Археомодерна се може одредити као преклапање, суперпозиција, јукстапозиција две парадигме – Модерне и Предмодерне – без њиховог међусобног појмовног односа, без стварања јасног логичког прелаза између њих, неког модула. Ради се о томе да човек модерне није и традиционални човек и зато човек модерне себе одређује и делује у одређеном систему намерних импликација. Систем тих намерних импликација, без којих нема човека Модерне, строго одговара систему заснованом на одрицању од система Предмодерне. Односно, модернизација и појава субјекта су начелно повезани са отчаравањем света. Субјект се родио у отчараном свету, он је исход завршеног и отчараног света. До тада, док се отчаравање света не заврши, субјект, као темељни носилац рационално-вољних стратегија, не постоји. Све у руском уму се противи оваквим дефиницијама. ‘Како тако? Имамо и отчарани свет, и мислимо и субјекти смо, а и вољу имамо!...’ И то само значи да нема појмовних односа. Ако Модерна постоји, онда руски ум себе види као модеран и не као предмодеран. Нема истовременог отчаравања и зачаравања. Или постоји отчаравање, из чега се рађају субјект и Модерна или постоји не-отчаравање из чега се рађају не-субјект и не-модерна (архаичност).

арод мора да иде даље. Да буде главни носилац суверенитета. У скоро свим модерним друштвима то није тако. А, требало би да буде тако. Стога је већина модерних друштава нелегална и неуставна. Структура власти у овим модерним - најчешће либералним - друштвима је у директној супротности са основним уставним правима.

Популизам не треба доживљавати једноставно као спонтану реакцију становништва на нелегитимност глобалистичких елита. То би требало да постане нова идеја, која народ поставља у први план. Ово мора да буде демократски покрет. Ово би требало да буде и уставни поступак народне борбе за суверенитет.

Крај модерне је сасвим нова и, помало парадоксално, неочекивана ситуација. На место модерне ступа постмодерна (тако је прозвана у недостатку бољег термина), а историју смењује „постисторија“. С том променом и сам Запад добија ново лице. На место либерализма, који се такође урушава и доживљава свој крај, „умире“ (супротно очекивањима Фукујаме), ступа „постлиберализам“ и читав низ нових мисаоних токова који су покушавали схватити новонасталу ситуацију, попут „нове левице“ и „нове деснице“, и изградити некакав рефлексивни однос према њој.

Једна од битних последица довршетка модернизације, или краја епохе модерне на Западу је и та да се Запад од тог тренутка све више окреће себи. Наступа нова епоха (постмодерне). Модернизација (вестернизација) других простора на планети, спасавање „сиромашног Југа“ од стране Запада на пример, постаје сасвим споредан, ако не и непотребан задатак (непотребан за Запад). Наиме, такав циљ има смисла само унутар мисаоних координата карактеристичних за модернизам и либерализам, не и за постлиберализам, који се окреће другачијим питањима и темама, и суштински губи занимање за „периферију“.

Подржавам обнављање Светог царства – Римског за Европу и Византијског за Русију. Истовремено, свиђа ми се идеја аутономних, самоуправних сеоских заједница – те би стога Царство требало да буде полицентрично и савез, у зивесном смислу – а не централизовано и националистичко. Одбацујем расу и пригрљујем веру као дубоки и темељни идентитет који је потребно одбранити. Како сам Православни хришћанин, гајим дубоку наклоност према другим верама – Исламу, Хиндуизму. Будизму, према одређеним традиционални и анти-модерним гранама Јудаизма (као што је  Naturei Karta). Дивим се и светој кинеског цивилизацији. Надам се да ће све ово вратити. Заиста се залажем за повратак Великог доба или Средњег века – Средњи век је одраз Вечности, не прошлости. Те је Средњи век увек могућ.   И, то није питање времена, него избора.

У биполарном свету, Исток је представљао Хартленд – СССР први и пре свих, док су западне земље биле Морске силе (Западна Европа, државе на Блиском истоку лојалне Западу, итд.). Хартленд је, оличен у Совјетском савезу, овај рат изгубио крајем осамдесетих година прошлог века, а тај тренутак обележава почетак униполарног света. Фукујама је зато прогласио крај историје; објавио је да су Морске силе победиле Хартленд.

Данас говоримо о мултиполарном свету и о томе како је Русија, упркос грозним губицима, успела да сачува свој идентитет, да се уразуми и да притегне Пету колону. Униполарна премоћ и  Морске силе су се донекле повукле. Али, свакако је Фукујама мало прерано објавио крај историје и глобалну победу либерализма.

Постоје три главне политичке идеологије. Прва политичка теорија јесте либерализам – у основи ње стоји индивидуа, не човек, већ индивидуа. Индвидуа значи одвајање нашег сопства од било каквог колективног идентитета. Либерализам се најпре развијао у верској сфери као слобода од католичке традиције. Због тога је протестантизам  био религиозно ослобађање индивидуе од Цркве- колективног идентитета и успостављање дирктне везе са Богом.  Потом је дошао политички појам либерализма када се створила идеја о грађанском друштву, где је централна идеја ослобађање индивидуе од свих друштвених сталежа. Тако смо од либерализма у религијској сфери, прешли на либерализам у политичкој, односно грађанској сфери, где су све индивидуе ослобођене од колективног сталежа. На крају, у 20. веку, десило се ослобађање индивидуе од нације. То су све етапе развоја либерализма. Каква је логика те еволуције? Либерализам је дакле ослобађање од нечега. На све три етапе индивидуа се ослобађа од некаквог облика колективног идентитета – сталешког, црквеног, националног. Када се човек ослободио од све три форме колективног идентитета, од чега му остаје да се још ослободи? Ту долазимо до џендер политике (политике рода). Јер је пол, такође колективни идентитет. Да би се био мушкарац или жена, такође треба припадати неком колективу. Тако да је још једна етапа либерализма, да се кроз џендер политику врши ослобађање индивидуе од пола. То је логика саме политичке теорије либерализма. То је дубока инерција либерализма која ослобађа индивидуу у недоглед.

Либерализам (или, тачније, неолиберализам) постао је планетарна (мета)идеологија која се, с једне стране, стопила с атлантистичком социолошком матрицом „цивилизације Мора“, а с друге стране, са чисто идеолошког становишта, та се идеологија срозала на пуки објект у глобализованом свету. Носиоци те (мета)идеологије постали су данас, не толико интелектуалци, политичари и јавне особе, нити масовни медији, колико сâма технологија и облици финансијског платног промета, индивидуални хексадецимални електронски бројеви, малопродајни ланци, модне марке и кућни апарати. Тешко је наћи бољег промотера неолибералне (мета)идеологије од ланца Мекдоналдових ресторана брзе хране, Windows оперативног систава, претраживача Google, кредитних картица и мобилних телефона. Сви ти предмети и технологије емитују идеолошку енергију објекта који позива на „конектовање“, „сурфовање“, „повођење за најновијим трендом“, итд.

Основне тачке наводимо према књизи Александра Дугина Четврта политичка теорија:

• Одрицање од разума (душевног здравља). Алтернатива томе је свестан избор душевне болести: схизофреније на пример у делима Делеза;

• Смрт човека (Бернар Анри Леви), смрт аутора (Ролан Барт);

• Превазилажење свих сексуалних табуа и ограничења (одбацивање самог појма настраности, прихватање инцеста, слободан избор пола...);

• Легализација дрога (у чему је легализација „лаких“ дрога само први корак);

• Рушење уређеног, структурираног друштва и државе у корист „мноштва“ и анархистичких заједница у свим облицима.

Although the concept of hegemony in Critical Theory is based on Antonio Gramsci’s theory, it is necessary to distinguish this concept’s position on Gramscianism and neo-Gramscianism from how it is understood in the realist and neo-realist schools of IR.

The classical realists use the term “hegemony” in a relative sense and understand it as the “actual and substantial superiority of the potential power of any state over the potential of another one, often neighboring countries.” Hegemony might be understood as a regional phenomenon, as the determination of whether one or another political entity is considered a “hegemon” depends on scale. Thucydides introduced the term itself when he spoke of Athens and Sparta as the hegemons of the Peloponnesian War, and classical realism employs this term in the same way to this day. Such an understanding of hegemony can be described as “strategic” or “relative.”

In neo-realism, “hegemony” is understood in a global (structural) context. The main difference from classical realism lies in that “hegemony” cannot be regarded as a regional phenomenon. It is always a global one. The neorealism of K. Waltz, for example, insists that the balance of two hegemons (in a bipolar world) is the optimal structure of power balance on a world scale[ii]. R. Gilpin believes that hegemony can be combined only with unipolarity, i.e., it is possible for only a single hegemon to exist, this function today being played by the USA.

In both cases, the realists comprehend hegemony as a means of potential correlation between the potentials of different state powers. 

Gramsci's understanding of hegemony is completely different and finds itself in a completely opposite theoretical field. To avoid the misuse of this term in IR, and especially in the TMW, it is necessary to pay attention to Gramsci’s political theory, the context of which is regarded as a major priority in Critical Theory and TMW. Moreover, such an analysis will allows us to more clearly see the conceptual gap between Critical Theory and TMW.

Формирање зоне пријатељске према Русији од Одесе до Харкова - или као одвојене Државе, или укључивањем тих исконски руских земаља у састав Русије  - то је циљ чије би постизање могло да се сматра за победу. Није мање важна судбина Централне Украјине. За руску самосвест Кијев је стожер историјског бића. Ми не можемо да се боримо за истину, а њега да оставимо непријатељу. Он мора бити ослобођен и враћен народу Нова Америка, у којој није остало ништа баш америчко и која опслужује интересе светске финансијске олигархије која нема ни културу ни идентитет, уништава Стару Америку. Стога је подршка америчког традиционализма и конзервативизма и америчког идентитета - важан задатак Русије. Наш савезник у САД је амерички народ Са становишта есхатологије, долази време за враћање наших светиња - Свете Земље, Константинопоља, Кијева. Тврдња да не живимо у „Последња Времена“, данас изгледа антинаучно. Као што је говорио старац Пајсије - „Видећете, видећете!“. И видећемо. Дакле, где је Град?

Наравно, могуће је да се западна политичка класа није прерачунала већ, напротив, инстинктивно зна да њен сопствени интерес код куће захтева велику страшну бабарогу у иностранству. Нови светски Хладни рат, објашњава Дугин, „одложиће налет унутрашњег нихилизма либерализма и на тај начин га спасити од неизбежног краја. Зато су (западним елитама) тако потребни Путин, Русија и рат. То је једини начин да се спречи хаос на Западу и да се сачува шта се може од његовог глобалног и домаћег поретка. У овој идеолошкој игри, Русија би потврдила постојање либерализма јер је она тај непријатељ који потврђује борбу за отвореним друштвом и она која би му помогла да се учврсти и настави да се глобално потврђује.“

 Идентитет Русије у њеној најдубљој духовној димензији састоји се у обележју чистог Православља. То је мисија Руса. То Русе чини богоносним народом. То Русе чини Русима.

Читава историја Свете Руси од првих кнежева до наших дана јесте историја Руског Православља.

Овде је важно: Православље није само религија. Православље је више од религије. Оно је учење о човеку, народу, друштву и Држави.

У складу са православљем, Црква је укупност верујућих (крштених). Она се гради одозго према доле: у тренутку крштења Свети Дух силази на онога који се крсти и ствара у човеку заметак нове личности, хришћанске личности. Та личност је и индивидуална и надиндивидуална.

Што је човек више хришћанин тиме је више саборан, повезан са другима. Саборни на грчком καθολικός дословно значи „целовит”, „целокупан”. Црква је саборна личност, целовитост. Сваки православни хришћанин је део те личности.

Идентитет Русије у њеној најдубљој духовној димензији састоји се у обележју чистог Православља. То је мисија Руса. То Русе чини богоносним народом. То Русе чини Русима. Читава историја Свете Руси од првих кнежева до наших дана јесте историја Руског Православља.

Овде је важно: Православље није само религија. Православље је више од религије. Оно је учење о човеку, народу, друштву и Држави. У складу са православљем, Црква је укупност верујућих (крштених). Она се гради одозго према доле: у тренутку крштења Свети Дух силази на онога који се крсти и ствара у човеку заметак нове личности, хришћанске личности. Та личност је и индивидуална и надиндивидуална.

Што је човек више хришћанин тиме је више саборан, повезан са другима. Саборни на грчком καθολικός дословно значи „целовит”, „целокупан”. Црква је саборна личност, целовитост. Сваки православни хришћанин је део те личности.

Зато Руси не познају индивидуализам: ја нисам последња инстанца већ тренутак општије бити. То добро разумеју мајке које у себи носе плод: два је у њима – једно, целина. Мајка има искуство „католичности”, саборности. Али, и мушкарци, чврсто повезани у  одреду, у трупи, знају шта је то – ти си ја, а ја сам ти. Одред делује као једно цело.

Русија је осуђена на то да прихвати 4ПТ. Ми данас нисмо комунисти, нисмо либерали нити смо фашисти. Ми смо уопште без идеологије, али у том случају са нама могу да раде шта год хоће. Без идеологије, без идеје не може да постоји друштво – урушиће се ако га покреће само инерција. Зато 4ПТ побуђује занимање како научне јавности тако и најинтелектуалнијег дела политичких елита Русије. Али, за 4ПТ се, као и за сваку идеологију, треба борити. Ништа се лако не постиже. Тим пре што је у Русији још увек остало много либерала који раде за Запад и на све могуће начине спречавају промоцију 4ПТ и њено остваривање. Али, много тога је већ учињено. Ми редовно издајемо часопис „Четврта политичка теорија“ (при Московском државном универзитету). Ускоро ће изаћи моја нова књига „Четврти пут“, која развија управо философске основе те теорије.

Од то момента Кисинџер директно прописује Путину и Обами шта морају да ураде. „Путин мора схватити, без обзира на сва његова незадовољства и жалбе, да политика војног притиска може довести само до почетка новог хладног рата”. То је веома дубока мисао. А Путин то не разуме...

А ево савета Обами: „Сједињене Државе, са своје стране, не треба да се према Русији опходе као према земљи која је сишла са правог пута и коју треба стрпљиво учити правилима понашања која је установио Вашингтон”.        Ово значи да се са Русима треба понашати тактичније, инсистирајући на своме и ефикасније их залуђивати, а не називати притом ствари правим именима, имајући у виду „психологију” тих варвара који имају носталгију за својом Империјом.

Историјски догађаји не објашњавају се једино путем свесних намера њихових протагониста. Такође не ни искључиво путем њихових личних својстава и особина, премда, наравно, није нимало безначајна психолошка структура неког важног историјског актера, његове идејне или филозофске диспозиције.

Сем фактора чисто квантитативних и мерљивих (економских, социолошких, итд.), на историјске догађаје одвајкада утичу и далеко суптилнији модалитети реалности, не мање стварни ако се тичу квалитета а не квантитета, и ако измичу физичком опажању. (Све то, уосталом, у потпуности важи и за многе друге сфере људске делатности које су далеко више ординарне од сфере политике.) Не једном, нека „апстрактна“ идеја, концепт или мит запечатили су судбину читавог народа или цивилизације (пример Инка који су у шпанским конквистадорима „препознали“ „Беле богове“). И саме политичке идеологије, најзад, припадају сасвим особеној реалности која је у великој мери независна од било којег појединца. (Штавише, оне су често у стању да себи у целини потчине, да „апсорбују“ неку конкретну индивидуу.)

Nemački konzervativni revolucionar Artur Miler van den Bruk je svojevremeno napisao duboke reči: “Večnost je na strani konzervativaca”. Večnost je na našoj strani. Polovi velikih svetskih sukoba naroda, kultura, civilizacija, veroispovesti i ideologija predstavljaju projekciju arhetipskog stanja – bitke anđela. To je nebeska vojska dobra koja vodi bitku s demonima zla. To je vertikalna, večna nadvremenska osovina velike drame. Boj anđela je izvan vremena, on se vodi uvek. On je utisnut u večnost, kao strukturišuća paradigma.

Senka velike bitke pada na istoriju, dajući vremenu smisao, sadržaj, orijentaciju. Tako istorija postaje sveta – hijeroistorija. Mnogi znaci i likovi ukazuju na to da danas stižemo do presudne crte te napete drame. Ta i predanje kaže da će bitka anđela, u koju su uvučeni ljudi, narodi i carstva zemaljska, u “poslednje vreme” izbiti s posebnom snagom, dostići gigantske razmere, sasvim se približiti raspletu.

Више од тридесет година, Ален де Беноа се методички бави научним, аналитичким и интелектуалним радом у области идеја. Писац, новинар, есејиста, филозоф и говорник, он је објавио више од 50 књига и 3.000 чланака, који су преведени на петнаестак различитих језика.

Његова омиљена подручја су политичка филозофија и историја идеја. Но, он је такође и аутор бројних дела која се односе на археологију, народне традиције, историју религија и науку о животу.

Ален де Беноа се не обазире на идеолошка помодарства. И премда се његово дело све више цени у све већем броју земаља, Ален де Беноа је и даље личност коју избегавају у Француској, где се његово име често доводи у везу са једном "новом десницом", у којој он самог себе никада није стварно препознао. Ален де Беноа сарађује са другим европским мислиоцима сличне идејне и духовне оријентације. У Србији су неки његови текстови преведени и објављени почетком деведесетих година, а његова сарадња са руским интелектуалцима, окупљених око идеја које персонификује Александар Дугин, континуирана је и плодотворна.