Идеократија: анагогичан тоталитаризам

 Важну улогу у евроазијској филозофији има концепција идеократске државе, идеократије. Заснована је на представи о држави и друштву као о реалности која треба да створи важну духовну и историјску мисију. Та теорија је названа „идеократија“, „владавина идеје“, „владавина идеала“. Такав прилаз проистиче из општије представе евроазијаца о смислу људског постојања, о високој мисији колектива, народа, сваке заједнице. Људски чинилац су евроазијци сматрали за прелазни ступањ, за полазну тачку у самосавлађивању, што значи да су и читав антрополошки проблем видели као задатак, а не датост. Таква представа је у основним цртама била својствена свим духовним и верским традицијама. У савременој филозофији и у сасвим другом контексту се са сличном перспективом срећемо код Ничеа и Маркса. Православни евроазијци су сасвим могли поновити чувену Ничеову дефиницију: „Човек је нешто што треба савладати“. Али сасвим у духу руској филозофији заједничке тежње да се не говори о појединцу него о општој целовитој заједници, да се антрополошка проблематика преноси на колектив, евроазијци су трагом Трубецког из таквог прилаза изводили императив свеопштег самосавладавања. Оличење таквог колективног самосавладавања, самоуздизања, преображаја и прочишћења ради остваривања највише мисије је по њима идеократија, уздигнута у социјалну државну норму. Италијански традиционалистички филозоф Јулијус Евола је сличан модел друштвено-политичког уређења назвао „анагогични тоталитаризам“, то јест поредак у коме се биће сваког појединачног човека принудно увлачи у спирално кретањ општег духовног уздизања, оплемењивања, сакрализације. Трубецки сматра да проблем идеократије, њеног прихватања или одбацивања, није ствар личног избора. То је општеобавезни императив историјског колектива који је самом чињеницом свога постојања дужан да изврши сложен и одговоран задатак који му је уручио предвременски Промисао. У идеократији је главни задатак да се друштвене и државне институције заснивају на идеалистичким принципима, да се етика и естетика поставе изнад прагматизма и побуда удобности, богаћења, безбедности, да се озакони превага херојског типа над лихварским типом (у терминологији Вернера Зомбрата). Евроазијци су препознали одређене црте идеократског карактера у појавама као што су европске подврсте фашизма и совјетског бољшевизма. Парадоксално, али они су тоталитарни карактер тих режима видели пре као добробит, него као зло. Једино што су доводили у сумњу (и по томе су се радикално разликовали од комуниста и фашиста) анагогичан карактер тих социјално-политичких облика. У тим покретима је сакрални, духовни идеал био замењен или вулгарним економизмом или неодговорном и безизлазном расном теоријом. Права идеократија за Евроазију би, по мишљењу Трубецког, морала бити само у виду неовизантијског, неоимперијалног модела просветљеног спасилачким зрацима истинског хрушћанства, то јест Православља. Само то би тоталитарним режимима могло обезбедити сакралну инвеституру, тајанствени благослов Града Невидљиве Светлости. Али та православна евроазијска идеократија није по Трубецком претпостављала верску искључивост, агресивно мисионарство, насилну хришћанизацију. Евроазијци су православну идеократску империју будућности замишљали као основу и пол општег планетарног устанка разних култура, народа и традиција против једнодимензионе хегемоније утилитарног буржоаског колонизаторског империјалистичког Запада. У перспелтиви би се могао предложити читав скуп идеократских друштава и култура укорењених у историји разних држава и народа. Међутим, заједнички би морао бити само главни принцип – одбацивање западне антиидеократске формуле и представа о високом идеалном задатку сваке људске заједнице као јединствене целине захваћене страсним импулсом остваривања своје духовне мисије. Авај, није дошло до очекиваног преображаја бољшевизма у идеократију евроазијског типа и остварила су се најзабрињавајућа предвиђања евроазијаца да је незавршена и сама по себи противречна бољшевичка револуција без обраћања највишим духовним вредностима унапред осуђена на изрођавање, пад, изопачавање у оно прагматично, утилитарно, беживотно буржоаско уређење које се одавно учврстило на романо-германском Западу. Ипак високи идеали идеократије, евроазијске концепције „анагогичног тоталитаризма“ остају зачуђујуће актуелни и данас, придајући смисао и циљ борби оних који одбијају да човека и човечанство виде као механички конгломерат егоистичких машина потрошње и насладе и који сматрају да свако од нас и сви ми заједно имамо највиши задатак, духовни садржај, идеалну мисију.