СОВЈЕТСКА РУСИЈА И КУЛТ ОТАЏБИНЕ

Написао: Димитрије В. Љотић

Све доскора укупна штампа Совјетске Русије имала је посебан карактер. Сензације, којима обилује европска штампа, лична питања и расправе, све је то било одсутно. Уместо тога, начелна, стручна, привредна и социјална питања била су на свакодневном реду. Једном речи: совјетска штампа, за разлику од европске, носила је чисто синдикалистичко обележје.
Додуше, оваква штампа може бити досадна, једнолика за шире слојеве, јер не даје ону дозу голицања за свет, који чами у досади и нема другог посла него да се наслађује туђим несрећама. Али Совјети су јасно подвукли: у Русији не сме бити никог коме ће време бити досадно. Сви морају да раде, свачији живот и битисање мора бити продуктивно; а време за одмор не сме се употребити на празне приче, него на усавршавање и прикупљање знања. То време за одмор испуниће – поред осталог – књижевност и штампа, која има служити одређеним социјалним и привредним циљевима, а не да се исто испуњава дражењем нерава и психе беспосличара и готована, којих у Совјетској Русији не сме бити.
Са тих општих разлога, отишла су у позадину и многа друга идејна и политичка питања, а поглавито политичке категорије.

I

Скорих дана штампа Совјетске Русије бележи општи и значајни преокрет. На конференцијама, зборовима, прославама, падају речи и подвлаче се појмови, који нису забележени у речнику марксистичког индекса; или боље речено, који су били анатемисани од стране марксистичке идеологије.
Командант совјетских трупа, Ворошилов се не устеже да јавно подвлачи, како треба да буде највећи идеал сваком совјетском грађанину борба за добро „совјетске отаџбине”.
Стаљин, који ведри и облачи, отишао је мало даље и за мало што није апострофирао стару латинску крилатицу: „Слатко је и славно је умрети за отаџбину”. Он је једноставно прогласио, да је највећи идеал радити и жртвовати себе за „отаџбину Совјетске Русије”.
Цела совјетска штампа унисоно је прихватила ове крилатице и свакодневно се бележе појмови: „совјетска отаџбина”, „домовина Совјетске Русије” итд.
Ко познаје основне појмове марксизма и марксистичке идеологије; ко познаје основну суштину марксизма, а тако исто и оне циљеве које је Руска револуција себи поставила делујући на бази марксизма и у намери да спроведе марксизам; мора се упитати, шта има да значе ови конзервативни појмови у руској штампи и због чега се они данас почињу да негују до култа?

II

У свом чланку „Не класа већ нација” ми смо о овом питању са општег гледишта говорили. Сад да видимо како је до тога дошло у Русији.
Ствар има своје логичко и једино објашњење. Истина је, да је марксизам у својој основи огласио рат не само једном привредном и правном поретку, него и свима манифестацијама душевног, моралног и социјалног живота у постојећим друштвеним заједницама.
Дижући заставу и оглашавајући рат, марксизам се пребацио. Као што то уосталом бива увек. Ко хоће да скаче, мора скочити далеко; иначе боље је да не скаче уопште. Ко не тражи ништа, неће ништа ни добити; а ко тражи све, убија две муве наједанпут: прво, што ће сигурно бар нешто добити; и друго, што му остаје места да и даље негује наду и тражи још.
Марксизам је максималиста, јер захтева све. А то је довољно за оне, који сем окова ништа не губе, да негују наду и да стално захтевају.
Но практичан живот и оне силе, које дејствују у њему, као да су лупиле по глави суву теорију. Тражећи све, теорија је заборавила да има вредности, које су вечите за човечанство. Мења се: привредни, друштвено-политички поредак, човек, људи, назори, схватања; али има категорија које су вечите и које је, ако не немогуће, онда врло тешко могуће изменити.
Тешко ће се икад моћи у нормалном рађању да се избрише појам мајке и детета; као што ће и сва напрегнућа на решењу заједнице човека и жене свршити неуспехом или у крајњој линији, водиће једном механичком друштву без тежњи и осећања. А тако што не може бити ни идеал ни тежња здравог човека.
А онда, појам своје родне груде исто је тако, као веза мајке и детета, као веза човека и жене, уско и осећајно везан за човека. Отуда имамо носталгију човека са својим завичајем; па и носталгију читавих групних заједница, које су силом откинуте од своје матице. Никакав закон, никаква сила, никакав терор или казна, не могу да избришу ово осећање, које гони човека до самопрегора, до давања самог себе.
И то осећање живи у човеку исто онако као и снага за одржањем; оно је снажно у човеку исто онако као и инстикт да се одржи и очува. Није ли оно један моћан инстикт и моћна снага?
Руска револуција имала је у својим напрегнућима за циљ да избрише занавек и ово осећање. Али, када се једна вечита вредност руши, онда добар мајстор зна, да њој мора наћи замену.
Марксизам је избрисао појам отаџбине и насупрот ставио појам човечанства. Тако је делала теорија. Идеолошки ствар примамљива; практично се увидело да не значи ништа. Идеолошки могле су се водити логичке борбе; практично се показало, да се појму отаџбине не могу наћи идејне контравредности.
Јер, руку на срце: совјетски грађани бориће се као лавови противу свију буржоаских или каквих му драго других напада; али, тешко да ће се они борити и за ослобођење неког икс ипсилон народа, који стење под експлоататорским јармом.
Једноставно: друга је ствар наша ужа отаџбина, јер то смо ми, совјетски грађани; а друге су експлоатисани људи других народа. На те друге људе, ми совјетски грађани гледамо са највећим симпатијама и помоћи ћемо колико је могуће али ту борбу за ослобођење нека, брате, воде у својој ужој домовини ти експлоатисани људи, јер ми, совјетски грађани, имамо и своја посла и своје бриге.
А тиме је све речено, управо све оно што је предмет нашег чланка и што објашњава промену у совјетској штампи.

III

Поред других ствари, мајстору Руске револуције, Лењину, задавали су највећу бригу ове две ствари. Када је прихватио власт у руке, потребно је било истаћи оправдање у коме се циљу дела. Али баш тада, Лењина буни „појам Русије” и „сељаштва”. Прву ствар Лењин је мислио да реши на тај начин што ће јој истаћи као контра-вредност Савез Социјалистичких Република коме може свако прићи. Свршивши тако ово, Лењин се свом снагом баца на сељаштво, за које није никад марио. И чудновато: Лењин, велики сељаштвомрзац, баца се на проучавање сељачког питања баш онда када је постао свемоћан господар Русије!
И тада мајстор увиђа јасно, да од ових двају великих брига није ниједну скинуо са својих плећа. Отуда наступа његово скретање у десно и заснивање његове науке: лењинизма. Јер, ти су сељаци могли донекле да се прислањају уза зид, али на крају неко треба да храни Русију и да јој даје војнике; а онда, варошки живаљ је одувек извор нереда. Ако таманимо сељаштво, ни варошки живаљ ништа тиме не добија него губи. Јасно рећи: чине се две могућности за две опасности, од којих се не зна која је већа.
Ове две бриге Лењин је оставио у наслеђе и својим последницима. Мора се признати да су и последници мушки прихватили и да су морали учинити оно што живот сам по себи тражи.
Скретањем у десно по неминовним законима живота, последници су дошли пред факат да оно осећање уже заједнице и груде, морају признати, и не само то, него да га морају примити баш у име интереса оне заједнице и циљева у име којих делају.
А тај факт примања овог конзервативног појма није нов у Совјетској Русији, јер је он примљен много раније. Ново и интересантно је утолико, што се данас више но игде почиње да негује и уздиже до култа: појам отаџбине и то баш у Совјетској Русији, која је хтела да га збрише.

,,Отаџбина”, 1934. год.