IZ OTREŽNjENjA U ZABLUDU

Pogoršanje odnosa između Rusije i SAD, čijeg smo vrhunca bili svedoci bukvalno poslednjeg dana 2012, glavno je obeležje protekle godine.

ODNOSI SA SAD Od dolaska na vlast 2000. Vladimir Putin se više puta našao u prilici da bira između pogoršanja odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama i ustupaka i taktičkog popuštanja njima. Takav izazov predstavljali su teroristički napadi u Njujorku od 11. septembra, uništavanje strateške nuklearne podmornice Kursk, kako danas znamo, pogođene američkim torpedom, kao i brojni teroristički napadi u Rusiji, posebno Moskvi, te tragedija u Beslanu, eksplozija na aerodromu Domodedovo i još mnogo toga.

Ali Vladimiru Putinu je svaki put polazilo je za rukom da izbegne pogoršanje odnosa sa američkom političkom elitom. On je za to uvek nalazio opravdanje u nastavku nekakvog procesa dijaloga – da ne ulazimo u to kakav je to dijalog između slabog i jakog. Naime, mi smo, formalno stisnuvši zube, nastavili da nazivamo SAD „partnerom“, „prijateljem“, što se najjasnije – praktično u obliku saradnje, neograničenog zbližavanja i „resetovanja odnosa“ – videlo tokom četvorogodišnje vladavine Dmitrija Medvedeva. Sada je konačno udarena tačka iznad „j“, takva dvojna pozicija budući slabila političko rukovodstvo Rusije.

Sada je ovo pogoršanje odredilo i prioritete, i konačno je jasno da su Sjedinjene Države naš apsolutni neprijatelj, geopolitički protivnik koji ulaže sve moguće napore i koristi sva raspoloživa sredstva kako bi oslabio Rusiju i lišio je suvereniteta i, komadajući je, isključio iz uloge ozbiljnog igrača na svetskoj pozornici. Svi napori američke politike u poslednje dve decenije bili su usmereni ka tom cilju.

Proamerička ruska elita, posebno u doba Jeljcina, insistirala je na liberalnoj doktrini spoljnopolitičkih odnosa sa SAD, zasnovanoj na načelu da „demokratije međusobno ne ratuju“. Kao rezultat toga, Rusiji se tada sugerisalo da odustane od toga da bude nuklearna sila i da se na bilo koji način strateški pozicionira na svetskoj sceni te da u potpunosti prihvati logiku NATO i zapadne globalne alijanse. Pa ipak, čak ni Jeljcin nije bio spreman da prihvati da Rusija u potpunosti odustane od svog suvereniteta.

To dvojstvo je ozbiljno podrivalo pozicije Rusije: s jedne strane, objavljivao se kurs ka liberalizmu a, sa druge, ruska elita nije želela da se liši nuklearnog arsenala. Jer, ako je Rusija „demokratija“, a one ne ratuju jedna s drugom, s kim se to pripremala da se bori? Na tome se zasnivalo stalno sporenje domaće političke elite.

Putin je u nekom trenutku zaustavio proces slabljenja Rusije, ali je liberalni pogled na spoljnu politiku i dalje ostao dovoljno snažan unutar Rusije da bi svaki korak ka snaženju suvereniteta Rusije neutralisao prozapadnim proameričkim nastupima u samoj zemlji.

Na početku 2013. možemo sa sigurnošću reći da je Putin konačno ubrojen među lidere onih  država koje Vašington naziva „osovinom zla“. Njemu nema puta na Zapad. Sve jače se čuju predlozi da i Putina treba staviti na Spisak Magnickog* – zapretiti mu zabranom ulaska u SAD. A to bi takoreći bio poklon, pošto bi posle toga Rusija mogla, ne osvrćući se na zabranu ulaska svojih činovnika u SAD, spokojno da gradi svoju spoljnopolitičku doktrinu. Ne potpadajući pod uticaj himera „resetovanja odnosa“ i nekakvih izjava zapadnih političara o tome kako smo prijatelji i partneri, Rusija bi trebalo da gradi samostalan evroazijski civilizacijski areal, u kome će one države koje su Amerikanci već uključili u „osovinu zla“ postati naši neposredni strateški saveznici.

U ovoj situaciji mi možemo, ne obraćajući pažnju na lavež iz Stejt Departmenta ili američkog Kongresa, jasno odrediti naše stvarne strateške interese, svesni ko su i gde su naši saveznici, a ko i gde naši protivnici te početi sa izgradnjom evroazijske, kontinentalne, civilizacijske sile, pripremajući se za ozbiljnu konfrontaciju sa konačno do kraja razotkrivenim Zapadom na čelu sa SAD, razmahanim i ubeđenim da mu je sve dozvoljeno.

Do sada liberalna elita unutar Rusije mogla je dezavuisati svako nastojanje Putina da izgradi suverenu politiku, pozivajući se na to da se kod nas odvija „resetovanje odnosa“ i da smo prijatelji sa SAD, te da Zapad stoga ne treba ljutiti ostvarivanjem svojih interesa. Danas te dvojnosti više nema. Ni najokoreliji liberali više ne veruju da Rusija može imati ikakve zajedničke strateške interese sa SAD. I to je glavno obeležje 2012. godine.

GODINA 2013 Šta možemo očekivati od 2013? Naravno, Rusija ulazi u period pretnji vezanih za pogoršanje odnosa sa Zapadom, posebno SAD. Dakle, sve tendencije nastale ranije razvijaće se i dalje. Biće završen sistem evropske protivraketne odbrane, razrešiće se situacija u Siriji, doći će do pogoršanja odnosa SAD i Irana, što će se na Rusiju odraziti eskalacijom terorističkih aktivnosti na Kavkazu, a opšti pritisak na Rusiju biće uvećan.

Uopšte uzev, aktivnost islamista na Bliskom istoku i u arapskom svetu neposredno je povezana sa pretnjama Rusiji. Činjenica je da su islamisti i terorističke mreže u većoj ili manjoj meri američki proizvod, te da služe interesima američke spoljne politike, budući element kontrolisanog haosa pomoću koga SAD lišavaju suvereniteta čitave države i prekrajaju Bliski istok u skladu sa planom stvaranja „Velikog Bliskog Istoka“. No krajnji cilj je ipak Rusija. Talas islamističkih terorističkih aktivnosti kreće se u našem pravcu. Uskoro stići i na severni Kavkaz. Svake godine taj proces je sve snažniji i bliži se svom vrhuncu, čemu ćemo prisustvovati ove godine.

Usvajanje Spiska Magnickog stavilo je tačku na jednostrane ustupke Rusije. Nikakvog „resetovanja odnosa“ više nema, niti ga je bilo, niti je na vidiku, a odnosi će se kvariti – što Rusiji ide u korist jer uklanja čitav niz dvojnosti koje vezuju ruke našem političkom rukovodstvu i sprečavaju ga da deluje odlučnije i radikalnije. Stoga sadašnje skidanje maski američkog političkog rukovodstva i Medvedevljevog prijatelja Obame ide na ruku nama.

Ove godine SAD i njihovi saveznici će dodatno zaoštriti odnos sa Rusijom i pojačati pritisak na nju. A to će izazvati političku i društvenu mobilizaciju u samoj Rusiji. Odgovor će biti rastući antiamerikanizam i konačno uklanjanje liberala iz političkog rukovodstva Rusije, kao i prelazak na „mobilizacioni kolosek“, neophodan za potpunu modernizaciju, koje bez mobilizacije nema. Takva mobilizacija dosad je zaustavljana bajkama o zbližavanju sa SAD, o „uklanjanju protivrečnosti“, što se pokazalo mitom, samo odlažući neizbežno zaoštravanje koje će se završiti sukobom – možda već u ovoj godini.

Ali da li je Rusija spremna na takvo pogoršanje? Putin se punih dvanaest godina pripremao za sukob sa Sjedinjenim Državama. On ga je na sve načine izbegavao, čak i u vrlo složenim situacijama terorističkih napada, poput onih u Njujorku, Moskvi i Beslanu ili potapanja podmornice Kursk, ne želeći direktan sukob iako je bilo jasno da iza svih tih događaja stoje SAD.

Danas se Rusija u celini uglavnom pribrala, a tehnološki i vojno obavila je pripreme, mobilisala ekonomske resurse, tako da je manje-više spremna na žestoki otpor agresiji. I ovde društvo treba da se mobiliše i podrži napore za suprotstavljanje američkoj ekspanziji iz poslednjih dvanaest godina. U manjoj meri četiri godine vladavine Medvedeva su u ovoj oblasti vratile Rusiju unazad, no opšti trend bio je antiamerički, mobilizatorski, te je najvažnije pažljivo i usredsređeno ne propustiti momenat udara, biti pripremljen na njega i odgovoriti na pravi način.

EVROPA Kao posebno pitanje valja razmotriti odnose sa Evropom. Evropa u 2013. treba da se odluči je li suveren nezavisan geopolitički subjekat, u kom slučaju se mora izvući iz američkog zagrljaja, ili je rešena da postane moneta za potkusurivanje u sukobu SAD i Rusije, od čega će njena privreda dodatno nastradati. Ona bi tada konačno propala, evro bi nestao, a Evropska unija se raspala. No to su troškovi koje su Amerikanci unapred uračunali kada su Evropu uključili u sanitarni kordon pomoću koga Rusiji destabilizuju pogranične teritorije, slabeći je preko svojih evropskih saveznika.

Ako Evropa postane istinski samostalan subjekat, dakle Evropa za Evropljane, a ne poslušan instrument za ostvarivanje američkih interesa, situacija će se poboljšati, uključujući i u privredi. A svako zbližavanje s Rusijom ubrzo će uroditi znatnom ekonomskom i političkom korišću.

ISTOK Za Rusiju će ova oblast sveta biti prioritet u narednim godinama. Kina je naš prirodni saveznik u izgradnji multipolarnog sveta. Isto važi i za Indiju. Ove dve države strateški su partneri i saveznici u borbi protiv američke vladavine svetom, uz čiju pomoć Rusija može prekrojiti jednopolarnu kartu sveta u multipolarnu, sa nekoliko civilizacijskih areala. Takav svet biće svakako pravedniji i samo u njemu leži prihvatljiva budućnost. Time bi došao kraj američkoj jednopolarnoj dominaciji svetom.

Pri stvaranju tog multipolarnog sveta, Rusija će morati da razvija, gradi i jača Evroazijski savez kao buduću osnovu evroazijskog civilizacijskog areala. Bez integracionih napora, stvaranja strateškog evroazijskog bloka koji bi u sebe uključio postsovjetske države, kao i neke koje nisu bile deo Sovjetskog Saveza, ali jesu bile u sovjetskom bloku – ne isključujući ni strateški savez sa Iranom i Indijom – Rusija se neće moći u potpunosti odupreti agresiji koalicije snaga predvođenih SAD. Ovaj strateški savez, zasnovan na evroazijskom savezu, neophodan je za opstanak Rusije kao velikog evroazijskog prostranstva.

SUDBINA SND Na prostoru Saveza nezavisnih država sada postoji opasna situacija jer se u nekoliko zemalja u njegovom sastavu ne gleda ovako na neophodnost evroazijske integracije, i često sarađuje sa SAD. Očito je da svaka članica SND koja se uključuje u američke igre ubrzo prestaje postojati kao celovita država, upada u beskonačni ekonomski i socijalni haos i suočava s teritorijalnim problemima, privrednim padom, unutrašnjim razaranjem i degradacijom. Izbor američkog vektora je izbor smrti, puta u propast, pokazujući se sve više pogubnim. Na brojnim primerima politički lideri tih zemalja uviđaju da im samo ujedinjenje strateškog prostranstva ostavlja kakvu-takvu priliku za opstanak, očuvanje suvereniteta i civilizacijske samobitnosti naroda i država koji su nekada spadali u kulturnu zonu sovjetskog bloka.

Stoga SND treba u celini da uđe u sastav Evroazijskog saveza, bez koga niko neće imati prilike da se spase i opstane. Prethodne godine su to dovoljno potvrdile. Izbor je samo jedan: ujedinjenje, zbližavanje i opšta mobilizacija resursa u cilju suprotstavljanja uništavajućim američkim globalizacionim nasrtajima.

DVE VRSTE IMPERIJE To što je Rusija bila i ostala imperija u ruskom društvu sve češće postaje predmet rasprave. Termini „imperija“ i „imperijalan“ u velikom broju slučajeva koriste se u negativnom smislu. Posledica toga je i terminološka zbrka nastala kao posledica postojanja dva tipa imperija – kopnene i pomorske, sa suprotnim prilazima prema prisajedinjenim teritorijama. Za kopnenu imperiju, kakva je Rusija, ustanovljivanje krajina je prirodan proces koji se proteže tokom cele istorije. Rusija je rasla preko krajina, time jačajući svoj položaj u svetu i uticaj na evroazijskom kontinentu. Ona je uvek izgrađivala krajine i razvijala ih, razvijajući i njihove narode, njihove društvene strukture i industrijske i kulturne potencijale. To je proces uzajamnog obogaćivanja, sasvim suprotan imperijalnom pomorskom kolonijalizmu, koji samo iskorišćava prirodna bogatstva svojih kolonija.

Pomorska imperija je potrošačka, grabljiva. Kopnena je imperija pravde i izgradnje. Stoga se u našem slučaju radi o uzajamnom procesu obogaćivanja, uz čuvanje tradicije i tradicionalnih društvenih odnosa naroda koji pripadaju evroazijskoj imperiji. To se opet razlikuje od kolonizatorskih civilizacijskih nastojanja Zapada, koji nasilno preoblikuje sve narode, države i prostranstva koji dospeju u njegovu zonu uticaja. Stoga su očuvanje i razvoj mogući jedino u okviru kopnene Evroazijske imperije. Okretanje pomorskoj imperiji Zapada na čelu sa SAD donosi uništenje identiteta, preoblikovanje u civilizacijskom loncu za topljenje Zapada, degradaciju, raspad, izrođavanje i propast.

RUSKI NAROD Jedan od glavnih problema naše zemlje i ostalog postsovjetskog prostora je sudbina Ruskog naroda. Ima ih čak koji misle da će u konačnom ishodu Ruski narod postati manjina u sopstvenoj zemlji.

Potrebno je shvatiti da Rusi nisu poreklo i krv, već kulturno-civilizacijski tip. Njih čini zajednička kultura, jezik, zajednička istorija, zajednički ciljevi i pogledi na budućnost množine naroda i etničkih skupina. Rusom se može postati i rusifikacijom. Ne može se postati Velikorus; tako se treba roditi, kao što se treba roditi i kao Malorus, Tadžik ili Kirgiz; to su sve oznake porekla, krvi. Ali Rus kao kulturno-civilizacijski tip uključuje u sebe Velikoruse, koji su u većini, koji preovlađuju, ali i druge narode – Maloruse ili Beloruse. Među njima su i asimilovani Tadžici, Uzbeci, koji su se ulili u kulturno-civilizacijsko prostranstvo velikog Ruskog naroda, primili njegove društvene i kulturne modele i koji smatraju sebe delom tog velikog ruskog prostranstva. I svi oni i jesu veliki Ruski narod koji živi zarad svoje stalne ekspanzije – kulturne i civilizacijske – i stalnog uključivanja u sebe novih prostranstva, naroda, država, teritorija, etnosa, opština itd.

Taj rast putem novih naroda i jeste osnova postojanja života velikog Ruskog naroda. Bez tog prirasta Ruski narod stagnira, zamire, počinje da se rasipa i opada. Samo takvim stalnim prirastom on raste, živi i razvija se. A onom koji ne želi da primi ruske kulturno-civilizacijske normative, niti da se integriše, asimiluje a na kraju i rusifikuje, bolje je da ostane u svojoj prirodnoj etničkoj sredini i tradicionalnom okruženju, jer je samo tako moguće sačuvati svoj identitet.

________

* Zakon Magnickog ili Spisak Magnickog, pravni dokument koji je američki predsednik Barak Obama potpisao 14. decembra 2012, a kojim se zabranjuje ulazak u SAD šezdesetorici činovnika Ruske Federacije, učesnika u hapšenju, isleđivanju i držanju u zatvoru Sergeja Magnickog – prema ruskim izvorima knjigovođe i revizora kompanije Firestone Duncan u Moskvi, a prema zapadnim advokata, stručnjaka za građansko pravo i revizora te iste kompanije – koji je pod sumnjivim okolnostima umro u zatvoru 2009. Zakon takođe nalaže i zaplenu imovine osoba navedenih na spisku.

Rusija je istog dana, 14. decembra 2012, odgovorila usvajanjem Spiska Jakovljeva, zakona nazvanom po Dimi Jakovljevu, dvogodišnjaku koga su njegovi usvojeni roditelji 2008. ostavili u kolima na velikoj vrućini zbog čega se ugušio, a kojim se zabranjuje davanje siročića iz Rusije na usvajanje u Ameriku.

Pozadina čitavog slučaja Magnicki nije jasna, ali je on dobio veliki publicitet na Zapadu, dok je Evropski parlament još 2010. preporučio sankcije protiv osoba na istoimenom spisku. No, iako je povod za Zakon moguća upletenost navedenih 60 osoba, sudija, islednika i načelnika policije u nasilnu smrt Magnickog, njegovo primena tumačenjem se proširuje na sve osobe koje krše ljudska prava. U svetlu te činjenice, kao i one da se 24. decembra prošle godine na sajtu Bele Kuće pojavila peticija za stavljanje i ruskog predsednika Vladimira Putina na taj Spisak, kao i još jedna – da se na njega stave i svi poslanici Ruske Dume koji su glasali za Zakon Jakovljeva – jasno je da se radi o dubljem sukobu, za sada ograničenom na legalističko prepucavanje.

Osamnaestog januara Ministarstvo inostranih poslova Rusije potvrdilo je da postoji i Spisak Guantanamo, na kojem se nalaze imena 60 osoba odgovornih za narušavanje prava građana Ruske Federacije. Među njima su saradnici bivšeg američkog predsednika Buša mlađeg, kao i islednici i sudije umešani u slučajeve kršenja tih prava, to jest onih koji su usvojitelja Dime Jakovljeva oslobodili svake odgovornosti za dečakovu smrt.

Valerij Korovin, rođen 1977. u Vladivostoku, direktor je Centra za geopolitičku ekspertizu u Moskvi, savetodavnog tela Državne Dume Ruske Federacije za pitanja nacionalne bezbednosti. Saradnik je Centra evroazijskih geopolitičkih inicijativa Aleksandra Dugina, a radio je u Institutu specijalnih metastrateških istraživanja analitičke grupe ARIES. Kao novinar sarađuje sa brojnim ruskim novinama i časopisima. Pripremao je materijal za TV programe, među kojima i one koje vodi Mihail Leontjev, a i sam je voditelj nekih. Objavio je i nekoliko knjiga.

Napomene: Sa sajta Ruska narodna linija preuzeli i preveli Nikola Živković i Uredništvo Srpskog Lista, koje je tekst usto priredilo.