«Духовна битка је жестока као и војни окршаји; али, созерцаније правде - то задовољство је доступно само Богу.»
  Артур Рембо

Као што је често случај када вољена особа изненада оде, имамо осећај нестварности онога што се догађа и тешко прихватамо неизбежно. Лутамо, као да пливамо слободним стилом, овејани чудним осећајем да ћемо и даље моћи да разговарамо са нашим најмилијима, да ћемо чак заједно разговарати о запањујућим вестима које долазе и које се тичу управо њих. Познавао сам две Дарје – јавну личност и делатника ситне грађе - дете, у чијем је срцу  истовремено бивао тако храбар човек -  у току овог текућег глобалног и есхатолошког рата – та два су се слила у једно.

Сећам се телефонског разговора са Дарјом, на почетку руске војне операције и јасно се сећам њених речи:

«Види, Пјер-Антоан, живимо у историјском тренутку. Од сада ће Русија бити приморана да утире свој пут, о томе смо увек говорили».

И, што је најважније – ево, ова њена реченица ми још увек звони у ушима:

«Они нас могу све побити, овде, у Москви, али је сада почела права борба».

Све је то било изговорено веселим и живахним тоном, својственом Дарји. Коначно се догодило нешто заиста важно. Не трагични братоубилачки рат између Европљана, који ће Бог једног дана добро завршити, већ животни јаз између руске националне државе и глобалистичког империјализма; јаз између Трећег Рима и космополитске диверзије са глобалном мочваром.

У другом разговору ми је објаснила да никада не треба очајавати, већ гајити "есхатолошки оптимизам". Ево њених тачних речи. Изгледа да је одржала предавање и на ту тему. Како ове речи звуче данас…

Много ми је тешко да причам о Дарији, коју сам искрено сматрао својим пријатељем, узорним метаполитичким активистом и, пре свега, елитним филозофом. Филозоф у древном и класичном смислу, који је носио свој теоријски рад, још увек неостварен, али у коме филозоф већ живи, као у могућем. То могуће, као древно и снажно дрво већ постоји у семену, а река или океан - у танком планинском извору, најплеменитија звезда - у невидљивом и бесконачно малом фотону. Да бисте то разумели, позивам вас да погледате интервју са Дарјом пре тачно седам година, у августу 2015. године. Послушајте интелектуални ниво ове младе даме, која се бави неоплатонским и теополитичким концептима, и то на висококвалитетном француском језику, а које данас мало људи разуме. Презентација изведена невероватно природно и свеже.

Упоредите то у Француској са мржњом, недоследношћу и моралном ружноћом наметнутих медијских софиста попут Ентховена или Левија, који сада подстичу мржњу против сећања на нашу драгу Дарју и против рада њеног оца. Ово произилази из љубоморе на истинску промишљеност, за коју нису способни, јер су нишчи духом. Наша национална култура умире зато што људи попут Ентховена и Левија спречавају стварање мостова, животних и духовних веза између елита европске омладине, чији је Дарја била сјајан представник.

Потрага за филозофским знањем била је животна снага Дарје Дугине и животна оса око које су се усклађивала сва њена деловања и мисли. Стална посвећеност метаполитичком, била је спољни израз идеје коју је носила у себи и којој је била верна. Овај пламен је наследила од родитеља, који су јој га предали у детињству и то у егзистенцијалном и у теоријском смислу. Дарја је носила овај пламен поносно, грациозно и, пре свега, једноставно. Вођена овим унутрашњим увидом (theoria), кретала се напред у животу и посветила му своје читаво биће и све своје поступке. У њој су, као код других великих историјских личности, деловање и теорија биле само две стране исте медаље, два дела једног симбола који прави мудрац може да комбинује (symballein) у живу синтезу деловања и мишљења. А, то што је она овде започела, несумњиво се лепо уклапа са оним што је чека на другој страни. Читав њен живот био је изузетно, радикално доследан, у складу са погледом на свет, који ју је инспирисао. У томе је била разиграна, једноставна и женствена. Марљива, озбиљна и права млада жена.

Дарја Дугина је била "диференцирана" [1] личност, како би рекао Јулиус Евола, али није била одвојена од свог женског начела, у складу са којим је деловала. Била је светло и природно биће и зрачила је тиме на све око себе. То би могло створити само ђаволску љубомору у редовима Зла и међу вештицама у служби. Током њеног живота, и не схватајући то до краја, били смо у контакту са Хипатијом нашег времена, која ће остати у историји (или у ономе што ће од ње остати до истинског Краја...).

Дарја је била прави следбеник Платона, платоничар, несумњиво најплатонскији од свих нас. Никада није одустала од борбе и тражења знања (што је уобичајено за људе попут нас). Дала је свој живот за идеју и светоназор који су је сада оживели, а ја сам шокиран. Запањен сам, као међу конопцима током боксерског меча. Запањен сам и због бола и због беса које осећам и због свести о стварности земаљске мисије Дарје Дугине, коју сам познавао.

У души осећам понос, што могу да кажем: познавао сам Дарју Дугину! Свакодневна и повремена туга коју доживљавам помало се распршује када њен одлазак и њену мисију сагледам у њиховој стварној духовној и метаполитичкој перспективи. Дужни смо да  разумемо и прихватимо њену провидоносну улогу о текућим догађајима и да будемо почаствовани што смо били близу мученице, а сада и историјске личности, током њеног живота. Овде се бавимо оним што смо научили из књига, покушавајући да се обликујемо и образујемо у борби против љигавости и мекушаца нашег времена: духом самоодбране и самопожртвовања. А томе нас учи млада жена! Какав наук против свеукупног мрачњаштва глобалистичког феминизма!

Савремени руски евроазијци (без обзира ко се како односи према њиховој доктрини или ставовима), налазе се на првој линији глобалног геозофског сукоба нашег времена и за то плаћају крвљу. Дарја Дугина, која је била незаобилазно језгро руских евроазијско-традиционалистичких метаполитичких мрежа, није била само мета окултних сила нашег времена. Поред тога што су желели да уклоне Дарју (и сломе њене родитеље тугом), наши непријатељи су, такође, желели да разбију наше редове и истисну личност која је била незаменљива због разноликости и обима њених задатака у информационом рату. Дарја Дугина је била самоуки професионалац у метаполитици и информационом рату, у две сродне дисциплине које је савладала у свим њиховим димензијама, као и у неколико других, које је дипломирала. Била је прави метаполитички ратник нашег времена.

Њено политичко убиство још једном показује да је метаполитика прави рат са стварним зараћеним странама и стварним смртним исходима. Оно што је Дарја радила, као и оно што свако од нас ради на свом нивоу, било је под надзором и дубоком анализом наших непријатеља. Сваки озбиљан играч у савременом информационом рату живи са овим Дамокловим мачем, који му виси над његовим физичким телом (али не и над његовом душом, која је бесмртна и неуништива).

Дарјин рад, њен труд и њена борба - све се одвијало природно и радосно, уметнички и марљиво - надарена девојка, која жели да ради оно што је отац научио. Провиђење је хтело да ова девојка постане мученица и живи симбол, који ће наставити да води све оне који се у свету боре против глобалистичке хегемоније и за повратак надмоћи Духа над материјом.

Каже се да је за формирање личности потребно тридесет година, а Дарју је Провиђење изабрало у тридесетој години – у тим годинама велике историјске личности често одлазе, када зрелост долази и када након циклуса младости почиње циклус мушке или женске зрелости. Дарја је живела сâма и још није имала породицу. Била је лак и незаштићен плен за оне који су желели да задају удар нашем покрету и изазову потрес.

Сећам се и да ми је једном рекла: "Знаш, пуно сам учила, али тек сада почињем да схватам да ништа не знам и тако почињем да разумем шта учим." Почела је да проналази оно сократовско "Знам да ништа не знам", што је почело оног облика наднационалне и апофатске интелектуалне интуиције, која представља прави пролаз ка духовној мудрости. Знање које преображава човека изнутра и тера га да разуме своју узалудност пред Истином, али му онда заузврат даје и неуништиву вољу, оживљену искуством потпуне унутрашње празнине која се преживљава и превазилази. Дарја је имала надрационалну вољу. Воља која није доступна само дискурзивном уму, која се не темељи на инстинктима или осећањима, већ на вишем, интуитивном и натчулном знању. Рећи овако нешто - значи сматрати се лудим у данашњем свету. Све је то врло добро, постоји лудило и свети идиотизам, који нас штити од лудила века и света.

Дарја, чији је теоријски рад сазревао у тишини њеног срца, на крају крајева је, на запрепашћење света, оживела тај рад у жару своје потпуне посвећености.

Њена душа се вратила Богу између празника Преображења и Успења Пресвете Богородице – то су два кључна празника у Православном литургијском календару. Икона, у време литургије Успења је она, која приказује Блажену Девицу као дете у наручју сопственог Сина, који је приказан као одрасла особа.

Слично томе, задржавајући строгу линију разграничења између платонизма и хришћанске догме, ова слика Сина који у наручју носи своју најсветију Мајку - која је дете, призива идеју да је наша млада сестра, Дарја, на неки начин сада наша мајка, на путу који смо изабрали - путу метаполитичке борбе.

Метаполитика је на овај начин освећена политичким мучеништвом, метаполитика је заиста модеран аристократски и војнички "пут", прилагођен спољним условима нашег времена.

Дарја је сада поларна звезда, која наставља да нас води, њена душа сија високо са «равни истине», чекајући славни дан Васкрсења, када ћемо се сви поново срести.

Још једном хоћу да изразим саучешће Дарјиним родитељима, Алексадру Гељевичу и Наталији Викторовној.

Иза сваке смрти се крије недокучива тајна за живе, а молитва је наш једини излаз. Молитва је пупчана врпца која повезује нашег Творца са небивствовањем нашег стања људског пада. Стога морамо непрестано да се молимо, посебно када нисмо у стању да то учинимо, када се чини да су наше грло и наш дух повезани тугом и да непрестано понављамо оне свете речи које могу учинити све:

«Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног».

Бог дао, Бог узео. Вечнаја памјат.

Извор

________

[1] Диференцирани човек није изолован, већ је изашао ван пасивног бића и активни борац за традицију.