То што се догодило данас, 7. априла 2017. године, може постати почетак Трећег свјетског рата. Ратове, по правилу, нико не жели, али ратови се ипак догађају. Некада свјетски. Због тога вјерујем да је прије свега неопходно, као и у случају било какве катастрофе, сачувати спокојство и сабрати мисли.

Јутром, 7. априла 2017. ВВС Сједињених држава су први пут од почетка дугогодишњег сукоба у Сирији нанијеле масовни ракетни удар ракетама Томахавк по авиобази ВВС Сирије. Тј. по нама. Зашто ми нисмо користили  комплекс противракетне одбране? По једној верзији, због тога што их за одраз потпуног напада од стране јединица Сједињених држава код нас нема довољно, они су били предназначени прије свега против ракетних удара других могућих противника. Друга верзија: Москва није одлучила да нареди јер би то значио неповратан рат са Сједињеним државама. Вашингтон је ријешио, и знао је на шта иде. Ми не. Шта даље? Прије него приступимо прогнозама вриједјело би још једном погледати на контекст – почетни услови који могу довести до почетка Трећег свјетског рата (иако још увијек могу и да не доведу).

Изговор за америчку инвазију

Изговор који је Вашингтон користио за наношење удара био је хемијски напад. Да тако нешто није урадио Асад је очигледно због тога што му то на вишем нивоу не би било корисно. Осим тога, употреба хемијског оружја у садашњој ситуацији за Асада би било самоубиство. Постоји веома мала вјероватноћа  да је то трагична случајност – погађање сиријске ракете складишта са хемијским оружјем које Даеш (забрањена организација у Русији) посједује и које чувају терористи које су обучавали европски инспектори. Али таква случајност, која пада непосредно у сложену равнотежу снага на глобалном нивоу, би била превише изненађујућа. Али за терористе и њихове инструкторе  који представљају Свјетску владу (та Мочвара коју је Трамп обећао да ће осушити), то није тешко организовати. И њима је то свакако корисно. Нисмо успјели да увучемо Сједињене државе у рат против Русије заједно са Хилари, сада ћемо дејствовати другим начинима – преко Трампа, види се, глобалисти су ријешили и нашли су за то повод.

Мочвара је потопила Трампа

Одлуку о нападу донео је Доналд Трамп. Самим тим он се завршио као Трамп, и почео као обучен у мушкарца Хилари. То је Хилари-трансвестит. Све то против чега се Трамп борио у току предизборне кампање и што је обећавао да ће промијенити, испод свега тога данас је ставио свој потпис. Због тога одлуку о нападу није усвојио он. Он је само показао да ништа од ранијег није у стању да ријеши. Под притиском медија и политичара из Мочваре, он је издао све своје малобројне и одане пратиоце који нису представљали CFR, неоконзервативце, Паралелну државу, него „стару добру Америку“. Та „стара добра Америка“ која је и изабрала Доналда Трампа за својег предсједника, поново је остављена на цједилу. То јест, без Трампа. То што је урадио Трамп дозволивши да „убиједи“ себе у учешће Асада у хемијском нападу (тј. другим словима, Русије) означава капитулацију. Испоставило се да је лако предао Стивена Бенона, можда јединственог, правог конзервативца без префикса нео- у свом окружењу. Он је хтио да осуши Блато. Похвално. Али тај посао је ризичан. Мочвара је потопила Трампа. То што се сада дешава у Сирији је строго оно ка чему су стремили глобалисти, то јест, Мочвара.

Фактор Трамп је испарио пред очима. Он се мало помијерао, али сада је пион у игри много озбиљних снага. Он је показао да више није Трамп. Могућ је још један покушај Трампа да „постане Трамп“, али то је мало вјероватно.

Америчка сијенка

Прича о Трампу, његовој блиставој изборној кампањи, његовој борби са глобалистима коју је, неочекивано, у свему подржала већина америчког народа, оголила је сложену структуру америчког друштва које, како се испоставило, није тако монолитно.

Као прво, још постоји „стара добра Америка“, изолационистичка и конзервативна, која је мислила да је изабрала свог предсједника. У крајњој мјери, Трамп је предивно одиграо ту улогу. Ми смо фактички заборавили о тој „старој доброј Америци“ коју је засјенила фанатична бијесна глобалистичка елита. Испоставило се да она још постоји. То је веома важно, и иако нема власт, и иако се њен кандидат показао као слаб, немогуће је отписати је. То је најважније и највише охрабрујуће откриће у причи о Трампу.

Осим тога, „стара добра Америка“ има и спољнополитичку платформу – то је реализам, тј. America first. Оно што се непосредно не тиче Сједињених држава, у то нису дужне да се укључују. Такав изолациоинзам генерално је преовладавао до владања Вудро Вилсона и, дјелимично, после периода три републиканска предсједника – Гардинга, Кулиџа и Гувера. Заправо, реализам у међународној политици – немијешање, усредсређивање на унутрашње проблеме, одустајање од империјализма – је у основи Трамповог програма.

Као друго, иза Хилари и Обаме стајала је најутицајнија структура у одређивању курса спољне политике Сједињених држава – Савјет за спољне односе (Council on Foreign Relations, CFR). Та структура отворено изражава неопходност оснивања Свјетске владе. Тачније, штаб глобализма – Билдерберг клуб или Трилатерална комисија, а такође глобални финансијски институти и транснационалне корпорације – од Федералних резерви до Свјетске банке – којима координира CFR.

Метод дјеловања CFR – мека сила, гушење. CFR не жури, постепено припрема своју агентуру практично у свим државама свијета, обећава и ствара привид да иде на уступке. Практично, у свим државама споља су лојалне власти, али су унутрашње оријентисане на глобалистичку елиту (политичку и економску), на оно што ми називамо „шестом колоном“ повезаном са CFR. CFR спроводи не само интересе Америке, колико свјетске транснационалне финансијске олигархије.

Сједињене државе су за њих само један од инструмената, најмоћнији. Обојене револуције, мека сила, инфилтрације у друштва, још директно не признају Свјетску владу – то је њихова специфичност. CFR су либерали и њихов циљ је  ширење либерализма на глобалном нивоу, глобализам. Либерализам је њихова идеологија. Трамп се посвађао са CFR. То је чињеница. И у CFR су то схватили и одреаговали на одговарајући начин: доели су у борбену готовост читаве армије америчких либерала побуњених против Трампа унутар државе – одатле марш феминисткиња, псовка „Мадоне“ и нереди анархиста.

Али CFR није јединствени центар моћи у Сједињнеим државама. Постоје још и неоконзервативци. Они су последњих година у време Обаме изгубили своје позиције, али су сачували ништа мањи опредијељени утицај. Неоконзервативци су отворене присталице америчког империјализма. За њих је међународна заједница – терет, они граде глобалну америчку Империју и баш тако је и зову. Ако се CFR непрестано поиграва са онима које стреми да поробе, неоконзервативци ломе непокорне. Типични неокон је Мекејн. Неокони – присталице директних војних интервенција, свргавања непокорних влада, државних преврата, истребљења противника. Трамп им се супротстављао, што се и види у његовој свађи са Мекејном.

Коначно, постоји Паралална држава, „дубока држава“; „држава у дубини“. То су амерички официри и државници који представљају војно-индустријски комплекс, обавјештајна заједница и низ чувара америчког идентитета – Manifest Destiny. Они немају идеологију и старају се да сачувају опредијељену примат америчким институцијама. Али, наравно, они нису слободни од идеологије. CFR има велики утицај на Паралелну државу, а током `90-тих значајно је порастао утицај неоконзервативаца.

Пре сто година, у америчкој Паралелној држави  су преовладавали реалисти и традиционални конзервативци, али су постепено истиснути на периферију. Баш због тога, Паралелна држава  – у лику руководиоца америчких специјалних служби – није изражавала лојалност Трампу, продуживши наређење о истраживању фиктивног мијешања Русије у изборни процес и подржавајући екипу либерала којој је основа масовни тираж fake-news. С тим у вези, Паралелна држава је стала на страну Трампових непријатеља, у вези са лажима о руском фактору.

Све то показује да Трамп нема никакву институционалну подршку, нити ослонац. Чак и у Републиканској партији (GOP), њега подржава мањина. У тој ситуацији било је једино могуће надати се у чудо или у Трампов ген или је било потребно припремати се на то да ће Блато у неком од своја три изражаја – CFR, неокони или Паралелна држава – потчинити Трампа. А ако се то не догоди, заједничким снагама га ликвидирати.

Фактички, 7. априла је постало јасно, да се то већ десило. Тај Трамп кога је изабрала „стара добра Америка“ је мртав. Нови „Трамп“ директно ради све оно што противурјечи ономе што је обећао. Реалиста Трампа уопште није требало да се бави оним што се догађа у Сирији, осим да уједини снаге са Русима зарад чистке Даеша (забрањеног у Русији). Он је обећао да ће прекинути интервенције. Али, поступио је другачије. Он је одједном повјеровао у глобалистичку лаж о „Асадовом хемијском нападу“ и без разјашњавања ситуације прихватио „рјешење“, односно одобрио папир који му је постављен за ракетни напад на сиријску базу. Ето шта значи reality check. Ријечи једно, дјела друго. Нешто је кренуло по злу.

Ко, дакле, управља Трампом?

То више није Трамп, Трамп је „ликвидиран“, ко је онда донео одлуку о ракетном нападу? Судећи по брзини – неокони – прије свега, уз сагласност Паралелне државе. CFR би радио другачије. Најавили би Русији неки какав год притискајући пројекат, послали би црни траг (иако су експлозија у петровградском метроу и демонстрације зомбираних ђака Наваљног и били, у принципу, црни трагови) и што је важно, преко своје агентуре које у руској елити има довољно, предложили би компромис. То како је одједном извршена провокација и нанијет удар по нама, показује да аватаром по имену „Трамп“ управљају у контексту оператера група неоконзервативаца. То је могуће видјети и у усаглашавању дејстава са Израелом који се припрема за укључење у операцију – на граници са Сиријом и Либаном, концентрисане су израелске снаге у пуној борбеној готовости. А најтјеснији савезници израелаца у Сједињеним државама су, управо, неоконзервативци.

Долазимо до тога да су Трампову борбу са CFR, коју је он – док још био Трамп – водио у име „старе добре Америке“ и реализма, искористили неоконзервативци преузевши контролу. Индикативна еуфорија неокона Кристала поводом смјене Бенона: његов Твитер је експлодирао од ликовања. Дакле, Трампа су отели неоконзервативци.

То значи, рат је више него вјероватан.

С ким, против кога, када, гдје?

Рат кога са ким?

За разлику од Трампа који, по мом мишљењу, није свјестан постојања геополитике, неокозервативци су атлантисти. За њих и за њихове директне претходнике, троцкисте, главни непријатељ је цивилизација Тла, односно ми. За Паралелну државу уз епоху „Хладног рата“ и макартизма је, такође, уобичајено - чак и за неке јастребове из CFR као што је Збигњев Бжежински – да у потпуности дијеле такво дуалистичко виђење (Море против Тла). CFR као обично покушава да увјери Москву да геополитике нема и да је „рат континената“ бесмислица, али при томе они се руководе геополитиком и воде против нас баш тај сâми рат континената. Наравно, боље је када противник не зна да се води рат против њега – пустите га нека мисли да се мирно сунча на плажи. Биће изненађење када заједно са лежаљком исплива нуклеарна подморница. Bingo! Због тога напад на сиријску базу разумију баш онако како и јесте заправо: као војни удар на Русе. Трамп се изразио мекше: Асадови пријатељи ће бити огорчени“. Ово је реторика пролупалог папагаја, а не побједоносног реалисте који је ријешио да направи Америку поново великом. Блато аплаудира. Тако би и давно.

Једно је јасно: ово је рат против нас.

Али он је направљен као рат против наших пријатеља и савезника – против Асада (подразумијева се), против Ирана, против Шиита и дјелимично Хезболаха. При том у контексту одступања – овдје поново добијамо мрежу CFR – Москви ће бити предложено да се прикључи операцији против Асада и Техерана на страни Сједињених држава и њихових савезника. Видите, Трамп је преко ноћи промијенио позицију. Дајте и ви. Ви сте „реалисти“. Ко ће то ријешити, шта ако ми капитулирамо, можемо избјећи Трећи свјетски рат. Не можемо. Он се води против нас. А наши пријатељи – секундарни локални циљ су главни тест за нашу издржљивост. Ако их ми предамо, тада се са нама неће више моћи формално понашати.

Али ако аватаром Трампом управљају некони, њих неће занимати привлачење Русије. Кретаће се жестоко у свом правцу. Они имају план. И ако су они успјели да захвате управљање америчким hardware у чему су очајавали под Обамом, онда ће дјеловати знатно брже не губећи вријеме. Због тога ће Трећи свјетски рат против нас започети Мочвара, атлантисти, присталице америчког империјализма. Формално назначени непријатељи биће  Асад и Шиити. Коаалицији ће се придружити Европска унија коју потпуно контролише Мочвара. Можда ће успјети да притисну Ердогана – враћајући га у америчко поље.

Рат гдје?

Главни фронт тог рата биће очигледно Блиски Исток, односно Сирија и околне области. У томе се пророчанства Православаца, Протестаната, Јудеја и Муслимана  поклапају: Армагедон ће се десити у непосредној близини Свете земље.

Али, јасно је да ће непријатељ отворити против нас и друге фронтове – туђим рукама. Прије свега потребно је очекивати напад на Донбас, са паралелном инвазијом на Крим. Представник неоконзервативаца Викторија Нуланд је жена великог неоконзервативца Роберта Кејгана – у Украјини. То довољно говори.

Следи синхронизована серија терористичких напада у главном граду и великим градовима Русије и покретање ратника на Сјеверном Кавказу.

Највјероватније ће бити одмрзнут сукоб у Карабаху.

У том контексту подићи ће се расположење за протесте, пета колона ће изаћи на улицу. Видећемо понављање свега од раније.

И коначно, непријатељ ће покушати да оствари државни преврат да би скинуо Путина на којем се цијела Русија као независна суверена држава данас и држи. То ће већ бити дјело шесте колоне. Притом, лајтмотив завјере може постати либерални приговор: „погледајте до чега је довео тај суверенитет, Крим наш, конзерватизам, итд.“ или чак ура-патриотска реторика: „погледајте како он оклијева или, погледајте какве губитке имамо – и све због његове неријешености“.

Не треба искључити да ће као ратна арена послужити и друге територије.

Рат када?

Када почиње Трећи свјетски рат? У неком смислу он је већ почео. Али он се може брзо завршити. Како? На примјер, ако ми признамо свој пораз. Тада није потребно ни ратовати: циљ рата – успостављање контроле над противником, над његовим територијама, над његовим институцијама, над његовим сазнањем. Дио ове контроле Запада над Русијом је већ установљен. Једино што они не контролишу до краја – то је Путин лично. Због тога ће Трећи свјетски рат бити у неком смислу усмјерен против њега.

Али шта значи „рат је већ почео“? То значи да ако Русија одреагује жестоко, тада ће бити дат старт серији неповратних дејстава жестоког типа који се и зове ратом, а имајући у виду директно учешће двије свјетске нуклеарне силе, то ће по дефиницији бити свјетски рат.

Ако ми одступимо, рат има све шансе да се заврши брзо и са минималним губицима. Али то ће означити нашу капитулацију – са свим оним што следи. Да не говорим о Криму који је наш, док смо ми сâми своји. Ако се повучемо само један корак, наша солипсистичка слика ће се замрљати.

Ако ми не будемо одговарали, почетак рата може бити одложен: ако се брзо и нагло не ријеши случај, Вашингтон ће послати на преговоре CFR и случај ће се заоштрити. Погледајте Кисинџерову посјету Москви, то је преговарач CFR прве категорије. Он не долази да разговара, него да притиска.

Геополитичари никада не могу предсказати тачан тајминг процеса. Геополитичари прекрасно разумију – шта и гдје. Али ово „када“ зависи од веома великог броја фактора. Овдје је процес отворен.

Шта радити?

Примијетио сам да сваки аналитичар или чак рекао бих жешће свака глуперда данас зна шта тада радити, у тој ситуацији. Свакакави излијећу са својим савјетима и препорукама који звуче гласно и вулгарно. У том хору не желим да учествујем. Тим прије што власт уопште ништа и никог не слуша. И, можда, правилно и ради.

Због тога се треба ограничити са пријевременим анализама, погледати мало боље, прегледати, преиспитати, разјаснити. Заиста, у сваком рату све зависи од почетних услова. Њих треба проанализирати што је пажљивије могуће. Грешка на том нивоу  - најбезначајнија – касније може дати катастрофалне резултате.

Превод: Стефан ВУКОВИЋ