САВЕЗ ДЕСНИЦЕ ВРЕДНОСТИ И ЛЕВИЦЕ РАДА

Алан Сорал (Alain Soral), француски писац и и публициста, председник покрета „Једнакост и помирење“ говори за Геополитику.

Данашња левица и десница се одлично слажу – за то постоји и терминологија БОБО левица (скраћеница долази од речи буржоа-боем) и финансијска десница. То је савез левице која се се бави друштвеним уместо социјалним питањима (нпр. правима хомосексуалних парова) и финансијске деснице. Левица која се бори за социјална права и брани права радника и левица која брани права хомосексуалаца нису исте. Разлике постоје и на десном пољу. Десница капитала и финансија није иста као и десница културе и вредности. Ту настаје замка када се пита да ли сте левичар или десничар. Наш одговор је да смо десничари када је реч о вредностима и левичари када је реч о социјалним проблемима.

Разговор водили: Милош Јовановић и Слободан Ерић

Алан Сорал (Alain Soral), француски писац и публициста, ванредна је појава и личност који спаја интелектуални и политички ангажман. Председник је покрета „Једнакост и помирење“. Сорал је објавио више књига међу којима су: „Ка феминизацији“, „Јади жудње“, „Речник савремене глупости“... Сорал, који је и велики српски пријатељ, недавно је са групом Француза, такође великих српских пријатеља, посетио Србију. укључујући Косово и Метохију. Том приликом Алан Сорал је дао интервју Геополитици.

- Капитализам разбија традиционална друштва хедонистичким обећањем, али се у стварности све то изврће и претвара у страшну тиранију, страшну мизерију, страшно духовно осиромашење. То ми проживљавамо већ тридесет година. Тако западна доминација тријумфује. Не прича се никад прво о победи банке и финансијског система, већ о победи мини сукњи код адолесценткиња – истиче на почетку разговора за Геополитику Алан Сорал.

Да ли је страх од ислама на Западу делимично заснован на чињеници да он пружа алтернативан модел?

- Тим питањем бавио сам се кроз проблематику француских предграђа. Упире се прстом у омладину предграђа које се реисламизује јер се она тиме извлачи из модела потрошачког друштва, либералног и америчког. Иза тога стоје, заправо, идеолошки рат и медијске манипулације. Ишао сам у француска предграђа са социолошком знатижељом и поредио стварност с оним медијским сликама које се сервирају. Медији непрестано причају о силовањима која се тамо дешавају а ја показујем социолошки да су предграђа места највеће могуће фрустрације за мушкарце. То је прича о џамији и групном силовању а ја показујем цели идеолошки механизам који стоји иза.

Да ли постоје центри отпора таквој политици?

- У сваком случају, покушавамо да их направимо и да их одржавамо. Основао сам покрет „Једнакост и помирење“ а тема будуће трибине покрета јесте управо како организовати отпор. Бавићемо се врло простим појмовима, шта је империја и како се одупрети империји. Империја је евромондијализам, неолиберална глобализација са својом економском организацијом и свим оним што се подразумева на културном и цивилизацијском плану. Покушавамо дакле да организујемо отпор, знајући да је главни проблем империја, али и сви модуси такозваног отпора који касне за бар један циклус, попут синдикалне борбе или борбе за повећање куповне моћи. Када је реч о борби за повећање куповне моћи, ви се, заправо, залажете за више потрошње, борба која је у систему. Тиме се не постављају права питања о самом систему. То данас раде класичне партије левице. Све остаје у оквиру система. Левица и десница се одлично слажу – за то постоји и терминологија БОБО левица (скраћеница долази од речи буржоа-боем) и финансијска десница. То је савез левице која се се бави друштвеним уместо социјалним питањима (нпр. правима хомосексуалних парова) и те већ споменуте финансијске деснице. Док ми правимо савез левице рада – те која се бави правим социјалним питањима и људима који раде и деснице вредности.

Има данас више левица и више десница. Постоји та БОБО левица која се бави друштвеним питањима и левица која се бави питањима која се тичу живота радника. Левица која се бори за социјална права и брани права радника и левица која брани права хомосексуалаца нису исте. Разлике постоје и на десном пољу. Десница капитала и финансија није иста као и десница културе и вредности. Ту настаје замка када се пита да ли сте левичар или десничар. Наш одговор је да смо десничари када је реч о вредностима и левичари када је реч о социјалним проблемима. Уосталом, само десничар по вредностима може бити левичар који се брине за социјалну правду. Ово се наслања на дугу традицију мисли која надилази обичне политичке класификације и коју наши непријатељи називају претечом фашизма. Ту су Прудон, Сорел, Берт. Реч је о типично француском покрету који спаја национализам и синдикализам. Ослањали су се на вредности грчке цивилизације и друштва, на вредности породице, корпоратизам зато их често називају и претфашистичким мислиоцима, што у Француској данас има негативну конотацију, али то су идеје водиље.

Да пробамо да тај модел применимо на политичке снаге у Француској. Да ли би та финансијска десница данас могла бити Саркози а десница вредности Национални фронт?

- Саркози је озваничио нешто што је досад само неформално постојало. Он је званично спојио десницу бизниса и финансија и бобо левицу. Чак је то уједињење озваничено и браком с Карлом Бруни, као у старом режиму (француској апсолутистичкој монархији), што је симболички веома јако. Кушнер на месту министра иностраних послова представља исту ствар. Те две струје имају исте мондијалистичке вредности, с тим што неки причају о људским правима, док су други ту дошли капиталистичком логиком, али су резултати увек исти: разарање нација и разарање идентитета. Ми покушавамо да Национални фронт, покрет који историјски представља националну опозицију, уздигнемо на нивоу дискурса и разумевања до тог кохерентног сукобљавања који против савеза бобо левице и финансијске деснице треба да споји социјалну левицу, левицу рада и десницу вредности. Ми се боримо у оквиру Националног фронта да он постане тај спој. Он то још није у потпуности, иако је веома близу.

Шта фали Националном фронту да би то постао? Је ли то мало деснице вредности или левице рада?

- Постоји део Националног фронта који је убеђен да се екстремна десница налази на десници деснице и ти људи мисле да треба ступити у савез с десницом. Такав став је у потпуности погрешан.

Да ли су ваше идеје добро примљене од врха странке, председника Ле Пена и Бруна Голниша?

- Наравно да јесу. Али, одувек је постојала у Националном фронту стара тенденција за економским либерализмом у име саме слободе. И та тенденција баца их на страну Саркозију. Ми се залажемо за савез деснице, на пример, Голниша, деснице интелектуалних и моралних вредности и једне озбиљне левице рада.

Да ли још постоји озбиљна левица рада?

- Постоји све мање и мање јер је социјална левица издала. Раднички покрети су се трансформисали у покрете левице који се баве друштвеним питањима.

Да ли садашња светска финансијска криза може да помогне вашим идејама?

- Надамо се да да. Финансијска криза показује да тај систем не може да функционише. Проблем је што ће то или подстаћи политички отпор овом глобалистичком скретању и можда дати подстрека нацијама и правим вредностима, или ће, напротив, ова криза проузроковати насилно наметање империје банака које пошто више неће моћи да владају обећањима просперитета почињу да владају силом. Може се замислити светска диктатура банке и финансијског система. Занимљиво је кад Жак Атали каже да је потребно направити светску владу. То је логика Волстрита. Сигурни смо да ће доћи до велике кризе, али то не значи да ће аутоматски отпор том систему победити. Та криза може да представља и диктаторско ојачавање банке. То је оно што нам се обећава када пратите јавни дискурс: каже се да треба морализовати финансијске трансакције једним глобалним управљањем светским финансијама. То је та прича о светској влади и регулаторима.

Када ми, Срби, говоримо о Француској, ми смо у чудној ситуацији, сећамо се првог рата, Де Гола, али се од деведесетих суочавамо с другом Француском коју репрезентују Бернар Анри Леви, Гликсман, Кушнер...?

- Разумем шта ме питате. Морам да Вам кажем да имамо исту патњу и у Француској. Контрола сопствене земље нам је у потпуности измакла. Од Де Голове смрти смо постепено прешли под доминацију империје а данас дефинитивно и званично избором Саркозија. Последња тачка отпора је био Кеј д’Орсе (Министарство спољних послова) за време Ширака с Вилпеном, одбијање другог заливског рата а потом и народно одбијање европског устава. То су били последњи трзаји Француске. Данас је француски државни апарат потпуно под контролом империје и Саркози приводи посао крају тако што уништава последње центре независности уводећи Француску у ред: поновна интеграција у командне структуре НАТО; реформе француске војске према потребама НАТО које од војске чине помоћног америчког играча; Кушнер на месту министра спољних послова што де факто значи давање кључева министарства Вашингтону; Француска војска у Авганистану; француски војници присутни у америчкој армади која се позиционира наспрам Ирана – осам авиона ”рафал” на америчком носачу авиона и једна нуклеарна подморница - све се то ради против француског јавног мњења које је у већини против.

А како је ваше виђење наше земље и шта вас мотивише да дођете овде?

- Већ од деведесетих, тада смо били у комунистичкој партији, били смо просрпски оријентисани. Наша анализа је била да је уништење Југославије, које је проузроковано сецесијом Словеније и Хрватске, била воља немачких банака уз саучешће САД-а. Већи део француских елита је већ тада заузео прохрватски став. Ужасни Бернар Кушнер је са својим удружењем ”Лекари без граница” света лепио по Паризу билборде где је Србе изједначавао са немачким нацистима. Успели су да лоботомизовани француски народ убеде да су Срби зли и наследници нациста а Хрвати борци за слободу што је било у супротности и с историјом и с актуелним стањем. На несрећу, Французи, који су, је л’ те, веома образовани, данас заиста мисле да су Срби потомци нациста. Учињен је велики пропагандни напор да се Срби, који су пружали отпор империјалном увођењу у ред, представе као зли агресори, следећи у томе нацистичку традицију. То је пропаганда која се деведесетих спроводила у Француској уз учешће левичарских медија – Либерасиона и Нувел обсерватера. Интелектуалци који су се осмелили да кажу да су Срби на страни отпора и прогреса, када се у обзир узму историја и савремена стварност, ти интелектуалци су одмах били маргинализовани и Кон-Бендит, Бернар Анри-Леви, Кушнер и други третирали су их као ревизионисте. Постојао је, дакле, тај идеолошки рат, где су људи који су рекли да Срби пружају отпор, оличавају традицију прогреса и да су нама најближи због историјских веза, били кажњени и то баш од левице, те издајничке левице. Већина Француза, заглупљених телевизијом, мисли да су Срби Милошевић пред Хашким судом који је продужетак Нирнбершког суда и мисле да је Милошевић морао бити обешен као што је то био Садам Хусеин. То је позориште империје и врло је тешко објаснити људима да подржаваш Србе јер су они добри. То би већ била елитна дискусија. То је и трагедија масовних медија.

Митеран је због своје културе и свог сензибилитета, био просрпски оријентисан. Али, и њега је у ред довела немачка банка. Притисак немачке марке и немачких банака на франак био је исувише велики, тако да је те своје симпатије у једном тренутку Митеран морао да остави по страни. И та Митеранова издаја подудара се с губитком француског утицаја у спољној политици у Европи, односно у француско-немачком пару за разлику од немачког утицаја који расте и који је делимично заступа амерички интерес. То је једна од етапа краја француске аутономије и француске снаге.

Зашто мислите да је Француска тако брзо признала Косово?

- Због истих разлога. Мондијалистичка империја, коју предводи САД, и мондијалистички финансијски интереси одлучили су да ће Косово добити независност и наша власт, која чини део те империјалне коалиције, просто је то потврдила. Наравно, јасно нам је, француске образоване елите добро знају да Косово финансирају Англоамериканци, да тамо влада албанска мафија, да се ради о опасном међународноправном преседану... али просто постоји потчињавање империји. Може се, једноставно, рећи да француска влада признаје независност Косова због кукавичлука.

Шта мислите о будућности ЕУ и евентуалној интеграцији Србије?

- Ја мислим да ће Србија много тога изгубити интеграцијом у Европу. Сам квалитет живота може да опадне. Наравно да омладину и људе који не размишљају превише привлачи интеграција у империју, масовна потрошња, идеологија жеља и прохтева. Потрошачка маса, медијски нахрањена вероватно асимилује интеграцију као нешто прогресивно. Наравно, тек након неколико година ће схватити да су много изгубили када је реч о квалитету живота. Тај процес из два дела доживљен је у свим државама које су приступиле, прво период еуфорије а онда дође период разочарања.

То су процеси који су веома блиски процесима проституције и проксенетизма. Прво долази шармирање, макро који шармира будућу проститутку и који је убеди да је он принц, а онда је стави на тротоар, односно на улицу, и она тек онда схвати о чему се ради. Како објаснити једној младој девојци која долази са села да човек који је чека у скупим колима и води је у ресторан на вечеру није лепи принц већ макро. Тим објашњењем спречаваш је да машта и да сања.

Ја се надам да Европа нема будућност. Искључиво квантитативном интеграцијом што већег броја земаља без постојања правог политичког пројекта, као тип који све брже окреће педале бицикла како не би пао, могуће је да ће се Европа дезартикулисати пре него што дође ред да Србија буде поједена.

Да ли се може замислити могућност да се направи један истински европски пројекат, заснован на вредностима, на националним државама, на хришћанском идентитету?

- Не само да може да се замисли, већ је такав пројекат неопходан. Европа нација, хришћанска Европа, сушта је супротност тренутне Европске уније која је један трговински простор у којем се интегрално примењују, насупрот свим историјским и културним вредностима, закони тржишта у корист једне олигархије. Европска унија је, нажалост, нешто што ће људима дуготрајно огадити Европу. Европа је неопходна, али на несрећу, ЕУ ће да учини да сви народи Европе омрзну Европу. То се полако види, у Ирској ће почети, по мом мишљењу, да се види ускоро и у Португалу и у Шпанији. У Француској се више европско питање не решава референдумом јер се зна да би одговор био негативан. У свакодневном животу људи просто осећају велике потешкоће.

Европа је тројански коњ и етапа ка интегралној мондијализацији и то називам евромондијализмом.

Коју улогу би Русија могла да одигра на глобалном геополитичком плану?

- Ми, који знамо да су француске елите неспособне да самостално спасу земљу, дубоко се уздамо да ће доћи до поновног успостављања равнотеже у корист Русије. Дешавања у Грузији представљала су најбољу могућу поруку наде још од победе Хезболаха против израелске војске. Ако улога Русије у Европи постане значајнија и ако се француске и немачке елите окрену више ка Русији, наравно да ће евромондијалистчки пројекат ослабити у корист неке врсте евроазијског савеза који ће по функционисању више личити на Шангајски клуб него на НАТО. Нада тренутно долази из Русије.

Како практично водити борбу за ове циљеве? Нарочито када се треба борити у неповољном идеолошком контексту?

- Ја не верујем да народ данас у Француској може да се покрене сам од себе. Верујем да народно незадовољство, схватање узрока зла, озбиљна криза у Америци, криза која долази јер је ова финансијска криза реална економска криза, заједно с уздизањем Русије, сви ти фактори заједно ће направити глобални контекст подесан за промене и трансформацију. Француске елите су кукавичке и поданички се понашају према доминантној сили, тако да од тренутка када буде постојало опште незадовољство, идентификација узрока зла и постојање елита које такође буду имале интереса за променама – до промена ће доћи. Вероватно ће се ствари тако одвијати јер ће се француске елите, због кукавичлука, дезамериканизовати, као што смо већ једном у Француској прешли с Народног фронта на Петена јер је у међувремену Хитлер победио. И овде се поређење завршава јер Русија није Немачка али до француске побуне, која треба да буде не само побуна маса већ и побуна средње класе и елита, доћи ће преко економске кризе, незадовољства, осиромашења средње класе и зато што ће се елите удаљити од Америке јер ће Америка бити слабија а Русија снажнија и приближавање Русији ће бити и у политичком и у економском интересу наших елита. Због тога постоји велика нада. Будућност француског капитализма је на истоку. Данас смо на улици, проституишемо се за Америку. Али то ће се променити јер ће елите наравно схватити где су им интереси. Једног дана ћемо имати русофилске министре.

Питање је само да ли ће Америка прихватити мирно те промене и испратити их на мекан начин, или ће покушати нешто да уради што би у сваком случају представљало катастрофу, попут примене стратегије хаоса која би подразумевала рат на средњем истоку, каспијском језеру, на евроазијском споју, како би се направио хаос да се евроазијски савез који је судбински не би направио.

Наша судбина је на Истоку а америчка судбина ја да постане у 21. веку оно што је била Енглеска у 20. веку након оног што је представљала у 19. веку, то јест острво, које је доминирало светом својом банкарском снагом и која је, када је те снаге нестало, постала поново обично острво. Сви показатељи су ту. Латинска Америка се полако буни против Монроове доктрине и полако почиње да располаже средствима за ту побуну. Америка је презаузета и не може више водити све те ратове, у Авганистану, у Ираку, криза у Ирану, просто мислим да Америка више нема средстава за доминацију у 21. веку какву је имала у 20. веку.

Шта мислите о Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију?

- То је још једна тоталитаристичка превара под изговором људских права. Постоји данас империјалистичка доминација која је јако брутална. Данас било који државник који одбије да се потчини империји може да очекује да ће бити дијаболизован, ухапшен, суђен и убијен. Суштински, МКТЈ представља потпуну первертираност међународног права. То је међународни Дивљи запад, то је Американац који лови и који убија своје непријатеље. Било би одлично када би се Међународни кривични трибунал окренуо против Американаца. Иманентна правда би била да на крају Џорџ Буш пред тим судом буде осуђен на смрт. А међу осуђенима ће бити Саркози, Кушнер... то би била морална прича, да у ту јаму коју су ископали и сами упадну. Можда и знају да такав ризик постоји па су зато брутални, јер не смеју да изгубе.

Зато људи који су свесни шта је империја, шта су њене полуге доминације, људи који су свесни њене бруталности, морају да се повезују и стварају тачке отпора. Срби оличавају отпор. Они су симбол, физичког, војног и народног отпора. То је пример. Нато је бомбардовао Београд због његовог непотчињавања империји. И да бих барем донекле спрао љагу са француског образа, долазим овде у континуитету оне Француске која вам се представила 1914-1918,
опростите због Митерана, Кушнера и Бернар Анри-Левија...

Геополитика број 29. 15. децембар 2008.