На Крајини, на бранику Европе

(Предговор за књигу „Време империја“ Борис Нада)

Збирка далекосежних погледа Бориса Нада на арену савременог света и њен српски епицентар те одговарајућа сазнања – што често далеко премашују домете главне струје овдашње политиколошке и полемолошке мисли – пружају убедљиву потврду спознајног приступа геополитичке перспективе. Реч је о огледима примене геополитичких оптика и сазнања на растући свет „глобалистичких“ изазова и претњи с којима се данас суочавају Европљани те и Срби, поново на Крајини, односно на бранику Европе, европске културе и цивилизације (Калајић, 1999).

Следећи најсажетије одређење геополитике – као науке које проучава географске чиниоце у политичкој перспективи – могли би закључити да због релативне трајности и непроменљивости географских датости, у реченој дисциплини није могуће очекивати велика открића, нити замашна спознајна размимоилажења. Ипак, географске датости делују заједно са једним променљивим па пречесто и непредвидљивим, дакле људским чиниоцем, који свака иоле ваљана геополитичка перспектива мора имати у значајном виду. Добар пример реченог правила пружа средишњост Европе у повести последњих миленијума, обележених размахом међуконтиненталних веза и сукоба.

Ту повесну средишњост извесно подржава и омогућава чињеница да је Европа доиста географско средиште копнене хемисфере света, односно полутке образоване највећом густином копна спрам мора. Европа је место најмање удаљености од обода те хемисфере. Ипак, никада Европа – која је у географском домену само једно од полуострва Азије – не би стекла улогу историјског те културно-цивилизацијског стожера света те ни статус континента без Европљана, особите врсте људи у човечанском мноштву.

Стога сваки иоле широки и далекоусмерени поглед геополитичког истраживања мора располагати сазнањима стеченим не само из географије већ и из низа других дисциплина, од друштевних до егзактних наука, од повести и социологије, преко психологије и карактерологије, до геологије и технологије. Идеални геополитичар је нека врста „десетобојца“, способног да из сваке дисциплине изведе и усмери нужна осветљења на свој предмет разматрања. И то је један од разлога што не постоји факултет посвећен образовању геополитичара.

Извесно је да геополитички погледи условљавају не само спознајне обдарености и својства субјеката већ и коначна сврха. Добар пример реченог пружа мисао британског геополитичара Хелфорда Џона Макиндера, који је своју концентричну визију света те антиевропске пројекте – попут „санитарног кордона“ или „гвоздене завесе“ – створио у функцији британске псеудоимперијалне и таласократске политике, освајачки усмерене ка „срцу земље“, односно ка безмерним богатствима и моћима Русије. Та освајачка накана је и вредносни критеријум Макиндеровог геополитичког погледа те зато, примерице, када описује трећи регион евроазијског континента, што се простире од Каспијског и Црног до Црвеног мора, он не одолева да истакне његову предност са тачке гледишта британских колонијалних похлепа:

„Ипак, (тај регион) има и једну предност, јер га многобројни заливи и делте река које се уливају у океан потпуно отварају за продоре поморских сила (Макиндер, 1994).“

Посебно ограничење развоју геополитичке мисли у Европи након Другог светског рата наметнули су англоамерички ратни победници и окупатори проказавши и de facto забранивши ту науку као тобоже злонамерну измишљотину освајачке политике Трећег рајха, премда корени њене традиције сежу од дела Хипократа, Аристотела и Херодота. Уосталом, ратни победници су наставили, скоро у потаји, сопствена геополитичка истраживања те освајачка пројектовања изгледа света, по мери „новог светског поретка“, како су то коначно обелоданили радови Бжежинског. Демонизовање и забрана геополитике у Европи циљали су да Европљане лише моћних средстава спознаје сопственог положаја и самоодбране.

Примерице, писац овог осврта сучио је то лажно потказивање и демонизовање пружајући један геополитички допринос стратегији одбране Савезне Републике Југославије, на научном скупу који је приредило Савезно министарство одбране 23. фебруара 1993. године, у Централном клубу Војске Југославије (Калајић, 1993). Против тог доприноса тада је горопадно устао један универзитетски послужитељ некад марксизма-лењинизма а данас мондијализма:

„С друге стране, враћамо се на неке прапочетке европске мисли о томе и, рецимо, у прилогу господина Калајића оперише се као са ауторитетима с Кјеленом (реч је о Челену, прим. Д. К.), шведским геополитичаром који је био изузетно популаран у Немачкој, нарочито нацистичкој. И чије је једино издање на језику који разумемо (сетићете се) изашло 1942. године у `Независној држави Хрватској`. Кјелен је типичан геополитичар школе `Blut und Boden`, склопа државе као комбинације крви и тла. Питање је да ли на таквој једној теорији, нећу да се повинујем модама, без обзира, дакле, што Кјелена више нико не помиње, може да се заснује процена ситуације која би имала везе са стварношћу. Или Карл Шмит, један од најугледнијих и вероватно најинтелигентнијих подржавалаца Хитлера, чија је читава теорија политике заснована на вечитом односу непријатеља“ (Димитријевић, 1993).

У наведеном потказивању посебно је симптоматично прећуткивање или прикривање ноторне чињенице да је основна освајачка стратегија англоамеричких снага у свету после Првог светског рата била и остала заснована на геополитичким радовима и предлозима Макиндера те његовог америчког ученика Николаса Спајкмена, док су не само Челенове поуке већ и Хаусхоферови пројекти вишеполарног уређења света потпуно изостали из стратешких смерница Трећег рајха. Једно је извесно: у времену слома биполарне слике света те сецесионистичке кризе и разарања Југославије, недостатак геополитичких знања и перспектива лишио је српску политичку и интелектуалну (псеудо)елиту способности да схвати суштински смисао великих изазова и претњи суверенитету и интегритету државе те да на њих ваљано одговори. Према општем уверењу речене (псеудо)елите, сломом биполарне равнотеже сила, Југославије је изгубила сваки стратешки значај док ствари стоје управо обратно, јер кроз просторе српског народа пролазе све главне, речне и копнене, стварне или потенцијалне саобраћајне везе између Европе и Блиског истока те кавкаско-каспијске зоне. Ту празнину Борис Над добро уочава и истиче:

„Управо је пројекат `новог светског поретка` на пресудан начин допринео рехабилитацији геополитике, будући да и сам почива на примени геополитичког начина мишљења. С друге стране, недостатак реалних циљева, политичку недоследност, спољнополитичку дезоријентацију и, последично, поразе политике званичног Београда могуће је објаснити и неуважавањем основних елемената геополитичког мишљења. Осим необразовања и неспособности да се стекну и примене геополитичка знања (или чак издаје, у служби туђих геополитичких интереса), разлог за потпуно игнорисање геополитике и њених инструмената треба тражити и у њеној идеолошкој дисквалификацији, која је геополитику проскрибовала као `фашистичку науку`.“

Геополитички погледи Бориса Нада ка претњама „новог светског поретка“, објављивани током деведесетих година у гласилима националне и патриотске опозиције званичној политици Београда – од „Погледа“, „Правде“, „Збиље“ и „Државе“ до паљанске „Јавности“ – пружају бар утешни спас достојанства српске мисли, сведочећи постојању живе свести о суштинском смислу изазова нових „сила немерљивих“ с којима се српски народ сучавао и суочава.

Борис Над припада новом покољењу српских мислилаца и стваралаца – идеалних наследника српске ренесансе између два светска рата – које се морално искалило и интелектуално стасало при крају најгорег од свих векова света, управо у једном од најтежих периода повести српског народа, када су дошле на наплату најстрашније цене кобних грешака и ужасних издаја почињених од стране политичких псеудоелита током целог двадесетог столећа.

Усвојивши Шмитово одређење основног критеријума политичког мишљења и деловања те одговарајућу спознају светске арене, обележену трајним ратом мора против земље, односно поморских против копнених сила, Борис Над истрајно држи у жижи свог свог сазнајног погледа првог и главног непријатеља веродостојне европске културе и цивилизације, дакле атлантске снаге и надасве њиховог налогодавца, англоамеричку плутократију.

Већ и сам Надов избор извора знања и учитеља – од Данилевског и Леонтијева, преко Ничеа, Вебера, Шмита, Хаусхофера и Јингера, до Молнара, Ендгала и Чомског – осведочава ум обдарен највишим захтевностима и посвећен најтежим задацима. Реч је и о ретко смелом слободоумљу чија спознајна предузетништва се не обазиру на условљавања или уцењивања од стране цензора „политичке коректности“, тражећи поуке и истине свуда где се оне могу наћи – суверено изнад свих идеолошких граница – на левици једнако као и на десници.

Основни предмет својих (п)огледа, дакле атлантског непријатеља Европљана, Борис Над сагледава вишестрано, сагледавајући брзим и одлучним али свеобухватним смотрама његове основне појавности и димензије, од метаполитичких константи, преко (псеудо)религијских корена и одговарајућих, секуларистичких сујеверја и тикова, до економицистичких опсесија и подкултурних комплекса. Посебна одлика Надових осветљавања је убедљива примена традиције физиогномске методе спознаје, коју је новим Европљанима предала Гетеова катедра теорије природе, уз узорно посредовање Ернста Јингера. Реч је о методи која је преко потребна човеку у добу размаха „режима квантитета“ (Генон, 1987), јер је веома погодна за опажање често битних, дакле квалитативних димензија ствари и појава. Премда налази те методе не могу задовољити критеријуме својствене модерној науци, људско искуство сведочи да вредности њених налаза далеко премашују штете од повремених промашаја. Добар пример тог Надовог талента је његово уочавање метаполитичких основа атлантске силе, препознатих у миту о Атлантиди.

Ваља истаћи да физиогномска метода не стоји, пасивно, на располагању свима који желе да је се лате. Она изискује примену од стране духова обдарених стваралачком визијом и интуицијом, какве Борис Над извесно поседује. Радови Бориса Нада у домену лепих књижевности, које смо имали прилике с огромним ужитком читати на страницама часописа „Књижевна реч“ и „Свеске“, предочавају једног од најзначајнијих стваралаца новог покољења, који јединствено обнавља аристократски поглед на свет, какав је последњи пут засијао у нашој култури кроз „Роман о Лондону“ Милоша Црњанског. Читајући Надову прозу писац ових редова осетио је stimmung сличан оном што прожима Јингерове романе, попут „На мраморним литицама“ и „Хелиполис“ те је био изненађен чувши потом од аутора да је дела немачког писца упознао тек накнадно. И то је, дакле, знак живости традиције која и саму себе преноси кроз време и просторе, покрећући мисли и снове својих приврженика ка постварењу идеалне, дакле још невидљиве европске империје.

Ка наговештеном хоризонту будућности Европљана стреме и линије снага српског народа, осмишљавајући њене вековне борбе и жртве на Крајини Европе, на бранику Европе. Отуда Надови огледи, читани данас и овде, осветљавају не само непосредну прошлост и садашњост већ надасве будућност, као одличан оријентир за оне који долазе, спремни и вољни да се боре за слободу Србије и Европе, од Рејкјавика до Владивостока. Алтернатива тој борби није мир – како је лагала и лаже свака капитулантска или издајничка политика овде, већ срамна, сенилна инфантилност. Над на ту инфантилност кукавичлука свести и савести умесно указује:

„Готово десетогодишњу борбу – борбу која се не везује само за једно име – не одређује однос било ког појединца, већ, напротив, он бива одређен својим односом према њој. И сама геополитичка реалност је најзад објективна категорија. Не може је променити пука жеља да се ствари виде другачијим него што доиста јесу, у самој основи инфантилна... Њено игнорисање, као што се то јасно видело у протеклом периоду, води право у катастрофу, у трагедију читавог народа.“

У свом закључном огледу, „Мисија Србије“ – који је и најсажетија смотра оног што смо доживели и што нам предстоји на поприштима средишњег геополитичког раскршћа евроазијског континента – Борис Над тачно уочава суштински и далекосежни смисао јуначке борбе српског народа за слободу. Та борба је „дала узор и подстрек свим народима евроазијског континента“, она је „увелико изменила геополитичке односе у свету, у значајној мери предодређујући историју XXI века, геополитичку будућност Балкана, Европе па и Евроазије уопште“.

Драгош Калајић, 2002.

Наведена литература:

Генон, Р (1987). Мрачно доба, издање Градац, Чачак.

Димитријевић, В. (1993). Шта после марксизма-лењинизма, у Нови светски поредак и политика одбране Савезне Републике Југославије, зборник радова научног скупа, издање Управа за стратегијске студије и политику одбране Савезног министарства одбране, Београд.

Калајић, Д. (1999). Serbia, trincea d`Europa, издање All`insegna del Vetro, Парма.

Калајић, Д. (1993). На бранику Европе, против новог светског поретка и Ка савезу православних народа, у Нови светски поредак и политика одбране Савезне Републике Југославије, зборник радова научног скупа, издање Управа за стратегијске студије и политику одбране Савезног министарства одбране, Београд. Видети и у Драгош Калајић: Америчко зло 2, издање ИКП „Никола Пашић“, Београд, 1998.

Макиндер, Х. Џ. (1994). Географска оса историје, у Тајна Балкана, приредио Бранислав Матић, издање Студентски културни центар, Београд.