Медији саопштавају да су два руска пилота, Александр Антонов и Владимир Никишин, припадници Вагнера, погинули под Бахмутом, усмеривши њихов запаљени Су-24М ка колони противника. Касније су њихова тела враћена руској Војсци. Са наше стране их је дочекао легендарни Јевгениј Пригожин, који се сматра оснивачем ПВК «Вагнер».

Да размислимо. Време догађаја: децембар, 2022. Место: Територија Руске Федерације. Зона: град Артемовск под НАТО окупацијом. И ево их два младића, два Руса, који доносе одлуку да не живе. Не само не живети, већ умрети, уништавајући својом смрћу непријатеља. Непријатеља, који се налази на нашој руској земљи. Непријатеља, који служи глобалном окупатору - колективном Западу. У нашој руској земљи. Два руска момка. Сада мртви. Још јуче живи.

Ти исти пилоти, Александар Антонов и Владимир Никишин и цео ПВК «Вагнер», заједно са Јевгенијем Пригожином, данас пробијају нулту линију руског идентитета. То је наша ground zero. Смрт и све. Али, то је руска смрт за руску земљу. Само смрт. Само два младића. Само су ударили у непријатељску колону. И нема их. А, нема ни непријатеља којег су уништили.

Пригожинов филм  «Најбољи у паклу» - је најсавршеније уметничко дело - не само у данашњој Русији, него најбоље у 21. веку. До сада најсавршеније. Можда ће неко снимати боље и говорити оштрије. Али, до данас нису снимили боље и нису говорили боље. У 20. веку су били Јунгер и Хемингвеј. У 21. веку, Пригожинов «Најбољи у паклу».

О смрти и Отаџбини се у свакој епохи говори другачије. Смрт и Отаџбина у свакој епохи имају другачији смисао. Подвиг Александра Антонова и Владимира Никишина, гест читаве ПВК «Вагнер», Пригожинов филм «Најбољи у паклу» говори о смрти – о руској смрти – као о нечему апсолутном. Смрт није Бездан и није пад - то је наш ослонац, то је наш Grund, наш темељ. Отаџбина стиче смисао у тренутку када пилоти Александар Антонов и Владимир Никишин доносе једногласну одлуку да, по цену својих живота, ударе по непријатељу. То је тренутак рођења Отаџбине – Отаџбине као смисла живота.

То још увек није идеја, није култура, није цивилизација, још увек није идеологија. Али се идеја, култура, цивилизација и идеологија граде на овом једноставном и неповратном чину – чину чистог херојства. Без херојства неће бити ничега. Неће бити државе, неће бити Русије. Без Александра Антонова и Владимира Никишина, без наших хероја који се боре у СВО – добровољно или су мобилисани – без ПВК «Вагнер», «Сомали», «Пјатнашки», без Кадирова и Пригожина – нема живота, јер њихова спремност на смрт је неопходан услов нашег постојања.

Отаџбина почиње смрћу. Без Христове крсне смрти није било вечног живота, около би владао пакао. И, не би било могуће изаћи из њега. Али, захваљујући Христовој смрти, постоји и живот и васкрсење и излазак из пакла.

Александр Антонов и Владимир Никишаин – два пилота, два јунака, два мученика, двојица светаца руског рата – изводе нас из пакла. Да, они су најбољи у паклу, али нам показују како да из њега изађемо.