TURSKA NA DRAMATIČNOJ RASKRSNICI IZMEĐU ATLANTIZMA I EVROAZIJE

Nakon Drugog svetskog rata Turska, koja se do njegovog kraja orijentisala na Nemačku i zemlje Osovine, našla se pred izborom: ili da se priključi istočnom bloku ili zapadnom.

Pod pretnjom (realnom i izmišljenom) staljinske invazije – Turci su izabrali Zapad, postali su deo NATO i od tada, od 50-tih godina 20. veka Turska se nalazila u taboru NATO, u taboru atlantizma, u taboru Zapada. Otuda je stigao i projekat Velike Turske.

Mnogi smatraju da su Turci etnički rasisti-nacionalisti i da su oni smislili taj projekat. A, ustvari, to je bio projekat CIA, koji je predlagao Turcima i turskim obaveštajnim službama da pojačaju uticaj na turanske narode Centralne Azije, koja je tada bila u sastavu Sovjetskog Saveza. Kasnije – nakon raspada Sovjetskog Saveza – da Ankara proširi uticaj na bivše sovjetske republike, otad samostalne države Centralne Azije i na turanske narode oko Volge i na Kavkazu, sve do Jakutije.

Drugim rečima, panturkizam je bio ideja sledbenika atlantizma, zapadnjaka, predstavnika američkog strateškog geopolitičkog planiranja za Tursku. Samim Turcima to i nije bilo potrebno.

U međuvremenu su doživeli fijasko svi pokušaji Ankare da taj politički projekat ostvari preko širenja turanskog obrazovanja i preorijentacije na Tursku tih novonastalih država. Turci se i nisu realno preterano uneli u to. Oni su podržavali te tendencije, ali dosta pasivno.

Zašto? Zato što je realni interes Turske očuvanje njenih državnih granica, koje su same po sebi problematične zbog moćnog kurdskog faktora. A tu su i veliki problemi povezani sa Severnim Kiprom, kao i mnoštvo drugih.

Evroazijski zaokret Turske počeo je kad se u Ankari shvatilo da suprotstavljanje Sovjetskom Savezu i Rusiji nije više efikasno, naročito nakon 1991. godine. Baš tada se ponovo, kao u epohu Lenjina i Ataturka, iskristalisala ideja revizije odnosa prema Rusiji, koja više ne preti turskim interesima.

TURSKI ZAOKRET U isto vreme je Amerika nastavila sa svojom ekspanzijom na Bliski Istok, krojeći nove granice.

Poebno posle invazije na Irak, Amerika „odmrzava“ kurdski faktor, pa politika SAD i Izraela na Bliskom Istoku počinje da predstavlja pretnju interesima Turske. Dojučerašnji neprijatelj u liku Rusije i delimično Irana i saveznici u liku SAD – jednostavno su zamenili mesta.

Tursko vođstvo počelo je od tada da razmišlja o evroazijskom projektu. To se najbolje videlo po turskom vojnom vrhu, koji je preosmislio interese Turske u „Ataturkovom ključu“ i počeo da se kreće u pravcu evroazijskih integracija, odnosno da uzima kurs na zbližavanje sa Rusijom, pa i sa Iranom, i da se udaljava od SAD. Sve do pojave prvih ideja o izlasku Turske iz NATO.

Ovi su se procesi odvijali 2000-ih godina. Tada je i došlo do burnog zbližavnja Rusije i Turske, uključujući i ekonomsko. Nekoliko puta je porasla trgovinska razmena. Ruski turisti su postali neodvojivi deo turske ekonomije, i sve se to ispoljavalo u nekom političkom evroazijstvu.

Amerikanci su shvatili da stvari kreću rđavo, da gube Tursku posle puštanja iz boce kurdskog faktora i postavljanja u Kongresu SAD i u Evropi pitanja priznavanja genocida nad Jermenima. Ankara je sve to prihvatala veoma bolno.

A njeni „prijatelji“ su izmislili slučaj „Ergenekon“ i optužili vojno rukovodstvo Turske za nekakvu evroazijsku zaveru tobože sračunatu na pokušaj državnog prevrata.

Istina, turski vojni vrh je više puta u istoriji izvodio državne prevrate i uspostavljao vojnu kontrolu nad zemljom – kada je politika izlazila iz okvira koji su odgovarali zavetima kemalista.

To je deo realne turske istorije. A „Ergenekon“ je antievroazijski slučaj koji su montirali Amerikanci. Rezultat je bio: sklanjanje vojnog vrha Turske i slanje u zatvor pod izmišljenim izgovorima. To je slučaj „Ergenekon“.

Na taj način su Amerikanci povratili uticaj na Tursku i na Erdogana. S tim je povezan još jedan prevrat, koji je malo podsećao na politiku Velike Turske, ali je dobio naziv „politika panturkizma“ ili „neoosmanska politika“.

OPASNA FIKCIJA Neoosmanska politika Turske ogleda se u ovom trenutku u zbližavanju sa proameričkim arapskim režimima u Saudijskoj Arabiji i Kataru. Pozicija Turske je neoosmanizmom čvrsto usmerena protiv Asada i na naglo zahlađenje odnosa sa Iranom i Rusijom.

U stvari, ova „osmanska geopolitika“ je – fikcija, kao i ideja o Velikoj Turskoj. Turska u savremenom stanju uopšte, ni pod kakvim uslovima, nikako i nikad ne može da uspostavi ništa nalik Osmanskoj imperiji.

Realno insistirajući na jačanju svog uticaja na Bliskom Istoku, naročito u savezu sa Saudijskom Arabijom, Katarom i sličnim ultrasalafističkim radikalnim islamskim državama, Turska može samo da stigne do kraha, do građanskog rata između svetovnih nacionalista, kemalista i republikanaca, koji čine negde polovinu stanovništva, i religioznih fanatika, koji su manjina. Samim tim: i do raspada Turske na etničkoj osnovi.

Evroazijski kurs je jedini način da se Turska sačuva u okvirima kemalističkih granica. Ali taj kurs je za današnje rukovodstvo Turske blokiran baš slučajem „Ergenekona“. Čak i ako bi pohapšeni turski oficiri-evroazijci bili pušteni iz zatvora – oni teško da bi tek tako oprostili svojm dželatima. 

Tursko vođstvo se nalazi u ćorsokaku jer je još jednom krenulo po atlantskom scenariju. Približilo se Americi, a udaljilo od Rusije i Teherana, od evroazijskog bloka. Još se uplelo, faktički aktivno u antisirijski sukob, podržavajući, zajedno sa Saudijcima, radikalne ekstremiste.

Naravno, arapski islam danas nije u poziciji da preuzme bilo kakve liderske pozicije u Turskoj. To je apsolutno nerealno. Turska sa takvom politikom ne može da postigne ništa. A odnose sa Rusijom realno može da pokvari uprkos nedavnoj poseti Vladimira Putina. Zapravo, umesto realnog zbližavanja sa Rusijom, u toku je zahlađenje odnosa.

Turska se ustvari sve više uvlači u destruktivne projekte. Geopolitika Turske danas prolazi kritičnu fazu.

Neoosmanizm je fikcija, iluzija. Neće Turcima doneti ništa pozitivno, a negativno hoće – najverovatnije u najskorijoj budućnosti. Turska je krenula pogrešnim putem. Kreće se pravcem koji slabi tursku državu i doneće Turcima neprijatnosti.

Ataturkovo nasleđe biće faktički likvidirano. Radikalno islamsko društvo u Turskoj, naviknutoj na svetovne norme, ništa pozitivno neće uspeti da stvori.

Sve u svemu, neizbežni su raspad, rasulo, konflikt, krv, neredi i haos. Sve to preti Turskoj ako se ne odrekne lažnog neoosmanskog fiktivnog projekta koji je vodi u ćorsokak.

Prevela Marija Petrova