Све доскора укупна штампа Совјетске Русије имала је посебан карактер. Сензације, којима обилује европска штампа, лична питања и расправе, све је то било одсутно. Уместо тога, начелна, стручна, привредна и социјална питања била су на свакодневном реду. Једном речи: совјетска штампа, за разлику од европске, носила је чисто синдикалистичко обележје.
Додуше, оваква штампа може бити досадна, једнолика за шире слојеве, јер не даје ону дозу голицања за свет, који чами у досади и нема другог посла него да се наслађује туђим несрећама. Али Совјети су јасно подвукли: у Русији не сме бити никог коме ће време бити досадно. Сви морају да раде, свачији живот и битисање мора бити продуктивно; а време за одмор не сме се употребити на празне приче, него на усавршавање и прикупљање знања. То време за одмор испуниће – поред осталог – књижевност и штампа, која има служити одређеним социјалним и привредним циљевима, а не да се исто испуњава дражењем нерава и психе беспосличара и готована, којих у Совјетској Русији не сме бити.
Са тих општих разлога, отишла су у позадину и многа друга идејна и политичка питања, а поглавито политичке категорије.

Иако данас постоји доступан број задовољавајућих приручника помоћу којих добро разумемо немачки национал-бољшевизам, то није случај са руским национал-бољшевизмом, чије постојање сад истражујемо. Тако је рад Михајла Агурског, иако непријатељски настројен, извор одличних првокласних информација и разлога за размишљање, чак и наду.
Теза аутора, инспирисана одразом Ортега-и-Гасетовом Побуном маса, је да су марксистичке и социјалистичке компоненте руског бољшевизма само „историјске камуфлаже“ за стваран геополитички и историјски темељитији процес. За Агурског, Лењин је практиковао двоструки језик, православни марксистички у свом писању, која само могу бити сматрана као дела „јавних односа“, он је себе уствари ставио у ред са Александром Херценом, који је одбио Запад, и који је промовисао инвазију Словена на Источну Европу. Од почетка века, Лењин и бољшевици су могли одредити себи циљ, давање вођства светском револуцијом Русији и Русима. У овом погледу, национал-бољшевизам би био руска националистичка идеологија, која би начинила совјестски политички систем легитимним са националистичке тачке гледишта а не са марксистичке тачке гледишта.

Међу конспиролозима који су стварали своје моделе по методу ''историјског безумља'', после Генона, хтели бисмо да представимо само оне који нису просто додавали поједине нијансе или корекције у