Припреме за грађански рат у Европи су у пуном јеку

Читав низ терористичких напада у Паризу, који су се догодили у петак 13. новембра 2015, може да постане „тачка одбројавања“ новог периода савремене европске историје.

Исламска држава има везе са исламом, колико и Фреди Кругер или Џиперс Криперс.

Она је чисто Made in Hollywood. У беспрекорној изведби. Horror reality show нове генерације…

Париски кошмар се, међутим, уклопио у геополитички координатни систем, јер је то само једна епизода онога, што се одвија на Блиском Истоку. Тамо још увек влада крвави хаос, лансирани уз подршку САД-а и земаља Европе (укључујући Француску) са циљем свргавања режима, који су се тамо укоренили у последњих неколико деценија…

Американци, са једне стране, подржавају и наоружавају исламске екстремисте да би преко њих рушили постојеће системе власти, а са друге стране, исти ти Американци активно демонизују исте те екстремисте, представљајући их као самог ђавола (отуд и пиар кампања против ИД).

Такву стратегију можемо да назовемо научним термином „енантиодромија“, када се у исто време лансирају два активна и интензивна процеса у потпуно супротним правцима.

Упориште и инструмент САД-а на Блиском Истоку је оно што у њиховим очима представља „апсолутно зло“.

Поставља се логично питање: зашто се то ради? Који је коначни циљ Американаца?

Одговори на ова питања имају велико значење за Париз који се подвргао правом терористичком нападу (у сваком случају за оне људе у Француској и у савременој Европи који су сачували способност да трезвено и логично мисле).

Данас их без милости и жалости убијају на њиховој сопственој територији. Дозволите: због чега? Ради чега?

Међутим, није тако једноставно одговорити на ова питања.

Рационалном анализом долазимо до закључка да Вашингтон, који истрајно и на свој начин доследно користи геополитичку енантиодромију (склоност поларних појава да се претварају у своју супротност), и нема позитиван циљ.
Режими, који су уз подршку Американаца били свргнути, нису за САД представљали велику претњу, они су, мање или више, били склони да сарађују са Вашингтоном. Није било никакве потребе да се они уклањају на тај начин. Нарочито, што су према многим параметрима Асадова Сирија или Гадафијева Либија ближе САД-у и Европи у културном, социјалном смислу, него екстремистички салафити (вехабије).

Остаје нам да признамо само једно: САД немају никакав позитиван циљ и нису у стању да било шта друго понуде свету, у којем су они и даље пол и центар власти. Американци почињу да извозе хаос, клање и грађанске ратове као циљ за себе.

Њих не занима шта ће бити после, већ оно, шта је сада. То значи да је за њих прихватљив једино процес енантиодромије, да они не покушавају да савладају противречности, већ настоје да их продубе, да хаос постане природна перманентна средина. И у тој средини, узетој за норму, могу да се постављају локални тактички циљеви, задаци и сл.

Као троцкисти са „перманентном револуцијом“, савремени стратези Вашингтона су прихватили концепт „перманентног стварања хаоса“. Не постоји циљ да се победи у овом новом (данас га зову „хибридном“) рату. Циљ је сам процес његовог вођења.

САД ратују против ИД истом снагом, као што ратују на страни ИД и заједно са ИД.

Русија се и даље придржава „застарелих“ критерија: „или-или“, „или за, или против“. Тиме се и објашњава наша политика у Сирији. Тамо смо да савладамо непријатеља.

Москва не разуме или не прихвата енантиодромију. Она заостаје на плану постмодернизма и остаје на терену класичне логике. Укључујући ту и логику рата и политике.

Европа (укључујући и Француску) нашла се у односу на америчку геополитику хаоса на Блиском Истоку у лебдећем положају.

Са једне стране Вашингтон обавезује Европу да следи ток америчке политике (енантиодромија), а са друге стране се налази пример Русије, која следи класичне обрасце логике, отрежњује и враћа свест европских вођа на уобичајeна питања: циљеви, средства, узроци, последице, однос снага, инетереси и коначно, вредности.

Терористички напади у Паризу од 13. новембра 2015. – моменат су наглог заоштравања ових противречности. Французи су изазвани, али они у условима постојеће енантиодромије, једноставно не могу да се изборе са тим. Осим тога, они не могу то ни политички коректно да опишу. А то значи да ови терористички напади нису последњи. То су – ИСИС рулес. Јер, нико не може и не жели да то заустави. Зато, наставак следи.

Спектакл има своју сопствену логику – перверзну логику Игара.

На терену унутрашње политике Француске ми се такође срећемо са пост-модернистичком енантиодромијом, као и у случају геополитике Блиског Истока. Само што она овде поприма и идеолошку димензију, везану за догме либерализма.

Слобода са којом делују терористи ИД који су извели терористички напад у „петак 13.“ у Паризу, умногоме је повезана са ситуацијом, која се формирала у француском друштву у вези са масовном миграцијом, чији основни део чине становници са Блиског Истока и Магреба (углавном муслимани), а у последње време и са огромним таласом избеглица, који напуштају најкрвавије зоне рата – Сирија, Ирак, Јемен и тд).

Идеологија либерализма, „људских права“, „цивилног друштва“, која је у савременом друштву владајућа и званична – ништа мање од комунизма у Совјетском Савезу, налаже да се мигрантима дозволи да неометано долазе на територију Француске и да тамо формирају своје социјалне енклаве. Зато, уз постојеће стање у сфери либералне демократије (које нико у Европи и не помишља да се одрекне) – загарантован је раст миграције и ширење језгра исламизоване културе.

Ако на то још додамо да су Европљани (конкретно – Французи), са тачке гледишта владајућег либерализма, немају права да истичу свој идентитет и да траже од миграната поштовање европских вредности (то се изједначава са „фашизмом“), асимилација придошлица у европско друштво је потпуно искључена.

Европско друштво у условима либерализма има негативни идентитет: савремена Европа не жели да има посла са пређашњом Европом – са хришћанством, нацијама, сталежима, патријархатом, традиционалним моралом итд. И, напротив, „европским“ се проглашава све, што максимално удаљава саму Европу од њених корена.

У овој атмосфери забрањеног из идеолошких разлога европског идентитета који копни, имиграција (пре свега исламска) се аутоматски позива на стварање сопственог политичко-верског и вредносног програма.

Овај програм не може да буде органичeн и историјски прихватљив: ако ништа друго, онда због тога што радикални ислам донет у савремену Европу вештачки и из различитих региона, често заједно са потпуно различитим етнокултуралним и верским традицијама. Зато ће исламски мигранти практично извесно формирати сурогат-идеологију – не исламску, већ исламистичку, не модерну, већ пост-модернистичку, не природну, већ вештачку.

На тај начин ће „ислам Спектакла“ уз доминацију либерала у Европи, постати неизбежан, и он ће се само ширити. То је загарантовано: број миграната ће да расте, европски идентитет ће да слаби, а раст пост-модернистичког исламизма – да се убрзава.

Власти Француске треба да ураде озбиљну ревизију свог односа према доминантној идеологији: то може да постави основ за регулисање миграције и консолидацију Француза. Међутим, то је једноставно немогуће. Нити Оланд, ни главне политичке снаге Француске (осим нелибералног „Националног фронта“ Марин Ле Пен) никако неће да одустану од либералне идеологије. Зато, све до дефинитивне пропасти либерализма у Европи, сви процеси који су довели до терористичких напада, биће и даље у порасту. Према томе, ризици не само што се неће смањити, већ ће се повећавати.

Либерализам ће неминовно довести Европу до истог стања, као и Блиски Исток.

САД се уче да живе у условима контролисаног хаоса. За њих више није довољно да имају лојалне Вашингтону владаре на челу појединих држава. Они захтевају „продубљивање демократије“. Тај захтев је енантиодромски. Изгледа да је тај захтев постављен сада Европи.

Пошто ће либерали, загарантовано остати на власти у Европи, исто је тако загарантован раст броја миграната и ескалација етно-културалних сукоба.

Исто тако, биће загарантован пораст тероризма и популарност пост-модернистичке ИД. У перспективи имамо грађански рат у Европи, припреме за који су у пуном јеку. Терористички напади у Паризу су показали како ће се то одвијати.

Башар Асад је добро запазио да оно што су доживели Французи 13. новембра 2015. године, Сиријци доживљавају већ неколико година, само у неупоредиво већим димензијама. У „петак 13.“ Смо видели генералну пробу европске будућности: безвољни, залудни Французи по кафићима и група наоружаних, ничим обузданих исламских терориста, који просипају ватру по безвољној гомили људи.

У том случају, оно што се данас представља као шачица манијака, исламистички Фреди Кругери, сутра ће постати европска умерена опозиција и борци за права мањина, односно за демократију.

Не треба искључити да ће се у њиховим рукама наћи читаве области у Европи, а можда и читаве државе – ако ће политички коректни Европљани наставити да испијају коктеле, посећују стадионе и иду на концерте „тешких метала“. Најтежи од метала је метак, уз повик „Алах акбар!“, који лети са позорнице уместо урликања америчких рок-дегена.

Нема горег.

До каквог закључка би могла да дође Русија?

Ако ми прихватимо законе енантиодромије, које нам намећу САД и Запад, грађански рат ће се са Блиског Истока (сада је већ врло вероватно да ће и из Европе – ако се тенденције наставе) прелити у Русију. Такви покушаји су већ били, биће их и убудуће.

Важно је сачувати јасну логику: „пријатељ-непријатељ“. Пријатељу – поштовање и подршка, непријатељу – оно што му следи, у зависности од тежине његових злочина. Без нијансирања. Онај, ко прети нашим животима, убија наше пријатеље, обара наше цивилне авионе, најављује терористичке нападе, мора да буде збрисан са лица земље. „Булаве“, „Искандери“, „Калибри“ и дурги ефикасни комплекси – су довољно уверљив аргумент за најплаховитије од њих.

Друго: основна линија борбе се не налази између Русије и ИД (и другим исламистским образовањима), већ између Русије и САД-а (и њиховим сатрапима у НАТО-у). Без активне подршке Вашингтона – војне, финансијске, информационе, политичке и дипломатске – савремени исламски тероризам просто не би постојао (или би био маргинална, периферна појава – на нивоу секте и теолошких спорова).

Убеђен сам: док се не заврши обрачун са америчком хегемонијом, ми нећемо моћи да изађемо на крај са ИД и њеним аналозима. САД су ухватили правац контролисаног хаоса и геополитике енантиодромије. Они су то у пуној мери искористили против Блиског Истока, Украјине, Грузије, а још раније – против Србије (обојене револуције), почињу да примењују у Европи, а више пута су покушавали да то усмере и против Русије.

САД настављају са тим: англосаксонски стил је – да сачувају доследност чак и у атмосфери хаоса. Док се САД осећају веома добро, сви остали (а пре свега Русија) ће се осећати „онако“ – јер није баш пријатно када у твом граду на тебе пуцају из аутоматског оружја само зато што си овде одрастао и зато што је то – твоја земља. Пуцају у Сиријце, већ су почели да пуцају у Французе. Сутра могу да почну да пуцају и на Русе.

Зар није боље да почнемо да пуцамо први, ако је туча већ неизбежна?

Треће: треба једном и засвагда да раскрстимо са либерализмом. Читава реторика о „цивилном друштву“, „толеранцији“ и „људским правима“ ништа друго до пропагандна припрема за грађански рат. То је већ скупо коштало Европу, и коштаће је још више. Треба са тиме завршити у Русији.

Норме политичке коректности су неспојиве са животом народа и друштава уз очување њиховог идентитета. Либерализам – то је нешто, што треба потпуно и бесповратно истребити. Ми треба да успоставимо наш органски традиционални руски поглед на свет – на бази наших вредности, наших извора, наших аутора и наше вере. Уз сво поштовање према осталима: онај, ко живи у Русији, мора да буде Рус – културно, лингвистички, духовно, на нивоу самосвести.

Крв овде нема главну улогу: бити Рус – значи поседовати руски дух. А руски дух тражи од нас да не дозволимо да се са нашом земљом уради оно, што су Европљани урадили (или дозволили другима да то ураде) са својим земљама.

Извор: Факти.орг

http://www.vidovdan.org/info/item/70609-dugin-pripreme-za-gradanski-rat-...