ЧЕТВРТА ПОЛИТИЧКА ТЕОРИЈА: ИЗАЗОВ ПОСТМОДЕРНИЗМА

Пуко одбацивање транхуманистичке визије будућности није довољно, тим пре што се она у појединим сегментима већ остварује

Крајем 80-тих година прошлог века, с падом Берлинског зида, двополарни светски поредак (утврђен у Јалти) се срушио. Америка са својим савезницима (западни војно-политички блок) надвладао је источни, „комунистички“, доводећи до распада СССР и Варшавског пакта. На његовим рушевинама настао је једнополарни свет, на челу са САД као једином светском суперсилом и као неупитним светским хегемоном. Либерализaм је остао једина глобална идеологија.

ИСТОРИЈЕ НЕМА, ИМА ТРЖИШТА И ТЕЛЕВИЗОРА
Френсис Фукујама, у свом раду под насловом Крај историје, пожурио је да прогласи „крај историје“ и глобалну победу либерализма над својим конкурентима. Либерализам је, наиме, како то сматра Александар Дугин у Четвртој политичкој теорији, прва политичка идеологија која се развила из филозофских учења либералних филозофа још током XVIII века. Друга је социјализам (комунизам, марксизам), која је настала током XIX столећа и на одређен начин се реализовала током XX века, с победама социјалистичких револуција у читавом низу земаља (не само у Русији и Источној Европи). Трећа, фашизам, у целости је производ XX столећа, али је „она оборена пре него што је полетела“; о њеној судбини одлучио је исход Другог светског рата, односно пораз немачког Трећег рајха и Мусолинијеве Италије.

О чему је у ствари писао амерички филозоф јапанског порекла Фукујама у свом гласовитом раду? На основу помало ишчашене интерпретације Хегелове филозофије историје и ранијих разматрања либералних мислилаца, он је прогласио не само „крај историје“ него и „крај идеологија“. Његово пророчанство је гласило: с победом западног блока историја се завршава и убудуће се неће појавити ниједан противник глобалног капитализма нити било каква идеологија која ће моћи упутити глобални изазов победничком либерализму. То значи и да ће „остатак света“ пре или касније, на овај или онај начин, милом или силом, али у основи ипак добровољно, постепено прихватити капитализам америчког типа. Читава планета ће одсада постати капиталистичка и либерална. Оно што ће се још догађати неће моћи оповргнути основну чињеницу: да је историја дошла до свог неумитног краја. Политика ће бити замењена економијом, а планета обухваћена „јединственим светским тржиштем“. Укратко: „Историје више нема, има тржишта и телевизора“ (А. Дугин).

КРАЈ МОДЕРНЕ, ПОЧЕТАК ПОСТМОДЕРНЕ
Паралелно с тим, догодило се још нешто на Западу, што је другде остало мање-више непримећено или недовољно схваћено: некако у исто време, и сама модернизација је дошла до свог краја. Традиционална друштва на Западу су или срушена или суштински преображена процесима модернизације: „модернизација је достигла унутрашњу међу, допревши до самог дна западне културе“. „Воз је приспео у станицу.“ Даљи прогрес (кретање ка унапред утврђеном циљу) је постао бесмислен или немогућ. Циљ је био остварен. Модерна је исцрпла све своје могућности и дошла до свог логичког краја. Епоха модерне је завршена.

fukujamaКрај модерне је сасвим нова и, помало парадоксално, неочекивана ситуација. На место модерне ступа постмодерна (тако је прозвана у недостатку бољег термина), а историју смењује „постисторија“. С том променом и сам Запад добија ново лице. На место либерализма, који се такође урушава и доживљава свој крај, „умире“ (супротно очекивањима Фукујаме), ступа „постлиберализам“ и читав низ нових мисаоних токова који су покушавали схватити новонасталу ситуацију, попут „нове левице“ и „нове деснице“, и изградити некакав рефлексивни однос према њој.

Једна од битних последица довршетка модернизације, или краја епохе модерне на Западу је и та да се Запад од тог тренутка све више окреће себи. Наступа нова епоха (постмодерне). Модернизација (вестернизација) других простора на планети, спасавање „сиромашног Југа“ од стране Запада на пример, постаје сасвим споредан, ако не и непотребан задатак (непотребан за Запад). Наиме, такав циљ има смисла само унутар мисаоних координата карактеристичних за модернизам и либерализам, не и за постлиберализам, који се окреће другачијим питањима и темама, и суштински губи занимање за „периферију“.

Један од знакова ове промене (краја модерне и почетка постмодерне) су и кризе које већ годинама потресају Запад: од економске, финансијске и политичке кризе, до немира и побуна међу емигрантима и у сквотовима, од демонстрација присталица нових синдиката мотивисаним социјалним разлозима, до антиглобалистичких и еколошких протеста или геј-парада.

НОВА ЛЕВИЦА, ФИЛОЗОФИЈА ПОСТМОДЕРНОГ ЗАПАДА
Главни мисаони токови Запада у епохи постмодерне, завршеног модернизма, углавном су остали непознати „периферији“, и то не само поборницима либералних вредности, американизма, глобалног Запада итд. већ и њиховим противницима. Они који данас пропагирају либерална схватања у незападним земаљама, земљама „периферије“ (периферије у односу на Запад), као и они који их ватрено оспоравају, воде расправу са либерализмом од пре најмање четврт столећа, губећи из вида да је у међувремену на Западу пређен огроман и сасвим специфичан мисаони пут, а да је савремени постлиберализам нешто другачије и прилично различито од тога. Либерализам касног XX века није исто што и постлиберализам XXI века, који се данас може означити као главни ток филозофије постмодерне, односно као главни мисаони ток на Западу.

Један од најзанимљивијих, али и најосмишљенијих мисаоних токова постлибералног и постмодерног Запада је оно што се данас назива „новом левицом“. На њега се, с дубоким разлозима, Дугин посебно осврће у својој књизи. Нас на овом месту не занима толико генеза самог покрета, колико веома исцрпан пројекат будућности ових мислилаца, односно пројекат пожељне или „исправне будућности“. Историјско искуство нас учи да се остварују управо такви, заокружени, систематски осмишљени и доследно развијани идејни пројекти, пројектујући своје утопијске садржаје у мање или више блиску будућност. А то и јесте главни циљ мислилаца „нове левице“ или „постлиберализма“.

Ипак, треба подсетити да његове зачетке треба тражити у 50-тим и 60-тим годинама прошлог века, у оквирима ултралевог марксистичког, троцкистичког и анархистичког покрета. Филозофи постмодернизма или „нове левице“ се и данас позивају на „филозофе сумње“ (попут Ничеа, Маркса или Фројда) и инспиришу се радовима Сартра и Клод Леви-Строса. Филозофи „нове левице“ су структуралисти, који се негде од краја 80-тих издају за постструктуралисте. За њихов политички манифест можемо сматрати књигу Империја Американца Мајкла Харта и италијанског филозофа Антонија Негрија (на слици испод). (Овај последњи је током 70-тих година прошлог века био радикални марксиста и теоретичар Црвених бригада.)

negrihartПерјанице филозофије постмодернизма и „нове левице“ су у основи антиглобалисти. Њихова полазна идеја је да грађанско, буржоаско друштво представља исход репресије и насиља „надградње“ (политичког система, елита, других филозофских система, друштва, тржишта...), које се врши над разнолико схваћеном „базом“ или „структуром“. Институције грађанског друштва постају мета њихове радикалне критике, односно предмет деконструкције, која наводно демократско, буржоаско друштво раскринкава као дубоко репресивно и тоталитарно.

ЦИВИЛИЗОВАН ЧОВЕК ЈЕ ИСКВАРЕН И НАСТРАН ВАРВАРИН
Деконструкцији ових филозофа подлеже и сам појам цивилизације. Структуралистички прилаз овом појму подвргава сумњи основна обележја „цивилизације“ насупрот „дивљаштву“ и „варварству“, чиме, за разлику од либерала XX века, оповргава и пориче и саме претензије западне цивилизације на универзалност, екуменичност. У практичном смислу, то значи довођење у питање односа Запада према другим цивилизацијама као мање вредним. У складу са тим, илузорни постају и појмови „дивљаштва“ и „варварства“. Цивилизација их не укида нити их превазилази, као што је то сматрала западна мисао прошлог или претпрошлог века, већ „варварски“ принципи грађења друштва у цивилизацији само прелазе у област несвесног.

„Цивилизован“ човек у оваквој оптици „није нико други до `опаки дивљак`, искварен и настран `варварин`“. То објашњава ратове, револуције и масакре модерног доба, чији ужаси превазилазе све до сада виђено у људској историји. Закључке оваквог приступа можемо извести и сами: Запад више није привилегована цивилизација, нити је цивилизација која може да полаже искључиво право на универзализам. Напротив, „постоје друге цивилизације са сопственом и различитом варијантом `универзализма`“. Или једноставније речено: постоје различите цивилизације које уопште не деле западне вредности и за које западна цивилизација није обавезујући модел.

ПРОЈЕКАТ ПОЖЕЉНЕ БУДУЋНОСТИ
У чему се, међутим, састоји пројекат пожељне будућности са становишта филозофа постмодернизма Запада?

Основне тачке наводимо према књизи Александра Дугина Четврта политичка теорија:

 Одрицање од разума (душевног здравља). Алтернатива томе је свестан избор душевне болести: схизофреније на пример у делима Делеза;

 Смрт човека (Бернар Анри Леви), смрт аутора (Ролан Барт);

 Превазилажење свих сексуалних табуа и ограничења (одбацивање самог појма настраности, прихватање инцеста, слободан избор пола...);

 Легализација дрога (у чему је легализација „лаких“ дрога само први корак);

 Рушење уређеног, структурираног друштва и државе у корист „мноштва“ и анархистичких заједница у свим облицима;

Заједнички именитељ свега тога јесте „трансхуманизам“.

Сви релевантни друштвени покрети и темељне друштвене промене на Западу, у последње две деценије или дуже, уклапају се у овај једноставни програм од пет тачака. Догађаји се развијају управо у том смеру, који су назначили идеолози постлиберализма и „нове левице“.

На противницима и поборницима либерализма, глобализације, Запада јесте да се према њима одреде, да о изнова промисле о Западу и свом односу према њему, прихватајући их или одбацујући, или евентуално нудећи сопствену алтернативу. Једно треба имати на уму: модернизација друштва припада XIX и XX веку, и коначно је завршена. Питање које нам се данас намеће у основи је веома једноставно: желимо ли да пасивно прихватамо овакву будућност или за себе ипак захтевамо нешто друго?

dugin12Пуко одбацивање овакве визије будућности није довољно, тим пре што је реч о будућности која се у појединим својим сегментима већ остварује и претвара у сасвим опипљиву реалност. Алтернатива томе мора бити барем једнако дубоко и свестрано промишљена као и пројекат коју нуде идеолози „нове левице“.

http://standard.rs/svet/35950-четврта-политичка-теорија-изазов-постмодернизма