Мучеништво и завјет Дарје Дугине

Примарни табови

Мучеништво и завјет Дарје Дугине

Протођакон Бојан Чечар

Обраћање протођакона Бојана Чечара на обележавању рођендана Дарје Платонове Дугине, 15. децембра, 2022. године, у српском културном центру Ћирилица.

Драга браћо и сестре, драги пријатељи помаже Бог! Најприје желим да вам пренесем благослове и поздраве нашег Преосвећеног Владике Фотија и да вам се у његово, а и у своје лично име захвалим на позиву да узмемо учешћа у догађају посвећеном Дарији Дугиној.

Иако смо се данас окупили да бисмо се сјетили њеног рођендана, дана када је Дарија Дугина прије тридесет година дошла на овај свијет, прави разлог нашег окупљања је заправо сасвим другачији. Тај разлог је њен други, мученички рођендан, дан њеног страдања – дан када је ова дивна и млада дјевојка јуначки положила свој живот за све оно у шта је вјеровала и за шта се залагала. Будући да је свим срцем својим и свом душом својом припадала вјери својих предака - вјери православној, она је у цјелости, до самога краја, ишла стазама хришћана мученика првих времена. Треба знати да за нас хришћане прави рођендан и није дан нашег биолошког рођења, већ дан нашег рађања у Царству Христовом. Већина празника које прослављамо у Православној Црки обиљежавају дане каду су апостоли, мученици, пророци и други светитељи предали своје душе у руке Христове. То је дан када су из разбијености, растрзаности и фрагментарности овог палог свијета прешли  у цјеловитост, умиреност и испуњеност  Царства Божијег; Царства из којег одбјеже свака туга бол и уздисање. Наш овоземаљски живот би према Православном  учењу требао бити непрестано сабирање свих потенцијала наше душе и тијела у једну тачку - у наше срце. У њему тада почиње да обитава ум,  који као какав „магнет“, уз Божије дошуштење, почиње на себе да привлачи нестворену благодат Божију. Та благодат, својим бесмртним соковима даље напаја човјеково тијело, а онда и сву природу око њега. На тај начин, она човјека – у тоталитету његовог бића (и душу и тијело) - уздиже до Бога и чини цјеловитим.

Ако мало детаљније погледамо ко је заправо била Дарија Дугина, видјећемо да је она цијелим својим животом, учењем и ативностима управо и тежила достизању те цјеловитости. Приликом њеног погребења, њен отац, Александар Дугин управо је говорио о овоме рекавши да је «она била оно о чему је причала. Колико дволичности у нашем животу, колико кукавичлука, али она није била таква, била је ЦИЈЕЛА, тако је васпитана, а њен пут је био нека врста невјероватног аргумента, најстрашнијег, можда најчудовишнијег, срцепарајућег аргумента о њеној исправности. Тако треба да буде. Она не би жељела другу судбину, другачији живот».1 Људи који овако живе и овако размишљају никада не умиру.

Дарија је била настављач мисли њеног оца Александра Дугина. Она је била – философским  рјечником речено његова – како физичка, тако и мисаона - еманација. И сâма се бавила философијом. Вољела је изнад свих једног од највећих философа свих времена – великог Платона. Из тог разлога се представљала и као Дарија Платонова. Но, да би се Даријин феномен могао адекватно појмити, неопходно га је посматрати, прије свега у оквирима његовог природног хабитуса – у оквиру њене породице. И отац и мајка су философи, при чему њен отац спада у ред највећих свјетских мислилаца. По оригиналности, доследности и актуелности своје мисли, он је можда и највећи мислилац на свијету. Један је од ријетких који својим философским ангажманом савременом свијету предлаже конкретне и конструктивне идеје, које могу да допринесу изградњи праведнијег и бољег свијета.

Свједоци смо немилосрдног атака западног либерализма на све земље свијета. Изданак тог либерализма је морална и духовна декаденција свих оних земаља којих се тај „идеолошки канцер“ дотакао. Александар Дугин у свом најпознатијем дјелу, „Четврта ,политичка теорија“, говори да је свијет знао за три политичке теорије: либерализам, комунизам и фашизам тј. нацизам.

Либерализам је своју дијаболичну главу помолио одмах након избијања Француске револуције 1789. године. Комунизам и фашизам тј. нацизам се јављају као реактивни идеолошки модели усмјерени против либерализама. Из рата са ове двије политичке теорије, либерализам излази као апсолутни побједник – 1945. је побијеђен фашизам тј. нацизам, а 1991. године - распадом Совјетског Савеза – комунизам. „Побиједивши друге двије теорије либерализам је одмах мутирао у свакодневницу, трошаџијство тј. конзумеризам, индивидуализам, постмодернистички стил фрагментарног субполитичког битка“.2 Како бисмо се могли ухватити у коштац са овом немани, Дугин сматра да је неопходно приступити креирању нове идеје - тзв. Четврте политичке теорије. Четврта политичка теорије представља заправо „усредсређивање у заједничком пројекту и заједничком пориву свега онога што је одбачено, срушено, понижено током изградње „друштва спектакла“ (ПОСТМОДЕРНЕ). „Камен који одбацише зидари, он поста глава од угла“ (Мк. 12, 10).“3 Зидајући „нову Вавилонску кулу“ на темељима либерализма, њени зидари су са презривошћу и циничним осмјехом на лицу одбацили „крајеугаони“ камен – Христа Бога Живога. Управо из тога разлога за Русију, а ја бих додао и за Србију и све српске земље, неопходна је нова политичка теорија. Потребна је нова идеја осољена живом православном духовношћу и националном традицијом. Либерализам, дакле, не одговара, јер се не уклапа у богочежњиву и богобојажљиву словенску душу, а исто су тако неприхватљиви комунизам и фашизам.

Треба подсјетити да је и велики Достојевски у својим писмима често критиковао Русе који су били задојени либералистичким мишњем. Познат је примјер када је у једном писму, Достојевски поручио Николају Николајевичу Страхову, уреднику часописа „Зоре“, који је и сам писао против либерала, да у случају ових спусти свој „високи и префињени тон и да узме мотку у руке“4 Овдје се не мисли на „мотку“ у физичком смислу већ савјет да Страхов много снажније нападне либерале жустријим и отворенијим аргументима.

Дарија и њен отац Александар су управо данас тај страшни бич који замахује и шиба назадне и деструктивне идеје западног либерализма. И док је питање избора између поменутих идеологија за некога питање слободе одлучивања, за Русију и Србију то је питање живота и смрти. Стварање Четврте политичке теорије није ни мало лак задатак. Александар Дугин нам не нуди завршен и заокружен систем. Напротив, он позива интелектуалце свих профила да се најактивније могуће укључе у конструктивну изградњу те Четврте политичке теорије.

По оригиналности своје мисли Александар Дугин у многоме подсјећа на чувеног Ивана Васиљевича Киријевског, оца исто тако једне узвишене идеје – „славјанофилства“. Киријевски је и сам био велики философ. Имао је прилике да током школовања у Европи слуша предавања једног Шелинга и Хегела.

Када се вратио у Русију оженио се Наталијом Петровном васпитаном према правилима строге руске, хришћанске побожности. У прво вријеме послије свадбе њено испуњавање црквених обреда и обичаја непријатно га је погодило, али са њему својственом трпељивошћу и деликатношћу он је у томе нимало није спречавао. Покушао је другом тактиком да је „сломи“. Давао јој је да чита Кузена и Шелинга. Она би књиге прочитала и рекла би да имају добрих идеја, али да у њима није пронашла ништа ново. Чак му је препоручила да чита Свете оце. Непријатно му је било да сазна да код светих отаца стварно има много тога чиме се он одушевљавао код Шелинга. Стицајем околности упознао се и са Православним старцем Филаретом са којим је водио дуге разговоре. Све ово привукло га је побожности. Старац Филарет је чак скинуо свој крст са груди и поклонио му га. Од тада Киријевски почиње да увиђа проблем у који је запала Русија од половине 18. вијека па све до његовог времена. До Петра Великог и Катарине Велике у Русији је у друштвеном смислу преовладавала мрежа цркава, манастира, боравишта обједињених отшелника, одакле су се свуда ширила иста схватања о друштвеним и приватним одностима. Ова схватања – каже Киријевски – „мало-помало морала су да прелазе у закон стварајући на читавом простору земаља потчињених нашој Цркви једну мисао, један поглед, једно стремљење, један поредак живота. Ова свеопшта једноврсност обичаја, била је, вјероватно, један од разлога његове невјероватне чврстине, која је његове живе трагове сачувала чак до нашег времена кроз сво противдјеловање разноразних утицаја током 200 година, који су намјесто њега настојали да уведу нова начела. Усљед ових јаких, једноврсних и свеопштих обичаја, свака промјена у друштвеном устројству, несагласност у поретку цјелине била је немогућа...Све се на крају сабирало у једном центру, у једној Православној Цркви.5

У својој чувеној књизи, која се ни мање ни више зове „Ка цјеловитом уму“, Киријевски објашњава да је 18. вијеку Петар Велики срушио зид који је до тада раздвајао Русију и Запад. Он је том приликом на силу увео западно образовање и просвећеност који су почивали на размрвљеном, располућеном и расутом европском уму. Према Киријевском у западни ум је доспио у то стање због своје верзије хришћанства (римокатоличко-протестантско). Киријевски јасно указује на суштинску дистинкцију између Православља и римокатолицизма. Распад западног ума се десио јер се „Римска Црква у свом одступању од источне разликује управо истим оним тријумфом рационализма и предањем спољашње мудрости, над унутрашњим духовним умом.

Тако је, усљед овог спољашњег силогизма, изведеног из појма о божанској једнакости Оца и Сина, измијењен догмат о Светој Тројици супротно духовном смислу и предању; тако је, усљед другог силогизма, папа постао глава Цркве умјесто Христа, затим мирски господар, а на крају непогрешив; биће Божије се у читавом хришћанском свијету  доказивало силогизмима; читава цјелокупност вјере ослањала се на силогистичку схоластику; иквизиција, језуитизам, - рјечју, све особености  католичанства развиле су се снагом тог формалног ума над вјером.6 Најцитиранији мислилац на западу у то вријеме није био ниједан Свети отац, него Аристотел. Оваква вјера није била више вјера у Живога Бога, већ само пуко извођење мртвих и хладних логичких доказа о Божијем постојању. У тренутку када је на Христово мјесто и на мјесто Његове нестворне благодати интронизован створени и смртан човјек у лику папе, кренуо је распад ума западног човјека. Посљедице тог распада су: схоластицизам, рационализам, материјализам, песимизам, нихилизам, либерализам, глобализам, техноцентризам.

Најбољу дијагнозу запада дао је Фридрих Ниче. По њему „европски човјек и европска цивилизација (овде бих додао и цијели Запад прим. Б. Ч.) дошли су до краја свога сопственога пута и да даље немају куд, јер су изгубили вјеру у вриједности на којима је изграђена читава њихова зграда. Жива садржина мисли које су покретале европски дух кроз вијекове престала је да постоји у свијести европског човјека као сила. Старе вриједности престале су бити директиве живота. Од Коперника, вели Ниче, европски дух иде од центра ка периферији. Он више нема куд по старом путу.“7

Путања којом се кретао западни ум довела је до онога што отац Серафим Роуз назива – нихилизам деструкције (уништења). Занимљиво да он управо комунизам и фашизам тј. нацизам види као резултат „нихилизма деструкције: „Бивало је уништења огромних размјера и раније, и бивало је и људи који су се прославили кроз уништења; али никад као у наше вријеме није било доктрине и плана деструкције, никада се раније људски ум није толико извитоперио тако да би пронашао оправдања за најочитије сатанско дјело, и да би сачинио програм за његово остварење“.8

Долази до растакања, раздробљавања и фрагментације ума европског човјека. Западно образовање и просвета утемељени су на овим принципима. Од Петра Великог и Катарине Велике дошло је до продирања, а онда и до поунутрашњивања те западне образованости и просвећености у руској духовној, културној, политичкој, економској и социјалној свијести.

Киријевски објашњава узрок велике појаве „порока“ код Руса у 19. вијеку.  Разлог је тај што су Руси тада и даље још дубоко у себи посједовали оно изворно руско-православно хришћанство, хришћанство које тежи ка сједињењу са нествореном благодаћу Божијом; хришћанство које тежи обожењу, док је са друге стране, руско друштво тада већ великим дијелом било под снажним утицајем западног образовања и просвећености. Као последица тога долази до атеизације, материлијализације, профанизације и еманципације руског грађанства прије свега. Из те растрзаности произлази сва трагичност књижевних ликова из 19. вијека (Родион Раскољников, Дмитри Карамазов, Ана Карењина, Настасја Филиповна, Рогожин, итд....). Ови ликови, у себи посједују обрисе оног руског православног, манастирског васпитања и образовања, али са друге стране западно нихилистичко образовање и просвећеност вуче их на сасвим супротну страну. Тако имамо примјер из Браће Карамазових, гдје Дмитри Карамазов јадикује над својом судбином и каже: „Не могу да поднесем што човјек најплеменитијег срца и ума узвишеног почиње са идеалом Мадоне (Богородице), а завршава са идеалом содомским. Још је страшније, ко већ са идеалом содомским у души не одриче ни идеал Мадоне, и гори срце његово, заиста гори као у младим, чедним годинама. Да, широк је човјек, чак преширок, ја бих га сузио.“9 Киријевски је зато покушао да створи своју философски средишњу концепцију цјеловитог ума и то у тексту „О неопходности и могућности нових начела за философију (1856.), који је требало да му послужи као увод у књигу о тој теми. Изненадна смрт од колере га је у тој замисли омела.

Слична ситуација је била и код нас. Са појавом просвећености Доситеја Обрадовића, појављује се и западна просвећеност и образовање. Чувена је његова мисао: „Књиге браћо моја, а не звона и прапорци“. Узрок духовног суноврата, колико се год то некоме не свиђало, налази се у Доситејевом просветитељству. Код Срба је дошло до поунутрашњења западне просвећености и образованости . Одатле порок и код нас Срба. Стално се прича о кварењу Срба, појави велике себичности и гледању искључиво својих интереса, итд. Са друге стране пред нама се стално провлачи идеја Небеске Србије. Сви за њу знамо и сви за њом чезнемо, али упорно чинимо све оно што нас од ње удаљава.

Неопходно је преформулисати Доситејеву мисао на следећи начин: „Књиге браћо моја, књиге, али и звона и прапорци“. Другим ријечима неопходно је створити једну нову врсту синтезе између науке и православља као истинске хришћанске духовности. У српској прошлости имамо такав величанствен примјер. То је примјер Светога Саве и Светосавља. Светосавље је, да тако кажемо, мисијски, али и идеолошки оквир који је био компатибилан са нашим српским бићем. Тај програм није заснован на нихилизму већ на исихазму. Свети Сава је уткао исихазам као истинску просвећеност нествореном благодаћу Божијом у духовни, културни, политички и социјални оквир код Срба тога времена. Тако је настао чувени НОМОКАНОН (ЗАКОНОПРАВИЛО Светог Саве) из 1219. године, књига која представља један од најстаријих устава на свијету. У Европи је од Номоканона старија само Енглеска ,,Велика повеља слобода“ - Magna carta libertatum (1215.), али по правима која се дају људима, он у многоме превазилази Magnu cartu.

Ми данас живимо у 21. вијеку. Не смијемо себи дозволити луксуз да немамо јасну философију, јасан програм или једну врсту православне идеологије, која ће да покреће свеукупна наша настојања као народа. Живјети без јасног програма у 21. вијеку јако је опасно, јер управо западни либерализам екстремне љевице (тзв.woke) данас наступа са јасном идеолошком агендом и програмом. Супротставити се њему без једне врсте јасног плана биће веома тешко. Управо на ову чињеницу, тј. на потребу стварања једне нове политичке философије, теорије, идеје или програма, највише су нас упозорили Дарија и њен отац Александар Дугин. Њихова мисао се, упркос забранама, санкцијама и суспензијама пробија полако, али сигурно; она крши окове медијске цензуре и долази до све више умова широм свијета. Они позивају и запад да се врати својим старим (предрасколничким) хришћанским коријенима, који су уосталом исти као и руски.

Њихова порука и позив свијету нарочито су добили на снази након мученичке смрти Даријине. Истинитост онога што је она била, говорила и мислила су добили метифизичку потврду. У њеној мученичкој жртви једном за свагда је запечаћен завјет свих Руса, Срба и осталих истинољубивих и богољубивих народа на борбу са силама мрака либералног свијета и њихових тековина. За све велике подухвате и преломне моменте у људској историји неопходни су жртва и завјет. Само тада човјек постаје истински цјеловит јер, тада не калкулише ни са чим, већ цијелога себе, и оно што му је најмилије жртвује зарад вјере у Живот Бога. Тако у Старом завјету имамо случај да праотац Авраам пристаје да жртвује свога сина Исака и на тај начин добија обећање да ће од њега настати велики народ и да ће од њега доћи Спаситељ људског рода.. У Новом завјету  Бог Отац жртвује Свога Сина на Крсту и тиме дарује васкрсење људском роду. Кнез Лазар се жртвује заједно са својом војском на Косову (Косовски Завјет). Данас Александар Дугин жртвује кћер своју зарад онога што су она и он мислили и говорили (Даријин завјет). Тај завјет се састоји у сљедећем: да се храбро и постојано држимо своје вјере и своје традиције; да своју вјеру не продајемо за вечеру; да не поклекнемо пред силама мрака; да не пристанемо на никакву врсту компросмиса са злом савременог либерализма; да се трудимо да креирамо своју јединствено православну мисао; православно образовање и просвећеност; да храбро затупамо своје ријечи и да будемо спремни за све ово наведено да дамо свој живот. Да поступамо као што је поступала мученица Дарија. Нека би Господ Наш Исус Христос настанио њену младу и страдалну душу у неувело и бесмртно Царство Своје гдје сија незалазна и нестворена свјетлост Лица Божијег и да се ако Бог да једног дана сви са њом сретнемо на истом том мјесту. Вјечнаја памјат и Бог да јој душу прости! Амин Боже дај!

***

Напомене:

1. https://www.geopolitika.ru/sr/news/oproshtaj-od-darje-dugine-govor-oca
2. Дугин, А. , Четврта политичка теорија, пдф формат.
3. Исто.
4. Достојевски, Писма – књига друга, Издавачка радна организација Рад, Београд 1981. ,стр. 152.
5. Киријевски, И. В. , Ка целовитом уму (религијско-философски списи), Библос, Београд 2021. , стр. 37-38.
6. Исто, 34.
7. Ниче, Ф. , Воља за моћ, Дерета, Београд 2015, стр. 17.
8. Роуз, С. , Нихилизам (коријен револуције новог доба), Изавачка кућа Епархије зворничко-тузланске „Синај“ Бијељина, стр. 65.
9. Достојевски, Ф.М. „Браћа Карамазови, Ленто, Београд 2003, стр. 134-135.


Мученица Дарја - песма коју је Његово Преосвештенство Г. Фотије посветио Дарји Дугиној