иста, с обзиром на овако радикалне услове. Мислили смо да је то најслабија карика, али се испоставило да није. Не желим и не могу даље да улазим у детаље, али следеће је главно: потребно је да индустрију и финансијски систем поставимо на ратне ноге. Задатак свих је да наше трупе опреми свиме што им је потребно. Од оружја, транспорта, беспилотних летелица, панцира и безбедних комуникација до одеће и медицинског материјала. Данас је то питање живота и смрти. Снабдевање војске и добровољаца. И, у том смислу би, можда, за саботажу и корупцију требало изрећи најгоре казне. Од ексцеса о којима сви слушамо у погледу залиха наших војника, крв нам се леди.

Четврто: мобилизација друштва. Већина оних који знају и оних који се боре, кажу да нам не треба потпуна мобилизација; потребна нам је пуна попуњеност и прилив квалификованих резервиста са војним звањем и искуством. Људи су спремни, али им треба обезбедити пристојне услове, материјалне и психолошке - да би се из мира (или, тачније, из илузије мира) прешло у рат, мора постојати убедљив разлог. Руска информациона машинерија треба да им пружи тај разлог.

Пето: култура буђења. Друштво треба да се пробуди да би видело да је рат. Ово захтева огроман напор — у образовању, уметности и реорганизацији информационе сфере.

Ко смо ми? Ко је наш непријатељ? Одакле овај сукоб? Који су разлози? Шта је наша традиција, који су наши идеали и наше вредности за које сада проливамо крв, трпимо невоље, примамо ударце?

Ко су они? Одакле потиче њихова мржња према нама? Зашто су одлучили да нас уништавају? Какав свет они желе да граде?

Научници, уметници, филозофи, новинари и наставници морају изнова и изнова да дају јасне одговоре на ова питања, на хиљаду начина.

Култура буђења је идеологија. Идеологија наше победе.

И, последње. Многи, који су се већ освестили, још увек размишљају у категоријама лојалност/издаја. То је већ иза нас. Нема више услова за издају. Коцка је бачена и повратка  нема. Оне на нашој страни осуђује управо та страна. Оне, који покушавају да пређу на страну непријатеља са намером да нас униште, потписују своју казну.

Да, нисмо равноправни. Док се колективни Запад бори за своју планетарну надмоћ, ми се боримо само за своје биће, за свој живот, за право да будемо оно што јесмо. Могу да се повуку, све док имају где да оду. Ми, не. Дотерани смо до зида.

Запад нас напада на нашем родном руском тлу. И нико не може рачунати на опроштај непријатеља. Сваког треба подсетити све.

Остаје да се победи. У име палих. У име живих. У име оних који тек треба да живе—и који можда неће добити такву прилику да се роде. Све зависи од нас.