Uvod u delo Julijusa Evole
Примарни табови
Uvod u delo Julijusa Evole
Svet Tradicije načel., vrlin. i vrednosti koje osvetljava, rehabilituje i
razvija katedra Julijusa Evole (1898—1974) — polarno je udaljen od modernog,
pa je stoga nedostupan optikama kakve nude ili nameću vladajuće škole
usmeravanja ljudskog. Već i sama moderna forma mentis je prva i gotovo
nesavladiva prepreka razumevanja a pogotovu življenja Tradicije o kojoj svedoči
Evolino delo. Pri kraju najprodornijeg istraživanja misterije Grala, templarskog
i gibelinskog nasleđa, Julijus Evola opaža »da je i u jednostavnom domenu ideja
karakter vladajuće kulture danas takav da većina nije u stanju da stvori nijedan
koncept o čemu je tu reč.«1 Izložene činjenice ukazuju i na težinu zadatka
uvođenja u delo Julijusa Evole. Svaki verodostojni korak ka središtu Tradicije
sadržane u Evolinom delu izaziva kvalitativni preobražaj duha i duše,
udaljavajući nas od »jednodimenzionalnog univerzuma« (Markuze), u kome su
čoveka zatočile moderne ideologije i demonija ekonomije. Jedinu podudarnost
između Evolinog puta ka Tradiciji i moderne mreže vavilonskih komunikacija
opažamo na samom početku njegove duhovne pustolovine pa je stoga uputno
započeti uvođenje upravo na toj tački saglasnosti pojedinog i opšteg iskustva. U
pitanju je iskustvo modernog nihilizma.
Duhovnu pustolovinu Evola je započeo pristupivši najradikalnijim
nihilističkim pokretima moderne kulture, dakle dadaizmu i futurizmu.2 Pod
svetlom iskustva metafizičkog alpinizma3 da »od zadnjeg koraka zavisi prvi«
(Domal) možemo lakše razumeti razloge Evolinog posvećenja nihilističkoj
istorijskoj »avangardi«: osnovni pokretač je nepokolebljivi genetski poriv
potvrđivanja volje i moći jastva koje se nije moglo prepoznati u idejama,
figurama i uzorima kulture »trećeg staleža«. Logični i prirodni ishod takvog
protivurečja između jastva i okoline bio je izbor nihilizma kao pukog sredstva
krčenja puta ka horizontima slobode postvarenja zatočenih mogućnosti
metafizičkog sastojka ljudske »mešavine« (Platon). Za razumevanje takvog
izbora uputan je i Evolin »zapis za prijatelje« iz 1921. godine. Posle iscrpljenih
mogućnosti kulture — od Vagnera, Remboa i Debisija, do Ničea, Berklija i Kanta
— Evola opisuje stanje nezadovoljenog duha sledećim rečima: »Tod und
Verklärung. Svi smo mi mrtvi, ugljenisani, raspadnuti: u nezajažljivoj žeđi
jednog Fausta iscrpli smo sva iskustva, iscedili do poslednje kapi sve strasti... U
iskušavanjima te zakrvavljene i izmućene epohe patili smo zbog svih smrti, živeli
smo iluzije svih svetlosti. Sad sve to više ne postoji.. . Sad znamo da je bilo
nešto drugo što je naše pijanstvo skrivalo, sad osećamo da su osećajnost, vera,
ljubav i humanost bolesti: sve ono što je za druge život i stvarnost — spalo je
zauvek, poput prljave, oznojene i pocepane odeće, sa tela svetlosti. Ljude koji se
smatraju živim vidimo kao mrtve lutane, nakaze i trgovce. To nije pesimizam:
reč je o tome da smo videli. U bednom saznanju pronašli smo našu stvarnost, ja
1 Julius Evola: Il Mistero del Graal, Rim, 1972 (1937).
2 Taj period Evolinog stvaralaštva reprezentuju: Arte astrata (sa teorijskom ekspozicijom, 10
poema i 4 kompozicije), Cirih-Rim, 1920; Le parole obscure du paysage intérieur (poema za 4
glasa), Cirih, 1920.
3 Julius Evola: Meditazioni sulle vette, Đenova, 1978.
koje je izvan svakodnevnog života, iluzija i bolesti i sveg ostalog: i otuđenja i
neposedovanja svih stvari koje se zovu duhovnim: misao, osećajnost, vera.«4
U istom zapisu, nešto dalje, Evola ispoveda smisao ovog bavljenja
umetnošću: »Ja sam neiskren: do mojih poema stalo mi je kao do laka za nokte;
slike stvaram zbog taštine, pišem zato što nemam šta drugo da radim i zbog
réklame, ja sam rastaqueu.re duha i polažem moju stvar u beživotni oblik,
polažem moju stvar u ništa: Ich Habe mein Sache auf nichts gestellt.«
Ako proučimo Evoline poeme, slike i ispovesti, možcmo uočiti bitnu
odliku njegovog duha koja ga je visoko izdvajala iz »avangardne« gomile: on je
posedovao nihilizam kao sredstvo reintegracije jastva meta-nihilisličkom,
transcendentnom »telu svetlosti«, dok su ostali bili posednuti nihilizmom, kao
veštački ili autentični medijumi. Evolino iskušavanje nihilizma bilo je
neuporedivo obimnije, verodostojnije i opasnije, obuhvatajući velike raspone
ništenja, od eksperimenata sa opijatima i narkoticima, do praga samoubistva,
gde su ga možda doveli i primeri Vajningera i Mikelštatera, koje je sledio. Samo
zahvaljujući izvanrednoj budnosti uma, neustrašivosti duše i snazi tela, Evola je
uspeo da prođe kroz najgora iskustva nihilizma neozleđen, da odoli vrtlozima
koji su vodili ludilu ili samoukinuću. U osvrtima na iskustvo magnetizma ideje
samoubistva Evola je ukazivao na spasonosnu ulogu lektire jednog Budinog
govora »plemenitom sinu«, upućenom Buđenju, o nizu iluzornih identifikacija
jastva kojih se mora osloboditi: od sopstvenog tela i osećanja, preko elemenata
prirode i bogova, do »svega«, do krajnjeg ispita, dakle do ideje ukinuća: »Onaj
koji uzima ukinuće kao ukinuće i uzevši ukinuće kao ukinuće misli ukinuće,
misli o ukinuću, misli na ukinuće, misli 'Moje je ukinuće' i raduje se ukinuću —
taj, ja kažem, ne poznaje ukinuće.«5
Ovaj govor izazvao je u Evolinom duhu presudno prosvetljenje: »Osetio
sam da je poriv ka izlasku i samouništenju bio zapravo ograničenje, 'neznanje'
suprotno istinskoj slobodi. U tom momentu, u meni je izvršen preobražaj i
svanula je odlučnost sposobna da odoli svakoj krizi«.6
Od filozofije do znanja
Zahvaljujući otvorenosti uma (nous) za svetlosti inteligibilnog sveta i
postojanosti duhovne virilnosti, Evola je brzo prozreo opsenarsku i vampirsku
prirodu ideja i predstava sticanih na putevima nihilizma. U traganju za
istinskim uporištem transcendencije i afirmacije verodostojnog jastva i
odgovarajuće slobode, Evola se iz umetnosti prestrojio na put filozofije, jer
njena formalna disciplina mišljenja i zaključivanja pruža bolje odbrane od
samoobmana i fantazmi senzibilnog sveta. Izloženi ciljevi traganja, karakterne
sklonosti i »duh vremena«, usmerili su Evolinu duhovnu pustolovinu ka
idealizmu, izvedenom iz postkantovske kritike saznanja. Evolina filozofska dela
svedoče o najdalekosežnijem prodoru koji je do krajnjih granica razvio
mogućnosti sadržane u preracionalnim premisama idealizma: »U negaciji
svakog 'drugo', kao rezultatu logičkog istraživanja mogućnosti saznanja i,
4 Julius Evola: Note per gli amici, u »Bleu« br. 3, Mantova, 1921.
5 Maijhimanik.yo, I, 1.
6 Julius Evola: Il Cammino del Cinabro, Milano 1972 (1963).
istovremeno, kao nužni uslov sistema apsolutne izvesnosti — jeste pojava,
odražena u svetu ideja, dubokog poriva bitka ka vrednosti i vladavini koji je
probudio čoveka. Dakle, više nego jednim aspektom Niče, Vajninger i
Mikelštater daju njihov smisao Dekartu, Berkliju, Kantu i Fihteu«7
Ipak, razmatrajući krajnje domete idealističkih preduzeća, Evola je uočio
da ih sve karakteriše izdaja osnovnog, preracionalnog poriva i regresija u svet
samoopsena, od lažnih sloboda do surogata »ja«, pukih hipostaza logičkog
subjekta, zvanih »misao uopšte« (Kant), »apsolutno Ja« (Finte), «Ideja«
(Hegel), »Znanje« (Veber) ili »čisti Čin« (Djentile). Dakle, Evolin filozofski
Sturm und Drang je sagoreo sve spekulativne konstrukcije idealističke misli
vatrom imanentne kritike ali i žarom intuicije metafizičkog cilja. »Čovek ne
počinje niti se okončava čovekom, premda su moderni — osim himera vere i
intelektualnih konstrukcija, koji čine deo onog sto je samo ljudsko — svedeni na
nemogućnost da znaju išta drugo. Mi smo ljudskom statrsu vratili smisao jedne
epizode, jedne mogućnosti. Dve velike epohe — koje nazivamo epohom
'spontanosti' i epohom 'vladavine' — u našoj fenomenologiji se prostiru kao
materija mogućih iskustava i kao mogući modusi bitka sa ove i sa one strane
čoveka. Mišljenje idealista da proces duha, dospevši do filozofije, umetnosti,
religije ili etičnosti apsolutne Države (do 'objektivnog duha'), doseže vrhunac te
se tu zaustavlja — po nama, odaje ograničenje i nedostatak metafizičkog smisla
koji su kod modernih najprisutniji. Osim toga, 'moderni svet', daleko od toga da
predstavlja privilegovano stanje, nije drugo do jedna pojava, jedna među
mnogim kulturama; i sama mogućnost okončavanja u tako iznenađujućim, tako
infantilnim iluzijama — osvedočava, sa paradoksom, apsolutnu slobodu duha.«8
Dakle, spoznajući i odbijajući idealističke formule jastva, koje
ograničavaju i degradiraju ljudske mogućnosti, Evola je izgradio model
«Apsolutne individue« koja se manifestuje pre i iznad svakog »percipiranja«,
«postavljanja« ili »stvaranja« apsolutnom slobodom, voljom i vladanjem, širom
horizonata univerzalnih magnituda, dakle Svega. Tu su sadržani apsolut i
suprotnost, Ja i ne-ja, po formuli coincidentia oppositorum. Evolina pozitivna
kritika idealizma i model «Apsolutne individue» osporavaju zapravo celokupnu
istoriju filozofije postojanja, rehabilitujući antički smisao filozofije, koji se
prevashodno sastojao u prevladavanju sveta postojanja i poznaji inteligibilnog
sveta večnih izvesnosti. Jasno je da spoznaja «Apsolutne Individue« implicira
prevazilaženje filozofije, kao discipline »ljubavi za znanjem«, i osvajanje znanja
metafilozofskog statusa. Potom, takva spoznaja iziskuje i potvrđivanja kroz
postvarenja apsolutne slobode, volje i vladanja. Konkretne manifestacije svog
idealnog modela Evola je otkrio u načelima i formulama, ustanovama i oblicima
metafizičke Tradicije indoevropskih kultura.
Povratak paganstva
Izloženo »otkriće« postavlja nam temeljno pitanje: kako i zašto je Evola
prepoznao »Apsolutnu individuu« u svetu Tradicije, kako je moguće pomiriti
model lišen svih zakona i oslobođen od svih obaveza, veza i ograničenja — sa
Tradicijom koju odlikuju najstrože i najteže discipline ljudskog materijala,
7 Julius Evola: Teoria dell'Individuo assoluto, Torino 1927.
8 Julius Evola: nav. delo.
saobrazne najvišim ciljevima pokreta metafizičkog preobražaja i postvarenja
čoveka? Izloženi paradoks može se predočiti i metaforično objasniti slikom
središta uragana u kome vlada savršeni mir. Privid paradoksa iščezava pod
svetlom znanja »božanskog« porekla i odgovarajuće prirode suverena
indoevropske Tradicije, koje ujedinjuju transcendenciju i imanenciju i povezuju
(poput rimskog pontifexa) Nebo i Zemlju, inteligibilni i senzibilni svet.
U tim vrhunskim figurama trodelne strukture zajednica i kultura
indoevropske Tradicije, apsolutna sloboda i apsolutni autoritet nisu
suprotstavljena svojstva već su dva različita aspekta jastva. Izvorno, auctoritas
označava božansku stvaralačku moć.9 Već i sama suverenska uloga stvaranja
zakona, propisivanja disciplina i određenja puteva metafizičke realizacije čoveka
i zajednice — podrazumeva posedovanje znanja i moći kojima takva pomoć nije
potrebna. Odraze takve uloge srećemo u hijerarhijama nekih monaških redova i
ezoterijskih društava Istoka i Zapada gde se polaganjem ispita najteže i najviše
discipline stiče status oslobođen svih normi, jer su one tu izlišne, poput štaka
zdravom čoveku.
Istovremeno sa filozofskim pregnućima, Evola je tragao za znanjima
metafizičkih doktrina drevnih kultura Istoka i Zapada, kao da je svesno ili
nesvesno pripremao uslove za kvalitativni preobražaj »Apsolutne individue», za
njen »silazak iz usamljenih, apstraktnih i razređenih visina u konkretnost
istorije, sa odgovarajućim prelazom koji se odnosi i na koncept moći«.10 Na
žalost, i Evolino iskustvo osvedočava da ne postoji direktan prelaz iz modernog
sveta u svet Tradicije, iz tame haosa pod svetlost Reda, kako inače obećava
grafički prikaz simbolizma yin-yang principa. Da bi čovek iz modernog sveta
dospeo do sveta Tradicije — mora se probiti sam kroz međuprostor ili
interregnum, ispunjen zavodljivim opsenama i pogubnim iskušenjima,
surogatima i simulakrima metafizičkog znanja.
U savremenom dobu taj međuprostor je planetarni vašar
pseudospiritualizma i pseudoreligioznosti, od masonskih loža i teozofskih
kružoka do tezgi samozvanih gurua, koji očajanju obeznanjenih i obezdušenih
masa prodaju magle i zvrčke krivotvorenih istočnjačkih tradicija. Sav t a j
melanholični spektakl za zasenjivanje prostote modernih ekonomskih životinja
može se obuhvatiti i objasniti Špenglerovom definicijom »druge religioznosti«
kao tipičnog simptoma dekadencije civilizacijskih ciklusa. Ipak, nikad u istoriji
civilizacija «druga religioznost« nije bila toliko rasprostranjena i kobna kao
danas, jer nikad čovek nije živeo u potpuno desakralizovanom svetu, kao što je
moderni.
Po sili moderne sudbine, Evola je put ka Tradiciji morao krčiti potpuno
sam, što objašnjava mnoga njegova posrtanja i kolebanja, najpotpunije
osvedočena polemičkim spisom Imperialismo pagano (Paganski
9 Po katedri Emile Benveniste, »u najdrevnijim upotrebama, augeo ne označava čin uvećanja
onog što postoji već čin proizvodnje, iz sebe; stvaralački čin koji izniče nešto iz plodnog terena i
što je privilegija bogova ili velikih prirodnih sila a ne ljudi. Tajanstvene i moćne vrednosti
počivaju u tom auctoritas, daru namenjenom manjini da izniče nešto i — doslovno — dovodi
do postojanja« (Le Vocabulaire des institutions indo-européennes, II, Pariz 1969). Osim toga, u
sanskritu ojah i avestskom aojah označavaju prevashodno božansku snagu.
10 Julius Evola: Il Cammino del Cinabro.
imperijalizam), iz 1928. godine. Reč je o patetičnom pokušaju pozitivne kritike
hrišćanstva, sa stanovišta pretpostavljene aktuelnosti »mediteranske tradicije«.
Nepobitna je vrednost osnovnog pravca Evoline kritike, na liniji tradicije
paganitas, od Kelsa, Plotina11 i Julijana Imperatora, do Ničea, ali je sve ostalo
puka nebuloza, počevši od pretpostavljene ograničenosti »mediteranske
tradicije». Osim velikih praznina i izobličenja, Evoline evokacije elemenata
paganitas osvedočavaju da je znanja sticao uglavnom iz »druge ruke«. U
pitanju je masonska »ruka«, koju odaju brojni simptomi, od sinkretičke prirode
izmišljotine zvane »mediteranska tradicija«, preko karakterističnog, »lunarnog«
ili »hermafroditskog« duha krivotvorenja doktrina i simbola drevnih kultura, do
aktuelno-političkih instrumentalizacija antihrišćanske kritike, uz zahteve da se
progna jezuitski red i »apsolutno završi sa hrišćanstvom«.12
Manjkavosti tog spisa ističe i činjenica da je Evola, do kraja života,
neumoljivo odbijao sve inicijative za nova izdanja.13 Ipak, probijajući se ka svetu
Tradicije kroz međuprostor ispunjen opsenama i iskušenjima, Evola je sticao
dragocena saznanja i iskustva koja je potom izložio u nizu radova, počevši od
Maschera e volto dello spiritualismo contemporaneo (Maska i lice savremenog
spiritualizma).14 U pitanju je najprodornija kritika moderne »druge
religioznosti«, kao lažne i perfidno programirane alternative vladajućeg
materijalizma, u službi snaga subverzije tradicionalnih vrlina i vrednosti: od
spiritizma, »psihičkih istraživanja« i Frojdove psihoanalize, preko teozofije i
antropozofije, do kvazimisticizma (tipa Krišnamurti) i satanizma. Susreti sa
eminentnim predstavnicima »operativne« masonerije i podložnosti
odgovarajućim upućivanjima i manipulacijama — omogućili su Evoli duboke
uvide u doktrinu i izrođavanja te tajne organizacije, zapravo jedne od prvih žrtvi
subverzije koja je izopačila njenu prirodu i finalitete, pretvorivši je u sredstvo
ostvarivanja političkih i lukrativnih ciljeva.15
Možemo da zaključimo da je iz Paganskog imperijalizma Evola zadržao i
sačuvao samo osnovni, magistralni pravac istraživanja, upućen ka kulturama
paganitas, kasnije spoznatim kao specifičnim delovima organona jedinstvene,
indoevropske, Tradicije. Na tom putu ka svetu Tradicije Evola je presudnu
pomoć stekao kroz iskustvo vođenja »Grupe Ur«, koja je okupljala slobodoumne
duhove, upućene ka istom cilju. U pitanju je jedan primer preobražaja
kvantiteta u kvalitet: sabiranje i kritičko poređenje sadržaja individualnih
spoznaja odgovarajućih aspekata drevnih kultura Istoka i Zapada, omogućilo je
širenje i produbljivanje pojedinačnih istraživačkih perspektiva, do uvida u
organičnu pripadnost delova jedinstvenoj, indoevropskoj Tradiciji. Delotvornost
»Grupe Ur« pokretala je i nadahnjivala ideja metafizičkog preobražaja čoveka,
pa je težište njenog rada počivalo u domenu praktične akcije, u znaku Opus
11 Plotinova kritika hrišćanstva sadržana je, impli-citno, u pobijanju gnostičkih verovanja.
12 Julius Evola: Imperialismo pagano – il fascismo dinnanzi al pericolo euro-cristiano, Todi-
Rim 1928 (VI). Niz elemenata tog izdanja, od masonskog vlasništva izdavačke kuće »Atanor«
(koja je sedamdesetih godina došla pod kontrolu zloglasne lože »P2«), do simptomatičnog
podnaslova (»fašizam pred evro-hrišćanskom opasnošću«), jasno osvedočavaju jedan zanimljiv
pokušaj masonerije da posredstvom Evolinog dela podstakne u »fašizmu pokretu« antihrišćansku
tendenciju.
13 Pisac ovih redova raspolaže samo jednim reprintom na kome nema oznaka novog izdavača.
14 Julius Evola: Maschera e volto dello spiritualismo contemporaneo, Rim 1971 (1932).
15 Julius Evola: Scritti sulla massoneria, Rim 1984.
transformationis. Rad grupe očitovao se, spolja, kroz izdanja mesečnih
zbornika izvornih tekstova metafizičkih doktrina Istoka i Zapada, studija,
komentara, i preporuka i ispovesti iz magijske prakse.16 Smotre različitih
aspekata Tradicije obuhvatale su ogromne horizonte, od alhemijskih traktata,
preko mitraičkih rituala i Plotinovih propovedi do Budinih govora i Milarepinih
himni.
Put akcije
Evolina intuicija postojanja jedinstvene Tradicije koja prethodi i
nadvisuje sve potonje izvode — našla je potvrdu i najveći podstrek kroz dela
Rene Genona, sa kojim je naš autor potom uspostavio veoma prisan i trajan
intelektualni odnos. Ipak, Evola je daleko nadmašio Rene Genona jer je osvetlio
i drugu, ništa manje značajnu polovinu »Primordijalne Tradicije«.17 Saobrazno
svojoj prirodi i odgovarajućim ograničenjima, Genon je osvetljavao samo puteve
»kontemplacije«, dok je Evolin viteški duh spoznaje obuhvatio i puteve
«akcije», pružajući integralnu viziju indoevropske Tradicije, prožete snagama i
energijama »duhovne virilnosti«. Otuda se razlike između Evolinog i
Genonovog dela mogu svesti na one koje uočavamo poredeći »solarne« i
»lunarne« kulture. Upoređena sa Evolinom rehabilitacijom indoevropske
tradicije, prožete iskonskim energijama »duhovne virilnosti« — Genonova
rekonstrukcija »Primordijalne Tradicije« izgleda ne samo polovična, već i
beznadežno beživotna, prožeta duhom klonulosti i melanholije, koji pasivno
čeka kraj ciklusa moderne kulture i civilizacije, te obnovu »zlatnog doba«.
Izložena svojstva Evolinog viteškog duha su uslovila i odredila spoznajnu
perspektivu koja se skoro potpuno razlikuje od moderne, uobičajene i
»akademske«, premda je on rehabilitacije indoevropske Tradicije izvodio i
pomoću najgušćeg rešeta naučne metodologije. Razlike između Evolinog i
»akademskog« pristupa očituju se već samim doživljajem predmeta istraživanja.
Za modernu »akademsku« svest predmeti istraživanja su poput nekih mrtvih
stvari ili leševa, davno sahranjenih u dubinama nepovratne prošlosti. Zato
»akademska« svest često nije u stanju da uoči ono što je bitno, dakle životnost
sadržaja tradicija. Za Evolu, predmeti naučnih istraživanja su istorijski oblici
manifestacija večnih formativnih i informativnih princpa koje on nastoji da
spozna kao živu ili bar virtuelnu stvarnost, čije stvaralačke snage i energije valja
probuditi, aktuelizovati i razvijati.
Razlike se očituju i na kvantitativnom nivou poređenja. Ako uporedimo
Evolino kapitalno i naj-potpunije delo, Rivolta contro il mondo moderno
(Pobuna protiv modernog sveta),18 sa dometima, radijusima indoevropskih
istraživanja tog vremena — opazićemo da ih Evolina vizija daleko nad maša.
Evola je tada sagledavao indoevropsko jedinstvo ne samo u domenu jezika i
drevnih mitologija, već i u svim ostalim značajnim poljima osvedočenja kultura,
16 Uz imprimatur Evole, izdavačka kuća »Bocca« objavila je 1955. zbornik-monografiju
»Grupe Ur« pod naslovom Introduzione alla Magia. (Drugo izdanje «Mediterranee», Rim
1971).
17 O Genonovoj doktrini »Primordijalne Tradicije« videti u: Dragoš Kalajić: Uvod u delo Rene
Genona, u Rene Genon: Mračno doba, Gradac, Čačak, 1987.
18 Julius Evola: Rivolta contro il mondo moderno, Rim 1969 (1934).
kroz čitavu istoriju. Mnoge njegove intuicije indoevropskog jedinstva potvrdila
je, kasnije, katedra Žorža Dimezila, premda uz pomoć neuporedivo istančanije
erudicije.
Evolina Pobuna protiv modernog sveta izvršila je kopernikanski
preokret, svodeći istoricističku povest na organsku strukturu, pa je bitno uticala
na delo Mirče Elijadea,19 koji je pružio »prihvatljiviju« ali osiromašenu sliku
sveta drevnih religija, redukujući različitosti na »materijalne« kategorije
sličnosti, po cenu gubitka ili previda duhovnih suština.20 Stoga Elijade nije
mogao da potpuno izvede metod »unutrašnje« interpretacije predmeta
spoznaje, odnosno uživljavanje u odgovarajući pogled na svet. Evolin
»aktivizam« je taj metod izveo do krajnjih granica, što implicira potpuni
preokret uobičajene, moderne spoznajne perspektive. Smisao tog preokreta
Evola je savršeno jezgrovito izložio upravo u studiji Metafisica del sesso
(Metafizika seksa): »Tradicionalni čovek je nastojao da otkrije u božanstvu
tajnu i suštinu seksa. Za njega, pre nego sto su postojali fizički, seksualni polovi
su postojali kao nadindividualne snage i kao transcendentni principi; pre nego
što bi se pojavili u 'prirodi' postojali su u svetoj, kosmičkoj i duhovnoj sferi. . .
Na takvoj osnovi pomenuto gledište istoričara religije treba preokrenuti: umesto
da ljudski seks bude osnova za spoznaju onog što je realno i pozitivno u
seksualno različitim, božanskim i mitološkim figurama — upravo sadržaj takvih
figura pruža ključ za razumevanje najdubljih i univerzalnih aspekata seksa u
muškarcu i ženi«.21
Budni um i rešeto naučne metodologie nisu dopuštali Evolinoj forma
mentis da saobražava predmete spoznaje svojim htenjima, ali su se ona istrajno
ispoljavala pri izborima ciljeva saznanja. U skoro svakom domenu sveta
Tradicije Evola je prevashodno tragao pogledom za manifestacijama »duhovne
virilnosti« na putevima akcije. Dobar primer takvog principa selekcije pruža La
dottrina del Risveglio (Doktrina Buđenja) koja je stekla najviše priznanje «Pali
Society«, akademskog instituta za istraživanje budizma. Evolin uvid u izvorne
tekstove budizma polarno odstupa od uobičajenih i preovlađujućih, koji Budinu
doktrinu svode na jedan oblik kvijetizma.
Evolina katedra osvetljava prvobitni i suštinski smisao učenja princa
Sidarte: poziv na buđenje i preduzimanje metafizičkog puta borbe, poziv upućen
viteškoj manjini, u posedu odgovarajućih kvalifikacija duha i tela, dakle
»duhovne virilnosti«. Princ Sidarta poziva na veliko uspravljanje iz
bramanističkog izrođavanja, na probijanje zidova samozatočeništva
devirilizovanog duha u svetu iluzija i strahova, na povratak magistralnom putu
etosa mišljenja i akcije vedske tradicije. Po Evoli, širenje doktrine buđenja izvan
okvira viteške elite izazvalo je i podsticalo procese dekadencije i izobličavanja
originalnog smisla do neprepoznatljivosti. Na tim istorijskim strminama
19 Mirča Elijade recenzira Evolinu Rivolta contro il mondo moderno u listu »Vremea«, br. 382,
od 31. marta 1935. O susretu Eliadea i Evole u Bukureštu, 1937. godine videti u: Mircea Eliade.
Fragments d'un journal II, Pariz 1981. Lik Julijusa Evole prepoznatljiv je u ličnostima nekih
romana Mirče Elijadea, poput »doktora J.E.« (Segreto del dottor Honigberger, Milano 1986). O
odnosima Evole i Elijadea videti u: Claudio Mutti: Mircea Eliade e la Guardia di fero, Parma
1989.
20 Mircea Eliade: Traité d'Histoire des Religions, Pariz 1947.
21 Julius Evola: Metafisica del sesso, Rim 1969 (1958)
dekadencije, budizam se izmetnuo u suprotnost prvobitnosti, u kvijetizam,
moralizam i banalni pacifizam, preuzimajući, usput, balaste nakaznosti folklora
tropske fantazije. Tek zen-budizam, kao doktrina samuraja, energično ispravlja
tu parabolu i rehabilituje, kroz nove oblike, originalni smisao borbenog učenja
princa Sidarte: »Zen ne predstavlja 'dalekoistočnu anomaliju' budizma, kako
neki misle, već upravo obnovu potreba koje su dale život prvobitnom budizmu,
nasuprot spekulacija i predbudističkog, bramanskog, rituala. U izvesnom
momentu, sa izmenjenim terminima, pojavio se i u budizmu fenomen
raspadanja, skolastičke formalizacije i oživljavanja tradicionalističkog rituala,
koji se manifestovao u postvedskoj Indiji. Zen je energična reakcija protiv svega
toga, a takva reakcija bila je svojstvena i originalnom budizmu. Zen ne zeli da
zna za spekulacije, kanonske rasprave, rituale i religiozna bulažnjenja. Prkosi
ikonoklastijom. Ne raspravlja, kao Nagarđuna, o transcedentnim istinama, već
hoće da stvori, posredstvom direktne akcije, uslove za njihovo postvarenje.«22
Evolin princip selekcije možda najiziazitije osvedočava njegov pristup
tantričkoj tradiciji, koja izvesno potiče iz pre-arijskih kulturnih slojeva, čije
sadržaje ona obnavlja u perspektivi revanšističkog, protivarijskog pokreta.
Razumljivo je što takav pokret mobiliše strasti domorodačke većine, ali Evola
opaža da mu pristupa i delotvorni pesimizam arijske manjine, te on osvetljava
duboke razloge takvog, prividno paradoksalnog, izbora, valorizujući
»aktivističke« aspekte učenja o upotrebi seksualnih odnosa za metafizičku
realizaciju čoveka.23 Bitni razlog pomenutog izbora Evola prepoznaje u
metaistorijskim uslovima, odnosno u uslovljavanjima poslednjeg doba, kaliyuga,
gde su svi ostali putevi metafizičke realizacije nedostupni, po sili opšte
regresije, te čoveku preostaje jedino »najniže«, seksualno sredstvo
samopreobražaja i spasa iz samsarskog »kruga nužnosti«.
Sa istim predodređenjem spoznajne optike Evola i u drugoj velikoj
neindoevropskoj tradiciji, zvanoj »alhemija«, valorizuje prevashodno
»kraljevski«, duhovno-virilni aspekt.24 Evolini afiniteti našli su najbolje i
potpuno gostoprimstvo, bez ikakvog ostatka otpora, u ciklusu evropskih motiva,
legendi i epskih i romanesknih predanja o traganju za Gralom, simbolom
herojsko-metafizičke realizacije viteškog čoveka.25 Spregom neprevaziđene
erudicije i nenadmašne intuicije, Evola nam je potpuno otkrio »misteriju«
Grala, oslobađajući »telo svetlosti«, tog kapitalnog simbola evropske tradicije,
od svih potonjih naslaga katoličke instrumentalizacije i manipulacije.
Sa Evoline nadistorijske tačke gledišta, gralski ciklus je poslednja velika
mobilizacija i manifestacija suštinskih svojstava indoevropske Tradicije, koja je
nadahnula niz pokreta uspravljanja evropskog čoveka, od katarskih zamkova,
preko templarskog reda, pesništva zajednice «Fedeli d'Amore«, do gibelinske
milicije i njenog ideala rehabilitacije univerzalne Imperije.
22 Julius Evola: La Dottrina del Risveglio, Milano 1973 (1943).
23 Julius Evola: Lo Yoga della potenza,Rim 1972 (1947, pod naslovom L'Uomo come Potenza).
24 Julius Evola: La Tradizione Ermetica, Rim 1971 (1931).
25 Julius Evola: Il Mistero del Graal.
Pobuna protiv modernog sveta
Već i sama metapolitička svrha traganja za Gralom — restauratio e
continuano imperije, čiji je legitimni vladar paralisan ili onemoćao —
osvedočava svest o dekadenciji vlasti i odgovarajuće tradicije. Kao da je vidovito
prozrela istorijske strmine opadanja Evrope i zapadanja principa vlasti na ravan
trećeg i četvrtog staleža — ta svest je prizivala preostale snage i energije na okup
i obnovilačku akciju nasuprot struje istorije: »To buđenje herojske tradicije,
vezane za ideju univerzalne imperije, moralo je, neminovno, izazvati
neprijateljske snage i dovesti do sukoba sa katolicizmom. Istinski razlog zbog
koga je Crkva bila uporni protivnik Imperije bilo je instinktivno osećanje
verodostojne prirode snaga koje su osvajale teren iza spoljnih oblika viteškog
duha i gibelinske ideje. Dok je na drugoj strani, među braniocima Imperije, zbog
kompromisa, protivurečnosti i neodlučnosti, kojih se ni Dante nije mogao
osloboditi, odgovarajuća vest bila samo delimično prisutna — instinkt Crkve, u
tom pogledu, bio je nepogrešiv. Otuda potiče i drama srednjevekovnog
gibelinstva, velikog viteštva i osobito templarskog reda.«26
Obdarenom čitaocu su dovoljni i navedeni redovi da nazre konačni
smisao istraživanja gralskih, gibelinskih i templarskih motiva, koji Evola
obelodanjuje na kraju svoje studije: »Razumeti i živeti takve motive znači stupiti
u polje nadistorijske stvarnosti, pa tim putem postupno dosegnuti i uverenje da
nevidljivi i neosvojivi Centar, suveren koji treba da se uzdigne te i sam
osvetnički i obnoviteljski heroj, nisu maštarija mrtve i manje-više romantične
prošlosti, već su istina onih koji se danas jedini legitimno mogu zvati živim.«27
Ipak, tu istinu »onih koji se danas jedini legitimno mogu zvati živim« nije
moguće dublje i potpunije proniknuti bez spoznaje Evolinog sveobuhvatnog
pogleda na svet i istoriju, koji predočava njegovo kapitalno delo, Pobuna protiv
modernog sveta. U pitanju je jedinstveni primer pozitivne kritike moderne
kulture i civilizacije, dakle primer »pobune« koji se zasniva na vanmodernim ili
nad-modernim principima vrlina i vrednosti, sadržanih u svetu Tradicije. Da bi
objasnio principe i razloge »pobune«, Evola je stvorio takođe jedinstvenu
morfologiju istorije, poslednji veliki poduhvat takve vrste u Evropi pred svetom
nastajanja i nestajanja, posle preduzeća Hegela, Marksa, Ničea, Danilevskog, De
Mestra, Špenglera i Tojnbija. Evolina morfologija ujedinjuje »linearnu« i
»cikličnu« strukturu istorije, ali prva tu ima, suprotni, regresivni pravac i
smisao, saobrazno opštetradicionalnoj doktrini »četiri doba«, dok druga
povezuje niz kulturnih i civilizacijskih organona, otkrivajući nam jedinstveni
marš Indoevropljana, od praistorije ka nadistoriji.
Delo se sastoji iz dva tematska dela: prvi je posvećen »svetu Tradicije« a
drugi opisuje »genezu i lice modernog sveta«. U prvom delu Evola otkriva
osnovnu strukturu Tradicije i njena bitna čvorišta, počevši od karaktera
suverenske funkcije i metageografskog simbolizma severnog pola, prazavičaja
Indoevropljana i ishodišta njihovih migracija i osvajačkih pokreta. Slede
poglavlja: »Zakon, Država, Imperija«, »Misterija rituala«, »O primordijalnom
karakteru patricijata«, »O duhovnoj virilnosti«, »Dva puta sa one strane smrti«,
»Život i smrt civilizacija«, »Inicijacija i konsakracija«, »O hijerarhijskim
26 Julius Evola: nav. delo.
27 Julius Evola: nav. delo.
vezama između suverenstva i sveštenstva«, »Univerzalizam i centralizam«,
»Duša viteštva«, »Doktrina četiri kaste«, »Razdvajanje tradicionalnog duha.
Askeza«, »Veliki i mali sveti rat«, »Igre i pobede«, »Prostor — vreme — zemlja«,
»Muškarac i žena« i »Slabljenje superiornih vrsta«.
U svakom poglavlju, tkivo izlaganja sadrži i trezor uzoraka manifestacija
formativnog i informativnog principa određenog čvorišta struktura sveta
Tradicije, preuzetih iz najšireg obzorja nasleđa, od drevnih kosmogonija i
mitologija, preko metafizičkih doktrina i religijskih svetih knjiga, do legendarnih
ili istorijskih primera indoevropskog etosa mišljenja i akcije. Dakle, intuicija sa
kojom Evola sagledava i rehabilituje svet Tradicije počiva i na jedinstvenoj
erudiciji, neprevaziđenih razmera. U pitanju je erudicija koja obuhvata sve
magnitude indoevropskog marša, od vedske do edske tradicije, od praistorije do
naše savremenosti, finalnog perioda kali-yuga.28
Spregom erudicije i intuicije Evolin pogled suverenski prevladava sve
granice kultura i civilizacija, otkrivajući strukture jedinstvene Tradicije, kroz
koje prosijavaju večni formativni i informativni principi. U tom svetu Tradicije,
dotkrine i religije, društveni poreci i hijerarhije, zakoni i ustanove, oblici i reči,
nauke i umetnosti — potiču iz jedinstvenog metafizičkog korena, a njihove
specifičnosti i raznolikosti, blizine ili udaljenosti od idealnog Centra odražavaju
raznovrsnosti uslova manifestacija i odgovarajuća uslovljavanja. Evolin pogled
obuhvata i raspone tih uslovljavanja, od karaktera ciklusa i doba, do kvaliteta
ljudskog materijala. U svim vremenima i prostorima sveta Tradicije, borba za
sakralizaciju prostora suzbija ili »proždire« sile vremena. Reč je o borbi ljudske
plemenitosti na strani bogova, odnosno kosmičkih sila i energija, za postvarenje
Reda i živototvorne hijerarhije u ovoj areni univerzuma — protiv Haosa i
entropije, aequitas i aequalitas.
U drugom delu Pobune protiv modernog sveta, u opisu »geneze i lica
modernog sveta« prethodi istorija Tradicije, pod svetlom opštetradicionalne
doktrine »četiri (regresivna) doba«, kojoj je posvećeno prvo poglavlje. Slede
poglavlja »Zlatno doba«, »'Pol' i hiperborejsko sedište«, »Severnoatlantski
ciklus«, »Sever i Jug«, »Civilizacija Majke«, »Ciklusi dekadencije. Herojski
ciklus«, »Tradicija i antitradicija«, »Zapadni herojsko-uranski ciklus«,
»Sinkopa zapadne tradicije«, »Prenos Imperije. Gibelinsko srednjovekovlje«,
»Sumrak srednjovekovne ekumene. Nacije«, »Irealizam i individualizam«,
»Regresija kasta«, »Nacionalizam i kolektivizam« i «Ciklus se zatvara«.
Po Evropi, »ciklus se zatvara« u znaku dominacije američke i sovjetske
pseudokulture i »civilizacije«, koje su samo »dva lica jedne iste stvari«, dakle
nihilizma. »Ali, iza jedne kao i iza druge 'civilizacije', iza jedne kao i iza druge
sile, ko vidi prepoznaje jednake simptome pojave 'Zveri bez Imena'. Uprkos
tome, ima onih koji se zamajavaju idejom da je američka 'demokratija' lek protiv
sovjetskog komunizma, alternativa takozvanog 'slobodnog sveta'. Obično se
prepoznaju opasnosti kada one imaju oblik brutalnog, fizičkog, spoljnog,
napada; ne prepoznaju se kada dolaze iznutra. Evropa odavno trpi uticaj
Amerike, odnosno izopačenja vrednosti i ideala koje je svojstveno
severnoameričkom svetu. U pitanju je jedna vrsta fatalnog protivudara. Kao što
28 Videti dodatak u Rivolta contro il mondo moderno, pod naslovom »Sull'et. oscura« (»O
mračnom dobu«).
je već neko tačno opazio, Amerika nije drago do 'krajnji Zapad', potonji razvoj,
do apsurda, osnovnih tendencija moderne zapadne civilizacije. Nije moguć
istinski otpor tamo gde se ljudi pridržavaju principa takve civilizacije i iznad
svega tehničkih i proizvodnih opsena. Dakle, razvojem tog ubrzavajućeg uticaja
može se desiti da se pri zatvaranju kandže, sa Istoka i sa Zapada, oko Evrope —
koja je, lišena već svake istinske ideje, posle drugog svetskog rata, izgubila i
politički rang autonomne i hegemonističke svetske sile — čak ni ne oseti smisao
kapitulacije. Konačni slom možda neće imati ni figure tragedije«.
Jahati tigra
Pred takvom perspektivom budućnosti šta da čine »oni koji se danas
jedini legitimno mogu zvati živim«? Mnogo vremena pre nego što su se pojavili
pokreti dekulturizovanih mladih generacija nezadovoljstva, upućeni Istoku, sa
iluzornim nadama da će tamo naći spasilačka znanja i prosvetljenja — Evola je
ubedljivo razobličio takve opsene.29 Uočio je, pre svega, da savremeni Istok ne
raspolaže valjanim odbranama od nihilizma Zapada jer bi uprotivnom prvo sebi
pomogao i odoleo Last but not least, upravo svetlo istočne doktrine kali-yuga
otkriva da će Zapad, prednjačeći na putevima regresije, prvi dosegnuti kraj
ciklusa i stoga prvi ući u novi ciklus, u novo »zlatno doba«.
Usvajanje doktrine »četiri doba« nalaže našem pitanju posebno
uslovljenje odgovora. Reč je o uslovljenosti neumitnosti regresije koju ta
doktrina definiše. Dakle, nije moguće zaustaviti proces, niti je moguće obuzdati
rastuću silu nihilizma čija se svetska akcija ubrzava. Ali »oni koji se danas jedini
legitimno mogu zvati živim« poseduju takvo svojstvo vernošću sopstvu,
odnosno etosu mišljenja i akcije Tradicije. Premda su sa metaistorijske tačke
gledišta svi otpori nihilizmu uzaludni, njihova je dužnost da misle i deluju
saobrazno etici sopstva, bez obzira na ishode, po formuli herojskog kategoričkog
imperativa: »si fractus illabatur orbis, impavidum efrimet ruinae«.30
U sukobu spoljnjeg, nihilističkog, i unutrašnjeg, plemenitaškog
determinizma, Evola jedini »ustupak« čini u domenu strategije otpora,
predlažući njeno saobražavanje uslovima, po dalekoistočnoj formuli akcije
zvane »jahati tigra«: »Kada se ciklus civilizacije okreće kraju, teško je nešto
postici odupiranjem, direktnim suprotstavljanjem snagama u pokretu. Struja je
presnažna i obara sve pred sobom. Bitno je ne biti impresioniran prividnim
svevlašćem i trijumfom snaga epohe. Te snage, s obzirom da su lišene svake veze
sa bilo kakvim superiornim principom, imaju, u krajnjoj liniji, odmereni lanac.
Dakle, ne treba se fiksirati za sadašnjost i za bliske stvari, već treba imati u vidu
i uslove koji će se pojaviti u jednom budućem vremenu. Stoga princip koji treba
slediti može biti onaj što nalaže puštanje slobodnog toka snaga i procesa epohe,
ali držeći se postojano i spremno za intervenciju kada 'tigar, ne mogavši da
napadne onog ko ga jaše, bude umoran od trka'«.31
Sa izmenjenim terminima, istu strategiju predlažu Jinger i Hajdeger koji
su, uz Evolu, najdublje istražili ishodišta i moguće krajnje domete nihilizma.
29 Julius Evola: Introduzione, u Rene Guénon: La crisi del mondo moderno, Rim 1953.
30 »I ako se zdrobljen sruši svet – (on) će stajati uspravan među ruševinama« (Horacije)
31 Julius Evola: Cavalcare la tigre, Milano 1973 (1961).
Uzvraćajući Jingerovom rođendanskom daru, traktatu o nihilizmu, koji sadrži i
predlog strategije otpora, Hajdeger odgovara: »Potpuno se slažem sa Vama kada
ukazujete na nužnost da se izvori netaknutih energija puste da izbiju i da treba
pribeći svakom sredstvu radi održanja 'u vrtlogu nihilizma'«.32 Oba traktata se
slažu u zaključku da je svaki »konzervativni« otpor nihilizmu uzaludan i da je
jedina alternativa upravo »ubrzavanje« nihilizma, »iskušavanje ogromne snage
ničega« (Jinger), »okupljanje u njegovoj suštini« (Hajdeger).33
Ako izuzmemo uzgredni obol psihizmu krajnjeg nepoverenja u ljudske
snage (»sad nas samo neki bog može spasti«), Hajdeger veruje da su jedino
moći ljudskog mišljenja sposobne da prevladaju nihilizam, razotkrivajući
njegovu izvornu suštinu, sadržanu već u Platonovoj metafizici. Ali za
prevladavanje nihilizma neophodno je i »drugo počinjanje« koje je Hajdeger
osvetlio razmatrajući mogućnosti izbavljenja jednog naroda iz «dekadencije»:
»Da bi se jedno počinjanje ponovilo, ne treba vratiti sebe unazad sebe, kao u
nešto prošlosti, koje je poznato i koje iziskuje imitaciju — već treba učiniti da to
počinjanje otpočne još originalnije (još prvobitnije), sa svim onim zbunjujućim,
mračnim i izvesno zlim, što verodostojno počinjanje implicira«.34 Tu idealnu
poziciju za »drugo počinjanje«, koja je bliža nevidljivom formativnom i
informativnom principu od svih poznatih istorijskih »prvobitnosti«, Ernst
Jinger zove »divljinom« (Wildnis). Po Jingeru, nihilizam ce biti prevladan i
iscrpljen ako elite uspeju sačuvati oaze slobode, oaze »divljine« od napada
pustinja Levijatanovog sveta. Ali sudbina se odlučuje u sopstvenim grudima: »U
sopstvenim grudima: tu počiva, kao nekad u Tebaidi, središte svake pustinje i
propasti. Tu je pećina ka kojoj guraju demoni. Tu svako, bez obzira na uslove i
rang, vodi sam i lično svoju borbu.«35
U Evolinom delu prisutne su obe perspektive otpora nihilizmu, ali on
težište borbe prepoznaje u ideji nove elite: »Od suštinskog je značaja da se
oblikuje elita koja će u sabranoj intenzivnosti definisati ideju, intelektualnom
strogošću i apsolutnom nepopustljivošću, ideju zbog koje postoji udruženost, i
koja ce tu ideju afirmisati iznad svega u obliku novog čoveka, čoveka otpora,
čoveka uspravnog među ruševinama. Ako bude dato da se prevaziđe ovaj period
krize i iluzornog poretka — samo takvom čoveku pripada budućnost. Ali ako
sudbinu — koju je moderni svet sam sebi stvorio i koja ga sada razara — ne bude
bilo moguće obuzdati, kod takvih premisa unutrašnje pozicije biće održane: u
svakom slućaju, ono sto bude moguće ućiniti biće ućinjeno. Mi pripadamo onoj
otadžbini koju nijedan neprijatelj nikad neće moći da osvoji, niti da razruši.«36
Toj otadžbini »pripada se po pravu rođenja koje je različito od fizičkog,
po pravu dostojanstva koje je različito od svih na svetu. Ona ujedinjuje u
neraskidivom lancu ljude koji mogu izgledati rasuti po svetu, u prostoru,
vremenu i nacijama«.37
32 Martin Heidegger: Über »Die Linie«, u Freundschaftliche Begegnungen, Festschrift für
Ernst Jünger zum 60. Geburstag, Frankfurt 1955. Odgovor na: Ernst Jünger: Über die Linie, u
Anteile. Martin Heidegger zum 60. Ge-burstag, Frankfurt 1950.
33 Evoline kritike Hajdegerove filozofije u Cavalcare la tigre, XV.
34 Martin Heidegger: Introduction . la Métaphysique, Pariz 1967, Pariz 1967.
35 Ernst Jünger: nav. delo.
36 Julius Evola: Orientamenti, Rim 1971 (1950).
37 Julius Evola: Il mito del sangue, Milano 1937.
U prašini političke arene
Pomenute razlike između Genonove i Evoline prirode, očitovale su se i
prema profanom, politizovanom, svetu. Genonova isključiva posvećenost
putevima kontemplacije održavala ga je na pouzdanoj distanci od arene
političke borbe. Evolin put akcije, izvesno, nije mogao zaobići prašinu te arene,
niti izbeći odgovarajuća iskušenja. Poput mnogih velikana evropske kulture XX
veka — od Hajdegera, Đentilea, Jingera i Šmita, do Hamsuna, Paunda, Eliota,
Bena, Malapartea, Selina, Brazilaka ili Drije la Rošela — i Evola je video u
pokretu »fašizama« neke mogućnosti pozitivnih odgovora na izazove krize
modernog sveta. Na ovom mestu izlaganja otvara se posebni aspekt Evolinog
dela koji prevazilazi okvire našeg zadatka te ćemo za sada pružiti samo osnovne
orijentire mogućim pitanjima.
Pre svega, političkim pitanjima odgovaramo potpunim odbacivanjem
uobičajene spoznaje perspektive koja učešća u »fašizmima« posmatra
retrospektivnom optikom, sa tačke gledišta 1945. godine, dakle post factum.
Takva naopaka perspektiva i optika opterećuje »saputnike« i pristaše
»fašizama« katastrofalnim ishodima pokreta koje oni, u vremenima angažmana,
nisu mogli ni slutiti a kamoli želeti. Takav pristup služi jedino interesima da se
kriminalizuju velikani evropske kulture i da se njihova dela proskribuju, a
nikako ne pruža odgovor na pitanja o razlozima njihovih »fašističkih« izbora.
Pri istraživanju tih izbora treba imati u vidu i razliku između »fašizma
režima« i »fašizma pokreta«, kako savetuje autoritativni istoričar Renco de
Feliće. Uobičajena istraživačka perspektiva prečesto a pogrešno pretpostavlja da
i »fašizmi«, poput »komunizma«, poseduju jedinstvenu referencijalnoideološku
strukturu. Za razliku od »komunizama«, koji jedinstveno usvajaju
doktrinu oličenu Marksovim Kapitalom i Manifestom (razlikujući se u domenu
interpretacija) — »fašizmi« ni pojedinačno, a kamoli skupno, ne poseduju takvu
zajedničku i obavezujuću doktrinu. Svaki »fašizam« je zapravo amorfni i
dinamični skup različitih, pa i sasvim suprotnih težnji i ideja, programa i
tendencija i tradicija, od krajnje levice (»boljševičkog nacizma«), do krajnje
desnice. U galeriji velikana evropske kulture XX veka koji su podržavali
»fašizam«, rečenu levicu najbolje reprezentuje Drije la Rošel, sledbenik Dorioa,
bivšeg lidera francuskih komunista. Ideje Julijusa Evole odgovaraju, grosso
modo, poziciji takozvane »konzervativne revolucije«, oko koje su se okupljali
zagovornici obnove legitimističke monarhije i atentatori na Hitlera.
Svodeći bilans Evolinog odnosa spram fašizma na najjezgrovitiju
formulu, možemo zaključiti da je on bio dvosmislen ili dvostran. Taj odnos bio
je pozitivan prema nekim virtualnostima »fašizma pokreta«, a uglavnom
negativan prema aktuelizacijama »fašizma režima«. Prvi tip odnosa manifestuje
se u Paganskom imperijalizmu, dakle šest godina posle uspostavljanja
fašističkog režima: »Bilo to dobro ili zio, fašizam je dobio svoje telo. Ali to telo
još uvek nema svoju dušu. I ta duša — superiorni čin koji može da ga opravda,
integriše, uzdigne stvarno na noge kao princip protiv cele Evrope — ta duša,
kažemo, može da ga ostvari samo sa radikalnim, dubokim, apsolutnim
preokretom, sa novim skokom napred, upravo u pravcu koji je suprotan
poburžijavanju, koje već počinje da ga prožima...«
Evola je u fašizmu video mogućnost ostvarenja jednog ideala države koji
su, pod različitim oblicima i terminima, ispovedali mnogi eminentni
predstavnici aristokratsko-sakralnog pogleda na svet, od Platona, preko
Fridriha II i Dantea, do kontrarevolucionara, poput De Mestra ili Donosa
Kortesa. Nepokolebljivo veran toj tradiciji u domenu politike ili metapolitike,
Evola je sa odgovarajućeg stanovišta video u »fašizmu režima« totalitarizam
demosa, izveden revolucijom »sa dna«, umesto »sa vrha«. Svi njegovi politički
tekstovi iz tog vremena teže da »rektifikuju« fašizam, kritikujući njegovu
stvarnost i predlažući alternative. Naravno, takvi pokušaji bili su sasvim zaludni,
ne ostavljajući drugog traga u stvarnosti izuzev denuncijacija za »antifašizam« i
odgovarajućih podozrenja »nomenklature«, uz povremene, prećutne
proskripcije. Izlišno je dodati da je za profesionalne »antifašiste« Evola bio i
ostao »notorni fašista«.
Tek je prestrojavanje fašizma na pozicije rasističke politike otvorilo
jedinu mogućnost direktnog uticaja Evole, s obzirom na njegove kvalifikacije u
tom domenu, koje su daleko prevazilazile i najviše domete obaveštenosti
režimskih ideologa. Kvalifikacije je upotpunio proučavajući rasističke doktrine
za račun izdavačke kuće »Hoepli«, koja mu je poručila studiju. Evolina studija Il
mito del sangue (Mit krvi) je sintetički prikaz svih modernih doktrina rase, od
Fihteove, De Gobinoove i Čemberlenove, do Klausove, Rozenbergove i
Ginterove. Usledila je knjiga Sintesi di dottrina della razza38 (Sinteza doktrine
rase), u kojoj Evola kritikuje materijalističku osnovu modernih rasizama i
predlaže sopstvenu teoriju, u znaku primata duhovnog aspekta i odgovarajućeg,
univerzalnog tipa čoveka koji transcendira sve postojeće rasnoantropološke
kategorije i granice.
Evolina teorija privukla je veliku pažnju i naklonost Musolinija,
verovatno silom rivalstva prema Hitleru, odnosno nacionalsocijalizma i
odgovarajućeg rasizma. Ali, poslovično povodljivi Musolini brzo je povukao svoj
imprimatur sa Evolinog dela, pod pritiskom klerikalnih snaga i domaćih
»rasista«, čije je groteskne fantazije o nekakvoj »italijanskoj rasi« Evola izvrgao
ruglu, ugrožavajući im autoritet i režimski položaj. Tako je jedina mogućnost
direktnog Evolinog uticaja na zvaničnu politiku »fašizma režima« bila brzo i
lako osujećena.
I prema takozvanom »jevrejskom pitanju« Evolin pogled je značajno
odstupao od linije ortodoksnog, materijalističkog rasizma, razvijajući sugestije
sadržane u Vajningerovom osvrtu na jevrejstvo.39 Po Evoli, moderno,
sekularizovano jevrejstvo, otuđeno od sopstvene tradicije silom spoljnih
uslovljavanja, bilo je prva žrtva i postalo medijum subverzije.40 U studiji o
položaju Jevreja pod fašizmom, Renco de Feliće svrstava Evolu među one retke
duhove »koji su, preduzevši jedan put znali da ga pređu sa dostojanstvom i čak
ozbiljnošću, nasuprot mnoštva koje je izabralo put laži, uvrede, potpunog
odbacivanja svake kulturne i moralne vrednosti.»41
Iskustva odnosa sa »fašizmima« Evola je sabrao i izložio u obliku veoma
originalne interpretacije tog fenomena, pod indikativnim naslovom: »Fašizam
38 Julius Evola: Sintesi di dottrina della razza, Milano 1941.
39 Otto Weininger: Pol i karakter (poglavlje »Jevrejstvo«), Beograd, 1986.
40 Julius Evola: Tre aspetti del problema ebraico, Rim 1973.
41 Renzo de Felice: Storia degli ebrei italiani sotto il fascismo, Torino 1961.
viđen sa desna«.42
Post scriptum
U suštini, izuzimajući društvo Tradicije, koje podrazumeva samo
dužnosti i odgovornosti, Evola je uvek i svuda bio sam, usamljen i uspravan
čovek »među ruševinama«. Bio je tako usamljen i uspravan među ruševinama
Beča pod bombama, jednog prolećnog dana 1945. Drugi su sklanjali živote u
podzemna skloništa a on je ostao sam, izazivajući sudbinu, pod bombama, za
radnim stolom, za pisaćom mašinom, spokojno slažući slova studije o
masoneriji. Jedan šrapnel ga je pogodio u kičmu, oduzevši mu doživotno moć
kretanja donjih udova. Ali udes ga nije nimalo izmenio, niti je ustuknuo sa
izgubljenog mesta usamljenosti.
O toj Evolinoj usamljenosti svedoči njegov prijatelj i veliki majstor
orijentalnih studija, Pio Filipani Ronkoni: »Usamljenost može biti divna ili
bedna; sve zavisi od duha sa kojim se ona proživljava. Volim da sebi
predstavljam Evolinu usamljenost slikom njegovog bečkog boravka, tokom rata:
kada je, tokom najužasnijih avionskih bombardovanja, tišina između eksplozija
bila protkana tik-takanjem njegove pisaće mašine, nad kojom je, ravnodušan
spram okolnog loma, nastavljao da mirno radi. Ta vrsta usamljenosti, odbijanja
silaska u sklonište gde su 'svi' — otkriva jednu spissitudo spiritualis što
transcendira čak i doktrinu posredstvom koje je on izrazio sebe onima koji su, u
stvari, hteli da čuju samo tišinu.«43
Reč je o onoj vrsti usamljenosti koju čovek svesno bira i živi i koja je
osvedočenje njegove snage a ne manjkavosti. Žudimo za takvom usamljenošću
kada se upućujemo planinskim vrhovima. Po Evolinoj oporuci, pepeo njegovog
tela rasut je po glečeru vrha Monte Roza, leta 1974. godine. U vatri tela duh se
oslobađa i odlazi — zna se gde.
Dragoš Kalajić
42 Julius Evola: Il fascismo visto dalla destra, Rim 1970 (1964).
43 Pio Filippani-Ronconi: Julius Evola: un destino, u Testimonianze su Evola, Rim 1973.