ЗНАЧАЈ РУСКЕ ТРАДИЦИЈЕ ДАНАС ИЛИ О ДУГИНОВОЈ КЊИЗИ „ПУТИН ПРОТИВ ПУТИНА“

Примарни табови

ЗНАЧАЈ РУСКЕ ТРАДИЦИЈЕ ДАНАС ИЛИ О ДУГИНОВОЈ КЊИЗИ „ПУТИН ПРОТИВ ПУТИНА“

Приказ књиге Александра Дугина „Путин против Путина: Поглед с десна на Владимира Путина“ (Арткос, Велика Британија, 320 страна)

Мој први сусрет са Александром Дугином се десио преко Јутјуба, када сам открио интервју који је са овим контроверзним теоретичарем урадио Владимир Познер, 2014. године. Иако донекле ослабљена културолошким релативизмом, Дугинова критика англо-америчке империје ипак садржи више дубине него укупна годишња понуда Вашингтон поста. Цивилизација не може постојати без спремности да се у њено име користи смртоносна сила, примећује Дугин, нити пак било који режим може себи да дозволи да толерише активне издајнике на позицијама моћи – и без обзира на западну јадиковку о руској цензури, либерални систем има своје начине да неутралише унутрашњи критицизам. Он је такође окарактерисао свој познати анти-американизам:

„(Американци могу) поћи путем изолационизма или се, као што поједини десничарски политичари као Рон Пол и Бјукенен предлажу, једноставно одмах (могу) претворити или у наше савезнике или у најмању руку у силу која је према нама равнодушна.“

Као одговор на то, Познер – који је нека врста руског Фила Донахјуа [1] – изгледа се задовољио да прибегне потпуно предвидљивим помодним фразама: зашто би ико рекао да геј лоби хоће да доминира нама када они само траже пристојан третман? Како можете говорити о насиљу кад је Исус био пацифиста? Мој утисак о Дугину је био повољан посебно онда када је његово мишљење било супротно Познеровом.

Дугин припада староверцима, групи православних расколника која је настала у 17. веку и која је позната по тврдњи да чува чисто православље. Опера „Хованшчина“[2] описује староверце као људе које би се пре сами запалили него што би се обријали. Суриковљева „Бољарка Морозова“[3] приказује пркосну племкињу која се држи старих форми чак и кад је вуку у ланцима. А Солжењицин у „Архипелагу Гулаг“ одаје почаст мирном, али бескомпромисном отпору старовераца марксизму.

Један начин да се чита „Путин против Путина“ јесте, дакле, покушај да се да се на нови начин изрази дуготрајни протест старовераца против новина које су руском народу наметнуте од стране „ксеноморфних [страних] елита“:

„Кад би Руси открили право значење речи ‘либерализам’ како су га разумевали теоретичари као Хајек или Ајн Ранд, изгубили би разум. Пошто би открили да је либерализам супротан држави, нацији, цркви, православној вери, колективизму, роду и на крају самој демократији, руско гласачко тело би заувек одбацило балансирајућу формулу ‘патриотизам плус либерализам’ … Због овога, либерализам се постепено размножава кроз руски политички живот, у малим дозама и камуфлиран је. Либерализам је производ Запада, па је неприхватљив за руског потрошача, те му се мора променити етикета пре него што покушају да нам га продају. Он увек мора бити сервиран посут у некој врсти јестивог соса. Либерализам се увози у земљу прерушен као ‘перестројка’, ‘демократија’, ‘ефикасност’, ‘модернизација’, ‘људске вредности’, или слично.“

Далеко од тога да је тврдокорни реакционар – Путин је у ствари реалист, попут Кисинџера, тврди Дугин, и горе поменута формула „патриотизам плус либерализам“ најбољи је начин да се опишу прорачунати компромиси за време његовог првог мандата на месту председника. Путинов политички програм, као и Макијавелијев или Хобсов, имао је до данас мало суштаственог садржаја – уместо тога усредсредио се на безбедност, стабилност и суверенитет. Руски председник сматра да је држава „једноставно ‘ноћни чувар’, ‘мање зло’ и производ ‘друштвеног договора’ који се остварује како се ‘људи не би поубијали’“. Додуше, ова позиција је прихватљивија него милитантна револуционарна идеологија коју пропагирају западни политичари. Ипак, [слободна] јавност презире вакум; кад год десница не успе да промовише своје виђење човека и доброг живота, револуционарна левица се брзо покреће да испуни празнину.

Према Дугиновој анализи, Путинова жеља да Русија учи од софистицираног Запада јесте супротна његовој жељи да сачува руски препознатљив идентитет и поврати њен углед светске силе. Свака склоност се у руској политици манифестује одговарајућом либералном или националистичком фракцијом. Трајно примирје између ових фракција није могуће, јер људи чији је превасходни циљ „ослобађање индивидуе од свих облика колективног идентитета“ не могу мирољубиво сапостојати са патриотама. „Балансирајућа формула“ је суштински неодржива.

Иако се радије не задржава на томе, Дугин циља на могућност да ће привлачност Запада победити, да ће Путину понестати средстава или чак воље да се супротстави либерализму. У том смислу, други руски посматрачи су чак истакли концепт Томаса Молнара[4] о „хероју контрареволуције“ – архетипској фигури која није заиста контрареволуционарна и која ће неминовно разочарати следбенике деснице које је привукла његова личност и мистичност. Уплашено кршење руку либерала стоји упркос мишљењу да је могуће да ће Путин на дуге стазе постати њихов најбољи пријатељ када изневери саму патриотску базу која га је уздигла до моћи. Пада нам на памет наслеђе Шарла де Гола, или оно Реганово.

С друге стране, либерали су пребрзо ставили карте на сто и можда Русију сатерали у угао. Било би глупо и даље удовољавати западним елитама које имају времена и које су поново показале незаситан апетит за смењивање режима и – шта год неко рекао за Путина – он свакако није будала. Реторика „јастребова“ и отворено перверзна политика у име моћи хомосексуалаца може имати супротан ефекат, гурајући руску државу у потрагу за свесном и агресивном антилибералном империјом. Ово је управо оно што Дугин жели: уколико западна либерална хегемонија изазове контрахегемонију коју ће Русија водити, онда може да настане мултиполарни, пост-либерални светски систем.

Наравно, могуће је да се западна политичка класа није прерачунала већ, напротив, инстинктивно зна да њен сопствени интерес код куће захтева велику страшну бабарогу у иностранству. Нови светски Хладни рат, објашњава Дугин,

„одложиће налет унутрашњег нихилизма либерализма и на тај начин га спасити од неизбежног краја. Зато су (западним елитама) тако потребни Путин, Русија и рат. То је једини начин да се спречи хаос на Западу и да се сачува шта се може од његовог глобалног и домаћег поретка. У овој идеолошкој игри, Русија би потврдила постојање либерализма јер је она тај непријатељ који потврђује борбу за отвореним друштвом и она која би му помогла да се учврсти и настави да се глобално потврђује.“

Можда сам превише пута читао [Орвелову] „1984“, али ово је један од аспеката Дугинове књиге који сматрам крајње убедљивим. Задржавати евроазијску Немезу [5] због „Два минута мржње“ [6] изгледа као одлична техника како би нас наши управљачи одвратили од утапања наших домовина у глобални Вавилон. Са покореним (америчким) Југом и пацификованом Европом, нови, много снажнији непријатељ се мора идентификовати, такав да наизглед може да оправда став „трајног рата“ Америчке уније. Наравно, постоји и исламски свет, али сам је недовољан – ИСИС не може да изведе напад нуклеарним подморницама или ловцима-бомбардерима. А и Кинези нису погодни архи-непријатељи: они праве све наше ствари.

Упркос јаким тачкама, ова књига има озбиљне недостатке. Док је повремено изузетно мисаона и прецизна, текст на појединим местима конфузно лута и преоптерећен је жаргоном. Иако „нео-грамишијевац у међународним односима тврди да се на ‘цезаризам’ може гледати као на ‘субхегемонију’“, морамо да запамтимо да је „’цезаризам’ осуђен на ‘трансформизам’“. С друге стране, Дугин повезује Путина са

„мистичним дневником који је написала Ана Путина, припадница старовераца, у којем се на чувеном древном руском писму налази криптографска приповест о надолазећој тајној судбинској улози Русије на крају времена.“

За писца који призива неповерење старовераца у иностране иновације и позива на повратак „пуној православној традицији, њеним изворима, мистичном православљу Византије”, Дугин премало времена троши како би испитао Путинову улогу са позиције руске православне мисли. У ствари, када надугачко скицира политичку формулу коју препоручује Путину, произилази да она у потпуности происходи од западних теоретичара двадесетог века. Сигурно је да су Ернст Јингер, Антонио Грамши и Карл Шмит значајне личности и свако ко жели да дâ смисао савремености мора да на неки начин буде повезан са њиховим идејама. Обзиром на Дугинов нагласак на духовним и културним коренима, врло је необично што атеистички метафизичар Мартин Хајдегер добија више пажње него Достојевски, Толстој и Константин Леонтјев заједно.

Озбиљно сумњам у то да Дугинов програм заиста одражава политичку традицију чврсто утемељених, борбених православних патриота као што је Иван Иљин. Шта год да буде од Русије, њена ће традиција – а не европска феноменологија – бити посебно поучна и значајна западним хришћанима у наступајућим временима.

___________________
Напомене приређивача:

[1] Фил Донахју (Phil Donahue, 1935) је познати амерички ТВ новинар и домаћин „ток-шоу“ програма „Донахју“ (The Phil Donahue Show), који се приказивао 29 година и први увео публику у студио. (Википедија)

[2] Опера Модеста Мусоргског, чија се радња дешава крајем XVII века у Москви: „После смрти младог цара Фјодора III, Русија се налази у још једној династичкој кризи. Потпомогнути кнезом Иваном Хованским, командантом стрелаца, Фјодоров болешљиви брат Иван и његов полубрат Петар (касније Петар Велики) су постављени за савладаре, док је њихова старија сестра Софија имала улогу регента.“ (РТС)

[3] Слика Василија Сурикова. Постоји и истоимена опера Родиона Шчедрина. (Руска реч)

[4] Томас Молнар (Molnár Tamás/Thomas Molnar; 1921, Будимпешта – 2010, Ричмонд, САД), био је римокатолички философ, историчар и политички теоретичар. (Википедија)

[5] Немеза или Немезис, грчка богиња која дели правду: праведна казна, заслужена одмазда, историјска правда. (И. Клајн, М. Шипка: Велики речник страних речи и израза)

[6] Two Minutes Hate – термин из Орвелове „1984“ који представља дневну обавезу гледања филма о непријатељу. „Код Два минута мржње стравично је било то што човек није био примо раван да се претвара; напротив, било је немогуће не учествовати. У року од тридесет секунди више није било потребно претварати се. Одвратна екстаза страха и осветољубља, жеља за убијањем, за мучењем, за разбијањем туђих лица маљевима, почела би да струји кроз целу групу као електрицитет, претварајући човека и против његове воље у лудака који се кези и вришти. Па ипак је тај бес био апстрактна, неусмерена емоција која се могла скренути с једног предмета на други као пламен ацетиленске лампе.“ (Џ. Орвел: 1984)

Џери Салијер (Jerry D. Salyer) је професор Одсека за философију на Jefferson Community and Technical College (JCTC), који се налази у Луисвилу, америчка држава Кентаки

Превела Владанка Војводић Милетић
Извор Chronicles/Стање ствари, 1. 7. 2015.

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-preporucuje/32307-џери-салијер-значај-руске-традиције-данас-или-о-дугиновој-књизи-„путин-против-путина“