Иако данас постоји доступан број задовољавајућих приручника помоћу којих добро разумемо немачки национал-бољшевизам, то није случај са руским национал-бољшевизмом, чије постојање сад истражујемо. Тако је рад Михајла Агурског, иако непријатељски настројен, извор одличних првокласних информација и разлога за размишљање, чак и наду.
Теза аутора, инспирисана одразом Ортега-и-Гасетовом Побуном маса, је да су марксистичке и социјалистичке компоненте руског бољшевизма само „историјске камуфлаже“ за стваран геополитички и историјски темељитији процес. За Агурског, Лењин је практиковао двоструки језик, православни марксистички у свом писању, која само могу бити сматрана као дела „јавних односа“, он је себе уствари ставио у ред са Александром Херценом, који је одбио Запад, и који је промовисао инвазију Словена на Источну Европу. Од почетка века, Лењин и бољшевици су могли одредити себи циљ, давање вођства светском револуцијом Русији и Русима. У овом погледу, национал-бољшевизам би био руска националистичка идеологија, која би начинила совјестски политички систем легитимним са националистичке тачке гледишта а не са марксистичке тачке гледишта.

 Важну улогу у евроазијској филозофији има концепција идеократске државе, идеократије. Заснована је на представи о држави и друштву као о реалности која треба да створи важну духовну и историјску мисију. Та теорија је названа „идеократија“, „владавина идеје“, „владавина идеала“. Такав прилаз проистиче из општије представе евроазијаца о смислу људског постојања, о високој мисији колектива, народа, сваке заједнице. Људски чинилац су евроазијци сматрали за прелазни ступањ, за полазну тачку у самосавлађивању, што значи да су и читав антрополошки проблем видели као задатак, а не датост. Таква представа је у основним цртама била својствена свим духовним и верским традицијама. У савременој филозофији и у сасвим другом контексту се са сличном перспективом срећемо код Ничеа и Маркса. Православни евроазијци су сасвим могли поновити чувену Ничеову дефиницију: „Човек је нешто што треба савладати“. Али сасвим у духу руској филозофији заједничке тежње да се не говори о појединцу него о општој целовитој заједници, да се антрополошка проблематика преноси на колектив, евроазијци су трагом Трубецког из таквог прилаза изводили императив свеопштег самосавладавања. Оличење таквог колективног самосавладавања, самоуздизања, преображаја и прочишћења ради остваривања највише мисије је по њима идеократија, уздигнута у социјалну државну норму. Италијански традиционалистички филозоф Јулијус Евола је сличан модел друштвено-политичког уређења назвао „анагогични тоталитаризам“, то јест поредак у коме се биће сваког појединачног човека принудно увлачи у спирално кретањ општег духовног уздизања, оплемењивања, сакрализације. Трубецки сматра да проблем 

Данашња левица и десница се одлично слажу – за то постоји и терминологија БОБО левица (скраћеница долази од речи буржоа-боем) и финансијска десница. То је савез левице која се се бави друштвеним уместо социјалним питањима (нпр. правима хомосексуалних парова) и финансијске деснице. Левица која се бори за социјална права и брани права радника и левица која брани права хомосексуалаца нису исте. Разлике постоје и на десном пољу. Десница капитала и финансија није иста као и десница културе и вредности. Ту настаје замка када се пита да ли сте левичар или десничар. Наш одговор је да смо десничари када је реч о вредностима и левичари када је реч о социјалним проблемима.