Четврта политичка теорија и појам човека

Примарни табови

Текст је настао као уређена и сажета верзија,  недавног предавања  професора Александра Дугина, познатог светског филозофа и стручњака за политичку филозофију и геополитику, које је одржао у Београду.  У свом излагању, професор Дугин  говорио је о основама Четврте политичке теорије, мултиполарном свету, политичким идеологијама и геополитичким околностима у свету.

Постоје три главне политичке идеологије. Прва политичка теорија јесте либерализам – у основи ње стоји индивидуа, не човек, већ индивидуа. Индвидуа значи одвајање нашег сопства од било каквог колективног идентитета. Либерализам се најпре развијао у верској сфери као слобода од католичке традиције. Због тога је протестантизам  био религиозно ослобађање индивидуе од Цркве- колективног идентитета и успостављање дирктне везе са Богом.  Потом је дошао политички појам либерализма када се створила идеја о грађанском друштву, где је централна идеја ослобађање индивидуе од свих друштвених сталежа. Тако смо од либерализма у религијској сфери, прешли на либерализам у политичкој, односно грађанској сфери, где су све индивидуе ослобођене од колективног сталежа. На крају, у 20. веку, десило се ослобађање индивидуе од нације. То су све етапе развоја либерализма. Каква је логика те еволуције? Либерализам је дакле ослобађање од нечега. На све три етапе индивидуа се ослобађа од некаквог облика колективног идентитета – сталешког, црквеног, националног. Када се човек ослободио од све три форме колективног идентитета, од чега му остаје да се још ослободи? Ту долазимо до џендер политике (политике рода). Јер је пол, такође колективни идентитет. Да би се био мушкарац или жена, такође треба припадати неком колективу. Тако да је још једна етапа либерализма, да се кроз џендер политику врши ослобађање индивидуе од пола. То је логика саме политичке теорије либерализма. То је дубока инерција либерализма која ослобађа индивидуу у недоглед.

Али заправо, ослобађујући се од свих поменутих колективних идентитета, тешко се може рећи шта је то остало од индивидуе?  Шта је заправо данас индивидуа? Индивидуа је нека апстракција за којом идемо, ослобађајући се заправо конкретних ствари, као што су религија, нација, сталеж и пол. На самом почетку ослобађања индивидуе , свима се чинило да им је јасно шта је то индивидуа, међутим данас, када је та фаза одмакла, тешко је рећи шта заправо представља индивидуа, зато што се она стално мора ослобађати од неког новог колективног идентитета. Можемо закључити да је једино што је константно, и што дефинише индивидуу, константно дељење и ослобађање.

Пошто се индивидуа константно ослобађа односно дели од нечега, морамо се запитати шта долази после џендер политике , односно одвајања индивидуе од пола као колективног идентитета? Ако је индивидуа константно ослобађање од колективног идентитета, онда треба обратити пажњу на следеће, да ли је  форма човека колективни идентитет? Јесте. Због тога тај колективни идентитет треба да се превазиђе. Због тога је следећи корак либерализма – постхуманизам. Човек такође постаје опција, хоћеш ли да будеш човек или не? У правцу либерализима треба начинити и следећи корак – спајање човека и машине. Друга могућност је био-инжењеринг, укрштање човека са другим врстама. Тада човек постаје само једна од опција, то је опциони хуманизам. Тако данас имамо геј прајд, а сутра можемо да имамо робот прајд. На пример робот по имену Софија је већ добила држављанство Саудијске Арабије, ако је сутра увредите, можете ићи на суд. Све ово значи да у основи либерализма лежи нихилистички пројекат. Индивидуу је могуће делити у бесконачност, као у физици атом. Ако погледамо претходиних тристотине година Модерне, ми нећемо видети само одакле долазимо, већ и куда идемо.

Друга политичка теорија, сагласна са либерализмом, у много чему сем у једној тачки – индивидуом, односно да је индивидуа њен циљ, јесте марксизам. Марксизам је свођење народа у две класе. Марксизам је конфротирао либералну идеју индивидуе са класним учењем, учењем о класама. Али оно што је марксизам везивало за либерализам, јесте  вера у прогрес и уништење свих традиционалних структура у друштву.

Као критика либерализма и марксизма појавио се национализам као трећа политичка теорија. Као политичког субјекта, национализам одређује расу или нацију, што су такође вештачки концепти. Као и у либерализму, и у национализму се јавља идеја о превазилажењу човека, у концепту надчовека.

Пошто је либерализам победио остале две политичке теорије, више није било непријатеља споља. Сада се сконцентрисао на самог себе, почео је да се чисти изнутра. Тако данас имамо  битке унутар либерализма – стари либерал Трамп против новог либерала Хилари Клинтон. Више нема ни фашиста ни комуниста, остали су сами либерали да се између себе обрачунају. Сада је све  сведено на једно главно питање – која је верзија либерализма прогресивнија. Трамп је економски либерал, док  Хилари Клинтон и Џорџ Сорош  инсистирају на нултом хуманизму. Тако да сада бесни битка унутар прве политичке теорије, што је логично кретање сваке политичке теорије па и либерализма на свом политичком путу. Тако да је данашњи конзервативизам (односно алтернативна десница) јесте опирати се од једног либерализма а ићи ка другом, док се питање одустајања од либерализма, уопште не разматра. То је као када хоћете да промените телефон, па размишљате да ли је бољи Ајфон 5 или Ајфон 6 а не узимате у разматрање неке друге моделе телефона, то је онда заиста „херојска“ борба – за смеће.

Проблем који се јавио је одсуство праве алтернативе. Чак и они који хоће да промене трајекторију у коју води либерализам, служе се либералним концептима, као што су слободно тржиште, капитализам, БДП итд.

Ту долазимо до четврте политичке теорије као алтернативе, која не жели да настави у поменутом правцу. Са обзиром, да још увек либерализам није остварио свој последњи циљ, а то је пост-хуманизам, односно, још увек нисмо постали роботи, ми имамо слободу да кажемо „да“ или „не“. Да одлучимо где ћемо ићи. Са обзиром да ми не желимо да идемо са либерализмом, онда се наше одбијање тумачи као припадност другој или трећој политичкој теорији, односно комунизму или национализму. Али се не треба подвести под другу или трећу политичку теорију, зато што либерализам, који је победио обе политичке теорије савршено зна како да се са њима поново обрачуна.

Суштина је, да либерализам поред комунизма и фашизма изгледа као нешто што даје највише слободе. Јер он комунизам везује за гулаг, а фашизам за концентрациони логор, тако да у односу на ово, он заиста даје више слободе и зато побеђује. Међутим, када је остао сам, као једина идеологија, он је заправо показао своје тоталитарно лице. Права природа либерализма се открила када је он победио, када је остао сам, а не док се борио против комунизма и фашизма. Либерали тако критикују да је комунизам конфликтна теорија зато што позива на класну борбу, фашизам је опет конфликтна теорија зато што позива на расну борбу, али се не спомиње главно идеолошко дело либерала, аутора Карла Попера „Отворено друштво и његови непријатељи“, којим се позива на борбу против нелиберала. Када је либерализам победио, сви су добили „слободу“ да буду либерали, али нико није добио слободу да не буде либерал. Они који нису либерали они су непријатељи либерализма. Знамо шта се ради са непријатељима, они се уништавају. У пракси то изгледа једноставно, ако сте против либерализма онда сте аутоматски комуниста или фашиста. Дакле, ако пристанете на такву етикету, онда сте принуђени да браните неодбранљиво – гулаг или Аушвиц. У самом старту губите, јер либерали јако добро знају како да се обрачунају са комунизмом и фашизмом, пошто су их раније већ савладали.

Овде сада наступа Четврта политичка теорија. Она се своди на једну једноставну поставку. Да ми као људи (још увек) можемо рећи „не“ либерализму, али ми можемо рећи „не“ и другој и трећој политичкој теорији. Да, ми јесмо непријатељи отвореног друштва, како га схватају либерали, али никако не делимо гледишта фашизма и комунизма. Четврта политичка теорија је право да се не буде ни на страни фашизма, ни комунизма, али ни либерализма.

Четврта политичка теорија је могла и да настане само када је либерализам остао једина политичка теорија. Зато што Ч.П.Т. није критика либерализма са старих позиција, то је критика либерализма са становишта целокупне његове логике, то је одбацивање индивидуе као највише вредности. Али се уместо индивидуе не поставља ни класа, ни нација, ни раса, не зато да би се оправдала од нечега, већ зато што ни класа, ни нација, ни раса, али ни индивидуа, нису субјект Четврте политичке теорије.

Поставља се сада питање шта је онда субјект Четврте политичке теорије? На то питање постоје два одговора. Један је метафизички, дубоко филозофски, а други је врло интиутиван и врло размуљив. Почећемо од филозофског који је комплекснији. Дакле, у метафизичком погледу, уместо индивидуе као вредности, треба да заузме концепт Да-зајн (Dasein). То је Хајдегеровски појам, који означава мислеће присуство у свету. Ово мислеће присуство у свету, претходи сваком размишљању о класи, нацији или индивидуи. То је радикални, коренски субјект. Целокупна филозофија Мартина Хајдегера је постављена као разматрање тог Да-зајна (Dasein). Он тежи да опише то мислеће присуство у свету заобилазећи целокупну филозофију модерне. Ми видимо код Хајдегера, нарочито у његовим каснијим радовима, такозваним „Црним свескама“ , супротстављање Да-зајна (Daseinа) и либерализму са својом индивидуом, и комунизму са класом, и фашизму са расом и нацијом. Тако да ако узмемо Да-зајн (Dasein) као субјект политичке теорије, добићемо савршени нови модел државе, друштва, вредности и закона. Хајдегеров концепт Да-зајн (Dasein) постоји само кроз народ. Зато што Да-зајн (Dasein) не може да постоји без језика, а индивидуа рецимо није способна да направи језик. Језик је колективно народно наслеђе, он је наш идентитет. Језик није просто инструмент, он је и порука. То је наше предање, наша традиција, наша суштина. Ако ми разумемо народ као вечно начело које се продужава кроз време, народ као форма која тече кроз разне историјске облике, ми ћемо видети да се народ поклапа са Да-зајн (Dasein). Не народ као статистичко становништво, као грађани, већ као живо присуство. Шта је то што један народ чини народом? Нико не може дати конкретан и тачан одговор, али сви знамо, осећамо. То се назива колективним идентитетом.

Да би се дакле супротставили либерализму, основно је да се избегавају два политичка ћорсокака – комунизам и фашизам. То је оно што Четврта политичка теорија одбацује. А оно што прихвата, јесте концепт Да-зајна (Daseinа), односно народа и то је позитивно одређење Ч.П.Т.  да Да-зајн (Dasein) и народ нису класа, нису нација, нису раса, то је мислеће присуство, то је језик, то је колективни органски идентитет. Доласком новог времена у Европу (грађанског друштва) управо је ова категорија била одбачена. Сва политика у том модерном периоду је играла на карту класе, нације или индивидуе, народ је заборављен. Он је био одбачен.

Овде требамо да се подсетимо шта се дешавало до Модерне. Пре Модерне, држава је постојала, али пошто је то била хијерархијска држава, она је директно управљала људима. Али када је дошла демократија, постало је немогуће управљати на дотадашњи хијерархијски начин. Већ се концепт управљања померио са директног телесног, на управљање свешћу. То је неопходно својство демократије, која је по својој природи тоталитарна. Тако да је задатак Ч.П.Т. да се ослободи Да-зајн (Dasein), односно да се ослободи народ од тоталитарних тенденција. То јесте права слобода. То није слобода од бића, од егзистенције, већ за биће и за егзистенцију. Суштински, народ је био тотално заборављен када смо улазили у ново доба (грађанско друштво). На народ је била пројектована та решетка тоталитарних политичких теорија.

Сада када улазимо у финални стадијум Модерне, појављује се могућност избора. То је последњи стадијум нихилизма – да добијемо ништа,  а друга могућност је повратак заборављеном , Да-зајну (Daseinu), односно концепту народа,  који је уласком у нова доба било изложено насиљу од све три политичке идеологије.

Управо Да-зајн (Dasein), односно народ, мора сада да се пробуди, пред перспективом сопствене смрти. Јер управо у свом односу према смрти, управо и постоји Да-зајн (Dasein), по Хајдегеру. То буђење се по Хајдегеровом учењу назива „Eрајгнис“ (догађај).

Ви стојите сада пред најважнијим  догађајем, још увек као људи, као Срби. Можемо да изаберемо да ли ћемо ићи ка  истим путем самоуништења, брже или спорије, са либералном тенденцијом, или можемо да утврдимо народно биће. Народ требамо да тражимо и откривамо у смислу у којем је постојао до Модерне, у традицији, али и после Модерне, ван граница либералног хоризонта. То је Четврта политичка теорија.