Признање да је терористички напад узрок рушења авиона, уз обустављање летова у Египат, веома су озбиљни моменти. Русија се налази у акутној фази конфронтације са Западом.

У суштини, ми се истовремено боримо на неколико фронтова. Негде побеђујемо, негде губимо. Невини људи из срушеног авиона над Синајем жртве су рата. Као и сви који су на Донбасу погинули. То су наше жртве. Наши непријатељи такође трпе губитке, често прилично сурове. Али ту постоји разлика: наши прави непријатељи ратују против нас туђим рукама и плаћају животима плаћеника или обманутог топовског меса, било да су то украјински нацисти или Исламска држава.

Отуда и неједнакост: нас погађају у живац, а сами иницијатори геополитичких напада на нас остају безбедни. Американци уопште ничим не плаћају, Европљани – неким неугодностима повезаним са санкцијама против Русије, које делимично погађају и њих саме, и приливом миграната са експлодираног Блиског Истока, каквим су га учиниле САД.

Али постоји још једна страна медаље. Чим смо отпочели ценкање, нанели смо велики ударац духовној димензији руског пролећа и новоруске идеје. Ово је неповратан процес. Са тактичке и техничке тачке гледишта, то може бити објашњиво на неки начин, али из духовне перспективе у тренутку кад смо одлучили да не следимо осетијско-абхазијски сценарио – када је украјинска казнена експедиција почела да бомбардује градове Новорусије масивно убијајући мирне цивиле, што смо сви могли да видимо – починили смо морални злочин.

Наш морални одговор на то био је очигледан, али смо заузели другачији став. Дакле, са апекта националних интереса, још увек нисмо пропали, али стојимо много лошије на духовном плану.

У том погледу мински уговори су иморално оруђе, производ голих интереса и производ који нема никакву вредност у очима било које од страна; потпуно прагматичан приступ. Постоје људи за које је победа технологија, али ја верујем да је историја дух. Постоје цивилизацијски параметри које је немогуће подредити техничким интересима, чак ни оним најконтроверзнијим и сасвим посебним.

Из тога произилази да су Мински уговори тек морално упитан предах. Али ми ћемо их задржати будући да смо почели да играмо на ту карту. Уколико постоји проблем духовног типа, онда барем да реализујемо интересе.

 Идентитет Русије у њеној најдубљој духовној димензији састоји се у обележју чистог Православља. То је мисија Руса. То Русе чини богоносним народом. То Русе чини Русима.

Читава историја Свете Руси од првих кнежева до наших дана јесте историја Руског Православља.

Овде је важно: Православље није само религија. Православље је више од религије. Оно је учење о човеку, народу, друштву и Држави.

У складу са православљем, Црква је укупност верујућих (крштених). Она се гради одозго према доле: у тренутку крштења Свети Дух силази на онога који се крсти и ствара у човеку заметак нове личности, хришћанске личности. Та личност је и индивидуална и надиндивидуална.

Што је човек више хришћанин тиме је више саборан, повезан са другима. Саборни на грчком καθολικός дословно значи „целовит”, „целокупан”. Црква је саборна личност, целовитост. Сваки православни хришћанин је део те личности.

Najistaknutiji učenik evroazijca Savickog bio je čuveni ruski naučnik – istoričar Lav Nikolajevič Gumiljov. On u svojim radovima nije obrađivao same geopolitičke teme, ali njegova teorija etnogeneze i etničkih ciklusa predstavlja očigledan nastavak “organicističkog” prilaza i donekle “geografskog determinizma”, koji predstavljaju suštinu geopolitike već kod Racela, Kjelena, Haushofera itd.

Od izuzetne važnosti su istraživanja Gumiljova na polju drevnih razdoblja etničke karte Evroazije, stepe, nomadskih naroda i njihovih civilizacija. Njegovi radovi daju sasvim novo viđenje političke istorije u kojoj se evroazijski Istok ne pojavljuje samo u vidu varvarskih zemalja na periferiji civilizacije (izjednačene sa zapadnom civilizacijom) nego kao samostalni i dinamični centar etnogeneze, kulture, političke istorije, državnog i tehničkog razvoja. Zapad i njegova istorija se relativizuju, a za evroazijsku kulturu i sazvežđe evroazijskih etnosa se ispostavlja da su višedimenzionalni i sasvim neproučeni svet – sa sopstvenim sistemom vrednosti, verskim problemima, istorijskim zakonitostima itd.

Njegov svetonazor se, kao i kod većine drugih evroazijaca, oblikovao pod uticajem radova slovenofila – Danilevskog, a naročito Leontjeva. To je bila podvrsta revolucionarnog slovenofilstva spojenog sa težišnom idejom posebnosti istorijskog identiteta “Velikorusa”, nesvodive kako na versku, tako i na etnički slovensku suštinu. Oni su u tom aspektu bili najbliži Konstantinu Leontjevu, koji je formulisao najvažniju tezu – “slovenstvo postoji, slovenizma nema”, tj. “etnička i lingvistička bliskost slovenskih naroda nije dovoljan osnov da bi se moglo govoriti o njihovom kulturnom i karakternom jedinstvu”. Evroazijski projekat je po izboru omiljenih tema i koncepcija bio začuđujuće blizak nemačkim konzervativnim revolucionarima. Evroazijci su, isto kao i konzervativni revolucionari, težili ka spajanju vernosti izvorištima sa stvaralačkim uzletom u budućnost, ukorenjenosti u ruskoj nacionalnoj tradiciji sa socijalnim modernizmom, tehničkim razvojem i politikom netradicionalnih oblika. Na tome je zasnovan i oprezno pozitivan odnos evroazijaca prema Sovjetskoj Državi i Oktobarskoj revoluciji.

Veliki kneževi, kao što je Svjatoslav, predstavnici su te nulte tolerancije u odnosu na spoljnu dominaciju

Kod nas je u upotrebi prilično osakaćena verzija ruske istorije. Mi ne znamo svoje uistinu velike pretke. Stoga me uvek zapanjivao onaj osnovni nedostatak ocene kojem se iz nekih razloga po tradiciji izlaže ličnost velikog kneza Svjatoslava.

U međuvremenu je, početkom ovog meseca, 3. jula, obeležen dan pobede kneza Svajtoslava nad Hazarskim kaganatom. Tu pobedu smatram za događaj ogromnih razmera.

Ko je zapravo knez Svjatoslav? On je tvorac prve prave Ruske Imperije. Carstvo koje je on osnovao, nakon raspada obnavljano je tokom mnogo vekova. On je učinio ono što je postao cilj ruske državogradnje narednih pola milenijuma.

Ali Vladimiru Putinu je svaki put polazilo je za rukom da izbegne pogoršanje odnosa sa američkom političkom elitom. On je za to uvek nalazio opravdanje u nastavku nekakvog procesa dijaloga – da ne ulazimo u to kakav je to dijalog između slabog i jakog. Naime, mi smo, formalno stisnuvši zube, nastavili da nazivamo SAD „partnerom“, „prijateljem“, što se najjasnije – praktično u obliku saradnje, neograničenog zbližavanja i „resetovanja odnosa“ – videlo tokom četvorogodišnje vladavine Dmitrija Medvedeva. Sada je konačno udarena tačka iznad „j“, takva dvojna pozicija budući slabila političko rukovodstvo Rusije.

Sada je ovo pogoršanje odredilo i prioritete, i konačno je jasno da su Sjedinjene Države naš apsolutni neprijatelj, geopolitički protivnik koji ulaže sve moguće napore i koristi sva raspoloživa sredstva kako bi oslabio Rusiju i lišio je suvereniteta i, komadajući je, isključio iz uloge ozbiljnog igrača na svetskoj pozornici. Svi napori američke politike u poslednje dve decenije bili su usmereni ka tom cilju.

Немачки конзервативни револуционар Артур Милер ван ден Брук је својевремено написао врло дубоке речи: “Вечност је на страни конзервативаца”. Вечност је на нашој страни. Полови великих светских сукоба народа, култура, цивилизација, вероисповести и идеологија представљају пројекцију архетипског стања – битке анђела. То је небеска војска добра која води бирку с демонима зла. То је вертикална, вечна надвременска основа велике драме. Бој анђела је изван времена, он се води увек. Он је утиснут у вечност, као структуришућа парадигма.

Све доскора укупна штампа Совјетске Русије имала је посебан карактер. Сензације, којима обилује европска штампа, лична питања и расправе, све је то било одсутно. Уместо тога, начелна, стручна, привредна и социјална питања била су на свакодневном реду. Једном речи: совјетска штампа, за разлику од европске, носила је чисто синдикалистичко обележје.
Додуше, оваква штампа може бити досадна, једнолика за шире слојеве, јер не даје ону дозу голицања за свет, који чами у досади и нема другог посла него да се наслађује туђим несрећама. Али Совјети су јасно подвукли: у Русији не сме бити никог коме ће време бити досадно. Сви морају да раде, свачији живот и битисање мора бити продуктивно; а време за одмор не сме се употребити на празне приче, него на усавршавање и прикупљање знања. То време за одмор испуниће – поред осталог – књижевност и штампа, која има служити одређеним социјалним и привредним циљевима, а не да се исто испуњава дражењем нерава и психе беспосличара и готована, којих у Совјетској Русији не сме бити.
Са тих општих разлога, отишла су у позадину и многа друга идејна и политичка питања, а поглавито политичке категорије.

Иако данас постоји доступан број задовољавајућих приручника помоћу којих добро разумемо немачки национал-бољшевизам, то није случај са руским национал-бољшевизмом, чије постојање сад истражујемо. Тако је рад Михајла Агурског, иако непријатељски настројен, извор одличних првокласних информација и разлога за размишљање, чак и наду.
Теза аутора, инспирисана одразом Ортега-и-Гасетовом Побуном маса, је да су марксистичке и социјалистичке компоненте руског бољшевизма само „историјске камуфлаже“ за стваран геополитички и историјски темељитији процес. За Агурског, Лењин је практиковао двоструки језик, православни марксистички у свом писању, која само могу бити сматрана као дела „јавних односа“, он је себе уствари ставио у ред са Александром Херценом, који је одбио Запад, и који је промовисао инвазију Словена на Источну Европу. Од почетка века, Лењин и бољшевици су могли одредити себи циљ, давање вођства светском револуцијом Русији и Русима. У овом погледу, национал-бољшевизам би био руска националистичка идеологија, која би начинила совјестски политички систем легитимним са националистичке тачке гледишта а не са марксистичке тачке гледишта.

Iz nastupa i pitanja, koja su bila vrlo ozbiljna i temeljna, videlo se da su više zabrinuti time što je savremena Evropa izgubila svoj istorijski smisao, što Evropljani, pogotovo omladina, misle samo na potrošnju, koja se pretvorila u metafiziku, i nema nikakvog smisla ni cilja u životu. Nema obzorja, nema želja. Sve se pretvorilo u komforan protokolaran nestanak. Ljudi teško shvataju ko su, čak većina takva pitanja i ne postavlja, uopšte ne shvata njihov smisao. Izvestioci su govorili da su savremenost i postmoderna lišile bitak telosa, polako rastvorili racionalnost. Na severu Evrope ljude raspršava komfor, na jugu – siromaštvo i kriza. Na zapadu – neuroza i imigracija. Na istoku razočarenje. Evropo, ime ti je frustracija – govorili su izvestioci.

Originalan je bio nastup Aleksa Kurtadžića iz Engleske. To je bio svojevrstan književni performans: kolaps i njegove verzije. Kurtadžić je govorio o odloženom kolapsu, zadržanom kolapsu, talasastom kolapsu, o zavodljivom kolapsu i komfornom kolapsu, o takvom kolapsu koji se ne shvata kao kolaps... I sve te vrste kolapsa prožimaju se, preklapaju, stvarajući čudnovate šare večno odlaganog finala – never ending end. U svojoj knjizi o Hajdegeru (i na našim seminarima) govorio sam o problemu „još ne“, noch nicht; Aleksandar Bovdunov nazvao je to „metafizikom zadrške“. Upravo o tome govorio je i Kurtadžić. Vredi obratiti pažnju na njega, treba tražiti darovite ljude.

Mnogi među nama koji se protive „obojenima“ danas ne podržavaju ni Putina, ali podržavaju ujedinjenu zemlju

Svima je odavno jasno su „obojene revolucije“  organizovane iz jednog centra globalnog upravljanja, odakle se instrumentalizuju objektivno postojeći ekonomski i politički problemi. To potvrđuju mnogi primeri iz novije istorije koje smo mogli da vidimo – u Gruziji, Ukrajini, Moldaviji, u arapskom svetu kao i nešto ranije u Srbiji. Niko ne sumnja da je reč o mrežnom ratu, vođenom iz određenih centara moći, koji koriste najsavremenije tehnologije, uključujući i informacione, poput tehnologije „kontrolisanog haosa“. Sve to je potpuno jasno svakom stručnjaku za spoljnu politiku, političke nauke ili informacione tehnologije.