RUSKA ELITA NE GLUMI DA JE OLOŠ, ONA JESTE OLOŠ

Mislećeg segmenta u ruskoj eliti nema niti ga može biti. Uostalom, ni u našem društvu ga uopšte nema

 Profesor Aleksandar Dugin govori o svojoj knjizi „Četvrta politička teorija“ i stanju stvari u savremenom političkom svetu Rusije.

Pre nekoliko dana u Stokholmu je predstavljena vaša knjiga „Četvrta politička teorija“, koja je najzad postala dostupna anglofonim čitaocima. Predstavljena je u okviru međunarodne konferencije „Identitär Idé 4“. Kakav značaj taj događaj ima za vas? Da li je među učesnicima konferencije bilo stručnjaka čiji nastupi su vas naročito zanimali?

— Upoznao sam se sa skandinavskim predstavnicima nove desnice, koje ranije nisam poznavao. Na konferenciji je bilo ljudi iz Švedske, Norveške, Danske, Engleske, SAD. Bilo je Rusa koje zanima evroazijstvo. Kongres je održan u Muzeju oružanih snaga Švedske u samom centru Stokholma. Prijatno me iznenadilo to što identitaristi Skandinavije, za razliku od Francuza, uopšte nisu opsednuti migracijama ni islamom a stran im je i nacionalizam.

Iz nastupa i pitanja, koja su bila vrlo ozbiljna i temeljna, videlo se da su više zabrinuti time što je savremena Evropa izgubila svoj istorijski smisao, što Evropljani, pogotovo omladina, misle samo na potrošnju, koja se pretvorila u metafiziku, i nema nikakvog smisla ni cilja u životu. Nema obzorja, nema želja. Sve se pretvorilo u komforan protokolaran nestanak. Ljudi teško shvataju ko su, čak većina takva pitanja i ne postavlja, uopšte ne shvata njihov smisao. Izvestioci su govorili da su savremenost i postmoderna lišile bitak telosa, polako rastvorili racionalnost. Na severu Evrope ljude raspršava komfor, na jugu – siromaštvo i kriza. Na zapadu – neuroza i imigracija. Na istoku razočarenje. Evropo, ime ti je frustracija – govorili su izvestioci.

Originalan je bio nastup Aleksa Kurtadžića iz Engleske. To je bio svojevrstan književni performans: kolaps i njegove verzije. Kurtadžić je govorio o odloženom kolapsu, zadržanom kolapsu, talasastom kolapsu, o zavodljivom kolapsu i komfornom kolapsu, o takvom kolapsu koji se ne shvata kao kolaps... I sve te vrste kolapsa prožimaju se, preklapaju, stvarajući čudnovate šare večno odlaganog finala – never ending end. U svojoj knjizi o Hajdegeru (i na našim seminarima) govorio sam o problemu „još ne“, noch nicht; Aleksandar Bovdunov nazvao je to „metafizikom zadrške“. Upravo o tome govorio je i Kurtadžić. Vredi obratiti pažnju na njega, treba tražiti darovite ljude.

Recite nam nešto o temeljnim osobenostima „Četvrte političke teorije“. Da li se 4PT obraća elementima drugih ideologija?

— 4PT nije spoj obeležja klasičnih ideologija. To nije prosto sinteza antiliberalnih elemenata, kako je zamišljan nacionalboljševizam. To je korak na drugu stranu političke moderne, u različitoj meri svojstven i liberalizmu, i komunizmu, i ideologijama trećeg puta. 4PT – to je voljno konstruisanje Tradicije s osloncem na dekonstrukciju savremenosti. Običan postmodernizam je nihilističan i implicitno liberalan, čak i kada pretenduje na nonkonformizam. Sav njegov nonkonformizam ograničava se samo raskrinkavanjem moderne kao prikrivene Tradicije, dok sam predlaže da se sačuva oslobodilački pâtos moderne bez njenih nesvesnih reprodukcija Tradicije. Zato je pozitivni program moderne u politici jadan; uostalom, uopšte ga nema, sav se svodi na kritiku.

Dekonstrukcija moderne kao metod je prihvatljiva ako se likvidiraju subjekti klasičnih političkih teorija – individuum liberalizma, klasa marksizma i rasa / nacionalna država fašizma i nacionalsocijalizma. To 4PT prihvata, ali se dalje putevi sa postmodernizmom razilaze: 4PT otkriva Dasein kao novog „subjekta“ političke teorije. Pritom se Daseinpovezuje sa kulturom, to jest, insistirajući na umnoženosti Dasein-a, što nije činio ni sam Hajdeger, mi utiremo put ka policentrizmu, višepolarnosti i međunarodnom poretku zasnovanom na civilizacijama.

Niz Dasein – kultura – civilizacija – veliki prostor – pol višepolarnog sveta daje sasvim novi kontekst političkog mišljenja. Individuuma nema, Dasein ga ukida, umesto njega figuriše samo pitanje autentične ili neautentične egzistencije, to jest, izbor je das Mann ili Selbst, upravo na tome je zasnovana 4PT. Klasa i rasa, kao i država (u najmanju ruku, savremena nacionalna buržoaska država) – sve su to antropološki i ontološki konstrukti Moderne, tehno-verzije, Ge-stell.

Mi pak projektujemo egzistencijalno političko ustrojstvo, i to u uslovima kada sam liberalizam iscrpljuje čoveka, prelazi na podindividualni nivo – brigu o sebi, parlament organa, od ukidanja kolektivnog identiteta u korist individualnog ka odricanju od individualnog u korist podindividualnog, dividualnog. Rečju, dnevni red 4PT, premda je i zasnovan na Tradiciji, ali ne na Tradiciji kao inerciji, već kao konstruktu tradicionalizma. To je voljno rekonstruisana Premoderna i njen vrednosni set (komplet). Pritom je 4PT otvorena – svako može da uđe i upita, predloži, prigovori. Druga je stvar što je Moderna, izgleda, samlela sve ili gotovo sve. Nema ko da uđe.

Karl Šmit je tvrdio da se ispravna tumačenja političkog retko sreću. Dominacija liberalizma kao političke ideologije koja je u 20. veku pobedila već je dovela do potpune zamene politike ekonomijom („ekonomija – to je sudbina“), postavši smrtonosan virus za političko. Može li se reći da je liberalizam poništio političku dimenziju? I koliko je za rehabilitaciju političkog (pre svega, u oblasti smislova) efikasna „Četvrta politička teorija“ kao apsolutna alternativa liberalizmu u svim njegovim oblicima?

— Da, u pravu ste, liberalizam je politiku preveo iz oblasti ideologije u oblast stvari, pretvorivši potrošnju i tržište hartija od vrednosti u surogat političkog. Liberalizam svoju armiju ne vrbuje kroz klasične strategije propagande, obrazovanja, pripreme, racionalnog objašnjenja, već kroz činjenicu prisustva u globalnom tehnološkom i ekonomskom prostoru. Globalne ekonomske i informacione procedure proizvode globalnog potrošača, kojim se izuzetno lako upravlja, pošto on nije prosto predvidiv, već deluje po strogo zadatoj shemi. Savremeni čovek postao je kiborg još pre nego što je pokrenuta industrija kiborga. Nije mašina ta koja oponaša nas, mi smo stvoreni na sliku i priliku automata. Politika pretpostavlja izbor, kiborg pretpostavlja uključenost u utičnicu, priključenost na mrežu, postojanje bankomata u blizini.

4PT ne pretenduje na spasavanje ljudi iz hipnoze potrošnje. Ona konstituiše drugačijeg subjekta. Recimo – radikalnog. Radikalni subjekat ne troši, nije individua, nema TV, nije uključen u struju. Zato ga je nemoguće isključiti. Ako se 4PT i obraća politici, onda samo u novom smislu – to je egzistencijalna politika koja počinje i završava se izborom – za sistem (status quo, globalizam, liberalizam, ljudska prava, tržište, jednopolarni ili bespolarni, ali u svakom slučaju zapadnocentrični svet) ili protiv. Ako je izbor protiv, onda je to ka 4PT. Ako je za, onda je razgovor završen.

Postoji nekoliko varijanti odgovora na pitanje: ko je subjekat „Četvrte političke teorije“? U najneočekivanije možemo svrstati hajdegerovski Dasein. Pre tri godine, kada je bilo reči o etapama razvoja 4PT, rekli ste da subjekat nije ni država, ni klasa, ni individua, već nešto sastavljeno. Odgovara li toj definiciji platonovskaπολιτεία?

— Politeja kod Platona (ne kod Aristotela) – to je političko neodređenih razmera. Termin optimalno odgovara za definisanje onoga što predstavlja pol višepolarnog sveta ili „veliki prostor“. Sâm subjekat 4PT ipak je Dasein, mislim da je to najpogodnije, i, čim od toga odstupimo, neminovno dospevamo u semantičke lavirinte kontaminirane Modernom. Dasein se teritorijalno izražava kao „veliki prostor“, to je njegova specijalizacija. On se pojavljuje i kao kultura, kao civilizacija. U geopolitici kao pol. U budućem višepolarnom pravu – kao politeja. Sve to treba zamišljati kao egzistencijale. Ne Dasein u „velikom prostoru“, ne Dasein kao politeja, već „veliki prostor“ kao prostornost Dasein-a, jer taj prostor postaje ono što jeste samo kao izraz Dasein-a, kao faktičnost njegovog egzistiranja.

Isto je i sa politejom. Dasein egzistira politički, to jest – egzistirajući, on i jeste politeja u određenom kontekstu. Eto zašto je država neprihvatljiva; ona može da postoji kao oblik ili esencija, to jest bez Dasein-a. Što znači da to više nije to. Isto je i sa narodom. On prosto traži ulogu subjekta 4PT. I ispravno je što traži, pošto Dasein existiert volkisch, a kako bi se inače ispoljavao u govoru (Sprache)? I kakav će imati izgled (eidos) ako ne bude postojao narodno. Uzgred, otud etimologizam i germanizam samog Hajdegera. I romantičara, i Hegela, i Fihtea. Politeja – to je živa politika. U tom smislu, to je najvažnija dimenzija 4PT.

U kakvom stanju se, po vašem mišljenju, nalazi savremena politička elita Rusije? Da li se u velikoj meri razlikuje od elite zapadnih zemalja ako naglasak stavimo na njen misleći segment?

— Politička elita Rusije – to je katastrofa. Ona se bitno razlikuje od elite Zapada, ali ne nadole, naravno, niti nagore, nego ukrivo, ustranu. Elita Zapada još postoji, ona naglo degradira, ali se grčevito drži svoje elitarnosti. Pjer Burdje je pisao da je klub (elita) ekskluzivan, a geto (mase, svi ostali) – inkuzivan. Karl Laš je govorio o „ustanku elita“, to jest o tome da elite Zapada imaju sve više getoidnih crta – sve su manje ekskluzivne. Ukusi Berluskonija ili Sarkozija – to su maštarije lou midl klase, gansta. Ali izvestan deo elite Zapada, sužavajući se, opstaje, postajući sve tajniji i sve okrutniji. Nije isključeno da se moralno sprema za tiraniju kao narednu nužnu etapu posle sveopšteg demokratskog rastakanja. Mase rastu, elite se sužavaju. Klub nevidljivo odgaja tirana.

U Rusiji se među elitom odvija nešto drugo. U nečemu liči na Zapad, u nečemu ne. Ne liči po tome što elite Zapada, klub, održavaju istorijski kontinuitet, njihovo degenerisanje je kontinuirano, neprekidno. Svaka etapa je fiksirana, propraćena, oplakana i ismejana, u najmanju ruku opisana, dokumentovana. Sadašnje ruske elite pojavile su se iz ničega, bukvalno su ih našli na smetlištu – to su deca kasne sovjetske bare degenerisanja. Uzdigli su se iz užasa i bezumlja, nagrabili i ne daju. Oni niti progresiraju, niti se degenerišu. Oni slušaju blesasti rok iz 70-tih ili čak šansone. Njihova deca su kopilad bez stila i gesta. U njima nema ničeg ruskog i više gotovo ničeg sovjetskog. Ali nema ni zapadnog (nikad ga nije ni bilo). Oni su uspešan rezultat ustanka elita, oni ne glume da su ološ (iz političke korektnosti), ne pretvaraju se u ološ (iz ravnodušnosti), oni jesu ološ.

Mislećeg segmenta u ruskoj eliti nema niti ga može biti. Uostalom, ni u našem društvu ga uopšte nema. U tome su jednaki oni na vrhu i oni na dnu. U svemu ostalom nisu.

Jedino što nam je preostalo – to je u narodu duboko zapečaćen Dasein. Neotvoren, bez izdanaka Logosa, sve vreme samo potencijalan, i čak svakog dana sve više potencijalan, sve dalji od rođenja, obrnuto sazrevajući. Pa ipak je to vrednost. Hoće li narod uzmoći da se oglasi i izvede prodor ka stihiji uma, ne bih znao da kažem. S jedne strane, trebalo bi. S druge – ništa na to ne ukazuje. Ali intelektualnost u svakom slučaju nije uporediva ni s onim što se dešava u ruskom klubu, ni s onim što se dešava u ruskom getou.

Misao – to je tamo negde.

Sa ruskog prevela Sava ROSIĆ