Милорад Додик и његов значај за Србију и Русију

На нашем порталу преносимо текст Александра Дугина, руског филозофа, политиколога и социолога, професора и водитеља Одсјека за социологију за међународне односе Факултета за социологију универзитета "Lomonosov Moscow State University" и челника Међународног евроазијског покрета, о значају предсједника Додика за Србију и Русију.

Текст је у изворном облику објављен ја сајту: http://evrazia.org, на Руском језику.

Александар Дугин: Српска обзорја Руског пролећа – Милорад Додик и његов значај за Србију и Русију

Народ јунака и његова трагедија

Одавно ништа нисмо чули о Србији. Али Србија је наш бол. Одважна непоколебљива православна земља. Зачаран до смрти, огољен мукама и поносу словенски народ који није обарао главу ни пред отоманским господарима, ни пред америчким Новим свјетским поретком. За нас је примјер и у нечему прекор. Срби су једини народ који истински воли Русе. И све памти, и све прашта.

Историја Срба – то је историја величанствености и трагедије. Косово поље је за Србе симбол краја Трећег Рима, српског Рима. Јер се у извјесном тренутку у XV веку чинило да ће управо српски владари преузети на себе мисију Византијске империје на заласку. Али другачија искушења задесила су велики народ. Срби су столећима били принуђени да се за своју православну самосвојност боре у ропству. И учинили су то – по цијену невјероватних страдања, читавих океана проливене словенске крви, мучеништвом и одважношћу.

Крајем ХХ века поново се на Србе обрушио нови бич – Запад. Зарад Новог свјетског поретка Југославија је раскомадана и растргнута. Тако су Вашингтон и Европска унија давали знак шта у случају непокорности чека другу словенску православну државу – Русију – ако покуша да преузме насљедство Трећег Рима. И Срби су примили тај удар на себе. Чекали су помоћ од Москве. Тог пута помоћ није стигла. И платили су – поново, по ко зна који пут у историји – пуну цијену за своју вјеру, своју постојаност и своју слободу. Југославија се урушила. Српски народ је постао подијељени народ. Побједници нису просто казнили Србе, они су их понизили. Њихове вође доспјеле су иза решетака. Њихови јунаци цинично су ухваћени и осуђени. Њихове земље сурово су отргнуте и бачене под ноге ситним завидљивцима и непријатељима. И све то уз прећутни пристанак Москве, која се од 1990-их година обрела у сличном положају, али – за разлику од Србије – није у потпуности изгубила потенцијал моћи. Испоставило се да је Русија исувише велика за то.

Срби су покушавали да пружају отпор у било којим условима и послије бомбардовања Београда од стране авијације НАТО-а. И послије отимања Косова. Ишли су до краја. Али, најзад је њихова воља била поткопана. На чело земље дошли су лидери који су клонули, сматрајући да је даљи отпор бесмислен.

Управо зато у посљедње време и не чујемо ништа из Србије. Јер нас је срамота. Србе – због себе, Русе – због себе. Срби су прекинули отпор. Ми их нисмо подржали. И ако имамо савјести, тешко нам је да једни друге погледамо у очи. Обарамо поглед у под. Милошевић је убијен. Шешељ је у затвору. Караџић – исто тамо. А посљедње политичке странке вјерне српској идеји, Трећем српском Риму, на посљедњим изборима нису успјеле чак ни да уђу у скупштину. Готово?

Милорад Додик: личност дубинске Србије

Није готово. Они који познају историју великог српског народа схватају да са њим никада неће бити „готово". Он прима страшне ударце судбине, али сваки пут поново устаје. Срби су и у томе слични нама. Ми стижемо до посљедње црте, чак залазимо иза ње, али се потом опет враћамо у историјски битак – послије пораза, револуција, смутних времена. Тако дишу словенске груди – удах/издах. На издаху уздрхти свет.

Срби су живи, али тај историјски живот више не тече у самој Србији као држави, већ у дубинској Србији, у исконској Србији, у „тајној Србији", у оној „огњеној Србији", Светој невјести, о којој је дирљиво писао српски пјесник и сликар Милић од Мачве. Истинска Србија сада зри у Косовској Митровици, у Републици Српској. И управо одатле – из дубине светог народа – треба да стигне препород, враћање Срба у историју.

У Републици Српској су 12. октобра избори. Највјероватније ће опет побиједити садашњи предсједник Републике Српске – изузетно популарни Милорад Додик. Додик је опрезан и танан политичар. Али читав његов животни пут био је везан за једно: за борбу за очување јединства српског народа и за одбрану Срба у Републици Српској, која се супротно вољи њеног становништва обрела у саставу БиХ. Упоредо с депортацијом Срба из Српске Крајине, предате Хрватској, с откидањем Косова, то потчињавање огромног српског мноштва њима ненаклоњеним муслиманима-Бошњацима (уз подршку хрватског становништва БиХ) било је један од елемената садистичког кажњавања Срба за њихово слободољубље и непокорност Западу. Притом је Додик у борби за српски народ кренуо својим сопственим путем. Пристао је на неке захтјеве Запада, ограничивши српски национализам, али само зато да би усредсредио снагу, изградио Републику Српску и створио дјелотворну инфраструктуру, неопходну за коначно стицање независности.

Циљ свих Срба је успостављање јединства. И најозбиљнији покретач тог процеса је управо Бањалука, престоница Републике Српске. Та политичка творевина је јединствена: успјела је да одбрани своју независност од бошњачког национализма Сарајева, подржаног од Запада; да сачува српску социјалну структуру, културу, школство, управу, вјеру. Притом Република Српска у вријеме Милорада Додика није ишла путем саме Србије, која посљедњих година све више (макар и принудно) игра како Запад свира. Управо је у Републици Српској сачувано критично етносоцијално језгро правих Срба, несломљених, неклонулих, који нису издали своју вјеру, себе саме. Управо зато управо тамо, као и у Косовској Митровици, Срби и даље ватрено воле Русију, вјерују у њу и у себе саме (јер је „Срба и Руса двеста милиона", што зна сваки истински Србин). Те зато, ако ускоро поново чујемо нешто о Србији, биће то управо из Бањалуке, из Републике Српске, од Милорада Додика.

И управо зато избори 12. октобра изазивају такав немир на Западу. Други предсједнички мандат најјачег српског политичара може да постане прекретница. Његова популарност знатно је порасла, његова снага ојачала. Он чека изборе како би почео да дјелује. И наравно да Запад на то неће гледати доброћудно. И он се спрема, и све НВО, у првом реду мреже Џорџа Сороша, главног спонзора „обојених атлантистичких револуција", доведене су у пуну бојеву готовост. Али ни родољубиве снаге не дријемају. По једној верзији, у Бањалуци су виђене неке препознатљиве личности из редова кримских „љубазних људи", представника истих оних „двеста милиона – Срба и Руса".

Наша противофанзива на Балкану

Шта можемо да очекујемо од Милорада Додика? Много тога. Тешко је вјеродостојно рећи да ли су те теме разматране на његовом недавном састанку са предсједником Владимиром Путином или не. У цјелини пак геополитика ионако указује на план дјеловања. У садашњој заоштреној фази сучељавања руско-православног пола са Западом, и поготово у свјетлу украјинске драме и очајничке битке за Новорусију, било би логично извести узвратни удар на Балкану. Република Српска зазима средишње мјесто у стратешкој архитектури Балкана. Ако почне тамо, покренуће се сви процеси у региону.

Прво што се може очекивати: одржавање референдума о независности Републике Српске и њеном изласку из састава БиХ. То јест, Кримски сценарио. Етнички и културно та територија је чисто српска и православна; границе општина чврсто су успостављене још у вријеме ратних дејстава током 90-их. Ничија права неће страдати. А ако Срби не желе да се потчине босанском национализму, који у посљедње вријеме јако подсјећа на кијевско неонацистичко расположење, онда имају пуно право на то. Јасно је да Запад за све има двојна мјерила: ако су нацисти прозападни, онда су то „добри момци", а ако су родољуби за Православље и/или за Русију, онда се приказују као „екстремисти", „радикални елементи" итд. То смо видјели и у исламском свијету, и у бившој Украјини, и то је, авај, постало опште мјесто неоколонијализма Запада. Дакле, референдум.

Друго: почетак процеса поновног уједињења са Србијом. То може радикално да промијени читаву политику у самој Србији. Видјевши такав одлучан корак у родољубивом смјеру, грађани Србије ће се осоколити. Послије толиких пораза, драма, губитака и штета, то ће постати предзнак нове зоре. Срби сасвим могу да се поново осоколе, а то ће имати за посљедицу наглу промјену читаве српске политике. Родољубиво антизападно крило српског друштва нагло ће ојачати.

У таквим приликама другачије ће се развијати односи и са Русијом. Москва је послије Крима изгубила посљедње илузије у погледу Запада, и њена одлучност да гради своју сопствену политику вишеструко је порасла. Стога ће зближавање са Србијом, која улази у нови круг своје историје, овог пута бити јединствена шанса за Русију да ојача свој положај у Европи. Сасвим закономерно може се појавити питање размештања руских војних база на територији Србије и/или Републике Српске. Американци су успоставили непосредну контролу над преосталим територијама бивше Украјине, те Русији не преостаје ништа друго до да изведе Балкански продор. То су не једном предлагали родољубиви владари Србије, али тада управо Москва није жељела заоштравање односа са Западом. Сада се све промијенило. Али садашњи Београд је, са своје стране, исувише увучен у Европску унију. За синхронизовање ставова Москве и Београда потребан је додатни чинилац. Тај чинилац је Милорад Додик.

А ако се и то оствари, покренуће се читава Источна Европа, гдје живи много православних народа. Добро се учврстивши на Балкану, Русија ће заједно са Србима моћи да створи пол православних земаља Европе, коме се у одређеним околностима могу придружити и Румуни, Бугари, Македонци и Грци. То би могао да буде асиметричан одговор на сложене прилике у Новорусији. И логичан развој линије назначене (премда потом унеколико успорене) у Руском прољећу.

Ко зна, можда „љубазни људи" у Бањалуци имају управо такву мисију? И можда је Милорад Додик данас главна фигура у противофанзиви словенског православног свијета?

Срби су велик, срчан и несаломљив народ. Од њих се може свашта очекивати. То је аксиом. Они су наши најпоузданији пријатељи на Балкану. Тако да ћемо највјероватније ускоро поново чути нешто ново из Србије. Дај Боже да Милорад Додик побиједи. Ако га је уистину судбина обиљежила, сви ћемо то убрзо сазнати. И можда ће Руси и Срби престати да обарају поглед при сусрету и у истом пориву се вратити у нашу заједничку историју као пријатељи, као саборци, као браћа по крви, као јединствени православни словенски народ.

Превела Сава Росић

http://www.snsd.info/index.php/stavovi-sp-55809012/stavovi/13865-il-r-d-...