Uvod u delo Julijusa Evole

Svet Tradicije načel., vrlin. i vrednosti koje osvetljava, rehabilituje i

razvija katedra Julijusa Evole (1898—1974) — polarno je udaljen od modernog,

pa je stoga nedostupan optikama kakve nude ili nameću vladajuće škole

usmeravanja ljudskog. Već i sama moderna forma mentis je prva i gotovo

nesavladiva prepreka razumevanja a pogotovu življenja Tradicije o kojoj svedoči

Evolino delo. Pri kraju najprodornijeg istraživanja misterije Grala, templarskog

i gibelinskog nasleđa, Julijus Evola opaža »da je i u jednostavnom domenu ideja

karakter vladajuće kulture danas takav da većina nije u stanju da stvori nijedan

koncept o čemu je tu reč.«1 Izložene činjenice ukazuju i na težinu zadatka

uvođenja u delo Julijusa Evole. Svaki verodostojni korak ka središtu Tradicije

sadržane u Evolinom delu izaziva kvalitativni preobražaj duha i duše,

udaljavajući nas od »jednodimenzionalnog univerzuma« (Markuze), u kome su

čoveka zatočile moderne ideologije i demonija ekonomije. Jedinu podudarnost

između Evolinog puta ka Tradiciji i moderne mreže vavilonskih komunikacija

opažamo na samom početku njegove duhovne pustolovine pa je stoga uputno

započeti uvođenje upravo na toj tački saglasnosti pojedinog i opšteg iskustva. U

pitanju je iskustvo modernog nihilizma.

Duhovnu pustolovinu Evola je započeo pristupivši najradikalnijim

nihilističkim pokretima moderne kulture, dakle dadaizmu i futurizmu.2 Pod

svetlom iskustva metafizičkog alpinizma3 da »od zadnjeg koraka zavisi prvi«

(Domal) možemo lakše razumeti razloge Evolinog posvećenja nihilističkoj

istorijskoj »avangardi«: osnovni pokretač je nepokolebljivi genetski poriv

potvrđivanja volje i moći jastva koje se nije moglo prepoznati u idejama,

figurama i uzorima kulture »trećeg staleža«. Logični i prirodni ishod takvog

protivurečja između jastva i okoline bio je izbor nihilizma kao pukog sredstva

krčenja puta ka horizontima slobode postvarenja zatočenih mogućnosti

metafizičkog sastojka ljudske »mešavine« (Platon). Za razumevanje takvog

izbora uputan je i Evolin »zapis za prijatelje« iz 1921. godine. Posle iscrpljenih

mogućnosti kulture — od Vagnera, Remboa i Debisija, do Ničea, Berklija i Kanta

— Evola opisuje stanje nezadovoljenog duha sledećim rečima: »Tod und

Verklärung. Svi smo mi mrtvi, ugljenisani, raspadnuti: u nezajažljivoj žeđi

jednog Fausta iscrpli smo sva iskustva, iscedili do poslednje kapi sve strasti... U

iskušavanjima te zakrvavljene i izmućene epohe patili smo zbog svih smrti, živeli

smo iluzije svih svetlosti. Sad sve to više ne postoji.. . Sad znamo da je bilo

nešto drugo što je naše pijanstvo skrivalo, sad osećamo da su osećajnost, vera,

ljubav i humanost bolesti: sve ono što je za druge život i stvarnost — spalo je

zauvek, poput prljave, oznojene i pocepane odeće, sa tela svetlosti. Ljude koji se

smatraju živim vidimo kao mrtve lutane, nakaze i trgovce. To nije pesimizam:

reč je o tome da smo videli. U bednom saznanju pronašli smo našu stvarnost, ja

1 Julius Evola: Il Mistero del Graal, Rim, 1972 (1937).

2 Taj period Evolinog stvaralaštva reprezentuju: Arte astrata (sa teorijskom ekspozicijom, 10

poema i 4 kompozicije), Cirih-Rim, 1920; Le parole obscure du paysage intérieur (poema za 4

glasa), Cirih, 1920.

3 Julius Evola: Meditazioni sulle vette, Đenova, 1978.

koje je izvan svakodnevnog života, iluzija i bolesti i sveg ostalog: i otuđenja i

neposedovanja svih stvari koje se zovu duhovnim: misao, osećajnost, vera.«4

U istom zapisu, nešto dalje, Evola ispoveda smisao ovog bavljenja

umetnošću: »Ja sam neiskren: do mojih poema stalo mi je kao do laka za nokte;

slike stvaram zbog taštine, pišem zato što nemam šta drugo da radim i zbog

réklame, ja sam rastaqueu.re duha i polažem moju stvar u beživotni oblik,

polažem moju stvar u ništa: Ich Habe mein Sache auf nichts gestellt.«

Ako proučimo Evoline poeme, slike i ispovesti, možcmo uočiti bitnu

odliku njegovog duha koja ga je visoko izdvajala iz »avangardne« gomile: on je

posedovao nihilizam kao sredstvo reintegracije jastva meta-nihilisličkom,

transcendentnom »telu svetlosti«, dok su ostali bili posednuti nihilizmom, kao

veštački ili autentični medijumi. Evolino iskušavanje nihilizma bilo je

neuporedivo obimnije, verodostojnije i opasnije, obuhvatajući velike raspone

ništenja, od eksperimenata sa opijatima i narkoticima, do praga samoubistva,

gde su ga možda doveli i primeri Vajningera i Mikelštatera, koje je sledio. Samo

zahvaljujući izvanrednoj budnosti uma, neustrašivosti duše i snazi tela, Evola je

uspeo da prođe kroz najgora iskustva nihilizma neozleđen, da odoli vrtlozima

koji su vodili ludilu ili samoukinuću. U osvrtima na iskustvo magnetizma ideje

samoubistva Evola je ukazivao na spasonosnu ulogu lektire jednog Budinog

govora »plemenitom sinu«, upućenom Buđenju, o nizu iluzornih identifikacija

jastva kojih se mora osloboditi: od sopstvenog tela i osećanja, preko elemenata

prirode i bogova, do »svega«, do krajnjeg ispita, dakle do ideje ukinuća: »Onaj

koji uzima ukinuće kao ukinuće i uzevši ukinuće kao ukinuće misli ukinuće,

misli o ukinuću, misli na ukinuće, misli 'Moje je ukinuće' i raduje se ukinuću —

taj, ja kažem, ne poznaje ukinuće.«5

Ovaj govor izazvao je u Evolinom duhu presudno prosvetljenje: »Osetio

sam da je poriv ka izlasku i samouništenju bio zapravo ograničenje, 'neznanje'

suprotno istinskoj slobodi. U tom momentu, u meni je izvršen preobražaj i

svanula je odlučnost sposobna da odoli svakoj krizi«.6

Od filozofije do znanja

Zahvaljujući otvorenosti uma (nous) za svetlosti inteligibilnog sveta i

postojanosti duhovne virilnosti, Evola je brzo prozreo opsenarsku i vampirsku

prirodu ideja i predstava sticanih na putevima nihilizma. U traganju za

istinskim uporištem transcendencije i afirmacije verodostojnog jastva i

odgovarajuće slobode, Evola se iz umetnosti prestrojio na put filozofije, jer

njena formalna disciplina mišljenja i zaključivanja pruža bolje odbrane od

samoobmana i fantazmi senzibilnog sveta. Izloženi ciljevi traganja, karakterne

sklonosti i »duh vremena«, usmerili su Evolinu duhovnu pustolovinu ka

idealizmu, izvedenom iz postkantovske kritike saznanja. Evolina filozofska dela

svedoče o najdalekosežnijem prodoru koji je do krajnjih granica razvio

mogućnosti sadržane u preracionalnim premisama idealizma: »U negaciji

svakog 'drugo', kao rezultatu logičkog istraživanja mogućnosti saznanja i,

4 Julius Evola: Note per gli amici, u »Bleu« br. 3, Mantova, 1921.

5 Maijhimanik.yo, I, 1.

6 Julius Evola: Il Cammino del Cinabro, Milano 1972 (1963).

istovremeno, kao nužni uslov sistema apsolutne izvesnosti — jeste pojava,

odražena u svetu ideja, dubokog poriva bitka ka vrednosti i vladavini koji je

probudio čoveka. Dakle, više nego jednim aspektom Niče, Vajninger i

Mikelštater daju njihov smisao Dekartu, Berkliju, Kantu i Fihteu«7

Ipak, razmatrajući krajnje domete idealističkih preduzeća, Evola je uočio

da ih sve karakteriše izdaja osnovnog, preracionalnog poriva i regresija u svet

samoopsena, od lažnih sloboda do surogata »ja«, pukih hipostaza logičkog

subjekta, zvanih »misao uopšte« (Kant), »apsolutno Ja« (Finte), «Ideja«

(Hegel), »Znanje« (Veber) ili »čisti Čin« (Djentile). Dakle, Evolin filozofski

Sturm und Drang je sagoreo sve spekulativne konstrukcije idealističke misli

vatrom imanentne kritike ali i žarom intuicije metafizičkog cilja. »Čovek ne

počinje niti se okončava čovekom, premda su moderni — osim himera vere i

intelektualnih konstrukcija, koji čine deo onog sto je samo ljudsko — svedeni na

nemogućnost da znaju išta drugo. Mi smo ljudskom statrsu vratili smisao jedne

epizode, jedne mogućnosti. Dve velike epohe — koje nazivamo epohom

'spontanosti' i epohom 'vladavine' — u našoj fenomenologiji se prostiru kao

materija mogućih iskustava i kao mogući modusi bitka sa ove i sa one strane

čoveka. Mišljenje idealista da proces duha, dospevši do filozofije, umetnosti,

religije ili etičnosti apsolutne Države (do 'objektivnog duha'), doseže vrhunac te

se tu zaustavlja — po nama, odaje ograničenje i nedostatak metafizičkog smisla

koji su kod modernih najprisutniji. Osim toga, 'moderni svet', daleko od toga da

predstavlja privilegovano stanje, nije drugo do jedna pojava, jedna među

mnogim kulturama; i sama mogućnost okončavanja u tako iznenađujućim, tako

infantilnim iluzijama — osvedočava, sa paradoksom, apsolutnu slobodu duha.«8

Dakle, spoznajući i odbijajući idealističke formule jastva, koje

ograničavaju i degradiraju ljudske mogućnosti, Evola je izgradio model

«Apsolutne individue« koja se manifestuje pre i iznad svakog »percipiranja«,

«postavljanja« ili »stvaranja« apsolutnom slobodom, voljom i vladanjem, širom

horizonata univerzalnih magnituda, dakle Svega. Tu su sadržani apsolut i

suprotnost, Ja i ne-ja, po formuli coincidentia oppositorum. Evolina pozitivna

kritika idealizma i model «Apsolutne individue» osporavaju zapravo celokupnu

istoriju filozofije postojanja, rehabilitujući antički smisao filozofije, koji se

prevashodno sastojao u prevladavanju sveta postojanja i poznaji inteligibilnog

sveta večnih izvesnosti. Jasno je da spoznaja «Apsolutne Individue« implicira

prevazilaženje filozofije, kao discipline »ljubavi za znanjem«, i osvajanje znanja

metafilozofskog statusa. Potom, takva spoznaja iziskuje i potvrđivanja kroz

postvarenja apsolutne slobode, volje i vladanja. Konkretne manifestacije svog

idealnog modela Evola je otkrio u načelima i formulama, ustanovama i oblicima

metafizičke Tradicije indoevropskih kultura.

Povratak paganstva

Izloženo »otkriće« postavlja nam temeljno pitanje: kako i zašto je Evola

prepoznao »Apsolutnu individuu« u svetu Tradicije, kako je moguće pomiriti

model lišen svih zakona i oslobođen od svih obaveza, veza i ograničenja — sa

Tradicijom koju odlikuju najstrože i najteže discipline ljudskog materijala,

7 Julius Evola: Teoria dell'Individuo assoluto, Torino 1927.

8 Julius Evola: nav. delo.

saobrazne najvišim ciljevima pokreta metafizičkog preobražaja i postvarenja

čoveka? Izloženi paradoks može se predočiti i metaforično objasniti slikom

središta uragana u kome vlada savršeni mir. Privid paradoksa iščezava pod

svetlom znanja »božanskog« porekla i odgovarajuće prirode suverena

indoevropske Tradicije, koje ujedinjuju transcendenciju i imanenciju i povezuju

(poput rimskog pontifexa) Nebo i Zemlju, inteligibilni i senzibilni svet.

U tim vrhunskim figurama trodelne strukture zajednica i kultura

indoevropske Tradicije, apsolutna sloboda i apsolutni autoritet nisu

suprotstavljena svojstva već su dva različita aspekta jastva. Izvorno, auctoritas

označava božansku stvaralačku moć.9 Već i sama suverenska uloga stvaranja

zakona, propisivanja disciplina i određenja puteva metafizičke realizacije čoveka

i zajednice — podrazumeva posedovanje znanja i moći kojima takva pomoć nije

potrebna. Odraze takve uloge srećemo u hijerarhijama nekih monaških redova i

ezoterijskih društava Istoka i Zapada gde se polaganjem ispita najteže i najviše

discipline stiče status oslobođen svih normi, jer su one tu izlišne, poput štaka

zdravom čoveku.

Istovremeno sa filozofskim pregnućima, Evola je tragao za znanjima

metafizičkih doktrina drevnih kultura Istoka i Zapada, kao da je svesno ili

nesvesno pripremao uslove za kvalitativni preobražaj »Apsolutne individue», za

njen »silazak iz usamljenih, apstraktnih i razređenih visina u konkretnost

istorije, sa odgovarajućim prelazom koji se odnosi i na koncept moći«.10 Na

žalost, i Evolino iskustvo osvedočava da ne postoji direktan prelaz iz modernog

sveta u svet Tradicije, iz tame haosa pod svetlost Reda, kako inače obećava

grafički prikaz simbolizma yin-yang principa. Da bi čovek iz modernog sveta

dospeo do sveta Tradicije — mora se probiti sam kroz međuprostor ili

interregnum, ispunjen zavodljivim opsenama i pogubnim iskušenjima,

surogatima i simulakrima metafizičkog znanja.

U savremenom dobu taj međuprostor je planetarni vašar

pseudospiritualizma i pseudoreligioznosti, od masonskih loža i teozofskih

kružoka do tezgi samozvanih gurua, koji očajanju obeznanjenih i obezdušenih

masa prodaju magle i zvrčke krivotvorenih istočnjačkih tradicija. Sav t a j

melanholični spektakl za zasenjivanje prostote modernih ekonomskih životinja

može se obuhvatiti i objasniti Špenglerovom definicijom »druge religioznosti«

kao tipičnog simptoma dekadencije civilizacijskih ciklusa. Ipak, nikad u istoriji

civilizacija «druga religioznost« nije bila toliko rasprostranjena i kobna kao

danas, jer nikad čovek nije živeo u potpuno desakralizovanom svetu, kao što je

moderni.

Po sili moderne sudbine, Evola je put ka Tradiciji morao krčiti potpuno

sam, što objašnjava mnoga njegova posrtanja i kolebanja, najpotpunije

osvedočena polemičkim spisom Imperialismo pagano (Paganski

9 Po katedri Emile Benveniste, »u najdrevnijim upotrebama, augeo ne označava čin uvećanja

onog što postoji već čin proizvodnje, iz sebe; stvaralački čin koji izniče nešto iz plodnog terena i

što je privilegija bogova ili velikih prirodnih sila a ne ljudi. Tajanstvene i moćne vrednosti

počivaju u tom auctoritas, daru namenjenom manjini da izniče nešto i — doslovno — dovodi

do postojanja« (Le Vocabulaire des institutions indo-européennes, II, Pariz 1969). Osim toga, u

sanskritu ojah i avestskom aojah označavaju prevashodno božansku snagu.

10 Julius Evola: Il Cammino del Cinabro.

imperijalizam), iz 1928. godine. Reč je o patetičnom pokušaju pozitivne kritike

hrišćanstva, sa stanovišta pretpostavljene aktuelnosti »mediteranske tradicije«.

Nepobitna je vrednost osnovnog pravca Evoline kritike, na liniji tradicije

paganitas, od Kelsa, Plotina11 i Julijana Imperatora, do Ničea, ali je sve ostalo

puka nebuloza, počevši od pretpostavljene ograničenosti »mediteranske

tradicije». Osim velikih praznina i izobličenja, Evoline evokacije elemenata

paganitas osvedočavaju da je znanja sticao uglavnom iz »druge ruke«. U

pitanju je masonska »ruka«, koju odaju brojni simptomi, od sinkretičke prirode

izmišljotine zvane »mediteranska tradicija«, preko karakterističnog, »lunarnog«

ili »hermafroditskog« duha krivotvorenja doktrina i simbola drevnih kultura, do

aktuelno-političkih instrumentalizacija antihrišćanske kritike, uz zahteve da se

progna jezuitski red i »apsolutno završi sa hrišćanstvom«.12

Manjkavosti tog spisa ističe i činjenica da je Evola, do kraja života,

neumoljivo odbijao sve inicijative za nova izdanja.13 Ipak, probijajući se ka svetu

Tradicije kroz međuprostor ispunjen opsenama i iskušenjima, Evola je sticao

dragocena saznanja i iskustva koja je potom izložio u nizu radova, počevši od

Maschera e volto dello spiritualismo contemporaneo (Maska i lice savremenog

spiritualizma).14 U pitanju je najprodornija kritika moderne »druge

religioznosti«, kao lažne i perfidno programirane alternative vladajućeg

materijalizma, u službi snaga subverzije tradicionalnih vrlina i vrednosti: od

spiritizma, »psihičkih istraživanja« i Frojdove psihoanalize, preko teozofije i

antropozofije, do kvazimisticizma (tipa Krišnamurti) i satanizma. Susreti sa

eminentnim predstavnicima »operativne« masonerije i podložnosti

odgovarajućim upućivanjima i manipulacijama — omogućili su Evoli duboke

uvide u doktrinu i izrođavanja te tajne organizacije, zapravo jedne od prvih žrtvi

subverzije koja je izopačila njenu prirodu i finalitete, pretvorivši je u sredstvo

ostvarivanja političkih i lukrativnih ciljeva.15

Možemo da zaključimo da je iz Paganskog imperijalizma Evola zadržao i

sačuvao samo osnovni, magistralni pravac istraživanja, upućen ka kulturama

paganitas, kasnije spoznatim kao specifičnim delovima organona jedinstvene,

indoevropske, Tradicije. Na tom putu ka svetu Tradicije Evola je presudnu

pomoć stekao kroz iskustvo vođenja »Grupe Ur«, koja je okupljala slobodoumne

duhove, upućene ka istom cilju. U pitanju je jedan primer preobražaja

kvantiteta u kvalitet: sabiranje i kritičko poređenje sadržaja individualnih

spoznaja odgovarajućih aspekata drevnih kultura Istoka i Zapada, omogućilo je

širenje i produbljivanje pojedinačnih istraživačkih perspektiva, do uvida u

organičnu pripadnost delova jedinstvenoj, indoevropskoj Tradiciji. Delotvornost

»Grupe Ur« pokretala je i nadahnjivala ideja metafizičkog preobražaja čoveka,

pa je težište njenog rada počivalo u domenu praktične akcije, u znaku Opus

11 Plotinova kritika hrišćanstva sadržana je, impli-citno, u pobijanju gnostičkih verovanja.

12 Julius Evola: Imperialismo pagano – il fascismo dinnanzi al pericolo euro-cristiano, Todi-

Rim 1928 (VI). Niz elemenata tog izdanja, od masonskog vlasništva izdavačke kuće »Atanor«

(koja je sedamdesetih godina došla pod kontrolu zloglasne lože »P2«), do simptomatičnog

podnaslova (»fašizam pred evro-hrišćanskom opasnošću«), jasno osvedočavaju jedan zanimljiv

pokušaj masonerije da posredstvom Evolinog dela podstakne u »fašizmu pokretu« antihrišćansku

tendenciju.

13 Pisac ovih redova raspolaže samo jednim reprintom na kome nema oznaka novog izdavača.

14 Julius Evola: Maschera e volto dello spiritualismo contemporaneo, Rim 1971 (1932).

15 Julius Evola: Scritti sulla massoneria, Rim 1984.

transformationis. Rad grupe očitovao se, spolja, kroz izdanja mesečnih

zbornika izvornih tekstova metafizičkih doktrina Istoka i Zapada, studija,

komentara, i preporuka i ispovesti iz magijske prakse.16 Smotre različitih

aspekata Tradicije obuhvatale su ogromne horizonte, od alhemijskih traktata,

preko mitraičkih rituala i Plotinovih propovedi do Budinih govora i Milarepinih

himni.

Put akcije

Evolina intuicija postojanja jedinstvene Tradicije koja prethodi i

nadvisuje sve potonje izvode — našla je potvrdu i najveći podstrek kroz dela

Rene Genona, sa kojim je naš autor potom uspostavio veoma prisan i trajan

intelektualni odnos. Ipak, Evola je daleko nadmašio Rene Genona jer je osvetlio

i drugu, ništa manje značajnu polovinu »Primordijalne Tradicije«.17 Saobrazno

svojoj prirodi i odgovarajućim ograničenjima, Genon je osvetljavao samo puteve

»kontemplacije«, dok je Evolin viteški duh spoznaje obuhvatio i puteve

«akcije», pružajući integralnu viziju indoevropske Tradicije, prožete snagama i

energijama »duhovne virilnosti«. Otuda se razlike između Evolinog i

Genonovog dela mogu svesti na one koje uočavamo poredeći »solarne« i

»lunarne« kulture. Upoređena sa Evolinom rehabilitacijom indoevropske

tradicije, prožete iskonskim energijama »duhovne virilnosti« — Genonova

rekonstrukcija »Primordijalne Tradicije« izgleda ne samo polovična, već i

beznadežno beživotna, prožeta duhom klonulosti i melanholije, koji pasivno

čeka kraj ciklusa moderne kulture i civilizacije, te obnovu »zlatnog doba«.

Izložena svojstva Evolinog viteškog duha su uslovila i odredila spoznajnu

perspektivu koja se skoro potpuno razlikuje od moderne, uobičajene i

»akademske«, premda je on rehabilitacije indoevropske Tradicije izvodio i

pomoću najgušćeg rešeta naučne metodologije. Razlike između Evolinog i

»akademskog« pristupa očituju se već samim doživljajem predmeta istraživanja.

Za modernu »akademsku« svest predmeti istraživanja su poput nekih mrtvih

stvari ili leševa, davno sahranjenih u dubinama nepovratne prošlosti. Zato

»akademska« svest često nije u stanju da uoči ono što je bitno, dakle životnost

sadržaja tradicija. Za Evolu, predmeti naučnih istraživanja su istorijski oblici

manifestacija večnih formativnih i informativnih princpa koje on nastoji da

spozna kao živu ili bar virtuelnu stvarnost, čije stvaralačke snage i energije valja

probuditi, aktuelizovati i razvijati.

Razlike se očituju i na kvantitativnom nivou poređenja. Ako uporedimo

Evolino kapitalno i naj-potpunije delo, Rivolta contro il mondo moderno

(Pobuna protiv modernog sveta),18 sa dometima, radijusima indoevropskih

istraživanja tog vremena — opazićemo da ih Evolina vizija daleko nad maša.

Evola je tada sagledavao indoevropsko jedinstvo ne samo u domenu jezika i

drevnih mitologija, već i u svim ostalim značajnim poljima osvedočenja kultura,

16 Uz imprimatur Evole, izdavačka kuća »Bocca« objavila je 1955. zbornik-monografiju

»Grupe Ur« pod naslovom Introduzione alla Magia. (Drugo izdanje «Mediterranee», Rim

1971).

17 O Genonovoj doktrini »Primordijalne Tradicije« videti u: Dragoš Kalajić: Uvod u delo Rene

Genona, u Rene Genon: Mračno doba, Gradac, Čačak, 1987.

18 Julius Evola: Rivolta contro il mondo moderno, Rim 1969 (1934).

kroz čitavu istoriju. Mnoge njegove intuicije indoevropskog jedinstva potvrdila

je, kasnije, katedra Žorža Dimezila, premda uz pomoć neuporedivo istančanije

erudicije.

Evolina Pobuna protiv modernog sveta izvršila je kopernikanski

preokret, svodeći istoricističku povest na organsku strukturu, pa je bitno uticala

na delo Mirče Elijadea,19 koji je pružio »prihvatljiviju« ali osiromašenu sliku

sveta drevnih religija, redukujući različitosti na »materijalne« kategorije

sličnosti, po cenu gubitka ili previda duhovnih suština.20 Stoga Elijade nije

mogao da potpuno izvede metod »unutrašnje« interpretacije predmeta

spoznaje, odnosno uživljavanje u odgovarajući pogled na svet. Evolin

»aktivizam« je taj metod izveo do krajnjih granica, što implicira potpuni

preokret uobičajene, moderne spoznajne perspektive. Smisao tog preokreta

Evola je savršeno jezgrovito izložio upravo u studiji Metafisica del sesso

(Metafizika seksa): »Tradicionalni čovek je nastojao da otkrije u božanstvu

tajnu i suštinu seksa. Za njega, pre nego sto su postojali fizički, seksualni polovi

su postojali kao nadindividualne snage i kao transcendentni principi; pre nego

što bi se pojavili u 'prirodi' postojali su u svetoj, kosmičkoj i duhovnoj sferi. . .

Na takvoj osnovi pomenuto gledište istoričara religije treba preokrenuti: umesto

da ljudski seks bude osnova za spoznaju onog što je realno i pozitivno u

seksualno različitim, božanskim i mitološkim figurama — upravo sadržaj takvih

figura pruža ključ za razumevanje najdubljih i univerzalnih aspekata seksa u

muškarcu i ženi«.21

Budni um i rešeto naučne metodologie nisu dopuštali Evolinoj forma

mentis da saobražava predmete spoznaje svojim htenjima, ali su se ona istrajno

ispoljavala pri izborima ciljeva saznanja. U skoro svakom domenu sveta

Tradicije Evola je prevashodno tragao pogledom za manifestacijama »duhovne

virilnosti« na putevima akcije. Dobar primer takvog principa selekcije pruža La

dottrina del Risveglio (Doktrina Buđenja) koja je stekla najviše priznanje «Pali

Society«, akademskog instituta za istraživanje budizma. Evolin uvid u izvorne

tekstove budizma polarno odstupa od uobičajenih i preovlađujućih, koji Budinu

doktrinu svode na jedan oblik kvijetizma.

Evolina katedra osvetljava prvobitni i suštinski smisao učenja princa

Sidarte: poziv na buđenje i preduzimanje metafizičkog puta borbe, poziv upućen

viteškoj manjini, u posedu odgovarajućih kvalifikacija duha i tela, dakle

»duhovne virilnosti«. Princ Sidarta poziva na veliko uspravljanje iz

bramanističkog izrođavanja, na probijanje zidova samozatočeništva

devirilizovanog duha u svetu iluzija i strahova, na povratak magistralnom putu

etosa mišljenja i akcije vedske tradicije. Po Evoli, širenje doktrine buđenja izvan

okvira viteške elite izazvalo je i podsticalo procese dekadencije i izobličavanja

originalnog smisla do neprepoznatljivosti. Na tim istorijskim strminama

19 Mirča Elijade recenzira Evolinu Rivolta contro il mondo moderno u listu »Vremea«, br. 382,

od 31. marta 1935. O susretu Eliadea i Evole u Bukureštu, 1937. godine videti u: Mircea Eliade.

Fragments d'un journal II, Pariz 1981. Lik Julijusa Evole prepoznatljiv je u ličnostima nekih

romana Mirče Elijadea, poput »doktora J.E.« (Segreto del dottor Honigberger, Milano 1986). O

odnosima Evole i Elijadea videti u: Claudio Mutti: Mircea Eliade e la Guardia di fero, Parma

1989.

20 Mircea Eliade: Traité d'Histoire des Religions, Pariz 1947.

21 Julius Evola: Metafisica del sesso, Rim 1969 (1958)

dekadencije, budizam se izmetnuo u suprotnost prvobitnosti, u kvijetizam,

moralizam i banalni pacifizam, preuzimajući, usput, balaste nakaznosti folklora

tropske fantazije. Tek zen-budizam, kao doktrina samuraja, energično ispravlja

tu parabolu i rehabilituje, kroz nove oblike, originalni smisao borbenog učenja

princa Sidarte: »Zen ne predstavlja 'dalekoistočnu anomaliju' budizma, kako

neki misle, već upravo obnovu potreba koje su dale život prvobitnom budizmu,

nasuprot spekulacija i predbudističkog, bramanskog, rituala. U izvesnom

momentu, sa izmenjenim terminima, pojavio se i u budizmu fenomen

raspadanja, skolastičke formalizacije i oživljavanja tradicionalističkog rituala,

koji se manifestovao u postvedskoj Indiji. Zen je energična reakcija protiv svega

toga, a takva reakcija bila je svojstvena i originalnom budizmu. Zen ne zeli da

zna za spekulacije, kanonske rasprave, rituale i religiozna bulažnjenja. Prkosi

ikonoklastijom. Ne raspravlja, kao Nagarđuna, o transcedentnim istinama, već

hoće da stvori, posredstvom direktne akcije, uslove za njihovo postvarenje.«22

Evolin princip selekcije možda najiziazitije osvedočava njegov pristup

tantričkoj tradiciji, koja izvesno potiče iz pre-arijskih kulturnih slojeva, čije

sadržaje ona obnavlja u perspektivi revanšističkog, protivarijskog pokreta.

Razumljivo je što takav pokret mobiliše strasti domorodačke većine, ali Evola

opaža da mu pristupa i delotvorni pesimizam arijske manjine, te on osvetljava

duboke razloge takvog, prividno paradoksalnog, izbora, valorizujući

»aktivističke« aspekte učenja o upotrebi seksualnih odnosa za metafizičku

realizaciju čoveka.23 Bitni razlog pomenutog izbora Evola prepoznaje u

metaistorijskim uslovima, odnosno u uslovljavanjima poslednjeg doba, kaliyuga,

gde su svi ostali putevi metafizičke realizacije nedostupni, po sili opšte

regresije, te čoveku preostaje jedino »najniže«, seksualno sredstvo

samopreobražaja i spasa iz samsarskog »kruga nužnosti«.

Sa istim predodređenjem spoznajne optike Evola i u drugoj velikoj

neindoevropskoj tradiciji, zvanoj »alhemija«, valorizuje prevashodno

»kraljevski«, duhovno-virilni aspekt.24 Evolini afiniteti našli su najbolje i

potpuno gostoprimstvo, bez ikakvog ostatka otpora, u ciklusu evropskih motiva,

legendi i epskih i romanesknih predanja o traganju za Gralom, simbolom

herojsko-metafizičke realizacije viteškog čoveka.25 Spregom neprevaziđene

erudicije i nenadmašne intuicije, Evola nam je potpuno otkrio »misteriju«

Grala, oslobađajući »telo svetlosti«, tog kapitalnog simbola evropske tradicije,

od svih potonjih naslaga katoličke instrumentalizacije i manipulacije.

Sa Evoline nadistorijske tačke gledišta, gralski ciklus je poslednja velika

mobilizacija i manifestacija suštinskih svojstava indoevropske Tradicije, koja je

nadahnula niz pokreta uspravljanja evropskog čoveka, od katarskih zamkova,

preko templarskog reda, pesništva zajednice «Fedeli d'Amore«, do gibelinske

milicije i njenog ideala rehabilitacije univerzalne Imperije.

22 Julius Evola: La Dottrina del Risveglio, Milano 1973 (1943).

23 Julius Evola: Lo Yoga della potenza,Rim 1972 (1947, pod naslovom L'Uomo come Potenza).

24 Julius Evola: La Tradizione Ermetica, Rim 1971 (1931).

25 Julius Evola: Il Mistero del Graal.

Pobuna protiv modernog sveta

Već i sama metapolitička svrha traganja za Gralom — restauratio e

continuano imperije, čiji je legitimni vladar paralisan ili onemoćao —

osvedočava svest o dekadenciji vlasti i odgovarajuće tradicije. Kao da je vidovito

prozrela istorijske strmine opadanja Evrope i zapadanja principa vlasti na ravan

trećeg i četvrtog staleža — ta svest je prizivala preostale snage i energije na okup

i obnovilačku akciju nasuprot struje istorije: »To buđenje herojske tradicije,

vezane za ideju univerzalne imperije, moralo je, neminovno, izazvati

neprijateljske snage i dovesti do sukoba sa katolicizmom. Istinski razlog zbog

koga je Crkva bila uporni protivnik Imperije bilo je instinktivno osećanje

verodostojne prirode snaga koje su osvajale teren iza spoljnih oblika viteškog

duha i gibelinske ideje. Dok je na drugoj strani, među braniocima Imperije, zbog

kompromisa, protivurečnosti i neodlučnosti, kojih se ni Dante nije mogao

osloboditi, odgovarajuća vest bila samo delimično prisutna — instinkt Crkve, u

tom pogledu, bio je nepogrešiv. Otuda potiče i drama srednjevekovnog

gibelinstva, velikog viteštva i osobito templarskog reda.«26

Obdarenom čitaocu su dovoljni i navedeni redovi da nazre konačni

smisao istraživanja gralskih, gibelinskih i templarskih motiva, koji Evola

obelodanjuje na kraju svoje studije: »Razumeti i živeti takve motive znači stupiti

u polje nadistorijske stvarnosti, pa tim putem postupno dosegnuti i uverenje da

nevidljivi i neosvojivi Centar, suveren koji treba da se uzdigne te i sam

osvetnički i obnoviteljski heroj, nisu maštarija mrtve i manje-više romantične

prošlosti, već su istina onih koji se danas jedini legitimno mogu zvati živim.«27

Ipak, tu istinu »onih koji se danas jedini legitimno mogu zvati živim« nije

moguće dublje i potpunije proniknuti bez spoznaje Evolinog sveobuhvatnog

pogleda na svet i istoriju, koji predočava njegovo kapitalno delo, Pobuna protiv

modernog sveta. U pitanju je jedinstveni primer pozitivne kritike moderne

kulture i civilizacije, dakle primer »pobune« koji se zasniva na vanmodernim ili

nad-modernim principima vrlina i vrednosti, sadržanih u svetu Tradicije. Da bi

objasnio principe i razloge »pobune«, Evola je stvorio takođe jedinstvenu

morfologiju istorije, poslednji veliki poduhvat takve vrste u Evropi pred svetom

nastajanja i nestajanja, posle preduzeća Hegela, Marksa, Ničea, Danilevskog, De

Mestra, Špenglera i Tojnbija. Evolina morfologija ujedinjuje »linearnu« i

»cikličnu« strukturu istorije, ali prva tu ima, suprotni, regresivni pravac i

smisao, saobrazno opštetradicionalnoj doktrini »četiri doba«, dok druga

povezuje niz kulturnih i civilizacijskih organona, otkrivajući nam jedinstveni

marš Indoevropljana, od praistorije ka nadistoriji.

Delo se sastoji iz dva tematska dela: prvi je posvećen »svetu Tradicije« a

drugi opisuje »genezu i lice modernog sveta«. U prvom delu Evola otkriva

osnovnu strukturu Tradicije i njena bitna čvorišta, počevši od karaktera

suverenske funkcije i metageografskog simbolizma severnog pola, prazavičaja

Indoevropljana i ishodišta njihovih migracija i osvajačkih pokreta. Slede

poglavlja: »Zakon, Država, Imperija«, »Misterija rituala«, »O primordijalnom

karakteru patricijata«, »O duhovnoj virilnosti«, »Dva puta sa one strane smrti«,

»Život i smrt civilizacija«, »Inicijacija i konsakracija«, »O hijerarhijskim

26 Julius Evola: nav. delo.

27 Julius Evola: nav. delo.

vezama između suverenstva i sveštenstva«, »Univerzalizam i centralizam«,

»Duša viteštva«, »Doktrina četiri kaste«, »Razdvajanje tradicionalnog duha.

Askeza«, »Veliki i mali sveti rat«, »Igre i pobede«, »Prostor — vreme — zemlja«,

»Muškarac i žena« i »Slabljenje superiornih vrsta«.

U svakom poglavlju, tkivo izlaganja sadrži i trezor uzoraka manifestacija

formativnog i informativnog principa određenog čvorišta struktura sveta

Tradicije, preuzetih iz najšireg obzorja nasleđa, od drevnih kosmogonija i

mitologija, preko metafizičkih doktrina i religijskih svetih knjiga, do legendarnih

ili istorijskih primera indoevropskog etosa mišljenja i akcije. Dakle, intuicija sa

kojom Evola sagledava i rehabilituje svet Tradicije počiva i na jedinstvenoj

erudiciji, neprevaziđenih razmera. U pitanju je erudicija koja obuhvata sve

magnitude indoevropskog marša, od vedske do edske tradicije, od praistorije do

naše savremenosti, finalnog perioda kali-yuga.28

Spregom erudicije i intuicije Evolin pogled suverenski prevladava sve

granice kultura i civilizacija, otkrivajući strukture jedinstvene Tradicije, kroz

koje prosijavaju večni formativni i informativni principi. U tom svetu Tradicije,

dotkrine i religije, društveni poreci i hijerarhije, zakoni i ustanove, oblici i reči,

nauke i umetnosti — potiču iz jedinstvenog metafizičkog korena, a njihove

specifičnosti i raznolikosti, blizine ili udaljenosti od idealnog Centra odražavaju

raznovrsnosti uslova manifestacija i odgovarajuća uslovljavanja. Evolin pogled

obuhvata i raspone tih uslovljavanja, od karaktera ciklusa i doba, do kvaliteta

ljudskog materijala. U svim vremenima i prostorima sveta Tradicije, borba za

sakralizaciju prostora suzbija ili »proždire« sile vremena. Reč je o borbi ljudske

plemenitosti na strani bogova, odnosno kosmičkih sila i energija, za postvarenje

Reda i živototvorne hijerarhije u ovoj areni univerzuma — protiv Haosa i

entropije, aequitas i aequalitas.

U drugom delu Pobune protiv modernog sveta, u opisu »geneze i lica

modernog sveta« prethodi istorija Tradicije, pod svetlom opštetradicionalne

doktrine »četiri (regresivna) doba«, kojoj je posvećeno prvo poglavlje. Slede

poglavlja »Zlatno doba«, »'Pol' i hiperborejsko sedište«, »Severnoatlantski

ciklus«, »Sever i Jug«, »Civilizacija Majke«, »Ciklusi dekadencije. Herojski

ciklus«, »Tradicija i antitradicija«, »Zapadni herojsko-uranski ciklus«,

»Sinkopa zapadne tradicije«, »Prenos Imperije. Gibelinsko srednjovekovlje«,

»Sumrak srednjovekovne ekumene. Nacije«, »Irealizam i individualizam«,

»Regresija kasta«, »Nacionalizam i kolektivizam« i «Ciklus se zatvara«.

Po Evropi, »ciklus se zatvara« u znaku dominacije američke i sovjetske

pseudokulture i »civilizacije«, koje su samo »dva lica jedne iste stvari«, dakle

nihilizma. »Ali, iza jedne kao i iza druge 'civilizacije', iza jedne kao i iza druge

sile, ko vidi prepoznaje jednake simptome pojave 'Zveri bez Imena'. Uprkos

tome, ima onih koji se zamajavaju idejom da je američka 'demokratija' lek protiv

sovjetskog komunizma, alternativa takozvanog 'slobodnog sveta'. Obično se

prepoznaju opasnosti kada one imaju oblik brutalnog, fizičkog, spoljnog,

napada; ne prepoznaju se kada dolaze iznutra. Evropa odavno trpi uticaj

Amerike, odnosno izopačenja vrednosti i ideala koje je svojstveno

severnoameričkom svetu. U pitanju je jedna vrsta fatalnog protivudara. Kao što

28 Videti dodatak u Rivolta contro il mondo moderno, pod naslovom »Sull'et. oscura« (»O

mračnom dobu«).

je već neko tačno opazio, Amerika nije drago do 'krajnji Zapad', potonji razvoj,

do apsurda, osnovnih tendencija moderne zapadne civilizacije. Nije moguć

istinski otpor tamo gde se ljudi pridržavaju principa takve civilizacije i iznad

svega tehničkih i proizvodnih opsena. Dakle, razvojem tog ubrzavajućeg uticaja

može se desiti da se pri zatvaranju kandže, sa Istoka i sa Zapada, oko Evrope —

koja je, lišena već svake istinske ideje, posle drugog svetskog rata, izgubila i

politički rang autonomne i hegemonističke svetske sile — čak ni ne oseti smisao

kapitulacije. Konačni slom možda neće imati ni figure tragedije«.

Jahati tigra

Pred takvom perspektivom budućnosti šta da čine »oni koji se danas

jedini legitimno mogu zvati živim«? Mnogo vremena pre nego što su se pojavili

pokreti dekulturizovanih mladih generacija nezadovoljstva, upućeni Istoku, sa

iluzornim nadama da će tamo naći spasilačka znanja i prosvetljenja — Evola je

ubedljivo razobličio takve opsene.29 Uočio je, pre svega, da savremeni Istok ne

raspolaže valjanim odbranama od nihilizma Zapada jer bi uprotivnom prvo sebi

pomogao i odoleo Last but not least, upravo svetlo istočne doktrine kali-yuga

otkriva da će Zapad, prednjačeći na putevima regresije, prvi dosegnuti kraj

ciklusa i stoga prvi ući u novi ciklus, u novo »zlatno doba«.

Usvajanje doktrine »četiri doba« nalaže našem pitanju posebno

uslovljenje odgovora. Reč je o uslovljenosti neumitnosti regresije koju ta

doktrina definiše. Dakle, nije moguće zaustaviti proces, niti je moguće obuzdati

rastuću silu nihilizma čija se svetska akcija ubrzava. Ali »oni koji se danas jedini

legitimno mogu zvati živim« poseduju takvo svojstvo vernošću sopstvu,

odnosno etosu mišljenja i akcije Tradicije. Premda su sa metaistorijske tačke

gledišta svi otpori nihilizmu uzaludni, njihova je dužnost da misle i deluju

saobrazno etici sopstva, bez obzira na ishode, po formuli herojskog kategoričkog

imperativa: »si fractus illabatur orbis, impavidum efrimet ruinae«.30

U sukobu spoljnjeg, nihilističkog, i unutrašnjeg, plemenitaškog

determinizma, Evola jedini »ustupak« čini u domenu strategije otpora,

predlažući njeno saobražavanje uslovima, po dalekoistočnoj formuli akcije

zvane »jahati tigra«: »Kada se ciklus civilizacije okreće kraju, teško je nešto

postici odupiranjem, direktnim suprotstavljanjem snagama u pokretu. Struja je

presnažna i obara sve pred sobom. Bitno je ne biti impresioniran prividnim

svevlašćem i trijumfom snaga epohe. Te snage, s obzirom da su lišene svake veze

sa bilo kakvim superiornim principom, imaju, u krajnjoj liniji, odmereni lanac.

Dakle, ne treba se fiksirati za sadašnjost i za bliske stvari, već treba imati u vidu

i uslove koji će se pojaviti u jednom budućem vremenu. Stoga princip koji treba

slediti može biti onaj što nalaže puštanje slobodnog toka snaga i procesa epohe,

ali držeći se postojano i spremno za intervenciju kada 'tigar, ne mogavši da

napadne onog ko ga jaše, bude umoran od trka'«.31

Sa izmenjenim terminima, istu strategiju predlažu Jinger i Hajdeger koji

su, uz Evolu, najdublje istražili ishodišta i moguće krajnje domete nihilizma.

29 Julius Evola: Introduzione, u Rene Guénon: La crisi del mondo moderno, Rim 1953.

30 »I ako se zdrobljen sruši svet – (on) će stajati uspravan među ruševinama« (Horacije)

31 Julius Evola: Cavalcare la tigre, Milano 1973 (1961).

Uzvraćajući Jingerovom rođendanskom daru, traktatu o nihilizmu, koji sadrži i

predlog strategije otpora, Hajdeger odgovara: »Potpuno se slažem sa Vama kada

ukazujete na nužnost da se izvori netaknutih energija puste da izbiju i da treba

pribeći svakom sredstvu radi održanja 'u vrtlogu nihilizma'«.32 Oba traktata se

slažu u zaključku da je svaki »konzervativni« otpor nihilizmu uzaludan i da je

jedina alternativa upravo »ubrzavanje« nihilizma, »iskušavanje ogromne snage

ničega« (Jinger), »okupljanje u njegovoj suštini« (Hajdeger).33

Ako izuzmemo uzgredni obol psihizmu krajnjeg nepoverenja u ljudske

snage (»sad nas samo neki bog može spasti«), Hajdeger veruje da su jedino

moći ljudskog mišljenja sposobne da prevladaju nihilizam, razotkrivajući

njegovu izvornu suštinu, sadržanu već u Platonovoj metafizici. Ali za

prevladavanje nihilizma neophodno je i »drugo počinjanje« koje je Hajdeger

osvetlio razmatrajući mogućnosti izbavljenja jednog naroda iz «dekadencije»:

»Da bi se jedno počinjanje ponovilo, ne treba vratiti sebe unazad sebe, kao u

nešto prošlosti, koje je poznato i koje iziskuje imitaciju — već treba učiniti da to

počinjanje otpočne još originalnije (još prvobitnije), sa svim onim zbunjujućim,

mračnim i izvesno zlim, što verodostojno počinjanje implicira«.34 Tu idealnu

poziciju za »drugo počinjanje«, koja je bliža nevidljivom formativnom i

informativnom principu od svih poznatih istorijskih »prvobitnosti«, Ernst

Jinger zove »divljinom« (Wildnis). Po Jingeru, nihilizam ce biti prevladan i

iscrpljen ako elite uspeju sačuvati oaze slobode, oaze »divljine« od napada

pustinja Levijatanovog sveta. Ali sudbina se odlučuje u sopstvenim grudima: »U

sopstvenim grudima: tu počiva, kao nekad u Tebaidi, središte svake pustinje i

propasti. Tu je pećina ka kojoj guraju demoni. Tu svako, bez obzira na uslove i

rang, vodi sam i lično svoju borbu.«35

U Evolinom delu prisutne su obe perspektive otpora nihilizmu, ali on

težište borbe prepoznaje u ideji nove elite: »Od suštinskog je značaja da se

oblikuje elita koja će u sabranoj intenzivnosti definisati ideju, intelektualnom

strogošću i apsolutnom nepopustljivošću, ideju zbog koje postoji udruženost, i

koja ce tu ideju afirmisati iznad svega u obliku novog čoveka, čoveka otpora,

čoveka uspravnog među ruševinama. Ako bude dato da se prevaziđe ovaj period

krize i iluzornog poretka — samo takvom čoveku pripada budućnost. Ali ako

sudbinu — koju je moderni svet sam sebi stvorio i koja ga sada razara — ne bude

bilo moguće obuzdati, kod takvih premisa unutrašnje pozicije biće održane: u

svakom slućaju, ono sto bude moguće ućiniti biće ućinjeno. Mi pripadamo onoj

otadžbini koju nijedan neprijatelj nikad neće moći da osvoji, niti da razruši.«36

Toj otadžbini »pripada se po pravu rođenja koje je različito od fizičkog,

po pravu dostojanstva koje je različito od svih na svetu. Ona ujedinjuje u

neraskidivom lancu ljude koji mogu izgledati rasuti po svetu, u prostoru,

vremenu i nacijama«.37

32 Martin Heidegger: Über »Die Linie«, u Freundschaftliche Begegnungen, Festschrift für

Ernst Jünger zum 60. Geburstag, Frankfurt 1955. Odgovor na: Ernst Jünger: Über die Linie, u

Anteile. Martin Heidegger zum 60. Ge-burstag, Frankfurt 1950.

33 Evoline kritike Hajdegerove filozofije u Cavalcare la tigre, XV.

34 Martin Heidegger: Introduction . la Métaphysique, Pariz 1967, Pariz 1967.

35 Ernst Jünger: nav. delo.

36 Julius Evola: Orientamenti, Rim 1971 (1950).

37 Julius Evola: Il mito del sangue, Milano 1937.

U prašini političke arene

Pomenute razlike između Genonove i Evoline prirode, očitovale su se i

prema profanom, politizovanom, svetu. Genonova isključiva posvećenost

putevima kontemplacije održavala ga je na pouzdanoj distanci od arene

političke borbe. Evolin put akcije, izvesno, nije mogao zaobići prašinu te arene,

niti izbeći odgovarajuća iskušenja. Poput mnogih velikana evropske kulture XX

veka — od Hajdegera, Đentilea, Jingera i Šmita, do Hamsuna, Paunda, Eliota,

Bena, Malapartea, Selina, Brazilaka ili Drije la Rošela — i Evola je video u

pokretu »fašizama« neke mogućnosti pozitivnih odgovora na izazove krize

modernog sveta. Na ovom mestu izlaganja otvara se posebni aspekt Evolinog

dela koji prevazilazi okvire našeg zadatka te ćemo za sada pružiti samo osnovne

orijentire mogućim pitanjima.

Pre svega, političkim pitanjima odgovaramo potpunim odbacivanjem

uobičajene spoznaje perspektive koja učešća u »fašizmima« posmatra

retrospektivnom optikom, sa tačke gledišta 1945. godine, dakle post factum.

Takva naopaka perspektiva i optika opterećuje »saputnike« i pristaše

»fašizama« katastrofalnim ishodima pokreta koje oni, u vremenima angažmana,

nisu mogli ni slutiti a kamoli želeti. Takav pristup služi jedino interesima da se

kriminalizuju velikani evropske kulture i da se njihova dela proskribuju, a

nikako ne pruža odgovor na pitanja o razlozima njihovih »fašističkih« izbora.

Pri istraživanju tih izbora treba imati u vidu i razliku između »fašizma

režima« i »fašizma pokreta«, kako savetuje autoritativni istoričar Renco de

Feliće. Uobičajena istraživačka perspektiva prečesto a pogrešno pretpostavlja da

i »fašizmi«, poput »komunizma«, poseduju jedinstvenu referencijalnoideološku

strukturu. Za razliku od »komunizama«, koji jedinstveno usvajaju

doktrinu oličenu Marksovim Kapitalom i Manifestom (razlikujući se u domenu

interpretacija) — »fašizmi« ni pojedinačno, a kamoli skupno, ne poseduju takvu

zajedničku i obavezujuću doktrinu. Svaki »fašizam« je zapravo amorfni i

dinamični skup različitih, pa i sasvim suprotnih težnji i ideja, programa i

tendencija i tradicija, od krajnje levice (»boljševičkog nacizma«), do krajnje

desnice. U galeriji velikana evropske kulture XX veka koji su podržavali

»fašizam«, rečenu levicu najbolje reprezentuje Drije la Rošel, sledbenik Dorioa,

bivšeg lidera francuskih komunista. Ideje Julijusa Evole odgovaraju, grosso

modo, poziciji takozvane »konzervativne revolucije«, oko koje su se okupljali

zagovornici obnove legitimističke monarhije i atentatori na Hitlera.

Svodeći bilans Evolinog odnosa spram fašizma na najjezgrovitiju

formulu, možemo zaključiti da je on bio dvosmislen ili dvostran. Taj odnos bio

je pozitivan prema nekim virtualnostima »fašizma pokreta«, a uglavnom

negativan prema aktuelizacijama »fašizma režima«. Prvi tip odnosa manifestuje

se u Paganskom imperijalizmu, dakle šest godina posle uspostavljanja

fašističkog režima: »Bilo to dobro ili zio, fašizam je dobio svoje telo. Ali to telo

još uvek nema svoju dušu. I ta duša — superiorni čin koji može da ga opravda,

integriše, uzdigne stvarno na noge kao princip protiv cele Evrope — ta duša,

kažemo, može da ga ostvari samo sa radikalnim, dubokim, apsolutnim

preokretom, sa novim skokom napred, upravo u pravcu koji je suprotan

poburžijavanju, koje već počinje da ga prožima...«

Evola je u fašizmu video mogućnost ostvarenja jednog ideala države koji

su, pod različitim oblicima i terminima, ispovedali mnogi eminentni

predstavnici aristokratsko-sakralnog pogleda na svet, od Platona, preko

Fridriha II i Dantea, do kontrarevolucionara, poput De Mestra ili Donosa

Kortesa. Nepokolebljivo veran toj tradiciji u domenu politike ili metapolitike,

Evola je sa odgovarajućeg stanovišta video u »fašizmu režima« totalitarizam

demosa, izveden revolucijom »sa dna«, umesto »sa vrha«. Svi njegovi politički

tekstovi iz tog vremena teže da »rektifikuju« fašizam, kritikujući njegovu

stvarnost i predlažući alternative. Naravno, takvi pokušaji bili su sasvim zaludni,

ne ostavljajući drugog traga u stvarnosti izuzev denuncijacija za »antifašizam« i

odgovarajućih podozrenja »nomenklature«, uz povremene, prećutne

proskripcije. Izlišno je dodati da je za profesionalne »antifašiste« Evola bio i

ostao »notorni fašista«.

Tek je prestrojavanje fašizma na pozicije rasističke politike otvorilo

jedinu mogućnost direktnog uticaja Evole, s obzirom na njegove kvalifikacije u

tom domenu, koje su daleko prevazilazile i najviše domete obaveštenosti

režimskih ideologa. Kvalifikacije je upotpunio proučavajući rasističke doktrine

za račun izdavačke kuće »Hoepli«, koja mu je poručila studiju. Evolina studija Il

mito del sangue (Mit krvi) je sintetički prikaz svih modernih doktrina rase, od

Fihteove, De Gobinoove i Čemberlenove, do Klausove, Rozenbergove i

Ginterove. Usledila je knjiga Sintesi di dottrina della razza38 (Sinteza doktrine

rase), u kojoj Evola kritikuje materijalističku osnovu modernih rasizama i

predlaže sopstvenu teoriju, u znaku primata duhovnog aspekta i odgovarajućeg,

univerzalnog tipa čoveka koji transcendira sve postojeće rasnoantropološke

kategorije i granice.

Evolina teorija privukla je veliku pažnju i naklonost Musolinija,

verovatno silom rivalstva prema Hitleru, odnosno nacionalsocijalizma i

odgovarajućeg rasizma. Ali, poslovično povodljivi Musolini brzo je povukao svoj

imprimatur sa Evolinog dela, pod pritiskom klerikalnih snaga i domaćih

»rasista«, čije je groteskne fantazije o nekakvoj »italijanskoj rasi« Evola izvrgao

ruglu, ugrožavajući im autoritet i režimski položaj. Tako je jedina mogućnost

direktnog Evolinog uticaja na zvaničnu politiku »fašizma režima« bila brzo i

lako osujećena.

I prema takozvanom »jevrejskom pitanju« Evolin pogled je značajno

odstupao od linije ortodoksnog, materijalističkog rasizma, razvijajući sugestije

sadržane u Vajningerovom osvrtu na jevrejstvo.39 Po Evoli, moderno,

sekularizovano jevrejstvo, otuđeno od sopstvene tradicije silom spoljnih

uslovljavanja, bilo je prva žrtva i postalo medijum subverzije.40 U studiji o

položaju Jevreja pod fašizmom, Renco de Feliće svrstava Evolu među one retke

duhove »koji su, preduzevši jedan put znali da ga pređu sa dostojanstvom i čak

ozbiljnošću, nasuprot mnoštva koje je izabralo put laži, uvrede, potpunog

odbacivanja svake kulturne i moralne vrednosti.»41

Iskustva odnosa sa »fašizmima« Evola je sabrao i izložio u obliku veoma

originalne interpretacije tog fenomena, pod indikativnim naslovom: »Fašizam

38 Julius Evola: Sintesi di dottrina della razza, Milano 1941.

39 Otto Weininger: Pol i karakter (poglavlje »Jevrejstvo«), Beograd, 1986.

40 Julius Evola: Tre aspetti del problema ebraico, Rim 1973.

41 Renzo de Felice: Storia degli ebrei italiani sotto il fascismo, Torino 1961.

viđen sa desna«.42

Post scriptum

U suštini, izuzimajući društvo Tradicije, koje podrazumeva samo

dužnosti i odgovornosti, Evola je uvek i svuda bio sam, usamljen i uspravan

čovek »među ruševinama«. Bio je tako usamljen i uspravan među ruševinama

Beča pod bombama, jednog prolećnog dana 1945. Drugi su sklanjali živote u

podzemna skloništa a on je ostao sam, izazivajući sudbinu, pod bombama, za

radnim stolom, za pisaćom mašinom, spokojno slažući slova studije o

masoneriji. Jedan šrapnel ga je pogodio u kičmu, oduzevši mu doživotno moć

kretanja donjih udova. Ali udes ga nije nimalo izmenio, niti je ustuknuo sa

izgubljenog mesta usamljenosti.

O toj Evolinoj usamljenosti svedoči njegov prijatelj i veliki majstor

orijentalnih studija, Pio Filipani Ronkoni: »Usamljenost može biti divna ili

bedna; sve zavisi od duha sa kojim se ona proživljava. Volim da sebi

predstavljam Evolinu usamljenost slikom njegovog bečkog boravka, tokom rata:

kada je, tokom najužasnijih avionskih bombardovanja, tišina između eksplozija

bila protkana tik-takanjem njegove pisaće mašine, nad kojom je, ravnodušan

spram okolnog loma, nastavljao da mirno radi. Ta vrsta usamljenosti, odbijanja

silaska u sklonište gde su 'svi' — otkriva jednu spissitudo spiritualis što

transcendira čak i doktrinu posredstvom koje je on izrazio sebe onima koji su, u

stvari, hteli da čuju samo tišinu.«43

Reč je o onoj vrsti usamljenosti koju čovek svesno bira i živi i koja je

osvedočenje njegove snage a ne manjkavosti. Žudimo za takvom usamljenošću

kada se upućujemo planinskim vrhovima. Po Evolinoj oporuci, pepeo njegovog

tela rasut je po glečeru vrha Monte Roza, leta 1974. godine. U vatri tela duh se

oslobađa i odlazi — zna se gde.

Dragoš Kalajić

42 Julius Evola: Il fascismo visto dalla destra, Rim 1970 (1964).

43 Pio Filippani-Ronconi: Julius Evola: un destino, u Testimonianze su Evola, Rim 1973.