КОНСПИРОЛОГИЈА И ТРАДИЦИОНАЛИЗАМ

КОНСПИРОЛОГИЈА И ТРАДИЦИОНАЛИЗАМ

Под овом темом имамо у виду оно што се данас, уз одређени степен условности, зове "традиционалистичка мисао" (la pensee traditionelle). Ради се о специфичном правцу који представља беспоштедну критику савременог света, али, за разлику од огромне већине критичара савремене цивилизације, традиционалисти се не ослањају на "хуманистичке" и "прогресивне" вредности, већ на вредности Интегралне Традиције, схваћене као "тотални феномен" коме су подређени сви аспекти друштвеног, политичког и културног живота. Најистакнутији представник, и могло би се рећи оснивач овог приступа, био је француски езотеричар Рене Генон који је формулисао основне принципе "традиционалистичког" приступа. Ретроспективно, после Генона, у претече традиционализма убројани су и чувени "теократски конзервативци" Запада, као што су Доносо Кортес и Жозеф де Местр, као и неки писци "окултног" правца (на првом месту Сент-Ив д'Алведр). Но, ипак су тек Генон и мислиоци на које је он извршио пресудан утицај "традиционалисти" у правом смислу те речи. Конспиролошки мотиви свакако нису, нити су били, централни за традиционалисте. Истовремено, они су за њих увек испољавали велико интересовање (о чему сведочи, између осталог, чињеница да је Генон неко време сарађивао са једним тако познатим конспирологом и антимасоном као што је Абел Кларен де ла Рив, и чак је писао у његовом часопису Антимасонска Француска под псеудонимом "Сфинга"). Али ствар није у томе што је конспирологија у извесној мери заокупљала традиционалистичку мисао; за нас је далеко важније што су управо традиционалисти први пут и потпуно јасно формулисали интелектуалну и историјску парадигму оног феномена који се код обичних конспиролога по правилу назива "завером". Традиционалисти су, у потпуности признајући неоспорни ауторитет сакралне и религиозне Традиције и доводећи до крајњих граница примену традиционалних учења на читаву сферу цивилизацијских и историјских феномена, били (барем теоријски) ослобођени предрасуда "хуманистичке" и "позитивистичке" свести; предрасуда које су заправо стајале у основи менталног комплекса конспиролога. Зато је традиционализам могао слободно да разјасни и искаже оно чему су тек "полусвесно" тежиле присталице "теорије завере". И у исто време, управо традиционалистичко разумевање овог проблема могло је да разоткрије све грешке, претеривања и заблуде, својствене чисто конспиролошкој методици. Све ово нас приморава да, колико нам то дозвољавају оквири овог рада, сажето и у основним цртама репродукујемо логику традиционалиста који разматрају и оцењују конспиролошки фактор. С тачке гледишта традиционалиста, Историја је у потпуности сакрална, она има Ванљудски (божански, анђеоски) извор и Ванљудски крајањи циљ. Логика Сакралне Историје предодређена је целокупном метафизичком структуром Бића и потчињена искључиво закону Највишег Божанског Провиђења. У оваквој историји човек има изразито симболичку и обредну улогу. Он у земаљском свету заступа и подражава Небески Принцип, реализује у том Бићу Божански План Провиђења. У тој перспективи човек је сасуд Ванљудског, Божанског. (Подсетимо се чувеног места из Псалтира, где Бог каже: "Рекох вам: богови сте"). Али истовремено са овим, структура Сакралне Историје је потчињена закону Деградације, Инволуције, јер одмах после по својој суштини (есенцији) доброг стварања (пројаве) света, тај свет има само један пут развоја удаљавање од свог Извора; у противном, повратак у крило Творца значио би престанак постојања света као нечег што је одвојено од Творца, то јест нестанак света као таквог, његов Крај. Дакле свет, који остаје творевина (а не Творац) развија се у правцу Пада (Пропадања), погоршања, губећи све више и више своју сличност са Принципом. Када циклус света достигне свој минимум (то јест, максимум деградације), долази до тренутне Реинтеграције, Повратка отргнуте реалности у крило Првоизвора. Ови пулсирајући циклуси (Појава - Постепено - Пропадање - Тренутно Васпостављање) чине основни садржај парадигме Сакралне Историје у најопштијем облику. Човек је у свом свету један од елемената целог сакралног комплекса, што значи да је и његова историја, људска историја, процес цикличне деградације од рајског анђеоског статуса Првобитног Адама Златног Века до палих демонизованих "нељуди" апокалиптичког времена, по чијем истеку се на тајанствен начин јавља Ново Сакрално Човечанство следећег Златног Вeка. У оквиру ове слике улога људског фактора у историји добија квалитет дуализма. С једне стране, људи само извршавају планове Провиђења, потчињавајући се објективној логици циклуса, а с друге, и сами представљају актере те историје, јер у земаљској равни управо човек (у сакралном смислу овог термина то значи "виши човек", "човек као носилац метафизичке свести") заступа Принцип у односу према другим бићима. Пошто с традиционалистичке тачке гледишта људи суштински и принципијелно нису једнаки, и у сфери историје постоји хијерархија између различитих типова људских бића. Једни стоје ближе Вољи Провиђења и они су активни учесници Историје, а други стоје даље од те Воље и пасивни су у односу на ток историје. У чисто људској перспективи (то јест, стављајући у заграде план Провиђења) први тип људи јесте и сматра се владајућим, а други потчињеним. Но, пошто се сакрална хијерархија Традиције заснива на примату Јединства над мноштвом и Квалитета над квантитетом, природно је што се хијерархија владајућих сужава уколико је ближа врху, где се налази један једини симболички Краљ Света, Бого-Човек, Медијатор, Велики Посредник између Земље (људи) и Неба (духа). Ова симболичка фигура (Ћакраварти хиндуистичког учења, сакрални Император кинеске традиције, Цар-Месија јудаизма итд.) представља извор земаљске власти и центар који предодређује земаљску људску историју у складу са Законом Провиђења. Али то биће више није човек у пуном смислу те речи. Он је нешто више, Он је Бого-Човек, очовечени Анђео. По мишљењу традиционалиста и Традиције, ми данас живимо у завршном периоду циклуса, у доба помрачености и крајње удаљености творевине од Творца (и у томе се међусобно слажу све аутентичне религије и сакралне традиционалне форме како хиндуизам тако и ислам, како хришћанство тако и будизам, како таоизам, тако и најархаичнији фетишистички деградирани култови). Зато се помрачује и скрива од људи и сам Сакрални Принцип, што значи и личност Краља Света, највишег извршитеља планова Провиђења на земљи, а центар Историје се такође покрива копреном тајне, ишчезава из видокруга свеопште пажње, одлази у тајанствене и недостижне пределе. Ипак, удаљавање Принципа не значи његово реално и потпуно одсуство, он наставља да бива свеприсутан, само на посебан и тајанствен начин. Тајанствено деловање Краља Света и његових изабраних сабораца не престаје ни на тренутак, чак ни у најмрачнијим и најпрофанијим раздобљима. С друге стране, уколико је у Божанској Логици Историје деградација света метафизички нужна, морају постојати и реализатори те нужности, морају постојати носиоци Разарања. Уколико се ради о људском постојању, онда носилаца сила Разарања мора бити и међу људима. У богословљу се силе Разарања и Деградације персонификују у лику Ђавола, палог Анђела. Метафизичка перспектива традиционализма, пак, означава центар сила Разарања као "Контраиницијацију", то јест, као посебан тип традиције у којој су све пропорције изобличене и сви акценти премештени на потпуно супротна места. Овај центар Контраиницијације јесте други пол историје, извор цивилизацијске инволуције. На његовом челу је пародијски, супротни "Краљ Света", онај кога Јеванђеље зове "Кнез Овога Света". Показна заменица "овај" подвлачи имитациони карактер Контраиницијације, која у обрнутој перспективи, "одоздо", "у чисто овостраном", репродукује структуру центра Власти Провиђења "одозго", Власти која има "онострани", "трансцендентни" карактер центра на чијем челу стоји истински Краљ Света. Стога је природно што Контраиницијација има и своју људску пројекцију, то јест посебап тип људи који у великој мери свесно извршава Вољу Усуда, покоравајући се силама Разарања. Овај тип људи, "агената" Кнеза Овога Света, исламска традиција зове "авлии-еш-шејтан", што дословно значи "свеци Сатане". Деловање овог контраиницијацијског центра обавезно мора бити скривено од туђих погледа, пошто циљеви и задаци Контраиницијације не могу а да не ужасну "неутралне" људе у којима увек нужно постоје макар остаци сакралног и религиозног осећања. Резимирајући традиционалистички поглед на метафизику историје, можемо рећи да смо утврдили постојање тајног центра људске историје који се, осим тога, састоји од двају супротних делова центра Провиђења (Краљ Света) и центра Контраиницијације (Кнез овога света). Неоспорно је да и Деградација света улази у планове Божанског Провиђења и служи некој вишој трансцендентној сврси (дакле, на крају крајева, и сам Кнез овога света само је инструмент истинског и једино свемогућег Краља Света!). Али, ипак, у процесу Историје два пола тајне власти међусобно су раздвојена безданом и налазе се на двема странама у односу на човечанство, представљајући његове историјске и духовне границе - границу Уздизања и Светости и границу Пада и Греха. Између ова два пола тајне власти током читаве Историје води се непомирљива борба која представља последњи и најдубљи садржај глобалног циклуса човечанства" Традиционалистичка перспектива нам на тај начин даје најпотпунију и најкомплекснију слику сакралне позадине конспирологије. Али најважније је, по нашем мишљењу, то што обична конспиролошка оптика не омогућава да се направи јасна разлика између тајног центра Провиђења и центра Контраиницијације, што значи да је у току конспиролошких истраживања увек могуће помешати Краља Света с Кнезом овога света (као и њихове изабране служитеље, сараднике и "агенте" којима је додељена посебна историјска мисија). То целу ову област чини крајње опасном за недовољно компетентне истраживаче и делимично објашњава онај узнемирујући призвук којим се одликује конспирологија у целини, као и честе и необјашњиво трагичне судбине конспиролога. Будући да нису у стању да разлуче две сукобљене силе унутар тајанственог центра "завере", конспиролози потпуно спајају нешто што је исто толико међусобно удаљено као што су вода и ватра, рај и пакао. Стога је њихова интуиција осуђена на то да увек буде само узнемирујуће "подозрење" у којем је виша истина чврсто спојена са чудовишном лажју. (одломак из књиге "Конспирологија" Александра Дугина, Бримо – Београд, 2001.)

komentar.rs

komentar.co.yu