ИСЛАМ И ГЕОПОЛИТИКА
говор на Евроазијском конгресу
 

Најпре бих хтео да кажем да нисмо случајно организовали ову конференцију управо у ово време. Идеја њеног одржавања је дуго сазревала. Имали смо много сусрета с лидерима руског и страног ислама, више пута смо били у кавкаској области. Као горљиви присталица одржавања ове конференције иступио је овде данас међу нама присутни лидер чеченског покрета "Лота Нохчи Ислам" Хоџ-Ахмед Нухајев који је као и ми присталица евроазијског решења кавкаског проблема и који развија евроазијство у политичкој теорији и пракси на Кавказу.

Данас се запажа одређени идејни вакуум у нашој међународној политици. Садашња спољнополитичка доктрина Русије као да представља "мисао прелазног периода". Зато је управо сада изузетно важно израдити неке суштинске стратегијске препоруке, утемељене на озбиљним научним, геополитичким, богословским и етнолошким приступима да би се пружили одређени оријентири у овом сложеном свету који се непрестано мења и у којем данас живи Русија.

Постоји мноштво нових изазова с којима се данас суочава руско руководство. О тим изазовима је у свом дубоком и садржајном излагању говорио поштовани Талгат Таџудин, о тим изазовима је речено у поздравном писму Генадија Николајевича Селезњова. Ти изазови имају нову природу. Шта на њих може да одговори Русија? Може се рећи да за сада (могуће да је то историјски условљено) руско руководство нема јасну представу о томе. Отуда и извесна недоследност наших спољнополитичких корака.

Савршено је јасно да смо оријентисани на мултиполарни свет и на то да очувамо статус велике силе. Међутим, наши конкретни кораци, тамо где се ради о одређивању геополитичких интереса, пате од одређене хаотичности. Веома је карактеристично у том погледу какве савремена Русија успоставља односе са исламским државама и какву политику руско руководство води према исламу унутар земље. Целисходно је проанализирати то с тачке гледишта својеврсне "фундаменталне", или ако хоћете, "дубинске дипломатије" (по аналогији са "дубинском психологијом").

У савременом "међународном мишљењу" у руском руководству постоје три основне тенденције.
Прва је инерциони модел "совјетског" односа према свету. То је разумљиво, пошто је већина наших руководилаца радила у различитим совјетским установама. Не чуди то што се код њих сачувала стална тенденција да се свет посматра у истим "совјетским" парадигмама.

У случају односа Русије са земљама исламског света, то значи подршку земљама модернистичког и нефундаменталистичког, "социјално оријентисаног" ислама, углавном арапских земаља "исламског социјализма" - Ирака, Либије, Сирије, и својевремено Египта.

Друга тенденција се образовала у руском министарству спољних послова у периоду "либералних реформи". Ова тенденција се може одредити као "доследни атлантизам". Русија као да је добровољно уклањала себе у својству активног играча са светске арене, изабравши пре да следи сферу утицаја америчке спољне политике. Подвлачим: управо америчке, а не просто "западне", јер униполарни свет "на амерички начин" не оставља Европи права на сопствени субјективитет. При томе се значај Русије своди на играње улоге "коспонзора" тамо где јој нареде да је игра. Та тенденција (која се испољила, на пример, у извесном хлађењу односа Русије с неким "земљама-отпадницама" како их називају Американци, рачунајући ту и неке арапске земље) сада такође одлази у прошлост.

На смену првим двема тенденцијама долази трећа - евроазијска међународна доктрина мултиполарног света која узима у обзир потпуно нову међународну ситуацију и основне геополитичке законитости. Ова доктрина све више јача и за њу у све већој и већој мери испољавају интересовање представници руског руководства. Њена обележја су очигледна у многим последњим спољнополитичким корацима председника Путина; евроазијским се може сматрати и курс у правцу изградње мултиполарног света. Међутим, о коначној победи евроазијског модела још увек је рано говорити...

Особиту пажњу треба поклонити концепцији мултиполарног света. Мултиполарни свет је свет каквог још никада није било. То није биполарни свет из времена "хладног рата". Али то није ни униполарни свет који нуде атлантисти проамеричке оријентације. Мултиполарни свет је синоним евроазијске међународне политике.

За сада се доктрина мултиполарног света налази у стадијуму настанка. [шефови дипломатских представништава многих исламских држава у процесу припреме наше конференције изражавали су разложне приговоре упућене Русији да она нема јасну и доследну политику у односу према исламском свету. Али ја сам дубоко убеђен да ће сама логика догађаја подржати процесе формирања међународне евроазијске платформе која, по мом мишљењу, и јесте једини инструмент (као једини концептуални) који је у стању да пружи адекватне одговоре на изазове које нам упућује време. Упечатљив пример примене евроазијског приступа у односима Русије са исламским државама су руско-ирански односи који су у последње време нагло активирани.

Ако се развој односа са арапским земљама "исламског социјализма" оцени као елемент "совјетске инерције" у руској спољној политици, а одрицање од конструктивне сарадње са исламским државама као рудимент реформаторско-либералног десетлећа (које се, срећом, завршило или се завршава), руско-ирански дијалог је сведочанство настајања у Русији самосталног курса који се заснива на идеји мултиполарног света и који одговара њеним сопственим националним интересима.

Поменута три елемента (у овој или оној комбинацији) сада утичу на руску међународну политику. Ако се то има у виду, биће нам схватљиви многи неоправдани или погрешни поступци руског руководства најновијег времена. Али ја сам дубоко убеђен да ће с новим председником који објективно оцењује светске реалности, процес поновног задобијања свог "евроазијског лица" од стране руске спољне политике, бити све јачи и убрзанији.

Модел евроазијске спољнополитичке доктрине најприсније је повезан с геополитиком и заснован је на јасним геополитичким принципима. Треба имати на уму да геополитика није просто међународна политика која узима у обзир насилни фактор, како то понекад замишљају људи који нису одвећ компетентни у тој дисциплини. Геополитика поседује прилично развијену методологију. Ова наука се доста динамично развија. На пример, она доминира у америчком стратегијском схватању током последњих десетлећа. Рецимо, књига Збигњева Бжежинског "Велика шаховска табла" заслужује најпомнију пажњу (иако неки амерички политиколози тврде да она одражава мишљење само једног дела америчког естаблишмента). У САД човек, некомпетентан у геополитичкој методологији, принципијално не може заузимати озбиљна стратегијска места и дужности. Надам се да ће ускоро Русија у том погледу "достићи" Америку, јер без геополитичког мишљења нећемо моћи да схватимо овај сложени свет у којем се налазимо.

Геополитичко мишљење је повезано са одређеним дуализмом - с представом о томе да постоје два типа цивилизација: "цивилизација мора" и "цивилизација копна", или, другим речима, цивилизација евроазијска (повезана с копном), и цивилизација атлантска (повезана с морем). Овај цивилизацијски дуализам се испољава и у Пунским ратовима између Рима и Картагине и у сукобу између Спарте и Атине и у борби између традиционално сувоземне Русије и поморске Енглеске, а средином 20. века у надметању СССР (и његових савезника), с једне стране, и САД и НАТО, с друге. Светска историја потврђује постојање двају цивилизационих типова који на различитим нивоима, у различитим социјалним моделима, у различитом идеолошком руху, у различитим политичким обландама представљају одређене константе светске историје, повезане са карактеристиком простора. То је основни закон геополитике. Ако га ми не признајемо, ако почињемо да видимо међународну ситуацију у геополитичким категоријама, код нас настаје потпуно нов систем координата, који више није повезан ни са идеологијом, ни са неком конкретном религијом, ни са неким одређеним обликом политичке владавине. Геополитика уноси свој индекс и у политички модел (пошто постоји, на пример, и евроазијска и атлантска демократија) и у културне парадигме, и у религију.

Могуће је и оно најсложеније - увидети да принципи геополитике делују и у тако дубокој и префињеној сфери као што је религија. То је ипак тако. Ако се сетимо историје хришћанске Цркве, добићемо сјајну и, вероватно, најочигледнију демонстрацију принципа геополитичког дуализма.
Јединствена хришћанска традиција која је постала званична вероисповест Римске империје под Константином Великим, историјски се поделила на два правца: православни, источни, који се може назвати евроазијским правцем у хришћанству (тиме се, вероватно, објашњава интересовање за геополитику од стране јерарха Руске православне Цркве), и, с друге стране - "атлантско хришћанство" оваплоћено у католицизму и протестантизму.

Изгледа да су у почетку постојала само мала одступања и грешке у формулисању хришћанских догмата. Споља су они изгледале чак мање значајно, него разлике у обредима између неких помесних православних Цркава. Па ипак, очигледан је цивилизацијски конфликт између хришћанског Запада и хришћанског Истока који траје већ више од 1200 година.
Зато, када партијарх болно реагује на посету римског папе Украјини, треба узети у обзир да је та посета изазов православној геополитици, изазов нашим границама. Фактички, то је акт геополитичке агресије...

У различитим структурама напад, агресија, изгледа различито. У војној сфери на један, а у личним односима на други начин, док, на пример, у бизнису агресивни маркетинг или несавесна конкуренција спољашњим људима уопште нису толико очигледни. Може се говорити и о специфичној агресији у религиозној сфери. У том погледу папина посета канонској територији украјинске православне Цркве је типичан акт агресије од стране "атлантског хришћанства"...
Тако геополитички индекс примењен на једну исту религиозну традицију даје апсолутно различите цивилизацијске моделе. Једне који се оваплоћују у руском друштву, у источноевропској цивилизацији, а друге у западној. И међу њима, упркос заједничкој хришћанској основи, нема готово ничег заједничког.

Полазећи од критерија такве "дубинске" геополитике, може се одредити оно што се може назвати сувоземним или евроазијским начелом у геополитици. У најопштијем облику то се може назвати традиционалистичким односом (који подразумева сазрцатељност, задубљеност у унутрашње мистичне аспекте). Те црте одликују и руско православље. Знатно мање пажње се тамо поклања питањима која се тичу уређења свакодневног живота. Разлику између источног и западног хришћанства изванредно је илустровао велики православни мислилац Фјодор Михајлович Достојевски у својој "Легенди о Великом инквизитору" у којој је оштро парадирао римски католицизам и уопште западни "атлантистички" модел.

На тај начин, можемо говорити о томе да и у религији постоји одређени геополитички, веома префињени, сазрцатељни евроазијски приступ који даје отворену и дубинску евроазијску традицију, оваплоћену у Великом Православљу. С друге стране је тенденција уређења живота "атлантског" хришћанства, која преко католицизма води до протестантизма у којем фактички свака духовна димензија ишчезава, уступајући место представи о најбољој организацији земаљског живота.

Аналогни модел геополитичког индекса може бити примењен и на друге религије. Апсолутну сличност, апсолутну стратегијску потврду овог модела налазимо и у дуализму који постоји у исламском свету...

У исламском свету постоји свој сопствени геополитички дуализам. Он није тако јасно обележен, није тако јасно изражен као у случају хришћанства. Па ипак, ако се употреби исти типолошки критериј, видећемо да постоји специфични евроазијски ислам (дубок и сазрцатељни, мистични, ислам који не наглашава свакодневне аспекте уређења живота). Евроазијским исламом - по аналогији с православљем као евроазијским хришћанством - може се назвати мистични шиитски правац, сви облици суфизма, различити модели исламског традиционализма (који не искључује, већ напротив, укључује апсекте духовне праксе оних народа међу којима се ислам учврстио). Такав ислам не мора обавезно да буде толерантан и хуман. Али управо то је евроазијски ислам - дубински ислам који очигледно носи у себи принцип мултиполарности, јер свака истинска духовност не претпоставља коначно решење свих спољних рационалних проблема. А тамо где питања уређења живота остају у извесном степену отворена, не постоји тоталитаризам.
Евроазијско православно хришћанство је хришћанство антитоталитарно, хришћанство које омогућава да се оствари вишегласност, глосолалија помесних Цркава, хришћанство отворено и сазрцатељно. Исто тако отворени, сазрцатељни, мултиполарни, антитоталитарни и традиционални јесте евроазијски ислам.

Њему се, са своје стране, супротстављају крајњи облици ханбалитског мазхаба из којих је настао вахабизам, као и јеретички модели ханафитског мазхаба који су оваплоћени у учењу секте "Таблик" и других салафитских или ихванских (како их називају неки историчари) покрета.
Овај ислам је атлантистички по својој унутрашњој природи, исто као што су атлантистички западни облици хришћанства. Он такође игнорише божански део у човеку, такође се одриче сазрцања, одриче мултиполарност, намеће свима једнодимензионалну, плитку, чисто ритуалистичку, примитивну праксу. И није случајно то што управо државе у којима се исповеда такав "протестантски", "атлантистички" ислам траже своје геополитичке партнере у представницима управо тог протестантског "атлантистичког хришћанства". Данас смо сведоци тога на први поглед парадоксалног, али у суштини апсолутно логичног и доказаног јединства.

Ја нисам муслимански богослов и не могу да судим о исламу изнутра. Говорим као геополитичар који јасно разликује одређене законитости. Ја не могу да тврдим да ли је овај или онај ислам традиционалан или нетрадиционалан, јеретички или ортодоксан. За то постоје поштоване муфтије, богослови са светским именом. То питање спада у њихову надлежност. Ја говорим као геополитичар. И као геополитичар тврдим да можемо да фиксирамо постојање двају различитих типова ислама који се могу условно назвати "евроазијски" и "атлантистички". И може се сигурношћу говорити да је управо евроазијски, мултиполарни ислам природни савезник православне евроазијске Русије.

Концепција евроазијског ислама изгледа ми веома продуктивно, пошто она у начелу не настоји на овим или оним политичким или догматским теоријама, она само скреће пажњу на дух оног исламског друштва с којим имамо посла. И ако је тај дух традиционалан, треба да се односимо према таквом исламу као према природном савезнику. То значи да Русија и у свом новом својству треба да тражи стратегијске партнере међу народима исламске уме евроазијске оријентације. Управо из оваквог приступа можемо извући много изузетно важних закључака у односу на то каква треба да буде руска спољна политика према исламском свету, у мери јачања и развоја у њој евроазијских тенденција. Овде се не ради просто о хришћанско-исламском дијалогу, већ о стратегијском партнерству традиционалних евроазијских конфесија...

Узгред, сличан геополитички дуализам постоји и у будизму. Будизам Хинајана - Мала Кола - представља образац "атлантистичког" будизма, а будизам Великих Кола - Махајане, Вађрајане, традиционални чан-будизам (зен будизам), тибетански будизам, будизам раширен у Јапану, на Далеком Истоку представља евроазијски модел. То значи да је геополитички дуализам применљив, вредан и ефикасан и овде.

У закључку хоћу да кажем да уколико желимо да се евроазијска идеологија и геополитика и даље развијају, морамо не само да их теоријски разрађујемо, него и на сваки начин омогућавамо примену евроазијског теоријског материјала у конкретној политичкој пракси (чиме се ја лично бавим током последњих 15 година). Дубоко сам убеђен да један такав, с једне стране, уопштавајући, а с друге, прилично конкретан приступ какав јесте геополитички евроазијски модел, може решити врло много проблема. Управо ће нам евроазијска геополитика омогућити да створимо непротивречни модел односа Русије са исламским светом, помоћи ће консолидацији и јачању руског, традиционалног и евроазијског ислама, разоткриће га као најважнији саставни део, једну од најважнијих основа евроазијства које је, са своје стране, најважнија стратегијска перспектива развоја Русије.

Евроазијска методологија поседује огромну количину инструмената ради тога да би се односи између Русије и исламског света развијали непротивречно, хармонично, без сукоба, следећи веома озбиљну и фундаменталну логику, у хармонији са општесветским процесима. И ми морамо обавезно да их искористимо.