Еврорасизам

Примарни табови

Наше кашњење нас спасава, наше заостајање нас избавља од тога да се претворимо у тролове модерне цивилизације

Почнимо од књигe Џона Хопсона [1] The Eurocentric Conception of World Politics [2] (Евроцентрична концепција светске политике), која је изашла 2012. године а која, према мом мишљењу представља јединствен допринос теорији међународних односа. Пре пар недеља сам му написао писмо и Хопсон ми је одговорио и рекао да хоће да сарађује са нама, са Русијом, и био је срећан због мог предлога да преведемо његову књигу на руски језик. Та књига – Евроцентрична концепција светске политике – посвећена је разобличавању западног расизма.

Са филозофског гледишта, са антрополошког, социолошког и политиколошког гледишта, према мом мишљењу, то је апсолутно драгоцено дело које заслужује да буде преведено на руски језик, да буде распрострањивано и изучавано свуда. Та књига врло убедљиво доказује да сви модели међународних односа, апсолутно сви модели и све школе – реализам, либерализам, марксизам, па чак и антиимперијализам Едварда Саида или неомарксизам Валерштајна – све је то изграђено на принципима апсолутног расизма. Ми имамо посла са расистичким моделом, директним до 1945. године, где су све те теорије спровођене са позивањем на белу расу и њену недостижну супериорност над другим расама, и са сублиминалним расизмом после 1945. године, када је после историје са Хитлером постало немогуће испољавати расизам директно. Тада је расизам постао сублиминалан и тај расизам, у ширем смислу, Хопсон види у теорији људских права, савременој глобализацији и модернизацији и уопште, у свакој тези, сваком гесту и свакој западној политици, у којој се он одржао до данашњих дана.

Уопште, то је књига која је неопходна и нашим пријатељима Кинезима и зато би требало да је преведу на кинески, треба је превести и на шпански и португалски за наше колеге из Латинске Америке. То је књига – револуција. Јер она показује да под видом демократије, слободе и дијалога цивилизације, Запад промовише расистички, империјалистички, потпуно шовинистички и човекомрзачки модел погледа на свет у свим облицима, укључујући и оне најневиније „јагњеће“ – пацифисти и либерали нису ништа мање расисти од оних које просто у такве убрајају, и ја се с тим слажем.

ОСНОВНА АНТРОПОЛИШКА СХЕМА: ТРИ ТИПА

Сада ћу вам мало објаснити базични модел да бисте ви видели ширину захвата његове критике расизма и структуру, концепта Хопсоновог антирасизма. Хопсон почиње од тога што скреће пажњу на основну схему која је важила у еволуционистичкој антропологији до почетка 20. века и која је служила као норматив у таксономији свих типова друштава. Увео ју је формално Луис Морган, амерички антрополог, али сублиминално, несвесно, та концепција је била и јесте генерално присустна у схватањима западних друштава, западне цивилизације. Каква је то таксономија? То је идеја према којој постоје три типа друштава, три основна типа на које се своде сви остали.

Први тип – то је стање дивљаштва. То стање дивљаштва првобитних племена схвата се у том еволуционистичком моделу антропологије као стање примордијалне хорде или људског стада. То је прелазно стање између групе мајмуна, заједнице мајмуна и људског друштва. То дивљаштво, које се схвата као почетно, дечје стање човечанства, има извесна својства: одсуство државе, одсуство писмености, одсуство јасно диференциране културе, социјалне диференцијације, поделе рада у друштву… То је архаично друштво којим се бави класична антропологија – културама без писмености. То би било стање дивљаштва.

Друго стање, у које улази то архаично друштво у следећој етапи, је стање варварства. У том моменту ничу империје, централизоване државе са довољно снажном диференцијацијом, али које настављају да буду слабо рефлексивне, са недовољно развијеним културама и са сасвим неефикасним начином производње. Хопсон уводи концепт „ејџенси“ (agency) који се може тумачити и као начин производње и као ефективна стратегија. Варварска друштва карактерише појам „придејтори ејџенси“ (predatory agency) – предаторски начин производње, где јачи отима од слабијег и узима себи. Јаки кланови, касте, државе, ауторитарне групе, војничка класа у друштву – они узимају од слабих и на томе граде своје богатство и сиромаштво угњетених слојева. То је предаторски начин производње који је у супротности са „лоу ејџенси“ (low agency) – сасвим неефективном производњом када људи ископавају рукама корење, поједу оно што су ископали и копају опет. То се назива „лоу ејџенси“, када је производња сасвим неефикасна – као у лову помоћу замки, још увек без лука и стреле. Луком и стрелом можеш убити птицу у лету или неку животињу у пролазу, а у лову са замком мораш дуго да чекаш док нешто у њу не упадне. После тога настаје предаторски тип, и на крају трећи тип – цивилизација, коју карактерише „хај ејџенси“ (high agency), висока ефикасност производње, висок степен културе и висока способност саморефлексије.

ТРАГЕДИЈА МЛАДОГ ПИГМЕЈА

Ова три типа друштава налазе се међусобно у двојном систему таксономијске хијерархије: у дијахроном и у синхроном. Са тачке гледишта синхроног система, дивљаштво је стадијум који претходи варварству, а варварство је стадијум који претходи цивилизацији. Дивљаштво се налази на дну хијерархије, човек је дивљак, „соваж“, „севиџ“, и у поређењу са цивилизованим човеком представља скоро животињу. То је човек на првом стадијуму и упоређује се са децом, шизофреницима, идиотима и мајмунима. Он је хибрид идиота и мајмуна, који преставља дивљаштво, дивљег човека.

Други (у тој хијерархији) је варварски човек. Варварски човек већ личи на нормалног човека, са гледишта те теорије, али још га не достиже јер он још не рефлектира, он се креће за својим комплексима, својим жељама и апетитима, који могу бити ограничени само силом, која делује у супротном смеру. То је варварски тип. И на крају – цивилизација, где се појављују логос, филозофија, мишљење, култура, разумевање другога и јако висока ефикасност социјално-економских процеса.

И тако, та три типа нису једнаки, од та три типа друштва цивилизација је прекрасна и изванредна, варварство је достојно сажаљења, порочно и негативно, а дивљаштво је просто „deplorable“ [3], то је просто да паднеш и да не устајеш, само да плачеш. Када цивилизовани човек види дивљака, ухвати се за главу и пита: каква је тебе невоља снашла, љубезни? То је, у суштини однос као према неком псићу или према детету које никад неће постати одрасло. Ако би одрасло, добро, али ово уопште никада неће одрасти, као некакво дете са Дауновим синдромом, које је за родитеље несрећа – то је дивљак.

Зато је питање о припадности дивљака људској врсти, припадности дивљачких друштава човечанству било оштро постављено у епохи великих географских открића. Тек их је папа римски у 16. веку својом булом укључио у људе. Ево још једног невероватног примера. На почетку 20. века једног младог Пигмеја, без зуба, живописног, довели су у амерички зоолошки врт и дуго, дуго времена (то је било пре 1914) су га показивали у кавезу, у теорији природне револуције, док се један афрички пастор није заложио за њега да га пусте. Он је ускоро умро од туге.

То је историјски случај, то је почетак 20. века у благословеној, демократској, цивилизованој Америци из сажаљења ка том Пигмеју, они су га сместили у кавез. Они су, истина, и Езру Паунда сместили. Импресивна је та америчка култура. Можда Езра Паунд и није имао ништа против пошто је мрзео ту културу и против ње се борио. Он је сам сматрао да је то зоолошки врт, тамо где су проценти, ту је зоолошки врт. То је била борба. Али Пигмеј се није борио са процентним ропством. Он је просто живео тамо и ходао по својој шуми. Њега су просто довукли овамо и почели да га показују поред мајмуна. У 20. веку. То наравно сведочи о томе како се односи цивилизовано друштво према дивљацима.

ИСТОРИЈА КАО ЈЕДИНИ ПУТ

И ево интересантног момента: на тај начин, синхронички (ови типови друштава) нису једнаки, и увек је цивилизација оно добро, варварство достојно сажаљења, а дивљаштво – с њим се просто нема куд.

На сличан начин, у дијахроничкој перспективи, сва историја се сагледава на тај начин – прелазак из дивљаштва у варварство и из варварства у цивилизацију. И то је један једини пут и цела историја је само тај један једини пут. Наравно, могуће је задржати се на нивоу дивљаштва, могуће је закочити се у варварству, могуће је стагнирати дуго, дуго у једном од ова два стања, али пут је само један: сви се крећу ка цивилизацији.

Постоји још и временска телеологија тих друштава, постоје хијерархије и телеологија. Оне се подударају у тријумфу савремене европске цивилизације, која је најсавременија и највиша у хијерархији. То значи да се време и простор заклапају на Западу. Хопсон то назива евроцентризмом.

Евроцентризам оперише са тим концептом три типа друштава и хијерархијом као основном поставком. Сва друштва се градирају на тај начин. Због чега је то особито важно у међународним односима? Због тога што се та премиса најизразитије испољава тамо где је реч о различитим државама, различитим народима, у међународној сфери. У оквирима једног друштва то није толико очигледно, није тако видљиво.

Да – то се учи у школама, да – на томе је изграђена наша наука, хуманитарна и технолошка, то је премиса нашег западног света и света који се налази под западним утицајем. Тиме данас оперише читав свет, али то није тако видљиво. Али, када прелазимо у сферу међународних односа, тај индекс додељен овом или оном друштву почиње даље да остварује јако озбиљно дејство, све до правног нивоа. Тада Хопсон уводи појам дефолтног или градуалног суверенитета. Принцип суверенитета је савремени цивилизацијски, он је данас наметнут свима, свим земљама, Али, ако је земља цивилизована, њен суверенитет је онда потпун; ако је земља варварска, онда она располаже дефолтним суверенитетом, тј. он се признаје, али се западне земље према тој земљи односе са неповерењем – хоће ли та земља користити свој суверенитет исто тако правилно као ми или неправилно као варварска „predatory agency“. То се мора пажљиво пратити и тај суверенитет се мора на неки начин сужавати. Шта рећи о хавајском суверенитету или суверенитету неких афричких земаља? То је просто номинални суверенитет. И међународни модел у коме су номинално све државе равноправне, у пракси и у конкретном свакодневном организованом дипломатском деловању уводи тај критеријум – цивилизација, варварство, дивљаштво – у решавање дословно сваког проблема: хуманитарног, дипломатског…

МЕЂУНАРОДНИ ОДНОСИ И РАСИЗАМ

Уствари, то је дејствујући модел који нигде није назначен, али се тај евроцентризам у сфери међународних односа испољава апсолутно јединствено.

Даље, Хопсон говори да су све теорије међународних односа које знамо, апсолутно све, изграђене по тој схеми да постоји само један пут историјског кретања – ка цивилизацији. То тврде и империјалисти, и антиимперијалисти. И сви противници западне хегемоније желе да изграде националну државу као на Западу, то јест желе да изграде цивилизацију да би и њих прихватили као цивилизацију и да би престали да их сматрају варварима или, још горе – дивљацима.

Дакле, у процесу модернизације и јачања суверенитета већ постоји уграђен расистички концепт који произлази из тог принципа хијерархизације и из времена и простора, то јест из синхроног распореда тих типова друштва и тврдње да је то логика историје, једина и неизбежна.

Даље, пита Хопсон, знате ли како је та схема била маркирана до 1945? Па врло просто: цивилизација = бела раса, варварство = жута раса, а дивљаштво = црна раса. И због тога се уствари читав тај модел од почетка градио на „бремену белог човека“ – whiteman’s burden. Тојест, бели човек је носилац цивилизације и обрнуто: носилац цивилизације је бели човек. Мајкл Џексон је природно црн, а хоће да буде у цивилизацији, и зато фарба своју њушку и постаје белац. Као титани које су се пењали за Дионисом – да их богови не би приметили обојили су лица кречом тако да су их богови непримећене пропустили на Олимп. Једном речју, бити бео је социјални статус.

Био сам зачуђен кад сам у Бразилу сретао црне фашисте, црне расисте. Они су били црне боје коже, а сматрали су себе Аријевцима, због тога што је то социолошко питање. „Ја сам црни Аријевац“, он је тамо Хаусхофера читао, он чак не схвата шта мене то збуњује, не види проблем у томе што је црн и фашиста, он је Аријевац, помиње Хаусхофера и наставља да тапка кошаркашку лопту сасвим спокојно… Дуго нисам могао то да схватим, све док ми Бразилци нису рекли да код њих уопште нема расизма, да они као да расподељују индексе са тачке гледишта цивилизације: ко је црн, а хоће да буде црн, нек буде црн; ако хоће да буде бео нека буде бео. И он ће се понашати и одевати као белац. То јест, схватање је обратно: ко хоће да буде цивилизација тај хоће да буде бео – он се и одева као бели човек, изгледа као бели, и на крају крајева, понаша се као бели човек и бела раса и цивилизација су победниици у тој схеми.

МАРКС КАО РАСИСТА

Жута раса – отуда потиче израз „жута опасност“ – то је однос према Русима и Евроазијцима. Они се посматрају као недовршена прелазна варијанта. Они имају знатно вишу ефикасност (agency) него црни, али они сами представљају – други свет. И ето баш тај жуто-браон свет арапско-латиноамеричко-азијатски распростире се око тог белог језгра, у суштини то је други појас човечанства који са социолошке тачке гледишта у том евроцентричном моделу представља нешто строго прелазно, између црног и белог. Жуто је мешавина, има нешто бело у себи – способност организовања државе, културне вредности, традицију, рефлексију, филозофију, социјално-економски развој, модернизацију, државу и извесну агресивност – али се, упркос томе, квалитативно разликује од беле цивилизације. Жути су људи друге класе – сматра западни човек и, када он говори, он хоће да каже: погледајте, Руси су споља бели, а унутра жути. Код вас сигурно цвета корупција, мисли он, због тога што је корупција својство жутих друштава, варварских. И, ако ви припадате том другом свету, жутом свету, ви сте неизоставно „predatory agency“, „high level of corruption“, „authoritarian rule“, „totalitarian methods“, и – непоштовање људских права и права геј мањина. И ви припадате том другом моделу – жутом. Ви сте жути – ви представљате варваре. То јест, цивилизација и варварство, то је разговор између белих и жутих.

И даље, дивљаштво, то је црно. То су црни Абориџини, то је црна Африка, то је црно становништво… Ту можемо додати и црвене, Индијанце, који представљају архаична друштва, неспособна за било каву самоорганизацију изван колонијалне, која могу постати плен било жутих грабљивица било белих цивилизатора-колонизатора.

Најпоразније је следеће: рекло би се да је марксизам антиимперијализам, а Хопсон наводи неколико изјава Маркса које показују да он у потпуности дели идеју општег развоја капитализма иако се спрема да га касније превазиђе. Тако Маркс на једном месту пише: Енглези морају да освоје Индију и успоставе тамо добре капиталистичке каратктеристике да не би дозволили тим страшним Русима, Кинезима и Османлијама да то они учине. Јер, ако варвари освоје и колонизују Индију, онда ће се она кретати постепено из дивљаштва у варварство. А потребно је да цивилизовани људи одмах све освоје јер ће тада прелазак из црног индијског дивљаштва у цивилизацију бити најбржи и најлакши.

Тако имамо посла са апсолутним расизмом, који до 1945. године посматра евроцентрични модел у терминима боје коже, и та боја коже представља социолошку и политиколошку ознаку и маркер у међународним односима. Црнима припада једно, жутима друго, белима треће. Обратите пажњу, ово није биолошки расизам, то је уствари маркирање бојом коже далеко дубљег облика расизма – цивилизацијског расизма или евроцентризма.

СУБЛИМИНАЛНА ФАЗА РАСИЗМА

Шта се догађа после 1945. године, пише Хопсон: један од маргиналних облика расизма, Хитлеров расизам, који није представљао никакву магистралну линију у том моделу, починио је страшне ствари и био дискредитован. Због тога тако отворено продужење приче више није било могуће захваљујући Хитлеру. Успут, није он био ни главни ни први расиста. Први расисти су били Енглези либерали у својим првим политичким теоријама. У сваком случају Хитлеров расизам је био врло жесток и бацио је сенку на расизам као такав.

И тада расизам, после 1945. године, на Западу прелази у своју сублиминалну фазу. Сублиминално значи да се налази испод прага (лимеса, границе) опажања (перцепције). То значи да расизам, према Хопсону, прелази из стадијума експлицитног у стадијум имплицитног расизма. То даље значи да од сада нећемо говорити бели, жути, црни, говорићемо: цивлизација, варварство и дивљаштво.

Шта подразумевамо под тим? „Да ли имате у виду црнце?“ „Ма не, него знате оне дивљаке, оне са узицама око бедара, који витлају каменом секиром, који су нешто попут мајмуна.“ „Јесу ли они црнци?“ „Не, никако“, говори борац за људска права. „Они су дивљаци и требало би их уствари хитно поставити на изложбу.

Даље, жути се преобраћају у „други свет“. У почетку је уствари жути постао сам Совјетски Савез, а сами називи Евроазијци или евроазијски модел њима откривају да су то жути. Ако кажете – Ми нисмо Европа – значи, ви сте Азија. А Азија, то су жути, то су варвари. Зато се више не користи реч жути. Користи се реч варварски, или predatory agency, или корупцијска друштва или ауторитарно-тоталитарна друштва. Није важно какав је стварно овај или онај реални режим – ако се он налази у тој азијатској зони, значи да ће он бити такав зато што је реч о жутим варварима. То је жута опасност, која се трансформише у тоталитарну совјетско-комунистичку опасност руско-кинеског реда, то је оно чега се боје у другој половини 20. века, после Другог светског рата, у време Хладног рата.

И, следствено томе, и цивилизација се одваја од беле расе, просто нико више не говори whiteman’s burden, о бремену белог човека, већ говоре о бремену цивилизације. То јест, о трошковима модернизације, о неопходности структуралних реформи уз помоћ тржишта и Међународног монетарног фонда, о промоцији демократије, људских права и глобалних вредности. Уклонили смо ознаке боје и расе у изворном смислу, али се читава структура мишљења у међународним односима очувала. То Хопсон назива сублиминалним расизмом. На тај начин отворени и сублиминални расизам чине доминанту евроцентричког приступа.

МОДЕРН ЈЕ РАСИЗАМ

О чему би даље требало да размислимо – та хијерархизација друштава и то кретање историје у суштини нису ништа друго него изрази „модерна“ у чистом облику. То јесте, тако мисле „модерн“ [4], значи, „модерн“ је расистичка појава. „Модерн“ је расизам, и то не у некој својој верзији, не у руској верзији, већ уопште свака верзија модерна није ништа друго до расизам, отворени и прикривени, сублиминални. Имајући посла са модерном, неизоставно имамо посла са расизмом.

Предлажем да сада, следећи Хопсона, размотримо три политичке теорије које се на први поглед не везују са расизмом. Али либерализам се не гради само код Спенсера (на расизму) него се либерализам генерално заснива искључиво на том моделу супериорности цивилизације над варварством и дивљаштвом и кретања историје ка цивилизацији. Дакле, либерализам у својим коренима, у својој матрици – не у својим појавним облицима, не у двојним стандардима, не у пракси своје примене – већ у својој основној теорији представља расистичко политичко учење јер полази од претпоставке да је цивилизација боља од варварства, а варварство боље од дивљаштва и примењује ту расистичку схему у анализи различитих социјално-политичких ситема.

Либерализам је расизам. Комунизам је апсолутни расизам, према Хопсону, због тога што комунизам тврди да капиталистичка фаза, тј. high agency фаза цивилизације представља незаобилазну фазу развоја свих друштава, и да сви народи на земљи морају да прођу кроз ту фазу. Према томе, комунисти, марксисти и социјалисти су апсолутни расисти, не по томе што су они расисти, већ по томе што се држе тог модела неизбежности кретања историјског пута ка цивилизацији, а цивилизацију виде у савременом западном друштву.

Друга је ствар што код комуниста постоји још један спрат. Они се слажу са либералима да дивљаштво мора да се превазиђе у варварству, варварство у цивилизацији, али сматрају да буржоаска цивилизација мора бити превазиђена у комунизму. Они уствари дограђују ту још један спрат. Али у суштини, чак и када они теоретски дограђују етапу комунизма и уводе дијалектику у тај концепт, говорећи о пећинском комунизму и тврдећи да ће на крају бити скоро као на почетку, само на дијалектички новом нивоу – то им наравно дозвољава да се унеколико уклоне од директне оптужбе за расизам и, нарочито у пракси совјетског и кинеског комунизма, где су теорије Маркса биле спојене са другим недовољно истраженим комплексима идеја, са руским месијанским менталитетом и кинеским традицијама, стварајући с њима оригиналну синтезу. Али чисти марксизам је расистичка теорија до одређеног момента, све дотле док сматра да свуда мора тријумфовати бела цивилизација, бела у концептуалном смислу. До те тачке се марксисти потпуно слажу са либералима, а неомарксисти и троцкисти особито, у случају неомарксиста, Валерштајна и свих левичара. Зато је читав антиглобализам чисти и сурови, радикални, човекомрзачки расизам, који тврди да сва друштва морају да прођу кроз епоху цивилизације и тек затим, у следећој етапи левичари се одвајају од либерала. Либерали говоре да је то крај историје, а социјалисти и комунисти говоре: не, постоји још једна фаза, после ваше кризе долазимо ми. То је импресивно или није импресивно, али у најмању руку они су расисти у пракси до тог момента док цивилизација не победи све. Никада ниједан комуниста неће бранити варварство или дивљаштво, и по томе је он расиста, осим оних комуниста који бране варварство и дивљаштво. Они су сјајни, али их нема.

ЗАБОРАВЉЕНИ РИХАРД ТУРНВАЛД

Па и национал-социјализам… Успут, то је идеологија која је у мањој мери прихватала те расистичке моделе. Каже се да је расизам лош јер је постојао фашизам, а уствари је фашизам лош јер је постојао расизам. То што је национал-социјализам било расистички, то што је био евроцентристиан, то што је он био оријентисан на high agency, на високу ефикасност у комерцијалним предузећима и организацији заједница беле расе – у томе је он и био ужасан. Дакле, у фашизму је ужасан либерализам, „модерн“, комунизам и расизам. А сам он… ако је у њему још нешто преостало, о томе би се могло размишљати. Углавном, није расизам лош због тога што је нацистички, већ обрнуто, нацизам је лош јер је расистички, и либералан, и модернистички.

У суштини, одвајање од расизма мора се одвијати кроз одређену рехабилитацију онога што се назива дивљаштвом. Дакле, мора се рећи да је дивљаштво расистички концепт. Дивљака су измислили трговци робовима да би га експлоатисали. Ту се заправо не ради ни о каквом неразвијеном друштву животиња, то је другачије људско друштво. И за нас је овде Рихард Турнвалд [5] са својих пет томова Diemenschliche Gesellschaft – Људско друштво – фундаментално оруђе. Ни на један језик није преведен велики Турнвалд, који доказује да архаичка друштва имају огромну пуновредну гаму свих типова, најбогатијих типова. О томе је уосталом писао још Жан-Жак Русо, који каже да је добри дивљак, који живи у својој колиби са својом породицом пуновреднији, срећнији и савршенији са духовне и културне тачке гледишта него овај човек који данас окапа по банакама и берзама, као какав савремени богаљ, несрећан и растрзан, који живи као последње ђубре, и још ликује над тим пуновредним човеком,, који од јутра до вечери пуши лулу и посматра залазак сунца над реком Замбези. То је савршено, али није пуновредно то да је дивљак пуновредан човек, а да је савремени човек богаљ и мајмун.

Исто је и са варварством – али то има фундаментални значај за одбрану Русије, Кине или Латинске Америке. Ми нисмо варвари, ми смо другачији од вас и наш азијатски или како-год-га-звали начин производње није мање ефикасан. Он је само другачији, јер ми имамо друге вредности, друге културне склопове.

Неопходна је заштита и рехабилитација и тзв. жуте, варварске, империјалне, традиционалне, религиозне заједнице. И монархије, и тоталитаризма, и социјализма, и свега онога што мрзе представници беле цивилизације. И, треба истину говорити: Џингис Кан, да, он је убијао све и исправно је поступао, јер је то био закон, исправан, добар, изванредан закон живота. А ви сте га видели са оне стране коју код себе не примећујете. У то време на Западу, цивилизованом, вршена су бичевања, ужасна кажњавања и погубљења, чудовишна иживљавања, спаљивали су тамо стотине хиљада људи… и онда је Џингис-Кан ужасан, а западна култура истог тог периода – примерна. Уствари, оне су биле приближно једнаке и неопходно је рехабилитовати све то што је цивилизација збацила са брода савремености.

ШТА НАМ ТРЕБА ДА БУДЕМО ЕВРОПЕЈЦИ?

Неопходно је заштитити Азију, неопходно је заштитити жуте, неопходно је заштитити Латинску Америку са њеном јединственом уметношћу, исламски свет – исламски калифат који је изванредан, црна афричка друштва су дивна, немогуће је измислити бољу цивилизацију од кинеске, индијски свет је узор, самурајски Јапан је пример за подражавање, нема никог хуманијег и бољег од руских царева. И сва аргументација мора бити обновљена и „президана“ због тога што ми морамо одбацити цивилизацијски расизам Запада и евроцентризам.

Ми смо људи Азије, Евроазије, Индије…, и ми морамо да престанемо да стремимо некаквом циљу који не произлази из наше културе. Шта нам треба да будемо Европејци? Ког ђавола су нам они потребни? Они су се потпуно закопали и још нас зову да идемо за њима.

Наше кашњење нас спасава, наше заостајање нас избавља од тога да се претворимо у такве нељуде, у такве тролове модерне цивилизације. Цивилизација – то је смрт.

Али, ако се вама допадају геј параде, ево вам Бога ради, Франкфурт, Берлин, Париз, Лондон… Али негде пред Брестом оне би морале да се зауставе. А даље већ иду нормалне параде нас нормалних грађана Евроазије, наше, како ми сматрамо, нормалне оријентације. Ми сматрамо нашу, а, ако неко други сматра другу оријентацију, то је његово право. Мора бити антрополошког плурализма, али није потребно да нам се говори са позиција норме. Норма израста из наше културе.

___________________
Упутнице и напомене:

[1] John M. Hobson је професор међународних односа на Универзитету Шефилд, познат по још једној изванредној књизи The Eastern Origins of Western Civilisation (Источни корени западне цивилизације). Најозбиљнији је, најупорнији и најквалификованији борац против евроцентризма, шовинизма и расизма.

[2] John M. Hobson, The Eurocentric Conception of World Politics: Western International Theory, 1760–2010.

[3] Јадно, бедно, жалосно.

[4] Моде́рн (од фр. moderne — савремени)

[5] Richard Thurnwald: Die menschliche Gesellschaft in ihren ethnosoziologischen Grundlagen, 1931-35