С времена на време, ствари се морају називати правим именом. Неодређеност и полуистина стварају лавиринте двосмислености, који, пак, стварају вртлоге и бурне токове у којима се истина распршује, раствара. Крећући се за сплетом околности, речи и говор се неповратно уназађују. На крају крајева, нико више никоме не верује и све завршава у распаду.

И ми смо близу ове тачке, па се морамо охрабрити и разјаснити све како јесте. Подривање Кримског моста је граница. Даље или истина - колико год била сурова - и тежак пут ка спасењу и Победи. Или ... и то погодите сâми, не желим никога да уплашим - мислим да смо сви довољно свесни озбиљности ситуације у којој се налазимо.

Постоји међународно право и постоји геополитика. Међународно право описује како ствари изгледају. Геополитика – како све јесте. Увек постоји јаз између «бити» и «изгледати»

Са геополитичке тачке гледишта, Русија је 1991. године претрпела колосалан пораз у бици  Копна против мора. Ми смо се предали, подигли белу заставу и дали јој име Јељцин (Јељцинов центар је иста ствар, споменик поразу и издаји). И штавише, прихватили смо «истину» непријатеља – његов систем вредности, његове норме, његова правила, парламентаризам, либералну демократију, идеологију индивидуализма, хедонизам и комфор, тржиште.

Тако се појавила Руска Федерација. И, као вазал Запада, Москва је била принуђена да призна независност својих некадашњих територија – Република. Оне су независност добиле од нас и аутоматски пале у зависност од њих. Где престаје Земља, почиње Море. То је закон. Три балтичке територије су одмах укључене у НАТО. Остали су стали у ред.

На нивоу међународног права, то се огледало у признавању независности некадашњих делова Велике Русије од стране Руске Федерације. Али ово је био само одраз геополитичких реалија. Земља је изгубила и била је принуђена да призна вољу победника (Море). Били смо принуђени да признамо независност земаља ЗНД. У геополитици је као у зони. То је оно што мислим под «принуђена»

И даље смо бивали «принуђени» - да одустанемо од Чеченије, да одустанемо од Северног Кавказа, да одустанемо од Поволжја, а онда да се одрекнемо Урала, Сибира и Далеког истока. „Узмите суверенитет колико желите“, о овоме. «Узимајте суверенитета, колико желите» - толико о томе.

На сâмом крају 1993. године, тај исти Јељцин се одједном тргнуо и  одлучио да више не буде «принуђен» . Почео је Први чеченски рат. Језиво, срамно, монструозно. Али... То је био и први знак да у Русији постоји нешто, што се опире томе, да је Море потпуно окупира.  Либерали су били на страни сепаратиста. Наши реформатори су себе сматрали колонијалном администрацијом, гаулајтерима региона, потчињених током геополитичког рата. Руска Федерација је замишљена као колонијални ентитет са минималним суверенитетом. И овај суверенитет је требало да буде све мањи.

Постсовјетски и, по плановима западних стратега, поструски простор, требало је да постепено пређу под потпуну контролу НАТО пакта, а томе је, на све могуће начине, требало да допринесе пета колона либерала, која је тада владала у Москви. Сви могући начини су укључивали и саботажу Првог чеченског рата. Врхунац је био Хасавјуртски мир и консолидација олигарха око Јељцина, који је остао без поверења народа и без способности да спроводи власт (седам банкара је владало). Генерал Лебед је први пример високог руског војногзваничника који је издао своју државу и отишао да служи непријатељу.

Овако је некако и стигао крај деведесетих, када су вахабије, под контролом Запада, напале Москву и Дагестан, уз примену директног тероризма  (бомбардање кућа, саботаже, рације). Русија је «принуђена» на даљи распад. Ситуација је постала критична. Као и сада. Данас је  критична. Чак и више него тада.

Тада је почело Путиново доба. Био је то радикалан заокрет. Пре свега у геополитици. Копно  је одбило да се распадне и почело је очајнички да се бори за обнову суверенитета. Тада је био Други чеченски рат. Веома тешко, али победоносно. Тада је зацртан феномен Кадирова, који је сила. То је била снага Копна, Евроазије, Хартланда, која се одбранила од налета Мора.

Путин је кренуо путем геополитичке освете. И у томе је његова мисија. Путин је Евроазија која се враћа својој субјективности. И ништа више. Све остало је не-Путин.

Али, на нивоу међународног права, Русија, која више није на коленима, већ је била притиснута у оквире признавања независности земаља ЗНД. А, овај облик «принуде» је дошао од геополитичког потенцијала НАТО пакта.

У свом говору у Минхену 2007. године, Путин је на теоријском нивоу довео у питање ово стање у геополитичком односу снага. Русија је 2008. године у Јужној Осетији и Абхазији и практично оспорила постсовјетски статус кво. Односно, јачање нашег геополитичког суверенитета довело је до тога да смо одлучили да променимо постсовјетске границе. У игру је ушла геополитика, која је потиснула међународно право.

Уследио је Мајдан, поновно уједињење са Кримом и устанак у Донбасу. Мајдан је био нападачки гест Мора, а Крим и Донбас су постали одговор Копна. Поново је међународно право престројено испод геополитике. Како год ми то објашњавали.

У међународном праву постоји двосмислена клаузула о приоритету територијалног интегритета националних држава и истовременом праву народа на самоопредељење. У пракси, сваки пут се решава управо геополитичком силом и односом снага између Копна и Мора. Копно инсистира - Јужна Осетија и Абхазија су независне, а Крим, данас и ДНР, ЛНР, Херсон и Запорожје су наши. Море инсистира да Југославије нема, али је Косово «независно». Само сила. Само геополитика. А, међународно право служи постфактум, на основу онога што је настало геополитичком праксом. Геополитика је гола истина, а међународно право је надградња над њом, одежда, урамљивање.

Сада СВО. Покренута је зато што је Копно одлучило да учини још један корак и поврати своју позицију у односу снага. Понашање Москве у доба Путина, а сâмим тим и током обнове геополитичког суверенитета земље, није много одговарало међународном праву, које је фиксирало постојање националних држава на постсовјетском простору. Разлика је била у томе што је Русија под Јељцином била полуколонијална, док је под Путином кренула путем истинске независности.

Јељцин центар, ипак, и даље постоји, као што, и даље, од стране Москве, постоји формално признање Украјине као «националне државе». У сâмој Русији и даље постоје и либерални реформатори – као континуитет, чак и као компромис између издаје и лојалности.

Ова двојност је довела до 2014. године. Заустављање нашег кретања на Исток, на Украјину и покушај да се задовољимо Кримом - била је грешка. Сада је то свима очигледно. Зашто и даље растакати о  «лукавом плану». Није га било. Али, управо је веза са Јељцин центром, везаност за деведесете, за Запад, за глобализам и за Море, заслужна за ову кобну грешку. Вратили смо се тамо, само на много лошијој почетној позицији. То је могло да се оповргне само у првој фази СВО, да је довела до жељених резултата. Али, није.

Са геополитичке тачке гледишта, Русија не може да дозволи нити сâмо постојање Украјине као одскочне даске за атлантистичке терористичке организације, за Море, за Запад. То су добро разумели сви геополитичари – од сâмог оснивача ове дисциплине Макиндера, бившег комесара Антанте за Украјину до Збигњева Бжежинског и до наших евроазијаца и савремене руске геополитичке школе. Русија је субјект, Империја, независна геополитичка сила, само са Украјином (или, најмање са Новорусијом). Ово је закон. Макиндер и Бжежински су из тога извели закључак: Запад мора на сваки начин и по сваку цену да одвуче Украјину од Русије. Руски геополитичари су дошли до управо супротног – Украјина и Русија, као и друге области Велике Русије, постсовјетског простора, треба да буду или заједно (са Русијом) или барем да буду неутралне. Непријатељство и директна контрола Мора над њима - су искључени. И, никакво међународно право ту није препрека. Ако смо ми заиста Русија, онда анти-Русија дуж наших граница не би смела да постоји.

Другим речима: Беловешки споразуми као потпис испод нашег губитка постоје само до тренутка док је Русија под влашћу Запада, слаба и суштински окупирана, предвођена колонијалном елитом. Ако је Русија заиста суверена, онда је она једина и треба да буде истински суверена на целом постсовјетском простору. А сви остали нису. Или са нама или не.

СВО – томе служи. И само томе. А, након што је почела, дипломатија, економија, међународни уговори – све то више није важно. Само геополитика. Само Победа - на свим нивоима и на свим фронтовима.

СВО је први истински масовни израз воље Русије да преиспита геополитичке резултате Хладног рата. То значи да је Русија одлучила – већ је одлучила, говоримо о блиској прошлости и садашњости, а не само будућности – да промени униполарни светски поредак и ушла је у директан сукоб са цивилизацијом Мора, њеним англо-саксонско језгром. За Москву је ово битка до смрти – не само као претпоставка да постане субјект, империја. За нас је дакле, све или ништа. Море, чак и ако изгуби целу Украјину, неће много трпети. Запад ће и даље имати много начина да покуша да гуши санкцијама, трговинским ограничењима, технолошком глађу.

Али, за нас, слабост СВО је једноставно смртно опасна. Нико не може, а и не треба, да објашњава да смо били принуђени да то започнемо и да смо се руководили искључиво хуманитарним разлозима. То је реторика. Замахнули смо на прави, пуноправни, истински, цивилизацијски суверенитет. И зарад тога смо све ставили на коцку.

То је оно што треба разумети. Русија је одлучила да промени светски поредак. И сада се читаво друштво мора убрзано престројавати на нови евроазијски, родољубиви пут.

Ово се првенствено односи на безбедносни сектор, где су се многи проблеми очигледно накупили током полуколонијалне ере. Делимично, оданде долазии и директна саботажа – вешто напредовање на кључне позиције оних фигура, које очигледно не излазе на крај са свим овим, маргинализација достојних и јаких, свесно урањање у безброј техничких детаља, и на крају, директна корупција – коју је, заправо, озаконио капитализам и доба «Јељцин центра». То видимо у понашању сектора Војних набавки, током делимичне мобилизације. И свуда.

Главни проблем данас је у нашем безбедносном потенцијалу. Али, корени тога су у друштву, у одсуству идеологије, у раскалашном комформизму, у стварности, која нам је наметнута после нашег пораза и капитулације деведесетих. Убирамо плодове парадигме менталне окупације Русије.

Путин је већ дао знак да се с тим прекине, али коме га је дао? Ако то и нису неки директни агенти страног утицаја, онда су производи ове дугогодишње саботаже – размажени, корумпирани, цинични, а често и просто неспособни и умно недорасли представници елита, која се развила црних деведесетих (али су у бризи за себе, међутим, прилично вешти). То су бојари нашег Смутног доба, спремни да служе и Шујском и Лажном Дмитрију, и директно Пољацима, па чак и Швеђанима. И, то срање је позвано да Русији обезбеди победу у најтежем суочавању са монструозним, одлучним, технички опремљеним и манијакалним непријатељем, који је убеђен да је у праву… Овде се свакако не ради о Украјинцима, зомбираним жртвама из редова источних Словена, о нашој браћи. Овде је реч о Западу, о цивилизацији Мора, о плановима глобалистичких елита да свет претворе у тријумф цивилизације сатане. И, они су одлучни да то учине. Погледајте шта је модерна западњачка родна, постхуманистичка култура и филозофија постала – то је директно скандирање паклу.

У сâмој Русији је дошао тренутак за радикалне, брзе промене, без одлагања.

Тренутак када из срца дођу речи «Браћо и сестре», а не «драги Руси».  «Све за фронт и све за победу», а не јадно брбљање чиновника који покушавају да уједине неспојиво – свети рат целог народа не на живот, већ на смрт и норме међународног права, које нико не поштује.

Да бисмо напредовали на фронтовима, морамо се унутра одлучно борити. Доба полумера и компромиса је готово. Наша борба има све шансе да овогог пута буде последња.