ЕВРОАЗИЈСКА МИСИЈA

Евроазијски Заједнички Дом

 

(Манифест Међународног „Евроазијског Покрета“)

 

Евроазијски дијалог култура – садржај историје човечанства

 

Е В Р О А З И Ј С К А    М И С И Ј А

 

Е В Р О А З И Ј С К И    З А Ј Е Д Н И Ч К И    Д О М

 

            Континент Евроазија је колевка људске културе и цивилизације. На том простору су поникли и развили се разноврсни социјални, духовни и политички облици који чине основни садржај историје човечанства.

            Евроазијско копно има два главна пола – Европу и Азију, Запад и Исток.

            Историја човечанства је процес сталног дијалога, дијалектичке размене енергија, вредности, технологија, идеја и ствари између тих полова.

            Запад и Исток се међусобно допуњују, воде хиљадугодишњи разговор пун највишег смисла.

            Земљама Евроазије су се стално кретале реке народа и култура – са Запада на Исток, са Истока на Запад. Далеки преци савремених Европљана су у дивљим хордама јахали азијским степама, док су истовремено њихови савременици Кинези, Индијци и Персијанци лешкарили обасјани зрацима отмених, истанчаних цивилизација – с развијеном философијом, прогресивном техником у условима високог комфора. Свака цивилизација има своје време, и оно свугде различито тече. Оно што се сада и овде чини „дивљаштвом“, на другом месту или сутра постаје узор „прогреса“. За оно што се сада и овде чини универзалном истином, на другом месту или сутра испада да је локални и сасвим релативан култ. Никада не треба апсолутизовати оно што постоји сада и овде. Стања и вредности света се мењају. Сопствене судове увек треба проверавати великим мерилом времена и простора.

            Евроазија је достојно мерило истинске мисли. Морамо се научити да „размишљамо у размерама Евроазије“, да мислимо на евроазијски начин, па ће нам онда бити подједнако схватљиви и Запад, и Исток, и прогрес, и Традиција, и постојаност, и променљивост, и верност изворима, и кретање напред.

 

Глобализација као изазов народима и културама Евроазије

 

            Сада – у доба глобализације – евроазијски дијалог између Запада и Истока стиче нову актуелност.

            Глобализација потиче са Запада, али све више захвата и Исток. То је сложен и противречан процес који стално поставља нова (каткад драматична, напета) питања. Евроазијски континент то посебно оштро доживљава, пошто он представља главну позорницу глобализације – јер кроз њега пролазе главне силнице, границе и раселине између великих култура и цивилизација човечанства.

            Данас нам је као никада пре неопходно да сагледамо курс историје, њену логику, њен ток. Свакодневно доносимо одлуке од којих ће зависити судбина будућих поколења. И све очитије постаје да ниједан народ, ниједна земља, ниједна вероисповест, ниједна социјална класа, па и цивилизација нису способни да сами те проблеме реше. Све више бивамо упућени једни на друге: Европа на Азију, хришћани на муслимане, белци на црнце, грађани савремених демократских земаља на житеље држава у којима су се очувала начела традиционалног друштва. А у ту сврху је неопходно да научимо да се добро међусобно разумемо, да избегавамо пренагљене закључке, да стекнемо дух истинске толеранције и дубоког поштовања према ономе што се разликује (каткад битно) од наших сопствених вредносних система, навика, „очигледности“.

 

Евроазијски Покрет – позорница вишестраног дијалога суверених субјеката

 

            Ради остваривања интензивног дијалога између култура, цивилизација, вероисповести, земаља, социјалних скупина, етноса и нација евроазијског континента у новим историјским условима ми проглашавамо стварање „Међународног Евроазијског Покрета”“.

            Наш Покрет не тежи томе да било коме унапред намеће једнозначне одлуке и догме. Пред нама је знатно више питања него одговора. А до истине можемо доћи само отвореним, сталним дијалогом са свим основним снагама нашег континента – од Токија до Азорских острва.

            Позивамо све одговорне људе Евроазије који размишљају о смислу постојања, о путевима историјског развоја, о вредностима и идејама, да заједно градимо „слику будућности“, заједничким напорима оцртавамо реалну карту Евроазије новог хиљадулећа.

            Дубоко смо уверени у то да је наш заједнички задатак очување по сваку цену самобитности народа, култура, вероисповести, језика, цивилизација, вредносних и философских система који чине „цватућу сложеност“ (К. Леонтјев) нашег континента. Зближавање и међусобни дијалог између земаља и људи не треба да се остваре по цену губљења њиховог идентитета. Ми инсистирамо да очување тог идентитета представља врхунску вредност на коју нико нема право да посеже. У дијалогу између култура и цивилизација морају учествовати самобитни суверени и слободни субјекти – тада ће бити правичан и садржајан.

            Категорички смо против претварања процеса глобализације у подврсту идеолошког, политичког и вредносног „империјализма“: нико нема право да (силом или лукавством) великим народима нашег континента намеће некакву једну, посебну „истину“, вредносни систем, социјално-политички модел. Познавање култура Евроазије нас води чврстом убеђењу: ми много тога различито схватамо; чак и појмови као што су „човек“, „слобода“, „живот“, „власт“, „право“, „правда“, „друштво“, „политика“ итд. битно се разликују у разним културним, језичким, етничким и верским контекстима. Све то морамо узимати у обзир у нашем свестраном евроазијском дијалогу: савесна и одговорна мисао о „другом“, „различитом од нашег“, никада нас не сме напустити – у томе је залог нашег будућег успеха, мира и процвата.

            Евроазија и њени народи морају бити слободни и независни.

            Запад и Исток имају сопствену истину. Има је и свака вероисповест, сваки етнос, свака култура. Сасвим основано можемо ту истину саопштити другима, али је ни под којим условом не смемо насилно наметати.

 

Против „вавилонске пометње“ и „нове ксенофобије“

 

            Данас су, услед развоја информационих технологија, мрежних система, саобраћајних веза итд. житељи Евроазије међусобно ближи. Али, тим су се оштрије оголиле културне, језичке, верске границе и баријере. То угрожава новим претњама – „сукобом цивилизација“, новим таласом терора, избијањем међуетничких конфликата и ратова.

            Како спојити глобализацију с очувањем самобитности и идентитета? Како не дозволити да се објективно зближавање људи на континенту претвори у свеопшту „вавилонску пометњу“, али да истовремено не изазове нови талас ксенофобије и размирица међу народима и културама?

            Наш Покрет је позван да реши тај изузетно сложен проблем.

 

Евроазија је наша мајка

 

            Евроазија и њен простор – то нити је много нити мало, то је довољно. То је мање од читаве планете, али више од било које – па и највеће – државе, од било које монокултурне или моноконфесионалне зоне.

            Наш задатак је приволети народе да раде на процвату и миру на читавом континенту, на изградњи и старању о нашем заједничком евроазијском дому.

            Ми се лаћамо велике ствари којој су дорасли само јаки. Али, наши преци су нам у наслеђе оставили нешто велико – ризнице мисли, узвишеног духа, велике државе, светле моралне смернице, огромне економске тековине, разноврсне социјалне системе, друштвена уређења, јединствене језике.

            Евроазија је поуздана платформа за будућност, темељ грађен хиљадама година великог прегалаштва човечанства.

            Евроазија је наша мајка, наша земља; она нам је поверена, она нам је верна; она нам даје снагу, али од нас моли помоћ и заштиту.

            Евроазијски покрет је вечно кретање од корена ка крошњама дрвета битка – Дрвета Света – и одатле опет ка коренима. То је пулс нашег живота, наше историје која није завршена нити ће бити завршена све док нас има, док постојимо, док дишемо, док мислимо, док имамо очи и уши да видимо и чујемо, руке да деламо.

 

 

Евроазијска идеја у квалитетном простору

Шта је то евроазијство данас? Шта је то Евроазија као концепт? Седам смислова евроазијства

 

Е В Р О А З И Ј С К А    М И С И Ј А

 

Е В Р О А З И Ј С К А    И Д Е Ј А

 

Еволуција појма

 

Термин „евроазијство“ мења смисао

 

            Одређени термини услед исувише честе употребе губе своје првобитно значење, губе историјски смисао. Значења термина као што су „социјализам“, „капитализам“, „демократија“, „фашизам“ доживела су темељну садржајну ерозију. До подлокавања смислова у овом случају долази услед пречесте употребе. Појмови услед банализовања бивају обесмишљени.

            У појмовима „евроазијство“, „Евроазија“ је садржана и извесна неодређеност. Али из сасвим другог разлога. Ти термини нису толико истрошени колико су исувише нови. Они спадају у политички језик који се тек устаљује, уводи. Они спадају у нови интелектуални контекст који је у стадијуму настанка. Термин „евроазијство“ је жив, он одражава активан динамичан процес, а не неку строго фиксирану реалност. Он тек стиче своје строго значење током историјске и интелектуалне праксе, које према томе остаје отворено, стално су му потребни појашњавање, развој, продубљивање.

 

Евроазијство као философско прегнуће

 

            Евроазијство представља резултат темељног преиспитивања политичке, идеолошке, светоназорне, етничке и верске историје човечанства, нуди новаторски стваралачки систем класификација и категорија који превазилази уобичајене клишее и општеприхваћене шаблоне. Евроазијство се труди да полазећи од сопствених стваралачких интуиција установи друге светоназоре, те према томе избегава круте карактеристике са стране.

            У савременом евроазијству се могу издвојити два раздобља: епоха настанка класичног евроазијства почетком ХХ века међу руском емиграцијом (Трубецки, Савицки, Алексејев, Сувчински, Иљин, Бромберг, Хара-Даван итд.) и, после скоро полувековне паузе, попуњавана само историјским делима Л. Гумиљова, и појава неоевроазијства (друга половина 80-их година и до данас).

 

Од класичног евроазијства ка неоевроазијству

 

            Класично евроазијство несумњиво спада у прошлост и може се строго класификовати и коректно описати у оквиру музеја идеологија ХХ века. Та би појава и даље остала фрагмент идеолошке археологије да није неоевроазијства које је интуицијама класика придодало нову актуелност, нови смисао, нови замах и ново значење. Класично евроазијство се препородило у неоевроазијству и самим тим напустило уске оквире „прошлости“. Стекавши нов живот, престало је да буде толико очигледно као што се чинило, испољило је нови скривени потенцијал, нове стране.

            Тако је кроз неоевроазијство читава евроазијска идеја у целини избила у нову димензију.

            Данас се више не може игнорисати колосалан пут који је неоевроазијска мисао прешла, па је према томе неопходно покушати да се та појава у целини сагледа у савременом контексту.

            Даље ћемо покушати да опишемо различите аспекте тог појма.

 

Евроазијство као планетарни тренд (алтерглобализација)

 

Глобализација је главни садржај садашњице

 

            Евроазијство, па чак и Евроазија као концепт, у најглобалнијем смислу нису круто повезани с евроазијским копном као географским објектом. Евроазијство представља планетарну стратегију која признаје објективност глобализације, па према томе и крај епохе „националних држава“ (Etats-Nations), али упоредо с тиме предлаже квалитативно другачији оригинални сценарио глобализације. Не једнополарни свет нити јединствену светску државу с јединственом светском владом, већ неколико глобалних зона – полова. То је варијанта вишеполарне глобализације.

 

Парадигма глобализације – парадигма атлантизма

 

            Глобализација је главни и темељни процес садашњег света, она одређује основни вектор савремене историје.

            Национално-државно устројство данас прелази у глобално; налазимо се на прагу стварања планетарне државе с јединственим унификованим управно-економским системом.

            Ипак, не треба мислити да ће сви народи, државе, социјални правци, класе и економски модели из којих се састоји наш огроман свет, одједном, као чаробним штапићем, почети да активно садејствују по новој јединственој планетарној логици. То је заблуда.

            Глобализација, онако како се данас сагледава и одвија, представља једнодимензионалну, једнопланску, једновекторску појаву која се састоји у универзализовању специфично западног (англосаксонског, америчког) цивилизацијског прилаза. То је (каткад насилно, вештачко) свођење различитих социјално-политичких, етничких, верских, вероисповедних, национално-државних уређења, социјално-економских аспеката на исти шаблон, наметање јединственог модела који се (произвољно) сматра универзалним. Глобализација представља западноевропски историјски тренд који је свој врхунац достигао у америчком систему. Глобализација је наметање атлантске парадигме.

            Глобализација, која представља апсолутизовање атлантизма, тежи да избегне такву једнозначну одредницу. По мишљењу теоретичара глобализације, када атлантизам постане глобалан и више не буде свеобухватне алтернативе, он у извесном смислу престаје да буде „атлантизам“. Амерички политиколог Ф. Фукујама у том случају говори о „крају историје“, што између осталог подразумева и „крај геополитичке историје“, завршетак двобоја између атлантизма и евроазијства (у његовом геополитичком тумачењу). Али, у том случају се под тим подразумева „победа атлантизма“ и „нова архитектура света“ („нови светски поредак“) у коме се не претпоставља никаква опозиција, и зато се атлантизам из једног пола двополарног система одсад схвата као једини пол који око себе организује читав светски простор (што значи да се његова природа заиста унеколико мења). Архитектура глобализације са модела напетости између два пола (два краја одсечка Исток-Запад или Север-Југ) прелази на модел центар-периферија (где је центар Запад, „богати Север“, „златна милијарда“, док је све остало периферија). Евроазијство се у таквој архитектури „новог светског поретка“ тотално пориче.

 

Једнополарни глобализам (као субјективни пројекат) може имати алтернативу

 

            Међутим, „нови светски поредак“ није ништа друго до пројекат, план, тренд. Он је врло озбиљан и грандиозан, али ни издалека судбоносан. Присталице глобализације поричу алтернативу, поричу саму могућност постојања другачијег пројекта будућности. Али на свету све више јача свеобухватан супротан правац, антиглобализам. Евроазијство у његовој најтоталнијој одредници и јесте интегришући пројекат противника једнополарног глобализма, изражен у стваралачком облику. Евроазијство не само да пориче једнополарну глобализацију, већ пружа конкурентан и ништа мање образложен пројекат вишеполарне глобализације или алтерглобализације.

 

Евроазијство као плуриверзум

 

            Евроазијство пориче структуру света засновану на крутом моделу „центар-периферија“ и уместо тога се залаже за планету коју чини сазвежђе полуаутономних и међусобно релативно отворених „великих простора“. Такви простори не треба да садрже поједине државе-нације, већ блокове таквих држава, реорганизоване у континенталне федерације, својеврсне „демократске империје“ с већим степеном унутрашње аутономије. Свака од тих континенталних федерација се сама по себи замишља као вишеполарна, пошто садржи сложене системе етничких, културних, вероисповедних и управних јединица.

            Евроазијство је у том – најглобалнијем – смислу отворено за све житеље планете, оно може постати идејна платформа за сваког човека независно од његовог места рођења, боравка, националности или држављанства. Евроазијство у том случају постаје општељудска могућност слободног избора будућности, изван вештачки наметаних једнополарних клишеа. Евроазијство при томе не само да просто тежи очувању статуса кво или прошлости, већ смело гледа у будућност, признајући да су радикалне промене светског устројства објективно на помолу, да су државе-нације и индустријска друштва модерне исцрпели свој историјски потенцијал, али при томе стварање јединствене „светске државе“ засноване на либерално-демократском систему и глобалном тржишту никако није једини излаз, једини пут развоја човечанства у новим условима.

            Евроазијство се у XXI веку у најглобалнијем смислу може одредити као приврженост пројекту алтерглобализације, као синоним „вишеполарног света“.

 

Порицање универзалности атлантизма

 

            Евроазијство одлучно пориче универзалност атлантизма и американизма, њихово право на тоталност и свеопшту обавезност. Западноевропска и америчка цивилизација поседује мноштво привлачних црта и аспеката достојних подражавања и усхићења, али су то у целини локални вредносни и културни системи, који имају право на постојање у сопственом историјском контексту, упоредо са другим цивилизацијама и системима. Евроазијство, полазећи од тога, брани не само антиатлантистички вредносни систем, већ разноврсност вредносних структура, својеврстан „поливерзум“ у коме ће се наћи достојно место и за САД и за атлантизам, али неизоставно упоредо са другим ништа мање достојним цивилизацијама.

            Евроазијство се залаже не просто за једну цивилизацију, већ за све заједно – и оне које су историјски захватале просторе евроазијског копна, и оне које су настајале на другим континентима – у Америци, Африци, Тихоокеанском региону итд.

 

Евроазијство као глобални револуционарни концепт

 

            Евроазијство на разини планетарног тренда представља глобални револуционарни цивилизацијски концепт који је, постепено се прецизирајући, позван да постане нова светоназорна платформа међусобног разумевања и сарадње за широки конгломерат различитих снага, држава, народа, култура и вероисповести који одбијају атлантистичку глобализацију.

            Ако пажљиво прочитамо изјаве најразноврснијих снага из читавог света: политичара, философа, интелектуалаца – уверићемо се да евроазијци представљају претежну већину. Многи народи, друштва, вероисповести и државе имају евроазијски менталитет, премда можда то и не слуте.

            Ако помислимо на то мноштво различитих култура, религија, вероисповести и земаља несагласних с наметаним крајем историје, осоколићемо се, а нагло ће порасти озбиљност ризика спровођења америчке концепције стратешке безбедности XXI века, везане за успостављање једнополарног света.

            Евроазијство је свеукупност свих природних и вештачких, објективних и субјективних препрека на путу једнополарне глобализације, и то почев од простог одрицања све до позитивног пројекта, стваралачке алтернативе. Док те препреке постоје неповезано и хаотично, глобалисти са њима појединачно излазе на крај. Али ако се интегришу, удруже у неки јединствен, доследан светоназор планетарног својства, шансе за победу евроазијства у читавом свету постаће врло озбиљне.

 

Евроазијство као Стари Свет (континент)

 

Нови Свет као продукт дела Старог Света

 

            Други, конкретнији и ужи смисао термина „евроазијство“, примењив је на оно што се уобичајено зове „Стари Свет“. Појам „Стари Свет“, којим се обично означава Европа, може се разматрати знатно шире. То је гигантски мултицивилизацијски простор насељен народима, државама, културама, етносима и вероисповестима, међусобно историјски и просторно повезаним истом дијалектичком судбином. Стари Свет је продукт органског развоја историје човечанства.

            Стари Свет се обично супротставља Новом Свету, тј. америчком копну, који је пошто су га Европљани открили постао платформа изградње вештачке цивилизације у којој су остварени европски пројекти модерне, епохе Просвећености. Нови Свет се као цивилизација гради практично на празном месту: преевропски житељи Америке су заправо били изједначени с „полуљудима“ и било истребљени, било сатерани у резервате. У сваком случају, америчко друштво је грађено по вештачким кројевима – историјске корене је спрала слана вода Атлантика. Историја је остала у Старом Свету. У Новом Свету се градио вештачки пројекат, рафинирана „цивилизација модерне“.

            Премда је његову матрицу представљао Стари Свет – Западна Европа, „Нови Свет“ је развио вештачки пројекат „идеалног друштва“ у једном конкретном стадијуму свог развоја и углавном у ареалу Енглеске, Ирске и Француске, док је утицај Немачке и Источне Европе на структуру америчког друштва био незнатан и фрагментаран. Овде се у првом реду ради о Северној Америци и, још уже, о САД, пошто су Јужна и Средња Америка, колонизоване од Шпанаца и Португалаца, у целини остале проста периферија Старог Света, и само је у САД у потпуности и у чистом виду изведен експеримент изградње невиђене изразито савремене цивилизације.

            У терминима О. Шпенглера, дуализам између „старог света“ и „новог света“ може се свести на парове „култура“ и „цивилизација“, „органско“ и „вештачко“, „историјско“ и „техничко“.

 

Нови Свет и његово месијанство

 

            Будући да представља конкретан историјски продукт Западне Европе у одређеној етапи њеног развоја, Нови Свет је рано спознао своје „месијанско“ послање у коме су се либерално-демократски идеали Просвећености нераскидиво испреплели с есхатологијом радикалних протестантских секти. То месијанство је добило назив теорија „Manifest Destiny“, „Очигледне Судбине“, која је постала символ вере многих поколења Американаца. Америчка цивилизација је по тој теорији надвладала све културе и цивилизације Старог Света и одсад представља универзалну норму коју треба наметнути свим осталим народима планете.

            То месијанство „новог света“ је постепено почело да непосредно противречи не само културама Истока и Азије, већ је себе постепено супротставило Европи која је у поређењу с „лабораторијским друштвом“ изгледала архаично, пуна предрасуда и застарелих традиција.

            Тако се Нови Свет постепено ослободио наслеђа Старог и после Другог светског рата у самој Европи почео да иступа као безуслован и неоспоран лидер, као „критеријум истине у последњој инстанци“. То је, природно, изазвало талас одбацивања, и у Европи је почео да сазрева пројекат геополитичког ослобађања од грубе стратешке, економске и политичке контроле прекоокеанског „старијег брата“.

 

Интеграција континента

 

            Европа је у ХХ веку увидела сопствену самобитну суштину и постепено кренула у интеграцију свих европских држава у јединствени Савез, способан да читавом том простору обезбеди суверенитет, независност, безбедност и слободу.

            Стварање Европске уније представља најзначајнији међаш у ствари повратка Европе у историју. То је био одговор „Старог Света“ на претеране претензије „новог“. Ако узмемо да алијанса САД и Западне Европе (с доминацијом САД) представља атлантистички вектор европског развоја, онда се интеграција самих европских држава – с превагом континенталних земаља (Француска-Немачка) може сматрати евроазијством примењиво на Европу.

            То постаје сасвим очигледно ако се узму у обзир теорије по којима се Европа геополитички простире од Атлантика до Урала (Шарл де Гол) или до Владивостока. Другим речима, бескрајни простори Русије се такође пуновредно укључују у поље Старог Света које потпада под интеграцију.

            Према томе, евроазијство се у том контексту може одредити као пројекат стратешке, геополитичке, економске интеграције севера евроазијског копна схваћеног као колевка европске историје, матрица тесно међусобно испреплетених народа и култура.

            А пошто је сама Русија (као, уосталом, и преци многих Европљана) у знатној мери повезана са туранским, монголским светом, са кавкаским народима, онда кроз Русију – и упоредо с тим кроз Турску – Европа која се као Стари Свет интегрише, већ у пуној мери стиче евроазијску димензију; и у том случају не само у символичном, већ и у географском смислу. Овде се „евроазијство“ синонимски може поистоветити с „континентализмом“.

            Пројекат обједињавања у Велику Европу је током последњих векова потицао од револуционарног дела европских елита. У давна времена су нешто слично покушавали да учине Александар Велики путем интеграције евроазијских простора, као и Џингис-кан, оснивач највећег светског царства.

 

Евроазијство као три „велика простора“ интегрисана по подневку

 

Три евроазијска појаса (подневачке зоне)

 

            На следећој разини се водоравном вектору интеграције додаје усправни.

            Евроазијско виђење будућег света претпоставља поделу планете на четири усправна појаса или подневачке зоне које се пружају са севера на југ. Оба америчка континента представљају један простор у целини упућен на САД и оне га контролишу у оквиру „Монроове доктрине“ коју су Американци својевремено прихватили. То је претежно атлантска подневачка зона.

            Друге три подневачке зоне могу се подвести под евроазијске. У њих спадају:

 

  • Евро-Африка са средишњом функцијом Европске уније;
  • Руско-средњоазијска зона;
  • Тихоокеанска зона.

 

            У оквиру тих зона се одиграва регионална подела рада, међусобно садејствују жаришта развоја и коридори раста.

            Три евроазијске зоне се уравнотежавају како међусобно, тако и у односу на атлантистичку зону.

            Те подневачке зоне се у евроазијском виђењу будућности и замишљају као полови вишеполарног света.

            Са становишта подневачких зона, вишеполарност стиче конкретан израз: број полова је ту већи од два, али знатно мањи од броја формалних суверених националних држава. У евроазијском моделу света морају постојати најмање четири реална геополитичка пола, способна да одбране свој геополитички, стратешки, економски и цивилизацијски идентитет.

 

„Велики простори“

 

            Подневачке зоне се у евроазијском пројекту замишљају као сачињене из неколико „великих простора“ или „демократских империја“. Сваки „велики простор“ поседује одређену аутономију и самосталност, али је стратешки интегрисан у подневачку зону. „Велики простори“ приближно одговарају границама „цивилизација“ и у њих је са своје стране укључено неколико „држава“ или чак блокова држава.

            Евро-Африка се састоји из Европске уније, арапског „великог простора“ који интегрише Северну Африку и Блиски Исток, и „црне (транссахарске) Африке“.

            Руско-средњоазијска подневачка зона претпоставља постојање трију „великих простора“, који у појединим случајевима немају строго делимитиране границе, већ се преклапају. Први „велики простор“ се састоји из Русије и појединих земаља Заједнице Независних Држава које улазе у Евроазијски Савез. Даље следи „велики простор“ континенталног ислама, где спадају Турска, Иран, Авганистан, Пакистан. Азијске земље ЗНД су у том случају „међуобласт“.

            И најзад, трећи „велики простор“ је Индостан – самостални цивилизацијски сектор.

            Тихоокеанска подневачка зона на северу почиње кондоминијумом Кине и Јапана (два упоредна „велика простора“), и обухвата Индонезију, Малезију, Филипине и Аустралију (која по другим пројектима спада у америчку зону). То је мозаички геополитички регион, способан да се диференцира по разним критеријумима.

            У америчку подневачку зону осим Америчко-канадског „великог простора“ улазе још и Средњоамерички и Јужноамерички велики простор.

 

Важност „четврте зоне“

 

            С подневачким зонама се до одређене мере слажу и атлантистички геополитичари који граде „нови светски поредак“ и једнополарну глобализацију. Међутим, евроазијски пројекат се начелно разликује по томе што у њему постоје управо 4 појаса, укључујући руско-средњоазијски. Постојање или одсуство тог појаса начелно мења читаву слику устројства света.

            Атлантистички футуролози се држе тројне зонске поделе: пол Америка, ближа периферија – Европска унија (донекле се допушта и Евро-Африка), даља периферија – Азија и Тихоокеански регион. Простор Русије и Средње Азије виде као рашчлањен, а поједине делове приписују регионалним силама Европе и Азије. Без „четврте“ зоне имамо једнополарни свет. Али, ако се допусти постојање „четврте зоне“, онда се читав однос снага мења. Руско-средњоазијски подневачки појас у одређеној мери уравнотежује амерички притисак и омогућава другим појасевима (европском и тихоокеанском) да уместо просте периферије постану самостални цивилизацијски полови.

            Управо успешно стварање „четврте зоне“ представља залог реалне вишеполарности, реалне слободе и независности, суверености и међусобне аутономије свих подневачких појасева и у њих укључених „великих простора“.

            Амерички појас могу уравнотежити само сва три остала континентална појаса заједно, а не неки од њих. И постојање „четвртог руско-средњоазијског појаса“ представља нужан и довољан услов за постизање реалне равнотеже у планетарним размерама. Али ће при томе „четврта зона“, чак и интегрисана, бити недовољна да заузме место једног од полова у новом „двополарном систему“. Стратешко предњачење САД може уравнотежити само геополитичка синергија сва три подневачка појаса.

            Управо је пројекат „четири зоне“ позван да оствари евроазијство на следећој, стратешкој разини.

 

Евроазијство као руско-средњоазијски интеграциони процес

 

Осовина Москва-Техеран

 

            Прелазимо на четврту разину евроазијства. То је процес руско-азијске подневачке интеграције. Ту главну и средишњу улогу игра изградња осовине Москва-Техеран.

            Читав интеграциони евроазијски процес зависи управо од тога да ли ће Русија успети да пронађе формат тесног стратешког партнерства са Техераном како у дугорочној тако и средњорочној перспективи. Сабирање потенцијала Русије с иранским у области економије, ресурса, у војној и политичкој сфери биће довољан чинилац за постизање неповратности и аутономности, независности процеса подневачке интеграције од осталих додатних чинилаца. Почев од изградње осовине Москва-Техеран, евроазијски пројекат стиче конкретно остварење – геополитички костур, „кичму интеграције“. И Иран и Русија су аутономне моћне регионалне силе способне да изграде сопствени модел организације стратешког простора.

 

Евроазијски план за Авганистан и Пакистан

 

            Руско-ирански вектор је начелно важан како за стварање стратешке конструкције која Русији отвара излаз на топла мора, тако и за политичко-верско преустројавање читавог средњоазијског региона – азијских земаља ЗНД и зоне Авганистана и Пакистана.

            Тесна сарадња Ирана са Русијом претпоставља претварање авганистанско-пакистанског простора у слободну исламску конфедерацију, неутрално-лојалну како Техерану тако и Москви. Авганистан и Пакистан ће као унитарне државе у новој реалности стално стварати претње и усијавати лук нестабилности који пресеца евроазијски континент. Само је заједничка солидарна геополитичка иницијатива свих тих сила за стварање новог средњоазијског федеративног модела способна да тај сложени регион претвори у зону сарадње и сапроцвата.

 

Осовина Москва-Делхи

 

            Руско-индијска сарадња је друга најважнија подневачка осовина интеграције континенталних простора. Осовином Москва-Делхи ће пролазити силница сарадње у стварању заједничког система евроазијске колективне безбедности. Важно је што ће Москва моћи да активно учествује у отклањању напетости између Исламабада и Делхија по питању Кашмира.

            При томе се евроазијски пројекат за саму Индију, чији спонзор треба да буде Москва, формулише као стварање федеративног устројства које одражава и учвршћује сву разноврсност индијског друштва – са широким спектром етничких и верских мањина, укључујући Сике и муслимане.

 

Москва-Анкара

 

            Турска је изузетно важан регионални партнер у ствари интеграције руско-средњоазијског појаса. Та земља садржи много „евроазијских“ елемената, у њој су западне тенденције тесно испреплетане с источним. Турска све више схвата сопствену цивилизацијску различитост од Европске уније, специфичност сопствених регионалних интереса, ризике глобализације и десуверенизацију коју она неминовно собом носи. Тражење нових стратешких партнера оличених у Русији и Ирану постаје императив. Турска је способна да сачува сопствено уређење само у пројекту вишеполарног света, и различите снаге у турском друштву до тог схватања долазе с разних страна: световно руководство и левица, следећи једну логику, верски кругови – другу, армијска врхушка – трећу. Било како било, осовина Москва-Анкара постепено постаје сасвим вероватна геополитичка реалност, без обзира на дуга раздобља узајамне отуђености.

 

Функције Кавказа

 

            Кавкаски регион је болна тачка евроазијске интеграције, пошто га мозаичност култура и етноса лако претвара у зону повећане напетости, што обично користе оне снаге које теже спречавању интеграционих процеса у Евроазији.

            Кавкаску енклаву насељавају народи који каткад припадају различитим државама или цивилизацијским пољима. Та је област позвана да постане лабораторија интеграције, пошто ће адекватан евроазијски модел федерације за Кавказ показати предности адекватног реструктурирања читаве руско-средњоазијске зоне. Кавкаско питање се у евроазијском виђењу не решава стварањем једнонационалних (моноетничких) држава нити крутим укључивањем појединих народа у састав ове или оне регионалне државе, већ стварањем гипке федерације на основу етнокултурног и верског обележја у општем стратешком контексту подневачког појаса.

            У том случају се у интеграционом пројекту јавља систем полуосовина између Москве и центара Кавказа: Москва-Баку, Москва-Јереван, Москва-Тбилиси, Москва-Махачкала, Москва-Грозни итд. с једне стране, и центара Кавказа и савезника Русије у евроазијском пројекту, с друге стране – Баку-Анкара, Јереван-Техеран итд.

 

Евроазијски план за Средњу Азију

 

            Средња Азија потпада под интеграцију у јединствен стратешки и економски блок с Русијом у оквиру Евроазијског Савеза који треба да замени ЗНД. При томе је функција Средње Азије да буде зона зближавања између земаља континенталног ислама (Иран, Пакистан, Авганистан) и Русије. Зато од самог почетка у структури средњоазијског сектора тог подневачког појаса треба предвидети могућност вишевекторске интеграције: приоритетни партнер ће по једним параметрима бити Русија, блиска по културним слојевима, економским и енергетским интересима, стратешком систему безбедности, а по другим ће се нагласак стављати на етничку или верску блискост с туранским, иранским и, шире, исламским светом.

 

Евроазијство као интеграција постсовјетског простора

 

Евроазијски Савез

 

            Још уже схватање евроазијства, које делимично одговара оном значењу које су том појму приписивали први евроазијци 20-30-х година ХХ века, ограничено је на процес локалне интеграције постсовјетског простора.

            Различити облици такве интеграције могу се пропратити кроз векове: од хунске степске империје и других номадских империја (монголских, туранских и индоевропских) све до царства Џингис-кана и потоњих „хорди“. Касније је интеграциону функцију преузела православно-монархистичка Русија, потом СССР. Свака наредна формула државности је одражавала историјску специфичност конкретне етапе.

            Сада је Евроазијски савез, настављајући интеграциону традицију, развио посебан светоназорни модел који узима у обзир демократске процедуре, права народа, културне, језичке и етничке особености свих учесника интеграције.

            Евроазијство се у тим релативно уским размерама може сматрати философијом интеграције постсовјетског простора на демократској, ненасилној и добровољној основи без доминације било које етничке или верске скупине.

 

Астана, Бишкек и Душанбе као покретачи интеграције

 

            Различите средњоазијске републике ЗНД се по питању интеграције постсовјетског простора налазе у неједнаком положају. Ту идеју најактивније подржава Казахстан. Председник Назарбајев је убеђени и активни поборник евроазијства.

            Према пројекту се подједнако позитивно односе Киргизија и Таџикистан, премда је формат подршке тог плана мање предузимљив и одлучан него у случају Нурсултана Назарбајева.

 

Ташкент и Ашхабад

 

            Узбекистан и поготово Туркменистан се унеколико дистанцирају од евроазијске интеграције, покушавајући да извуку максимум позитивних последица из изнова стечене националне државности. Али, и те ће се републике сразмерно активирању глобалистичких пројеката наћи пред дилемом: или да се растану с националном државношћу да би се раствориле у јединственом глобалном свету с доминацијом америчких либералних вредности, или да очувају сопствени идентитет у контексту Евроазијског Савеза. Објективно одмеравање алтернатива ће те земље највероватније довести до друге одлуке која природно проистиче из просторне структуре тих земаља и њихове историје.

 

Закавкаске државе

 

            Јерменија доследно нагиње Евроазијском Савезу, тражећи у Русији подршку и ослонац у односу на претежно исламско окружење у коме се Јереван сада нашао. Значајно је што и Техеран као приоритетним закавкаским партнерима даје предност Иранцима етнички и лингвистички блиским Јерменима, што омогућава да се говори о две полуосовине Москва-Јереван и Јереван-Техеран као о позитивним предусловима интеграције.

            Баку се држи неутралне позиције, али се много тога може променити у случају да се Анкара доследно и неповратно окрене евроазијству, што ће се сместа одразити на позицијама Азербејџана. Са становишта културног устројства, Азербејџан је знатно ближи Русији и постсовјетским републикама Кавказа и Средњој Азији него ли религиозном Ирану или чак световној Турској.

            Грузија представља највећи проблем из неколико разлога истовремено. Мозаичко својство грузијске државе изазива озбиљне проблеме у изградњи нове националне државе коју одлучно одбацују мањине – Абхазија, Јужна Осетија, Аџарија итд. Сем тога, Грузија нема поуздане партнере међу околним државама, и принуђена је да равнотежу против Москве тражи у САД и НАТО. Самим тим се управо у Грузији поставља најопаснија стратешка мина под општи процес евроазијства. Ситуацију могу спасти само православна култура Грузина, традиционална начела грузијског друштва чије црте никако нису атлантистичке већ изразито евроазијске.

 

Словенске земље ЗНД – Украјина, Белорусија

 

            За успешно стварање Евроазијског Савеза је неопходно и довољно обезбедити чврсту подршку тог пројекта од стране Казахстана и Украјине. Троугао Москва-Астана-Кијев представља ону конфигурацију која ће читавој конструкцији нове творевине обезбедити постојаност

            Зато придобијање Кијева за интеграциони евроазијски пројекат представља првостепени задатак читаве те иницијативе. Русију с Украјином много тога зближава: култура, језик, етничко заједништво, вера. Пошто је независност Украјине од самог почетка имала русофобско, наглашено дезинтеграционо обележје, у евроазијском пројекту треба максимално нагласити управо оне аспекте који те две земље зближавају.

            Позитивну улогу у том процесу могу одиграти земље Европске уније које су из глобалних стратешких побуда заинтересоване за хармонизовање процеса у Источној Европи. Зближавање Москве с Кијевом не треба сматрати гестом упереним против Европе, већ изразом проевропске политике обеју словенских земаља.

            Све речено о Украјини у пуној мери се односи и на Белорусију где су интеграционе тенденције још изразитије испољене. Ипак, стратешки и економски статус Белорусије није од толико пресудне важности за евроазијски пројекат као позиције Астане и Кијева. Штавише, приоритет осовине Москва-Минск над другим путањама интеграције у одређеним околностима чак може нашкодити ствари интеграције. Зато се зближавање Русије с Белорусијом мора одвијати у благом, умереном ритму упоредо с другим векторима евроазијског процеса.

 

Евроазијство као светоназор

 

Оригинална философија

 

            Најзад, последња одредница евроазијства се примењује на одређени светоназор, на одређену философију која у оригиналном маниру у себи спаја традицију, савременост, па чак и елементе постмодерне.

            Та философија евроазијства полази од приоритета вредности традиционалног друштва, признаје императив техничке и социјалне модернизације (али без одвајања од културних корена) и настоји да идејни програм прилагоди ситуацији постиндустријског, информационог друштва названог „постмодерна“.

            У постмодерни се укида формална супротстављеност између традиције и савремености. Међутим, њих постмодернизам у атлантистичком аспекту изједначава са становишта равнодушности и потрошености садржаја. Евроазијска постмодерна, напротив, види могућност алијансе традиције са савременошћу као стваралачки оптимистички енергични импулс који побуђује на стваралаштво и развој.

            У евроазијској философији стичу легитимно место оне реалности које је епоха Просвећености потиснула – то су вера, етнос, империја, култ, предање итд. Истовремено се из модерне узимају технолошки напредак, економски развој, социјална правда, ослобођење рада итд. Супротности се превазилазе сливајући се у јединствену хармоничну и оригиналну теорију која буди свеже мисли и нова решења за вечне проблеме човечанства.

 

Евроазијство је отворена философија

 

            Философија евроазијства је отворена философија којој је стран сваки облик догматизма. Она се може допуњавати разноразним струјама – историјом вероисповести, социолошким и етнолошким открићима, геополитиком, економијом, регионалном географијом, културологијом, разноврсним стратешким и политиколошким истраживањима итд. Штавише, евроазијство као философија претпоставља оригиналан развој у сваком конкретном културном и језичком контексту: евроазијство Руса ће се неминовно разликовати од евроазијства Француза или Немаца; евроазијство Турака од евроазијства Иранаца; евроазијство Арапа од евроазијства Кинеза итд. Притом ће основне силнице те философије у целини остајати непроменљиве.

 

Тачке евроазијства

 

            Међу основним тачкама евроазијства могу се навести следеће:

 

  • диференцијализам, плурализам вредносних система против општеобавезне доминације једне идеологије (у нашем случају и у првом реду против америчке либерал-демократије);
  • традиционализам против ниподаштавања култура, догми и обреда традиционалних друштава;
  • држава-свет, држава-континент против како буржоаских националних држава, тако и „светске владе“;
  • права народа против свемоћи „златне милијарде“ и неоколонијалне хегемоније „богатог Севера“;
  • етнос као вредност и субјекат историје против обезличавања народа и њиховог отуђивања у вештачким социјално-политичким конструкцијама;
  • социјална правда и солидарност радних људи против експлоатације, логике грубог ћара и понижавања човека од стране човека.

 

Е в р о а з и ј с к и    п о г л е д

 

I

 

Е В Р О А З И Ј С К А    М И С И Ј А

 

Е В Р О А З И Ј С К И    П О Г Л Е Д                  I

 

Дах епохе

 

            Свакој историјској епохи је својствен сопствени „координатни систем“: политички, идеолошки, економски, културни.

            На пример, XIX век је у Русији протекао у знаку сукобљавања „словенофила“ и „западњака“. У ХХ веку је вододелница прошла између „црвених“ и „белих“. XXI век ће постати век сучељавања „атлантиста“* (присталица „једнополарног глобализма**) и „евроазијаца“***.

            Против успостављања атлантистичког устројства света и глобализације иступају присталице вишеполарног света – евроазијци. Евроазијци начелно бране нужност очувања самобитности сваког народа на Земљи, шаренила култура и верских традиција, неоспорно право народа да самостално бирају пут сопственог историјског развоја. Евроазијци поздрављају општење између култура и вредносних система, отворени дијалог међу народима и цивилизацијама, органски спој привржености традицијама са стваралачким новаторством у култури.

            Бити евроазијац – то је свестан избор који спаја тежњу да се сачувају традиционални облици битка са вољом за стваралачки развој (друштвени и лични).

            Зато евроазијци нису само представници народа који насељавају континент Евроазија. Евроазијци су све слободне стваралачке личности које признају вредност традиције – укључујући и представнике региона који објективно представљају базу атлантизма.

            Евроазијци и атлантисти су међусобно опречни. Они бране две различите, алтернативне слике света и његове будућности. Управо ће сучељавање евроазијаца и атлантиста одредити историјски облик XXI века.

 

Евроазијско виђење будућег света

 

            Евроазијци доследно бране начело вишеполарности, иступајући против једнополарне глобализације коју намећу атлантисти.

            Полови тог новог света неће бити традиционалне државе, већ нове интеграционе цивилизацијске творевине („велики простори“), обједињени у „геоекономске појасеве“ („геоекономске зоне“).

            Полазећи од начела вишеполарности, будућност света се замишља као равноправни, добронамерни партнерски односи свих земаља и народа организованих по начелу географске, културне, вредносне и цивилизацијске блискости у четири геоекономска појаса (сваки геоекономски појас се са своје стране састоји из неколико „великих простора“):

 

  • Евро-Афрички појас који обухвата три „велика простора“: Европску унију, Исламско-арапску Африку, суптропску (црну) Африку;
  • Азијско-Тихоокеански појас који обухвата Јапан, земље Југоисточне Азије и Индокине, Аустралију и Нови Зеланд;
  • Евроазијски континентални појас који обухвата четири „велика простора“ – „Евроазијски Савез“ (у који улазе Русија, земље ЗНД плус поједине земље Источне Европе), земље континенталног ислама, Индију, Кину;
  • Амерички појас који обухвата три „велика простора“: Северну Америку, Средњу Америку и Јужну Америку.

 

            Код такве организације светског простора мало су вероватни глобални сукоби, крвави ратови, радикални облици сучељавања који угрожавају и сам битак човечанства.

            Русија и њени партнери из евроазијског континенталног појаса успоставиће хармоничне односе не само са појасевима-суседима (евро-афричким и тихоокеанским), већ и с појасом-антиподом (америчким) који у контексту вишеполарног устројства такође треба да игра конструктивну улогу у Западној полулопти.

            Такво виђење будућности човечанства је супротно глобалистичким плановима атлантиста да створе једнополарни укалупљени свет под контролом олигархијских структура Запада, с перспективом стварања „светске владе“.

 

Евроазијско виђење еволуције државе

 

            Евроазијци сматрају да „државе-нације“ у њиховом садашњем виду представљају застарели облик организовања простора и народа, својствен историјском раздобљу XV-XX в. „Државе-нације“ треба да буду замењене новим политичким творевинама које у себи спајају стратешко обједињавање великих континенталних простора са сложеним, многоструким системом националних, културних и привредних аутономија унутар њих. Одређене црте таквог организовања простора и народа можемо видети како у великим империјама прошлости (империји Александра Македонског, Римској империји и др.) тако и у најновијим политичким структурама (Европска унија, ЗНД).

            Пред садашњим државама су следеће перспективе:

 

  • самоликвидација и интеграција у јединствени планетарни простор с доминацијом САД (атлантизам, глобализација);
  • сучељавање глобализацији, покушај очувања сопствених управних структура (формални суверенитет) упркос глобализацији;
  • улазак у наддржавне творевине регионалног типа („велике просторе“) на основу историјског, цивилизацијског и стратешког заједништва.

 

            Трећа варијанта је евроазијска. Са становишта евроазијске анализе, само такав пут развоја је способан да очува све оно највредније и најсамобитније што може одбранити савремене државе од глобализације. Чисто конзервативно стремљење да се по сваку цену очува држава осуђено је на неуспех. Свесно опредељење политичког руководства држава на растварање у глобалистичком пројекту евроазијци оцењују као одрицање од оне релативне вредности којој историјске државе дугују своје постојање.

XXI век ће бити позорница на којој ће политичке елите садашњих држава судбоносно решавати тај задатак са три могућа исхода. Нова широка међународна коалиција политичких сила које су сазвучне евроазијском светоназору заснива се на борби за трећу варијанту развоја.

            У Руској Федерацији и ЗНД евроазијци виде језгро будуће самосталне политичке творевине – „Евроазијског Савеза“ и, даље, једног од четири главна светска геоекономска појаса („Евроазијски континентални појас“).

            Евроазијци су истовремено убеђени присталице развоја многоструког система аутономија*.

            Начело многоструких аутономија се сматра оптималном структуром организовања живота народа, етноса, социјално-културних скупина како у РФ тако и у „Евроазијском Савезу“, у „Евроазијском континенталном појасу“, у свим осталим „великим просторима“ и „геоекономским појасевима“ („зонама“).

            Све земље (територије) нових политичко-стратешких творевина („великих простора“) морају бити у непосредној надлежности центра за стратешко управљање. У надлежности аутономија морају бити питања скопчана с нетериторијалним аспектима управљања колективима.

 

Евроазијско начело поделе власти

 

            Евроазијско начело политичког устројства подразумева две различите разине управљања: локалну и стратешку.

            Управљање на локалној разини врше аутономије – природно настале заједнице различитог типа (од вишемилионских народа до радних колектива са неколицином људи). То се управљање врши сасвим слободно и не прописују га никакве врховне инстанце. Модел сваког типа аутономије се бира слободно, полазећи од традиција, опредељења, непосредног демократског изјашњавања органских колектива – заједница, скупина, етноса, верских организација.

            У надлежности аутономије су:

 

  • грађанска и управна питања,
  • социјална сфера,
  • школство и здравство,
  • све сфере привредне делатности.

 

            То је све, осим стратешких грана, то јест питања која се тичу безбедности и територијалне целовитости „великог простора“.

            Грађанске слободе у друштву организованом по евроазијском аутономном начелу достижу невиђено високи ступањ. Човек стиче могућности самоостваривања и стваралачког развоја које у људској историји још нису постојале.

            Питања стратешке безбедности, међународна делатност изван оквира јединственог континенталног простора, макроекономски проблеми, контрола стратешких ресурса и комуникација – у надлежности су јединственог стратешког центра*.

            У његовој су надлежности решавање спорних питања између аутономија, разграничење надлежности, разматрање арбитражних спорова.

            Сфере надлежности власти на стратешкој и локалној разини су строго разграничене. Сваки покушај мешања аутономија у питања која су у надлежности јединственог стратешког центра мора се спречити. И обрнуто.

            Према томе, евроазијска начела управљања органски спајају традиционално и верско право, националне и локалне традиције, узимају у обзир богатство историјски насталих друштвено-политичких уређења, пружајући при томе поуздане гаранције стабилности, безбедности и неприкосновености територија.

 

Евроазијско виђење економије

 

            Атлантисти теже да свим народима света наметну јединствени модел економског устројства, да искуству привредног развоја западног дела људске цивилизације у XIX-XX в. доделе статус узора. Привредним системима других народа и епоха атлантисти поричу право на постојање, одвајајући на тај начин област привређивања од конкретних историјских, националних и социјалних услова.

            Евроазијци су, напротив, уверени да је економско устројство изведеница из историјских, културних аспеката развоја народа и друштава; према томе, у економској сфери су закономерни разноврсност, мешовитост, стваралачко трагање, слободан развој.

            Строго се морају контролисати само значајне стратешке области везане за постизање опште безбедности (војно-индустријски комплекс, саобраћај, ресурси, снабдевање енергијом, комуникације). Сви остали сектори економије се морају развијати слободно и органски, у складу с условима и традицијама конкретних аутономија где се непосредно одвија привредна делатност.

            Евроазијство настоји на томе да у области економије не постоје никакве апсолутне истине – рецепти либерализма* и марксизма** су примењиви само делимично и зависно од конкретних услова. У пракси су неопходни различити облици уклапања слободног тржишног прилаза и контроле над стратешким областима и прерасподелом добити зависно од националних и социјалних задатака друштва у целини. Према томе, евроазијство се у економији држи модела „трећег пута“***.

            Економија евразијства треба да се гради на начелима:

 

  • подређености привреде врховном цивилизацијском духовном циљу;
  • макроекономске интеграције и поделе рада у размерама „великих простора“ („царински савез“);
  • стварања јединственог финансијског, саобраћајног, енергетског, индустријског, информационог система на простору Евроазије;
  • диференцираних економских граница са суседним „великим просторима“ и „геоекономским зонама“;
  • стратешке контроле центра над темељним гранама упоредо с максималним ослобађањем привредне делатности на разини средњег и малог бизниса;
  • органског споја облика привређивања (тржишних структура) с друштвеним, националним и културним традицијама региона, непостојања једнообразног економског узора у средњем и крупном предузетништву;
  • максималног ослобађања тржишта роба и услуга.

 

Евроазијски поглед на финансије

 

            Јединственом стратешком центру Евроазијског Савеза мора бити стратешки важно и питање контроле новчаног оптицаја. Ниједно платежно средство не треба да претендује на улогу универзалне светске резервне валуте. Неопходно је створити сопствену евроазијску резервну валуту која ће бити у оптицају на свим територијама које улазе у Евроазијски Савез. Никакве друге валуте се не смеју користити као резервне у Евроазијском Савезу.

            С друге стране, треба на све могуће начине подстицати стварање локалних средстава плаћања и размене која ће бити у оптицају унутар једне или више суседних аутономија. Та мера ће учинити неделотворном концентрацију капитала спекулативне намене, убрзаће његов оптицај. Сем тога, порашће улагања у реални сектор економије, а при томе ће се средства претежно улагати тамо где су и зарађена.

            У евроазијском пројекту се сматра да сфера финансија представља инструмент реалне производње и размене, усмерен на квалитативне стране развоја привреде. За разлику од атлантистичког (глобалистичког) пројекта, не сме бити никакве аутономије финансија (тзв. „финансизма“*).

            Зонско виђење вишеполарног света претпоставља неколико ступњева валута:

 

  • геоекономска валута (новчана средства и хартије од вредности који су у оптицају у оквиру поједине геоекономске зоне као инструмент финансијских међусобних односа стратешких центара свеукупних „великих простора“);
  • валута „великог простора“ (новчана средства и хартије од вредности који су у оптицају у оквиру појединог „великог простора“ – између осталог, у Евроазијском Савезу – као инструмент финансијских односа између аутономија);
  • валута (други облици еквивалента у размени) на разини аутономија.

 

            У складу с том схемом морају се организовати емисионе и финансијско-кредитне институције (банке) – зонске банке, банке „великог простора“, банке (и њихови аналози) аутономија.

 

Евроазијски однос према вери

 

            У верности духовном наслеђу предака, у пуновредном верском животу евроазијци виде залог истинског новаторства и хармоничног друштвеног развоја.

            Атлантиста начелно одбија да види све осим ефемерне, тренутне садашњице. За њега у суштини нема ни прошлости ни будућности.

            Философија евроазијства, напротив, дубоко и искрено поверење у прошлост спаја с отвореношћу према будућности. Евроазијац поздравља како верност извориштима тако и слободно стваралачко трагање.

            Духовни развој је за евроазијца главни животни приоритет, чије помањкање не могу надокнадити никаква економска или социјална блага.

            Свака, па и најнезнатнија локална верска традиција или систем веровања по мишљењу евроазијаца представља тековину читавог човечанства. Традиционалне вероисповести народа и њихово духовно и културно наслеђе заслужују брижљив и обзиран однос. Структуре које представљају традиционалне вероисповести морају имати подршку стратешког центра. Треба пружати отпор расколничким скупинама, екстремистичким верским заједницама, тоталитарним сектама, проповедницима нетрадиционалних верских учења и религиозних доктрина, свим снагама деструктивне усмерености.

 

Евроазијски поглед на национално питање

 

            Евроазијци сматрају да је сваки народ на Земљи драгоцен – од оних који су створили велике цивилизације па све до најмалобројнијих који помно чувају своје традиције. Асимилација услед деловања споља, губљење језика, традиционалног начина живота, физичко изумирање било ког народа на Земљи – ненадокнадиви је губитак за читаво човечанство.

            Обиље народа, култура, традиција, што евроазијци називају „цватућом сложеношћу“ – обележје је здравог, хармоничног развоја људске цивилизације.

            Великоруси у том погледу представљају јединствени случај мешања трију етничких саставница (словенске, туранске и угро-финске) у целовит народ са самобитним традицијама и богатом културом. У самој чињеници настанка Великоруса услед синтезе трију етничких скупина садржан је изузетно вредан интеграциони потенцијал. Управо зато је Русија не једном постајала језгро сједињавања мноштва разних народа и култура у јединствени цивилизацијски сплет. Евроазијци верују да је Русији суђено да исту улогу одигра и у XXI веку.

            Евроазијци нису изолационисти, као што нису ни присталице асимилације по сваку цену. Живот и судбина народа представља органски процес који не трпи вештачко уплитање. Међуетничка, међунационална питања се морају решавати полазећи од њихове унутрашње логике. Сваком народу на Земљи мора бити дата слобода да самостално начини сопствени историјски избор. Нико нема право да приморава народе на одрицање од сопствене јединствености у „заједничком котлу за претапање“ као што желе атлантисти.

            Права народа за евроазијце имају ништа мањи значај од људских права.

 

Евроазија као планета

 

            Евроазијство је светоназор, философија, геополитички пројекат, економска теорија, духовни покрет, језгро консолидовања широког спектра политичких снага. Евроазијству је стран догматизам, слепо повођење за ауторитетима и идеологијама из прошлости. Евроазијство је идејна платформа житеља новог света за кога спорови, ратови, сукоби и митови из прошлости имају само историјски значај. Евроазијство је начелно нови светоназор за нова поколења новог тисућлећа. Евроазијство црпе надахнуће у различитим философским, политичким и духовним учењима која су каткад била непомирљива, међусобно искључива.

            Упоредо с тим, евроазијство поседује одређени одабир основних идејних начела од којих без обзира на околности не треба одступати. Једно од најважнијих начела евроазијства је доследно, делатно и свеобухватно противдејство једнополарном глобалистичком пројекту. То противдејство (за разлику од чистог порицања или конзерватизма) има стваралачко обележје. Ми схватамо неминовност одређених историјских процеса и тежимо да их сагледамо, учествујемо у њима, дајући им онај правац који одговара нашим идеалима.

            Може се рећи да је евроазијство – философија вишеполарне глобализације, позвана да обједини сва друштва и народе на Земљи у изградњи самобитног и самосвојног света, чија би свака саставница органски проистицала из историјских традиција и локалних култура.

            Прве евроазијске теорије су се историјски појавиле међу руским мислиоцима на почетку ХХ века. Али, тим идејама су била сазвучна духовна и философска трагања свих народа на Земљи – у најмању руку оних који су увиђали ограниченост и недовољност баналних догми, безнадежност и безизлазност раширених интелектуалних клишеа (либералних и комунистичких), потребу да се ван уобичајених оквира избије на нове видике. Данас евроазијству можемо придодати нови, глобални смисао, спознати као наше евроазијско наслеђе не само дела руске школе која се најчешће с тим називом поистовећује, већ и огроман културни, интелектуални слој свих народа на Земљи, који се не уклапа строго у уске оквире онога што је све донедавно (у ХХ веку) сматрано неукидљивом ортодоксијом (либералном, марксистичком или националистичком).

            У таквом изузетно широком схватању евроазијство стиче ново невиђено значење. Сада то није само облик националне идеје за нову посткомунистичку Русију (каквом су је видели очеви-оснивачи овог покрета и савремени неоевроазијци у првој етапи), већ широки програм од планетарног општељудског значаја који је изашао далеко изван граница Русије, самог евроазијског континента. Као што се појам „американизам“ данас може применити на географске области које су далеко изван граница самог америчког континента, тако и „евроазијство“ означава посебан цивилизацијски, културни, философски и стратешки избор који може начинити сваки представник људског рога, ма у којој тачки планете се налазио и ма којој националној и духовној култури припадао.

            Предстоји још много посла док такво схватање евроазијства не стекне реалан садржај. И како се све нови и нови културни, национални, философски и верски слојеви буду укључивали у овај пројекат, и сам појам евроазијства ће се ширити, обогаћивати, мењати… Али, такав смисаони развој евроазијске платформе не треба да остане само питање теорије – многи аспекти се морају испољити и остварити кроз конкретну политичку праксу.

            У евроазијској синтези је реч незамислива без дела, а дело без мисли.

            Читав свет представља поље духовног боја за смисао и ток историје. Избор сопственог табора је лична ствар свакога. Остало ће решити време. Пре или касније, по цену великих прегнућа и вођења драматичних битака, али час Евроазије ће куцнути.

 

I I

 

Е В Р О А З И Ј С К А    М И С И Ј А

 

Е В Р О А З И Ј С К И    П О Г Л Е Д                  I I

 

            Примена главних доктринарних поставки евроазијске платформе на руску ситуацију у освит XXI века даје основна политичка и идеолошка начела међународног „Евроазијског Покрета“.

 

Структура међународног „Евроазијског Покрета“

 

            Структуру међународног „Евроазијског Покрета“ условљава глобалност његових циљева и то што савремени историјски услови немају преседана.

            Најважнији стратешки задатак међународног „Евроазијског Покрета“ је обједињавање свих евроазијских снага у заједнички политичко-социјални светоназорни фронт.

            То подразумева координацију, консолидацију и интеграцију свих покрета, струја, политичких и друштвених удружења, институција, центара, фондова итд. који су из овог или оног разлога присталице „вишеполарности“, „цватуће сложености“, противници „једнополарног глобализма“ и критички се односе према експанзији атлантизма.

            Такве потенцијално евроазијске (у најширем смислу) снаге могу бити појаве сасвим различитог својства – од најмоћнијих међународних организација (на пример, ОУН осуђене на одумирање и укидање у свету непосредне америчке хегемоније), великих државних творевина, парламентарних политичких странака па до компактних удружења грађана по политичком, културном, националном, верском, струковном или неком другом обележју.

            Околност што у класу потенцијално евроазијских доспевају толико различити субјекти захтева од међународног „Евроазијског Покрета“ сасвим нову организациону структуру која се битно разликује од уобичајених представа о политичком покрету, странци, интелектуалном центру, државној установи или економском конзорцијуму.

            Изградња вишеполарног света је глобални задатак који никада пре није стајао пред човечанством.

            Нова међународна ситуација, нови параметри постојања човечанства (глобални систем комуникација, развој нових технологија, саобраћаја, социјалних и економских структура итд.) захтева од евроазијаца нова неочекивана решења – укључујући и организациона. За делотворно решавање постављених задатака међународном „Евроазијском Покрету“ је неопходно придодати одређену универзалност. На пример, у Покрету се упоредо с „народном дипломатијом“ и активном међународном делатношћу мора сачињавати концепција евроазијског развоја; удружења по верском и светоназорном обележју морају суседовати са чисто политичким структурама; центри евроазијске економске сарадње (и евроазијске транснационалне корпорације које они окупљају) морају деловати у тесном контакту с војно-стратешким структурама; информациони пројекти се морају усклађивати с пројектима у сферама ресурса и енергетике итд.

            Све стране делатности међународног “Евроазијског Покрета” морају бити у тесној међусобној вези: економија мора бити нераскидиво повезана с политиком, технологије – с екологијом, информациони системи – с културом, питања вероисповести – с проблемима безбедности, структура војно-стратешког потенцијала – с индустријским развојем и устројством управе, интелектуални развој – с процесом обликовања владајућих елита.

            Управо такав целовит прилаз, који обједињава најразличитије сфере људске делатности, представља обележје међународног “Евроазијског Покрета” као новог облика друштвеног битка.

            У савременим глобалистичким и атлантистичким структурама, „хуманитарним“ фондовима, интелектуалним и аналитичким центрима, у делотворним усклађеним дејствима светских јавних гласила (која обликују јавно мнење) ми видимо инструменте нама опречног светоназорног лагера који су усмерени на постизање само једног циља – изградње „једнополарног света“ уз доминацију САД и земаља „златне милијарде“.

            Атлантистички (глобалистички) пројекат, који је опречан евроазијству по свим основним параметрима, представља не само „општи правац развоја“, „спонтани процес који се сам од себе одвија“ или „теоретску замисао“, већ садржи развијен, моћан и делотворан механизам спровођења.

            Атлантизам није просто свеукупност философских и футуролошких смерница. То су моћан војно-стратешки блок НАТО, економски потенцијал развијених земаља (у првом реду САД), контролисана јавна гласила, систем разноврсних фондова и интелектуалних центара (за пружање идеолошке подршке), разноразне скупине „агената утицаја“ (у међународним организацијама, политичким странкама, вероисповестима итд.). Читав тај развијени, уходани механизам потчињен је једном задатку – изградњи и јачању „једнополарног света“.

            Евроазијство мора изграђивати подједнако свеобухватну и делотворну централизовану (светоназорно и координационо) структуру за окупљање оних праваца, расположења, снага и скупина људи који не прихватају глобализам, не виде достојно место за себе у „једнополарном свету“.

            Најважнији историјски задатак евроазијства је да укаже тим (засад неповезаним) снагама на заједничку платформу борбе и постара се да координира основне напоре за стварање другачије (вишеполарне и праведне) слике будућности.

            Евроазијске структуре морају делотворно пружати отпор уходаном механизму спровођења атлантистичког пројекта „једнополарне глобализације“.

            Глобализам је у савременој етапи изашао ван оквира не само САД, већ и читавог Западног света и његови представници, присталице, пропагатори и агенти утицаја се регрутују из разних народа, политичких странака и вероисповести. Можемо говорити о постојању својеврсне „атлантистичке (глобалистичке) интернационале“.

            Задатак евроазијства је да створи по основним параметрима симетричну структуру – „евроазијску интернационалу“. Управо тај циљ условљава особености структуре покрета „Евроазија“. Он у перспективи мора заузети место координационог центра вишеполарности.

 

Улога међународног “Евроазијског Покрета” у спровођењу пројекта „Евроазијски континентални појас“

 

            Међународни “Евроазијски Покрет” сматра да савремена Русија представља полазну базу и основну одскочну даску.

            Такав избор није случајан. Током читаве историје, без обзира на облик друштвеног устројства, Русија је тражила пут развоја алтернативан западном. Ту је и сукоб између Православља („евроазијска линија“ у хришћанству) и католичанства (касније протестантизма), затим државно-културно и геополитичко сучељавање у раздобљу од Средњег века до краја XIX века, и најзад, идеолошки двобој двају социјално-економских система у ХХ веку. Русија је увек упорно (каткад трагично) стремила изради и спровођењу алтернативног етичког идеала.

            Историја Русије није завршена, њен народ је и даље веран својој историјској мисији, и зато је Русија просто осуђена на то да постане лидер нове планетарне (евроазијске) алтернативе западној верзији устројства света („једнополарном глобализму“).

            Будући да је суштински евроазијска земља, Русија данас као никада пре може да ту своју црту у пуној мери појми – изван било каквих уских догматских или верских формула (совјетских или националистичких). Да је појми управо као васељенску мисију.

            Евроазијство подразумева не само сопствено виђење развоја Русије или земаља ЗНД. Оно нуди општи пројекат новог друштвено-политичког устројства за све народе на Земљи.

            Процес успостављања евроазијског поретка се може одвијати на разним тачкама Земље истовремено – свугде где атлантистички процес „једнополарне глобализације“ наилази на иоле озбиљно противдејство. Свако искуство сучељавања с „једнополарним глобализмом“ од животне је важности за руску политику и евроазијске процесе у читавом свету. И обрнуто, искуство евроазијских реформи у Русији, успех Русије у социјалном развоју, јачање њене стратешке, економске и политичке моћи, довођење процеса обједињавања у оквиру ЗНД до логичког краја, делатност евроазијских структура – све је то од огромног значаја за присталице вишеполарности из читавог света.

            Евроазијски покрет треба да у конкретној политичкој пракси свестрано доприноси стварању четири геоекономске зоне.

            За Русију је од животне важности стварање „Евроазијског континенталног појаса“ – четврте геоекономске зоне (упоредо с остале три: Америчком, Евро-Афричком и Тихоокеанском). Атлантистичка геоекономија претпоставља постојање трију зона – Америчке, Европске и Тихоокеанске. Евроазија пак, по мишљењу атлантистичких стратега, представља својеврсну „црну рупу“ – поцепани простор чији фрагменти припадају пограничним подручјима трију осталих основних зона. Према томе, стварање посебне четврте геоекономске зоне на територији Евроазије представља најважнију етапу у стварању објективних структурних геополитичких и геоекономских претпоставки вишеполарности.

            Према томе, док се за три већ постојеће зоне предвиђа њихово преобликовање, квалитетно развијање и промена у складу с начелима евроазијске философије, четврту зону („Евроазијски континентални појас“) тек треба створити.

            Стварање „Евроазијског континенталног појаса“ је приоритетни геоекономски задатак који себи поставља међународни “Евроазијски Покрет”.

            „Евроазијски континентални појас“ претпоставља убрзану економску и стратешку интеграцију сваког од четири великих простора смештених на евроазијском континенту. Тај процес садржи више чинилаца и димензија.

            У првом реду, ради се о политичко-економској консолидацији сваког од тих простора које сада чине једна или више националних држава. Док се у случају Кине и Индије границе великих простора практично подударају с границама постојећих држава, у случају Русије, земаља ЗНД и континенталних исламских држава (Иран, Пакистан, Авганистан, могуће, Турска, Ирак, Сирија) организација „великих простора“ представља сложени процес интеграције у политичком, економском, стратешком, информационом и другим аспектима.

            Стварање тих „великих простора“ и у првом реду „Евроазијског савеза“ (Русија, земље ЗНД, могуће, поједине источноевропске земље) представља приоритетни задатак међународног “Евроазијског Покрета”.

            Упоредо с тим, између интеграције „великих простора“ и успостављања „Евроазијског континенталног појаса“ нема логичког или временског редоследа. Те тенденције се могу развијати упоредо на различитим разинама. У том случају ће успеси на једном од праваца подстицати процесе на другом, што ће омогућити да се лако варирају разине, не губећи при томе општи темпо евроазијских преображаја.

            Пошто земље Евроазије већ данас остварују заједничку активну економску, стратешку, политичку и дипломатску делатност, „Евроазијски континентални појас“ се као пројекат будуће јединствене геоекономске зоне и стратешког система општеконтиненталне безбедности може прогласити већ сада.

            Штавише, сви основни учесници те зоне су већ одавно доследно привржени „вишеполарном свету“. У недавној прошлости су чинили окосницу „социјалистичког лагера“ или „трећег света“ (покрет „несврстаних земаља“) – и у оба случаја је очита тежња да се пронађе сопствени пут, различит од либерално-капиталистичког, западног (атлантистичког) модела.

            Да би се с инерције сарадње у задатим границама прешло на свесну и доследну интеграциону политику – с упориштем на економију (подела рада), општи систем континенталне одбране и обједињавајућу смерницу ка „вишеполарности“ – није потребно много. Задатак међународног “Евроазијског Покрета” је да тај процес убрза, снабде га адекватним теоретским образложењем, допринесе стварању одговарајућих политичких, стратешких и дипломатских институција, међународних економских структура, фондова и корпорација, сачини непротивречан модел узајамне сарадње, узимајући у обзир историјске, верске и етничке чиниоце.

            Евроазијски модел политичког обједињавања у „велике просторе“ и постепени прелазак с државе-нације на нове шире облике политичког обједињавања (спајање стратешке централизације с етно-културном вишеполарношћу и ступњевитим системом аутономија) омогућиће да се избегну многи конфликтни аспекти, створиће предуслове за хармоничну сарадњу.

            Да би евроазијски прилаз био убедљив и доказао своју оперативну вредност свим учесницима стварања „великих простора“ како у Евроазији тако и у читавом свету, евроазијци морају показати његову примењивост и делотворност у решавању унутрашњих сукоба у Русији (у првом реду на Северном Кавказу) и на територији земаља ЗНД (Карабах, Киргизија, Таџикистан). Што се евроазијски модел буде активније уводио у Русији и ЗНД, што интензивније буде настајао „Евроазијски Савез“, тим ће се природније и оперативније спроводити организовање остала три „велика простора“ и стварање „Евроазијског континенталног појаса“.

            Истог тог начела истовремености, упоредности различитих разина интеграције треба се држати и приликом протицања сличних процеса у другим зонама, премда треба истаћи да ће сличности у тој области бити врло условне: у сваком конкретном случају се ради о квалитативно различитим процесима.

 

Амерички појас

 

            У оквиру „Америчког појаса“ неоспорну доминацију „великог простора“ Северне Америке (САД и Канада) морају пратити интеграциони процеси у Латинској Америци (два „велика простора“ – Јужна Америка и Средња Америка) који се морају одвијати с јарко израженом културно-историјском, економском и политичком специфичношћу која одражава особености латинске цивилизације (умногоме битно различите од англосаксонског културног типа).

            Евроазијско начело примењиво на „Амерички појас“ подразумева пружање латинским ареалима Јужне и Средње Америке (који улазе у систем Меркасур) веће цивилизацијске самосталности (што ипак не доводи у сумњу геоекономско лидерство Севера). Истовремено је само евроазијска теорија стратешке интеграције блиских цивилизацијско-културних простора у споју с разноврсношћу етничко-верских аутономија у стању да народима Латинске Америке пружи модел онаквог развоја који би им обезбедио знатно виши геополитички статус и хармонично решавање међунационалних, социјалних, технолошких, еколошких, демографских и економских проблема.

            У погледу геоекономског „Америчког појаса“ који де факто постоји, евроазијски став се састоји у активној подршци:

 

  • у првој етапи ограничавању стратешких, политичких и економских интереса САД на оквире двеју Америка (конзервативни кругови САД – како изолационисти, тако и присталице експанзионизма у оквиру „Монроове доктрине“ – по том питању постају савезници евроазијаца);
  • еволуцији америчког система ка максимализацији начела аутономија, демократских, еколошких, национално-културних покрета;
  • интеграцији латинскоамеричких земаља у два „велика простора“ и јачању њихове цивилизацијско-културне самобитности.

 

            Чинилац америчког утицаја тренутно представља оличење најнегативније глобалистичке тенденције, нових облика колонијализма и империјализма, носећу конструкцију атлантизма, негативну слику будућности.

            Таква оцена геополитичке улоге САД је оправдана само дотле док САД инсистирају на „једнополарној глобализацији“ и понашају се као једина врховна инстанца, као „светски полицајац“. И све док је то тако, евроазијски покрет је уперен против американизације света и према томе, у извесном степену против САД.

            У евроазијском виђењу будућности тај се негативни аспект укида.

            Ако САД одустану од улоге (активно наметаног) „узора цивилизације“, приставши на улогу регионалне велесиле, пола огромног „великог простора“ и лидера „Америчког појаса“, негативност америчког чиниоца сама по себи отпада. У том случају ће народи света моћи да објективно оцене плусеве и минусе америчког начина живота. При томе се не може искључити могућност да одређене стране тог начина живота могу сасвим позитивно прихватити чак и они који су данас опредељени за одлучно сучељавање са САД. Према томе, САД могу да мирним и достојним унутрашњим развојем лако стекну онај утицај који данас покушавају да извојују силом, умножавајући број својих начелних противника.

            Један од главних задатака „Евроазије“ представља издвајање оних политичких, економских, културних, социјалних, верских, струковних и других скупина у САД (шире, у Америци) које би могле постати пропагатори евроазијског утицаја (непосредног или посредног).

 

Евро-Афрички појас

 

            „Европска унија“ представља економску саставницу „великог простора“ која се политички активно развија (премда и унеколико заостајући) и планира (у још даљој перспективи) да повиси свој стратешки и геополитички статус (пројекти стварања „Европског корпуса“, Јединственог европског система безбедности итд.).

            Интеграциони процеси у Европи се могу сматрати изразом евроазијске логике. Изузетак представљају структуре органских аутономија (за које се залажу демократски и традиционалистички опредељени европски кругови – регионалисти). У најмању руку, евроазијски пројекат се за садашњу Европу не састоји у стварању „великог простора“, већ у његовом еволуционом и квалитативном мењању. У случају „Европске уније“, неколико за евроазијство најважнијих чинилаца је већ постигнуто: одрицање од држава-нација, стварање јединственог економског и валутног система („евро“), постепени престанак круте америчке контроле и прелазак на геополитичку самосталност.

            Док је у земљама континенталне Азије очита стратешка тежња ка „вишеполарности“ уз релативно слабо развијену материјалну (економску, технолошку и финансијску) инфраструктуру и мноштво унутрашњих противречности, у „Европској унији“ пак видимо високо развијену интегрисану геоекономску структуру, док се при томе теза о потреби изградње „вишеполарног света“ засад практично није чула.

            Међународни “Евроазијски Покрет” је животно заинтересован за развој интеграционих процеса у Европи, за ширење геополитичке самосвести Европљана.

            Упоредо с тим, важно је инсистирати на начелу природних аутономија и унутаревропске органске вишеполарности. Она мора заменити количински, чисто индивидуалистички, „атомски“ прилаз који се по инерцији одржао у савременој Европи као рудимент држава-нација. Европа мора изнова стећи своје древне корене, изнова учврстити разноврсност и оригиналност своје велике културе, у последње време подлокане примитивним клишеима американизма.

            Евроазијски пројекат се у погледу Европе састоји у подршци јачању њеног регионалног економског, политичког и стратешког статуса.

            „Европска унија“ поседује све претпоставке за то да постане геополитички лидер читавог „Евро-Афричког појаса“, интегришући пол Евро-Африке. Та се тема дели на две саставнице:

 

  • европско-исламски (претежно арапски) односи;
  • европско-афрички (има се у виду „црна“, суптропска Африка).

 

            Само ће постизање геополитичке самосталности по питању европско-арапских и европско-америчких односа омогућити Европи да игра улогу самосталног и моћног пола у вишеполарном свету.

            Стратешка безбедност Европе с југа, помањкање природних ресурса, енергетска зависност – решавање тих проблема непосредно зависи од изградње самосталног „Евро-Афричког појаса“. Ту ће „Европска унија“ морати озбиљно да се сукоби с америчким хегемонизмом, пошто спречавање ширења утицаја Европе на јужном правцу представља основни задатак енергетско-стратешке контроле над њом од стране САД. Евро-Афрички пројекат означава геополитичку поделу атлантске заједнице с ове и оне стране Атлантског океана. Са становишта практичне геополитике, управо тај дезинтеграциони процес представља главни задатак евроазијске дипломатије на европском правцу.

            Зближавање Европе с Африком је у интересу евроазијства, и међународни “Евроазијски Покрет” мора максимално доприносити том процесу.

            Други „велики простор“ „Евро-Афричког појаса“ је „арапски свет“, територија исламске Северне Африке од земаља Магреба до Блиског Истока.

            То је врло сложен регион, обједињен историјском припадношћу Османској империји и одређеном расном сродношћу. Тај арапски простор мора бити стратешки обједињен у целовит геополитички организам, економски и политички повезан с Европом и „црном“ Африком. У том простору објективно доминира исламска традиција која може постати додатни интеграциони чинилац. При томе треба истаћи да одређени облици „исламског радикализма“ (који претендују на универзалност) противрече основним евроазијским смерницама унутрашње вишеполарности, система унутрашњих аутономија („евроазијске цватуће сложености“). У том погледу су у арапском свету најближи евроазијству они исламски кругови који верност исламској религији спајају с поштовањем локалних традиција – суфијски тарикати, шиити, етничке скупине са сопственим традицијама, присталице духовне и културне разноврсности. Друга опасност која потиче од „исламског радикализма“ састоји се у тежњи одређених скупина да прошире територију арапског утицаја на друге неарапске исламске регионе, углавном на територију Евроазије – од Турске до Татарстана и Филипина. То је нарочито својствено проатлантистичким режимима (на пример, Саудијској Арабији). Тој тенденцији се евроазијци морају супротстављати.

            Изузетно важан задатак евроазијства је стратешко обједињавање „црне Африке“, њено издвајање у самостални „велики простор“.

            Границе садашњих држава Африке (уосталом, као и већина граница земаља Трећег света) има изразито постколонијално обележје. Оне не одговарају ни историјској, ни етничкој, ни културној, ни економској специфици народа који те земље насељавају. Вештачка и фрагментарна државност изазива крипто-колонијализам, мноштво међуетничких, међуплеменских проблема. „Црни“ Африканци су по свом психолошком типу најближи евроазијском, отворени су за осећај целовитости, органску повезаност људи, историје, друштва, природе. Реално ослобађање Африканаца од колонијалне историје је могуће само кроз њихову интеграцију у јединствену стратешку цивилизацију, пријатељску према арапском свету и стратешки и економски опредељену за обједињену Европу – лидера „Евро-Афричког појаса“.

            Посебну пажњу треба посветити улози државе Израел која игра важну стратешку улогу у атлантистичкој стратегији у тој зони.

            Евроазијци морају сачинити нови модел регулисања израелско-арапског сукоба, пронаћи формулу позитивног учешћа Израела у „Евро-Афричком појасу“. Евроазијци поздрављају преусмеравање Израела на Европу, а у идејно-философском смислу враћање знатног дела Израелаца сопственим источноевропским (то јест, заправо евроазијским) коренима.

 

Тихоокеански појас

 

            Стратешко, политичко и економско лидерство у Тихоокеанском ареалу мора припасти Јапану.

            Та јединствена цивилизацијска творевина, која је острво и не поседује велику територију, уобличила се у једини пример континенталног „великог простора“ сконцентрисаног и као „стишњеног“ у малу запремину. Јапан поседује колосалан експанзионистички потенцијал, огроман степен националне сређености, гигантску унутрашњу енергију. Јапански потенцијал, сада вештачки сузбијан од стране САД или усмераван у уско економске оквире, мора бити ослобођен и искоришћен за реорганизовање читаве Тихоокеанске зоне.

            Јапан је подједнако објективан лидер у Тихом океану као и Европа у „Евро-Афричком појасу“. Извођење Јапана из америчке контроле, обнављање његове геополитичке, политичке и војно-стратешке самосталности представљају најважније услове за стварање реалне вишеполарности.

            Данас Јапан као и Европа припада атлантистичкој зони утицаја, али је унутар њега сазрела економска инфраструктура која је у споју с енергетским потенцијалом националне психологије способна да сама по себи постане носећа конструкција.

            У ту сврху је Јапану неопходна моћна евроазијска подршка – у политичкој, стратешкој и сфери ресурса. Свако, па и најмање јачање геоекономске и геополитичке самосталности Јапана аутоматски повећава укупан потенцијал евроазијства.

            Остали потенцијални „велики простори“ „Тихоокеанског појаса“ се деле на малајске и англосаксонске, и, могуће, поједине обалске земље Индокине. Ти простори представљају сложене спојеве индустријско-технолошке развијености (на рачун њиховог укључивања у економију западног типа и светску поделу рада у оквиру светског капиталистичког система) с многобројним елементима традиционалног друштва.

            Важно је да политичке елите тог региона такав објективно настали спој схвате као „потенцијално евроазијство“, пошто је евроазијска философија заснована управо на органском споју верности коренима с технолошким и социјалним развојем.

            Евроазијски прилаз у погледу Аустралије и Новог Зеланда се састоји у подршци њиховом уласку управо у азијски цивилизацијски и геоекономски контекст. Треба подстицати њихову еволуцију из остатка колонијализма (самосвест носилаца „европског поретка“) у органску саставницу Велике Азије.

            У Аустралији термин „евроазијство“ означава успостављање новог модела међусобних односа белих потомака Англосаксонаца с растућим бројем емиграната из Азије (Кинеза, Вијетнамаца, Малајаца итд.).

 

Ка „Евроазијском Савезу“ кроз евроазијски процес

(политичка пракса и координационе структуре)

 

            Прелаз са модела државе-нације на „велики простор“ мора се одвијати на разним разинама. Основ тог преласка представља процес многоструке интеграције:

 

  • економске;
  • геополитичке;
  • стратешке;
  • политичке;
  • културне;
  • информационе;
  • језичке.

 

            Свака од тих разина претпоставља сопствени модел практичне делатности међународног “Евроазијског Покрета”.

            Посебну пажњу заслужује процес преобликовања ЗНД у „Евроазијски Савез“.

            ЗНД је пример асиметричне скупине држава-нација где једна држава-нација (РФ) има основа да претендује на делимичан геополитички суверенитет, док остале немају.

            „Велики простор“ који мора настати на основу те скупине јесте „Евроазијски Савез“, евроазијски аналог „Европске уније“, то јест политичка творевина с јединственим централизованим економским и стратешким системом управљања.

            Стварање „Евроазијског Савеза“ је главни задатак међународног “Евроазијског Покрета”. Основни правци делатности међународног “Евроазијског Покрета” на путу ка томе морају постати: покретање, контрола и координација евроазијског процеса.

            Евроазијски процес је многострука еволуција државних, економских, политичких, индустријских, информационих, саобраћајних, стратешких и културних институција сваке независне државе из састава ЗНД у нову политичко-стратешку творевину. Промене унутар евроазијског процеса, различите по квалитету и брзини одвијања, морају бити усмерене ка јединственом циљу – стварању „Евроазијског Савеза“. Прелазак од ЗНД ка „Евроазијском Савезу“ не може и не сме бити декларативан и тренутан. Фактичком и правном успостављању „Евроазијског Савеза“ мора претходити озбиљан и дуготрајан рад на интеграцији. У тренутку проглашења „Евроазијског Савеза“ као самосталног субјекта међународног права мора постојати сва неопходна инфраструктура.

            Тим путем су ишле земље Европе, тим путем треба да идемо и ми.

            Модул евроазијског процеса се састоји у стварању гипких структура одговорних за ток интеграције.

            Језгро тог модула мора представљати међудржавна инстанца која игра улогу координатора. Таква инстанца мора понићи на основу међународног “Евроазијског Покрета” и његових представништава у земљама ЗНД или, у најмању руку, уз активно учешће Покрета. Она се може условно назвати „штаб евроазијског процеса“. „Штаб“ своју делатност мора обављати у тесном садејству с основним државним органима власти – Председником, Администрацијом Председника, Владом, Скупштином.

            Такав „штаб“ има задатак да сачини и спроведе интеграционе пројекте који се не морају обавезно сматрати формалном, правно уобличеном иницијативом државе. Можда би било сврсисходније искористити иницијативу друштвене организације (Покрета, Фонда итд.) која отворено декларише своје циљеве, транспарентне за органе државне контроле и националне безбедности сваке државе у евроазијском процесу.

            Смисао „Евроазијског Савеза“ је у томе да он неће бити просто обједињавање разних држава у нову државу (истог типа), с обавезним распуштањем постојећих управа, потпуним спајањем свих постојећих институција и укидањем центара власти. „Евроазијски Савез“ неће бити ни проширена верзија савремене Русије с њеним системом владиних, управних и политичких институција. „Евроазијски Савез“ претпоставља квалитативно другачији систем управљања. Биће потребна еволуција постојећих структура – постепено одумирање једних и стварање нових, делотворнијих. Из тог разлога ниједан ресор који постоји у РФ или земљама ЗНД неће моћи не само да обави задатак, већ ни да адекватно формулише задатак евроазијске интеграције (евроазијског процеса).

            Структура друштвеног покрета (међународног “Евроазијског Покрета”) који обухвата систем фондова, конзорцијума, центара за стратешка истраживања и геополитичке експертизе, банкарских и берзанских структура, медијских холдинга, научних и школских установа, културних центара итд. за ту сврху највише одговара.

            Сам Покрет, одговоран за координацију евроазијског процеса, мора се квалитативно разликовати од обичних странака, хуманитарних и друштвених удружења, међудржавних комисија, чисто економских заједница итд. Постојећи елементи садашњег политичко-економског и управног система могу активно сарађивати с Покретом, спроводити разноврсне пројекте, али га не могу заменити. За решавање начелно нових задатака неопходан је начелно нови политички и организациони инструмент.

            Процес интеграције ће сам по себи неминовно захтевати преобликовање већине постојећих структурних елемената државе и друштва.

 

***

(РИСУНКИ ПОСЛЕ СТР. 48

СЛИКЕ ПОСЛЕ СТР. 48)

 

1. Језгро једнополарног света

2. Атлантска заједница

2. Зона непосредне америчке контроле на Тихом океану

3. Трећи свет

4. Русија – црна рупа

 

Карта једнополарног света. Слојеви једнополарности.

1. слој: САД, језгро једнополарног света; 2. слој: атлантска заједница и зона непосредне америчке контроле на Тихом океану; 3. слој: Трећи свет; 4. слој: Русија – „црна рупа“

 

***

 

Атлантистичка заједница – НАТО

ШТАБ једнополарног света

Центар вишеполарног отпора

Зона америчке океанске контроле

Трећи свет – зона максималне концентрације антиглобалистичке енергије

 

Карта борбе против једнополарног света. Систем вишеполарних осовина.

 

Осовина Берлин – Москва – Токио

Границе слојева вишеполарног света

Осовине вишеполарних алијанси

Пожељне границе преласка на вишеполарност – свет са 4 пола

 

***

 

Англо-америчка зона

Евро-Афричка зона

Евроазијска зона

Тихоокеанска зона

Англо-америчка зона

 

Карта вишеполарног света. 4 зоне – 4 пола.

 

***

 

1. Северноамерички велики простор

2. Средњоамерички велики простор

Англо-америчка зона

3. Јужноамерички велики простор

4. Европски велики простор

5. Арапско-исламски велики простор

6. Транссахарски велики простор

Евро-афричка зона

Евроазијска зона

7. Руско-средњоазијски велики простор

8. Континентални ислам

9. Индостан

10. Кинески велики простор

11. Јапански велики простор

12. Ново-океански велики простор

Англо-америчка зона

 

Карта вишеполарног света. 4 зоне и „велика простора“:

1. Северноамерички велики простор; 2. Средњоамерички велики простор; 3. Јужноамерички велики простор; 4. Европски велики простор; 5. Арапско-исламски велики простор; 6. Транссахарски велики простор; 7. Руско-средњоазијски велики простор; 8. Исламско-континентални велики простор; 9. Индијски велики простор; 10. Кинески велики простор; 11. Јапански велики простор; 12. Ново-океански велики простор.

 

***

 

Главни стратешки троугао Евроазије: Москва – Техеран – Делхи

Осовине континенталног блока: Берлин – Москва – Токио

Додатне евроазијске осовине: Москва – Анкара – Исламабад – Пекинг

Подневачки вектори утицаја

 

***

 

Руско-средњоазијски велики простор

Руско-исламска заједничка зона

Континентални ислам

 

Пример преклапања великих простора:

заједничка зона између Руско-средњоазијског великог простора и великог простора континенталног ислама.

 

***

 

Зона кинеско-јапанског кондоминијума

 

Пример преклапања великих простора:

заједничка зона кинеско-јапанског кондоминијума и вектори геополитичког утицаја.

 

***

 

Апарат Евроазијског Покрета

Секретаријат

Аналитичка Управа

Прес-служба, PR, информ. од.

Издавачко одељење

Управа за школство и науку

Правна управа

Организационо одељење

Одељење за дознаке (Или: Преводилачко одељење-?)

Књиговодство

 

Евроазијски Економски Клуб

Економски биро

Евроазијски Савез Омладине

Евроазијски Стваралачки Савез

 

Конгрес Међународног “Евроазијског Покрета”

Врховни Савет Међународног “Евроазијског Покрета”

Евроазијски Комитет (извршни орган који стално ради)

Лидер Међународног “Евроазијског Покрета” – Председник Евроазијског Комитета

 

Подружнице „Евроазијског Покрета“ (тамо где је „Покрет“ структурисан)

Национални Евроазијски Комитет (у страним земљама)

Регионални Евроазијски Комитет (у областима, градовима и покрајинама РФ и других земаља)

Представништва „Евроазијског Покрета“ (тамо где су структуре „Покрета“ у стадијуму настанка)

 

Схема Међународног “Евроазијског Покрета”

 

***

 

Аутономија као основно начело евроазијске државности

 

Е В Р О А З И Ј С К А    М И С И Ј А

 

А У Т О Н О М И Ј А    К А О    О С Н О В Н О    Н А Ч Е Л О

 

Суверенитет и аутономија?

 

            Погрешно је садашње државно устројство Руске Федерације засновано на начелу суверенитета њених федералних јединица. Ситуацију је погоршала политика која се спроводи током последњег десетлећа, усмерена на давање федералним јединицама што више атрибута државности (чувено Јељциново „узмите онолико суверенитета колико можете“). Локалне елите су је схватиле као позив на сведопуштеност. Такав прилаз је фактички осуђивао Русију на рашчлањавање током неминовне „параде суверенитета“. То је очигледно показао пример Чеченије и, у блажем облику, Татарстана.

            Ствар је у томе да суверенитет у суштини не може бити ограничен – он увек неумољиво стреми пуноћи (независности у међународним односима, војсци, сопственој новчаној јединици итд.). У класичној политикологији се сматра да суверенитет подразумева отуђену територију и неограничену власт на њој. У условима Руске Федерације то фактички значи одрицање (макар и унеколико одложено) од начела јединства и недељивости Русије.

            Федеративни модел је уопште делотворан само у хомогеним друштвима. За сложене, асиметричне, хетерогене, неравномерно насељене, поликултурне заједнице као што је Русија неопходно је сасвим друго начело. Такво начело мора постати начело аутономије.

 

Параметри аутономија

 

            Аутономија не претпоставља постојање суверенитета (и уопште ма којих атрибута државности). Аутономија је самоуправљање. И ништа више. Питања стратегије, међународних односа, стратешког планирања нису у њеној надлежности. Истовремено, мноштво питања која сада спадају у надлежност федералних органа власти, регулисаних Федералним законодавством (грађанско и управно право, судски систем, организација економске и осталих делатности) може се делегирати аутономијама.

            Главну разлику између аутономије и федералних јединица Руске Федерације у њиховом садашњем изгледу представља то што у аутономији субјекат није територијална квазидржавна творевина, већ заједница људи обједињених по неком обележју.

            Аутономије могу бити било које величине (од неколико породица до читавих народа). Велике аутономије могу у себи садржати мање аутономије. У целини, организација друштва мора бити заснована на начелу заједнице.

 

Типови аутономија

 

            Национална. Настаје у оквиру народа (нације), уобличеног у историјску заједницу, који поседује одређене традиције самоуправљања и представља јединствени организам, несклон ерозији.

            Етничка. Својствена народима који не поседују обележја нације.

            Теократска. Настаје код народа (нација) с високом разином верске самосвести, код којих верске институције служе за самоорганизовање друштва, делимично у оквиру дотичне заједнице представљајући реалну власт (судску, управну и др.).

            Религиозна (сакрална). Својствена заједницама обједињеним по верском обележју, код којих религија не учествује у самоорганизацији друштва. (Наведена четири типа аутономије се могу спајати, образујући национално-теократске, етно-религиозне и друге типове аутономија.)

            Културно-историјска. Окупља историјски настале заједнице људи обједињених заједничким менталитетом и културом. На пример, козаци или поморјани.

            Социјално-индустријска. Најмање савршени облик аутономије, својствен релативно недавно насељеним територијама, по правилу, око великог предузећа или привредног комплекса. Пожељно је да у перспективи на основу социјално-економских аутономија настану други, традиционални типови.

            Економска аутономија. Додатна аутономија која већ постојећим аутономијама гарантује одређене особености у сфери регулисаној Федералним законодавством (издвајање територија с посебним правним режимом, опорезивањем, царинским повластицама и др.).

            Језичка. Додатна аутономија која узима у обзир исту језичку припадност представника различитих аутономија. Може како делити, тако и обједињавати аутономије других традиционалних типова.

            Општинска. Аутономија која нема других уопштавајућих обележја, али ипак окупља људе који заједнички живе на истој територији или (и) су запослени у истој сфери. На пример, традиционалне родовско-племенске творевине или „еколошка насеља“ бивших грађана.

            Низ територија на којима нису настале никакве заједнице (углавном ненасељених или слабо насељених) може бити проглашен за Федералне земље, то јест територије на којима важи само Федерално законодавство (и Федерални подзаконски акти).

 

Аутономије и Федерални центар

 

            Аутономије, за разлику од садашњих федералних јединица Руске Федерације, могу поседовати знатно већа права у културној, свакодневној, управној, правној, привредној сфери. Фактички, аутономијама се могу делегирати функције судова, органа јавног реда и мира, управљања, контроле. Федерално законодавство мора регулисати само минимум питања која су свим аутономијама заједничка. Федерални судови и Федерални органи јавног реда и мира морају се бавити искључиво питањима сукоба између заједница. Сва питања унутар заједница морају се регулисати самостално, у складу с устаљеним традицијама унетим у локалне законе.

            Истовремено, аутономије делегирају Федералним органима власти право решавања питања у вези националне безбедности, међународних односа и стратешког планирања. Сви постојећи рудименти суверенитета морају бити ликвидирани.

            Ново, евроазијско устројство државе, засновано на начелу аутономија, подразумева и одређену мутацију федералних органа власти.

            Сабор аутономија, у коме су најбољи представници најважнијих аутономија земље, мора постати орган који доноси основне стратешке одлуке у Држави. У органе Федералне власти – евроазијску управу морају ући лидери и најпоштованији представници аутономија. Аутономије делегирају и представнике да служе у заједничкој војсци, федералним органима јавног реда и мира. Пошто ће се већина питања успешно решавати у аутономијама, бирократски апарат ће бити изузетно малобројан.

            Према томе, западни систем формалне изборне демократије (који се у Русији изродио у криминални систем обмањивања и подмићивања бирачког тела) биће замењен органском демократијом која подразумева делатно учешће најбољих представника заједница у управљању земљом. Демократија таквог типа (демократија „грађана“ а не „плебса“) својствена је Старој Грчкој и савременој Швајцарској.

 

Коришћење земљишта у аутономијама

 

            Питање коришћења земљишта је начелно важно. Ниједна аутономија не сме имати право на отуђивање територије. За основ треба узети начело: власник земље је Створитељ (уопште, земља мора бити сакрализована, неопходно је обновити својеврстан „култ родне груде“). Сву земљу колективно користи сав народ Русије, а њоме располаже руководство Русије. Аутономијама се бесплатно даје на коришћење земљиште које оне тренутно заузимају. Сам појам граница унутар Руске Државе (у перспективи – читавог Евроазијског простора) мора бити замењен појмом „предео“. „Предео“ је условна линија, без правне снаге, којом се територије које користи једна заједница спајају са земљиштем које користи друга заједница. „Предели“ су покретни, нису фиксни. Границе су раздвајале, „предели“ треба да спајају.

            Само начело аутономије, за разлику од начела суверенитета као субјекат не подразумева територије (с произвољно, каткад конфликтно исцртаним границама), већ човека који поседује јасну национално-верску самоидентификацију, и који је пуноправни члан колектива.

            Према томе, замена начела суверенитета начелом аутономије онемогућава сепаратизам и пограничне спорове у оквиру Руске Федерације (тада може бити укинута реч „федерација“). Држава стиче постојаност, а народи Русије – јединствене могућности друштвеног развоја.

 

Аутономије и мегаполиси

 

            Велики градови су најпроблематичније зоне за примену начела аутономије. Грађани су најмање везани за своје националне и верске традиције. Они нису активни корисници земљишта. Они су у већој мери захваћени процесима вестернизације и глобализације. Сем тога, настанак великих градова (актуелан у Европи или Јапану, где је велика несташица земљишта) сам по себи изгледа као куриозитет у Русији (с великом ненасељеном територијом). Из свега тога следи да велике градове треба постепено раселити. Највећи производни објекти морају бити уклоњени из градова. У вези стамбених четврти треба применити начело „слобода“* – еколошких насеља (одвојених од града заштитним шумским појасом), у којима треба образовати заједнице по националном, верском, историјско-културном или другом обележју (овде посебну пажњу заслужује искуство „земљачества“**). Према томе, на територији савремених градова морају остати органи управе, културне грађевине и услужна сфера.

            Већ сада се у Москви може наићи на примере остваривања начела „слобода“. Руководство Москве подстиче самоуправљање у оквиру поједине зграде или четврти. То ће омогућити делотворно решавање многих проблема, а што је најважније, одвија се почетна комунализација мегаполиса – људи се уче да буду део одређене заједнице, да заједно делају. Касније ће „слободе“ самостално решавати већину питања.

 

Аутономије и „жаришта“

 

            Док на претежној територије Русије прелаз са суверености федералних јединица на начело аутономије још може бити одложен или се обављати без журбе (што је ипак крајње опасно), у руским „жариштима“ (као и у „жариштима“ на територији ЗНД) га треба сместа применити.

            Ако се претресу узроци међунационалних сукоба на територији Русије који су довели до крвопролића (у Чеченији, Пригородном рејону Владикавказа и др.) постаје очито да је тамо кобну улогу одиграло погрешно начело локалног суверенитета.

            Ареали насељавања народа се толико сложено додирују да је међу њима практично немогуће коректно повући границу. А начело суверенитета подстиче локалне елите на то да приграбе што већи број атрибута државности (између осталог, на јачање граница). Све то доводи до конфликтних ситуација које се не могу разрешити у пређашњој парадигми. Неопходна је квалитативно другачија, нова концепција.

            Начело аутономије које одбацује суверенитет и све његове атрибуте, који као субјекте не узима територије (са њиховим проблемским границама), већ народе, омогућава јединствен „излаз из ћорсокака“.

 

***

 

            Русија је јединствени, вишенационални, вишеконфесионални, поликултурни простор са гигантским ненасељеним територијама, разноврсним пределима, мноштвом историјски насталих заједница које се разликују по менталитету и начину живота. Ако се на њега примењују начела уобличена у другачијем историјском контексту, то не може бити безболно и делотворно. Остваривање у Русији класичног федералног модела представља „темпирану бомбу“ која може растргнути нашу земљу на мноштво крвавих комада. Неопходно је пронаћи модел који би узимао у обзир јединствене особености Русије, и народима који је насељавају гарантовао пуновредан национални и културни развој, верски препород, мир и благостање.

            Замена начела суверености начелом аутономије у том погледу изгледа крајње савремено и безалтернативно.

 

Међаши евроазијства

(основни појмови, кратка историја)

 

Е В Р О А З И Ј С К А    М И С И Ј А

 

М Е Ђ А Ш И    Е В Р О А З И Ј С Т В А

 

Класично евроазијство

 

Кратка историја евроазијског покрета током 10-30-их година ХХ века

 

            Евроазијство је идејна и друштвено-политичка струја првог таласа руске емиграције, обједињена концепцијом руске културе као неевропског феномена који у низу култура света поседује јединствени спој западних и источних црта, те зато истовремено припада Западу и Истоку, а да при томе не спада ни у једно ни у друго.

            И поред свог очито израженог занимања за „граничне“, метафизичке проблеме руске и светске културе и историје, представници те струје нису били апстрактни мислиоци и тежили су не толико философији (културе и историје) колико разним областима конкретних друштвених наука. Оснивачи евроазијства су кнез Н. С. Трубецки (1890-1938) – филолог и лингвиста, оснивач (заједно са Р. О. Јакобсоном) Прашког лингвистичког кружока; П. Н. Савицки (1895-1965) – географ, економиста; П. П. Сувчински (1892-1985) – музиколог, књижевни и музички критичар; Г. В. Флоровски (1893-1979) – историчар културе, богослов и патролог; Г. В. Вернадски (1877-1973) – историчар и геополитичар; Н. Н. Алексејев – правни стручњак и политиколог, историчар друштвене мисли; В. Н. Иљин – историчар културе, стручњак за књижевност и богослов; евроазијству су у почетку нагињали Бицили – историчар културе, филолог, стручњак за књижевност, кнез Д. Свјатополк-Мирски – публициста, Еренжен Хара-Даван – историчар. Сваки од овде наведених представника „класичног“ евроазијства (1921-1929), полазећи од сопственог конкретног културно-историјског материјала и искуства (културно-историјског, географског, политичко-правног, филолошког, етнографског, уметничког итд.), позивајући се на њега, претресајући и уопштавајући, обраћао се проблематици философије културе и истовремено – историософије везане за дијалектику Истока и Запада у руској и светској историји и култури. Термин „Евроазија“ је увео Хумболт; научник је њиме означио читаву територију Старог Света: Европу и Азију. У руски језик га је увео географ В. И. Ламански (1833-1914).

            Евроазијци су позивали на борбу са „кошмаром свеопште европеизације“, захтевали да се „збаци европски јарам“. „Морамо се навикнути на помисао да је романско-германски свет са својом културом – наш крвни непријатељ“. Тако је, јасно и недвосмислено, писао Н. Трубецки у програмској књизи „Европа и Човечанство“ издатој 1920. г. у Софији.

            Петар Савицки, један од вођа евроазијаца, средином 20-их година покушава да на бази евроазијске идеолошке платформе створи политичку организацију усмерену на илегалан рад у Совјетској Русији.

            Савицки се уплиће у „Операцију Труст“ организовану од стране ГПУ*. (Чекисти** су створили привид постојања разгранате конспиративне организације антибољшевичког усмерења у СССР, засноване на евроазијским начелима). Савицки неколико пута инкогнито посећује Русију. Слом „Труста“ за дуже време наноси озбиљан ударац идеји политичког организовања евроазијства.

            У Паризу 1926. године почиње да излази лист „Евроазија“ у коме се све јасније испољава отворена пробољшевичка усмереност покрета. С друге стране, Прашки кружок који окупља очеве-осниваче (па и самог Савицког, Алексејева) све више нагиње конзервативним ставовима.

            Главна вредност евроазијства се састојала у идејама, истовремено и оригиналним и суштински сродним дубинским традицијама руске историје и државности. Евроазијство је сматрало да руска култура није просто део европске, већ сасвим самостална цивилизација која је попримила искуство не само Запада, већ у подједнакој мери Истока. Руски народ се са тог становишта не сме убрајати ни у Европљане ни у Азијце, већ припада сасвим самобитној евроазијској етничкој заједници. Таква оригиналност руске културе и државности (истовремено присуство европских и азијских елемената) условљава и посебан историјски пут Русије, њен национално-државни програм који се не поклапа са западноевропском традицијом. При томе су азијска изворишта Русији суштински ближа од западних. Источност опредељења Русије евроазијци су пре свега повезивали с геополитичком сфером, не ширећи је на верску област где су, како је писао П. Н. Савицки, остајали дубоко „православни људи“ за које „Православна црква представља ону светиљку која им светли“.

            Евроазијство се цепа и средином 30-година гаси. Леви евроазијци фактички постају послушни инструменти Москве, одричући се изворне оригиналности покрета, док десни усредсређују своју пажњу на уско специјалне области – историју, геополитику, економију итд.

 

Основне поставке класичног евроазијства

 

Цивилизацијски прилаз

 

            Запад (Европа) против Човечанства. Романско-германска цивилизација је развила посебан систем начела и вредности који је поистоветила с универзалним системом. Тај романско-германски систем је почео да се силом и лукавством намеће осталим народима и културама. Духовна и материјална колонизација читавог осталог човечанства од стране Запада представља негативну појаву. Сваки народ и свака култура имају суштинско право да се развијају по својој сопственој логици. Русија је самобитна цивилизација. Она је позвана не да просто пружа отпор Западу, бранећи свој пут, већ и да постане предводница других народа и земаља на Земљи у ствари одбране сопствених цивилизацијских слобода.

            Критика романско-германске цивилизације. Романско-германска цивилизација је на основу секуларизације западног хришћанства (католицизам, протестантизам) изградила посебан постхришћански систем који на прво место ставља индивидуализам, егоизам, конкуренцију, материјализам, технички прогрес, потрошачке вредности, економску експлоатацију слабијих од стране јачих. Та цивилизација је са „заосталим“ културама изједначила не само културе Истока и Трећег света, него и незападне правце хришћанског света, између осталог Православље. Своје право на глобалност романско-германска цивилизација не заснива на духовној величини већ на грубо материјалној сили, премда и духовност других народа оцењује само на основу сопствених представа о надмоћи „разума“ („рационализам“). Романско-германска цивилизација је почев од епохе Просвећености сасвим кренула путем отвореног богоборства, заменивши традицију и поштовање Божанства уздизањем човекове охолости. Та је цивилизација дубоко болесна, запала је у суштинску кризу, њени материјални успеси крију духовно изопачавање и посрнуће. Ширење њеног утицаја на остале делове света једнако је таласу духовне епидемије. Романско-германска цивилизација у њеном колонијално-империјалистичком виду (а за други она историјски не зна) представља „претњу човечанству“ и противречи свим осталим моделима цивилизација, пошто им пориче право на постојање.

 

Просторни чинилац

 

            Теорија месторазвоја. Географски простор у огромној (каткад пресудној) мери утиче на културу и националну историју народа. Сваки народ, развијајући се у одређеној географској средини, ствара сопствени национални, етички, правни, језички, обредни, привредни и политички облик. „Место“ где се одиграва „развој“ народа или државе, у знатној мери предодређује путању и смисао тог „развоја“ – чак толико да постају неодвојиви. Историја се не сме отрзати од просторних услова, и анализа цивилизације се мора вршити не само по временској оси („раније“, „касније“, „развијене“ нације, „неразвијене“ нације) итд. већ и по просторној („исток“, „запад“, „пустиње“, „планине“ итд.). Универзални модел развоја не постоји, разноликост предела Земље рађа разноликост култура, од којих свака има сопствене циклусе, сопствене унутрашње критеријуме, сопствену логику. Ниједан месторазвој нема право да претендује на то да постане узор за остале. Сваки народ поседује сопствени модел развоја, сопствено „време“, сопствену „рационалност“ и мора бити схваћен и оцењен полазећи од унутрашњих оригиналних критеријума.

            Географски детерминизам. Клима Европе, минијатурност њених простора, утицаја њених предела изнедрили су специфичну европску цивилизацију у којој преовлађује утицај шуме (Северна Европа) и приморја (Средоземље). Други предели су условили друге типове цивилизација: степски масиви – номадске империје (од Скита до Туранаца), пустиња – арабијску (исламску) цивилизацију, лесно земљиште – кинеску, острвске планине – јапанску, удруживање шуме и степе – руско-евроазијску. Историја сваке од тих цивилизација носи отисак предела који се не може превазићи или искоренити.

 

Држава и нација

 

            Неословенофилство. Први руски словенофили XIX века (Хомјаков, Аксаков, Кирејевски) су истрајно тврдили да је руска (словенска, православна) цивилизација јединствена и самобитна. Њој је потребна заштита, очување и јачање пошто је суочена са Западом с једне, и либералним модернизмом (који такође стиже са Запада) с друге стране. Словенофили су заступали вредност традиција, величанственост давнине, љубав према руској старини, и указивали на „мрачне стране“ прогреса, на безизлазност материјализма и нихилизма, на то колико су многи аспекти западног модела Русији страни. Каснији словенофили (Данилевски, Леонтјев, В. И. Ламански – увео појам „Евроазије“) су сматрали да је Русија дужна не само да одбрани своју самобитност, већ и да се затвори према Западу, пошто је по њима крајњи исход утицаја Запада на Русију у целини сасвим негативан (за разлику од првих словенофила који су у тим оценама били опрезнији). Евроазијци су од те философске школе наследили ставове каснијих словенофила, још више развивши њихову тезу о смислу позитивне оцене утицаја Истока. По евроазијцима (Савицки) руској самобитности је не само „потребна заштита и изолација“, већ мора бити активно супротстављена романско-германској цивилизацији и постати браник ослободилачког покрета читавог човечанства. Мисија Русије се универзализује.

            Турански чинилац. Русија је као самостална цивилизација настала из споја словенског начела са туранским. Наслеђе монголско-татарског раздобља је представљало онај најважнији елемент руске историје који је неколико периферних расцепканих источнословенских кнежевина претворио у окосницу светске империје. Они сектори Кијевске Русије који су у XIII веку потпали под европски утицај, постепено су се у њему растворили, изгубивши и политичку и културну самосталност. Оне земље које су ушле у састав Хорде касније су постале језгро континенталне империје. Татари су сачували духовну самобитност Древне Русије која је васкрсла у Московском царству и преузела „наслеђе Џингис-кана“ (назив књиге кнеза Н. С. Трубецког). Евроазијци су први међу руским философима и историчарима сагледали турански чинилац у позитивном кључу, препознавши у дијалектици руско-татарских односа живо извориште евроазијске државности.

            Дијалектика националне историје. Национална историја Русије је дијалектична. У Кијевској Русији наилазимо на прве интуиције будућег месијанства (митрополит Иларион), али је то типична источноевропска слаба држава на северној периферији Византије. Монголска освајања не разарају цватућу Русију, већ успостављају контролу над расцепканим источнословенским областима које се вечито гложе. Мит о Кијевској Русији сазрева у монголско доба као носталгија за „златним веком“, и има својство „пројекта“, „мобилисања“ за будући државни препород. Московско Царство представља највећи успон руске државности. Национална идеја стиче нови статус: после одбијања Москве да призна Фирентинску унију (заточење и протеривање митрополита Исидора) и убрзо потом пада Цариграда Русија преузима штафету православног царства. Москва постаје Трећи (последњи) Рим. Упоредо се одиграва и ослобађање од власти Хорде. Москва у другој половини XV века стиче и политичку независност и на нов начин формулисану верску мисију. Два века Московског царства представљају процват Свете Русије. Раскол из XVII века обележава крај тог раздобља. Раскол има не само црквени, већ и геополитички и социјални значај. Русија се окреће Европи, аристократија се убрзано отуђује од народних маса. Прозападно (полукатоличко или полупротестантско) племство је на једном полу, архаичне народне масе које нагињу староверству или националним облицима секташтва, на другом. Евроазијци су петербуршко раздобље називали „романско-германским јармом“. Оно од чега је Русе сачувала Хорда, десило се посредством Романових. Романовски систем се, потрајавши 200 година, срушио и на површину је избила дубинска народна стихија. Евроазијци су у бољшевизму препознали израз „московске“, „оне пре раскола“, заправо „евроазијске“ Русије која се реванширала „романско-германском“ Санкт-Петербургу. Евроазијци су у руским бољшевицима под екстравагантном идејном фасадом марксизма препознали националну и империјску идеју. Евроазијци су будућност Русије видели у „превазилажењу бољшевизма“ и избијању на магистралне путеве изградње евроазијске државе – православне и националне, али суштински различите од петербуршког раздобља, а тим пре од ма ког облика копирања европске „либерал-демократије“.

 

Политичка платформа

 

Идеократија. Држава, друштво, народ, сваки појединац мора служити највишем духовном циљу. Материјални услови овоземаљског постојања не могу нити треба да буду самоциљ. Богатство и процват, снажна државност и делотворна привреда, моћна војска и развијена индустрија морају бити средство постизања највиших идеала. Држави и нацији смисао придаје само постојање „владајуће идеје“. Оно политичко уређење које претпоставља успостављање „владајуће идеје“ као највише вредности евроазијци су називали „идеократија“ – од грчког „идеја“ – „идеја“ и „кратос“ – „власт“. Русија је одувек схватана као Света Русија, као велесила која остварује посебну историјску мисију. Евроазијски светоназор и треба да буде национална идеја будуће Русије, њена „владајућа идеја“. Тој владајућој идеји морају бити подређени остали аспекти политике, економије, друштвеног уређења, индустријског развоја итд.

Евроазијски одабир. Русија-Евразија као израз шумско-степске империје континенталних размера захтева посебан модел управљања на основу посебног „одабира“. Тај „евроазијски одабир“ се врши на основу посебне етике која одговара условима дотичног предела. То је етика колективне одговорности, некористољубивости, узајамне помоћи, аскетизма, воље, издржљивости, беспоговорне потчињености руководству. Само такви квалитети могу обезбедити задржавање контроле над опширним слабо насељеним земљама евроазијске шумско-степске зоне. Руководећа класа Евразије се уобличила на основама колективизма, аскетизма, ратничких врлина, строге хијерархије. На формализацији тих начела је заснован зборник закона Џингис-кана – „Јаса“. Касније су основни мотиви „евроазијског одабира“ оличени у политичком устројству Московске Русије. Реални механизам управљања Русијом-Евроазијом при свакој идеолошкој фасади природно тежи логици „евроазијског одабира“.

            Демотија. Западна демократија је настала у специфичним условима старе Атине и вековима касније у острвској Енглеској. Та демократија одражава специфична обележја европског „месторазвоја“. Та „демократија“ није универзално мерило. Други „месторазвоји“ претпостављају друге облике саучествовања народа у политичком управљању; сви се они разликују како по формалним тако и по суштинским обележјима. За Русију-Евроазију је копирање норми европске „либералне демократије“ бесмислено, немогуће и шкодљиво. Саучествовање народа Русије у политичком управљању мора се назвати другим термином – „демотија“, од грчког „демос“, „народ“. То саучествовање не одбацује хијерархију, не треба да буде формализовано у страначко-скупштинским структурама. „Демотија“ претпоставља систем земских* совјета, окружних и националних (у случају малих народа) заступништава. „Демотија“ се развија на основима општинске самоуправе, сеоске „општине“. Избор настојатеља Цркве од стране парохијана у Московској Русији представља пример „демотије“. Док је „демократија“ формално супротна аутократији, „евроазијска демотија“ је сасвим спојива с „евроазијским ауторитаризмом“.

 

Стваралаштво Л. Н. Гумиљова као развој евроазијске мисли

 

            Лав Николајевич Гумиљов (1912-1992) је син руског песника Н. Гумиљова и песникиње А. Ахматове, етнограф, историчар, философ. Учесник је многих експедиција у Азију. Не једном је хапшен. Учесник је Великог Отаџбинског рата. Његово дело „Поводом предмета историјске географије“ у коме је по први пут изнео своју теорију етноса објављено је 1965. године. Књигу „Етногенеза и биосфера Земље“ је завршио 1976. године. „Древна Русија и Велика Степа“ је објављена 1989. године. Умро је 1992. године.

            На Гумиљова су јако утицали књига Калмика-евроазијца Е. Хара-Давана „Џингис-кан као војсковођа“ и дела П. С. Савицког. Лав Гумиљов у свом стваралаштву развија основне тезе евроазијства. Пред крај живота је за себе говорио да је „последњи евроазијац“.

 

Основне поставке теорије Гумиљова

 

Теорија „пасионарности“ као развој евроазијског идеализма. Гумиљов је прихватао основне историјско-методолошке закључке евроазијаца. Међутим, код њих није нашао одговор на за себе главно питање: шта је узрок позитивне или негативне комплементарности између етноса? По његовом мишљењу, ствар је у томе што су етноси као природне творевине подложни деловању извесних „енергетских импулса“ из свемира који изазивају „ефекат пасионарности“, тј. врхунске активности, наднапетости. У таквим случајевима етноси претрпе „генетске мутације“ које условљавају појаву „пасионараца“ – људи посебног темперамента и надарености. Они и постају творци нових етноса, култура и држава.

            Фиксација научне пажње на протоисторији „номадских империја“ Истока и откриће колосалног етничког и културног наслеђа староседелаца Древне Евроазије, сасвим упоредивог с највећим културама Давнине, али незаслужено заборављеног (Хуни, Туранци, Монголи итд.).

            Развој туранофилског прилаза у теорији „етничке комплементарности“. Етнос је уопште сваки скуп људи, „колектив“: народ, народност, нација, племе, родовски савез заснован на заједничкој историјској судбини. Сваки етнос има почетак и крај: он се рађа, сазрева, стари и умире. Упоредо с тиме ниједан етнос, ниједан народ „не живи усамљено“. Међу њима постоје разноврсни етнички контакти, условљени постојањем одговарајуће „комплементарности“, наклоности, пријатељства. Руси су такву комплементарност лако успоставили са „монголоидима“, али је она била страшно отежана с Европљанима, поготово с католицима. „Наши преци Великоруси – писао је Гумиљов – су се у XV-XVI-XVII веку лако и прилично брзо мешали са Татарима Волге, Дона и Оба и са Бурјатима који су попримили руску културу. Сами Великоруси су се лако растворили међу Јакутима, појакутили се и увек другарски контактирали са Казасима и Калмицима. Женили су се, без тешкоћа се слагали са Монголима у Средњој Азији, као што су се и Монголи и Туранци у XIV-XVI веку лако стапали са Русима у Средњој Русији“. Зато се историја Московске Русије не може разматрати изван контекста руско-татарских етничких контаката, историје евроазијског континента.

 

Појава неоевроазијства: историјско-социјални контекст

 

Криза совјетске парадигматике

 

            Совјетско друштво је средином 80-их година почело да губи сувислост и адекватност рефлексије и саморефлексије. Модели совјетске самосвести су се урушавали. Друштво је губило смерницу. Сви су осећали неопходност промена, али је тај осећај био нејасан и нико није знао у ком правцу да се очекују. У том раздобљу је уобличена слабо разумљива вододелница „снаге прогреса“ и „снаге реакције“, „реформатори“ и „браниоци старог“, „присталице реформи“ и „противници реформи“. Питање се овако постављало: једни су тврдили да је совјетски систем запао у кризу, док су други и даље истрајавали на томе да никакве кризе нема. Пошто су се сви вртели око таквог (прилично фиктивног) проблема, о садржају „реформи“, о њиховој усмерености, о њиховом саодносу са другим историјским етапама нико није ни размишљао. Значајно је то што су „реакционарне“ и „антиреформске“ снаге већ одавно изгубиле сувисли светоназорни систем (на основи марксизма и совјетизма) и противиле се „реформама“ пре по инерцији него из убеђења.

 

Занесеност западним моделима

 

            Термин „реформе“ је у таквој ситуацији „сам по себи“ постао синоним „либерал-демократије“. Из чињенице о кризи совјетског система извучен је пренагљен (заправо нимало очит) закључак о очитом преимућству западног модела и нужности да се он копира. На теоретској разини то уопште није очигледно, пошто „карта идеологија“ има знатно разноврснији систем избора од примитивног дуализма: социјализам – капитализам, Варшавски уговор – НАТО. Ипак је надвладала управо примитивна двојака логика: „присталице реформи“ су постале безусловне апологете Запада, чијој су се логици и структури убрзано обучавале, док су „противници реформи“ по инерцији иступали као браниоци касног совјетског устројства, чија логика и структура је њима самима све више измицала. У таквој неуравнотеженој ситуацији је на страни реформатора-западњака био енергетски потенцијал, новина, очекивање промена, стваралачки импулс, перспектива, док је код „реакционара“ остала инерција, учмалост, позивање на уобичајено и познато. Управо у таквом психолошком и естетском омотачу је западни либерал-демократски модел политички надвладао у Русији током 90-их, премда ником нису дозволили да начини јасан и свестан идеолошки избор. Западњаштво и либерал-демократија су у Русији крајем 80-их – почетком 90-их успостављени испод жита, под исувише општом и нимало конкретном паролом „за реформе“ (без објашњења за које то реформе). То је било свесно лукавство одређеног дела „реформатора“, а за већину становништва – очито изигравање слободног избора, тј. манипулација.

 

Распад државности

 

            „Реформе“ су имале за резултат распад совјетске државности и почетак распада Русије као остатка СССР. Упоредо с урушавањем совјетског система и „совјетске рационалности“ није долазило до стварања новог система и нове рационалности, прилагођених националним и историјским условима. Постепено је надвладао специфичан однос према Русији и националној историји: прошлост, садашњост и будућност Русије почињу да се разматрају са западног становишта, да се оцењују као нешто спољашње, страно, отуђено („ова земља“ је типичан израз „реформатора“). То није поглед из Русије на Запад, већ поглед на Русију са Запада. У таквој ситуацији не чуди што преузимање западних механизама чак и у теорији „реформатора“ није служило стварању и јачању националне структуре државности, већ разарању оног последњег. Деструкција Државе није случајан резултат „реформи“, већ фактички један од њихових стратешких задатака.

 

Заметање антизападњачке (антилибералне) опозиције у постсовјетским условима

 

            Како су се „реформе“ развијале и „продубљивале“, неадекватност просте реакције многима постаје очита. У то време (1989-1990) почиње настанак „национално-родољубиве опозиције“ у коју је ушао део „совјетских конзервативаца“ (способан за минималну рефлексију), низ „реформатора“ који су се разочарали у „реформе“ или „увидели њихову антидржавну усмереност“, низ представника родољубивог покрета насталог још у доба перестројке који је покушавао да државотворне емоције уобличи у некомунистичком контексту (православно-монархистичком, националистичком итд.). С озбиљним закашњењем и уз потпуно одсуство спољне стратешке, интелектуалне и материјалне подршке почиње да се хаотично ствара концептуални модел постсовјетског родољубља.

 

Неоевроазијство

 

            Неоевроазијство је настало као идеолошка и политичка појава у том контексту, постепено поставши један од основних праваца родољубиве самосвести у постсовјетској Русији, упоредо (а каткад и заједно) са совјетизмом по инерцији (Комунистичка партија Руске Федерације (КПРФ), Комунистичка радничка партија Русије, „Трудбеничка Русија“), маргиналним монархизмом и магловитим национализмом (Либерално-демократска партија Русије, ЛДПР).

 

Етапе развоја неоевроазијске идеологије и споредне струје

 

1. етапа (1985-1999): „Десно неоевроазијство“ унутар национал-конзервативне струје

 

            У тој етапи почиње да се ствара „десно неоевроазијство“ у контексту некомунистичких и родољубивих кругова. У полемичком пољу дотичне епохе те су правце либерал-реформатори „сатанизовали“ а комунистички естаблишмент их није подржао. Однос власти и јавних гласила према тим скупинама је каткад био крајње негативан и зато је представа о њима била јако изобличена. Упоредо с тим, треба признати да су многе пројекте тих скупина, који су се чинили „екстремним“, сасвим политички коректне инстанце у најскоријој будућности оствариле у пракси. Крајем 80-их је буру негодовања изазивала, на пример, идеја национал-родољуба о поновној изградњи Храма Христа Спаситеља, о потреби обнове свих цркава, о канонизовању царске породице, о повратку црквено-монархистичке културе од пре револуције и предавању руске историје изван совјетске марксистичко-материјалистичке традиције, о увођењу звања „пуковских свештеника“ у војсци итд. Такве „конзервативне“ тенденције су и реформатори и совјетски конзервативци здушно жигосали као „црностотинаштво“*. И поред тога, све то је у најскорије време постало општепозната чињеница, премда се инерција сатанизовања скупина које су иницирале те предлоге одржала и дан-данас, и однос према њима је очито необјективан.

            У том контексту настанка „национал-конзервативног“ покрета почеле су да се јављају прве скупине „неоевроазијаца“.

            1989. године се објављују први неоевроазијски чланци у часопису „Совјетска литература“ (А. Дугин „Крај пролетерске ере“), издаје се алманах „Континент-Русија“ (1989), штампају чланци А. Дугина „Континент-Русија“, „Подсвест Евроазије“ итд. У Италији излази књига А. Dughin „Continente Russia“ (1989), у Шпанији A. Dughin „Rusia: Misterio de Eurasia“ (1990).

            У исто време почињу да се објављују класици традиционализма. Тако 1990. године излази прво издање „Кризе савременог света“ Р. Генона с опсежним коментарима А. Дугина и Дугинова књига „Путеви Апсолута“ с приказом основа традиционалистичке философије.

            У то време неоевроазијство има „десно-конзервативно“ обележје, блиско историјским традиционалистима, с православно-монархистичким и елементима „привржености родној груди“, с оштром критиком „леве“ идеологије.

            У тој етапи „евроазијство“ са А. Дугином дели Г. Џемаљ који се касније тог става одриче у корист „исламизма“. Са Гумиљовом (последњих година живота) и његовим следбеницима нема непосредних додира. То раздобље настанка „неоевроазијства“ одликује превага метафизичких, философских, теоретских и вероисповедних истраживања, предавања, публикација. Основни нагласак се ставља на традиционализам.

 

2. етапа (1991-1993): Неоевроазијство се зближава с родољубивом опозицијом

 

            Нашавши се у сложеним идеолошким приликама, комунисти-конзервативци хитно траже сурогат-идеологију. После неуспелог пуча из 1991. г. Зјуганов се зближава са Дугином, а главни уредник „Дана“ А. Проханов преноси поједине евроазијске идеје Зјуганову. Тако постепено настаје „црвено-бела“ опозиција (погрдно названа „црвено-смеђом“). У почетку она постаје идејна платформа „Фронта националног спаса“, а потом се на њој заснива програм КПРФ. Управо евроазијска парадигма постаје заједнички именилац који омогућава да се такав спој идеја оствари. У круговима неоевроазијаца тада долази до извесног преиспитивања „антикомунизма“, својственог првој етапи неоевроазијства, и преиспитивања „совјетског раздобља“ у духу историјских национал-бољшевика („сменовеховаца“**) и „левих евроазијаца“.

            У то време излази низ чланака у родољубивим листовима и часописима „Дан“, „Наш савременик“, „Совјетска Русија“. Појављују се прве публикације посвећене геополитици (А. Дугин „Велики рат континената“, 1992), сакралној географији, традиционализму, конзервативној револуцији. То је било доба бурног развоја неоевроазијства, мноштва публикација, семинара, предавања, округлих столова, симпозијума, дискусија итд. Око неоевроазијског правца, као око неиспољене осовине, настају озбиљни политички пројекти.

            Тих година у Москву долазе теоретичари европске „нове деснице“ (А. Де Бенуа, Р. Стојкерс, Ж. Тиријар, К. Терачано, М. Батара, К. Мути итд.). Тај конзервативни правац савремене европске мисли доспева у резонанцу с идејним трагањима неоевроазијаца. Европска „нова десница“ (за разлику од англосаксонске) спаја конзервативне вредности са социјалним динамизмом и авангардом, очито је наклоњена левим моделима економије, сасвим је лишена антикомунизма, својствене су јој русофилске тенденције. Интензиван дијалог неоевроазијаца са тим круговима значајно обогаћује њихов концептуални пртљаг, у који се интегришу савремене геополитичке, социолошке, политиколошке, философске, вероисповедне, економске теорије, активно развијане у идејним лабораторијама „европске нове деснице“. „Нова десница“ има одређен утицај и на комунистичке кругове (у заједничким семинарима учествују Г. Зјуганов, Ј. Лигачов, В. Чикин итд.).

            У то време Г. Џемаљ одступа од неоевроазијства и посвећује се чисто исламистичкој политичко-верској делатности, постаје активиста „Исламске партије препорода“ (која је у Таџикистану изазвала крвави грађански рат), укључује се у „салафитске“ („вехабијске“) кругове на Кавказу.

            Неоевроазијство постепено стиче популарност у родољубивој опозицији и међу интелектуалцима. Значајно је што у то време долази до првог покушаја преиспитивања евроазијства у либерал-демократском кључу. Низ умерених „демократа“ покушава да покрене пројекат „демократског евроазијства“ (Г. Попов, С. Станкевич, Л. Пономарјов). Као повод за то је послужила извесна збрка термина – и познати борац за људска права А. Сахаров је говорио о Евроазији, али не у философском, политичком и геополитичком смислу, већ у чисто географском (и никад се није обраћао „евроазијству“ као таквом, пошто је био убеђени „атлантиста“). Сахаров је појам „Евроазија“ користио прагматично, у оквиру своје антикомунистичке делатности. Пошто се потпуно рушење СССР тада чинило незамисливим, Сахаров је позивао на то да се СССР-у призна чисто територијални, географски статус, упоредо с одрицањем од совјетске идеологије. То није имало никакве везе с идејним евроазијством прве половине ХХ века или неоевроазијством. „Демократски евроазијци“ су покушавали да примене исти ток мисли, прибојавајући се да ће пребрзи слом совјетизма на постсовјетском простору довести до појаве жаришта радикалног национализма и архаичног конзерватизма. Такав прилаз је имао одређене „социјалдемократске“ црте. С исте стране су „демократском евроазијству“ пришли и поједини активисти „Горбачов-фонда“ (између осталих, Г. Шахназаров). Та линија није имала озбиљан теоретски и практичан развој.

            Значајно је да су пред пуцње у „Бели дом“ 1993. г. председник Скупштине Р. Хазбулатов и руководилац Уставног суда (В. Зоркин) у интервјуу листу „Дан“ изјавили да су присталице управо „евроазијства“ (у смислу „Дугина-Проханова-Зјуганова“).

            У то време су о свом „евроазијству“ говорили политичари као што су О. Лобов, О. Сосковец, С. Бабурин.

            Током 1992-1993. г. излазе прва три броја теоретског часописа „Елементи. Евроазијски преглед“ у којима се теоретски утемељује неоевроазијска теорија, објављују многобројни чланци и преводи из области геополитике, традиционализма, теорија „нове деснице“ итд.

            У исто време почиње предавање геополитике и основа евроазијства у високошколским установама и на многобројним семинарима и предавањима.

 

3. етапа (1994-1998): Теоретски развој неоевроазијске ортодоксије

 

            После озбиљног пораза национално-родољубиве опозиције 1993. г. неоевроазијство постепено почиње да стиче значај самосталног правца. Извлачи се озбиљан закључак о очитој недовољности прагматичног и фрагментарног прихватања неоевроазијских тема у општој струји национал-родољубиве политике (КПРФ, ЛДПР итд.), док основне силнице и организације не поседују довољан степен историјске субјектности – неопходне за пуновредно спровођење Евроазијског пројекта.

            У таквој ситуацији неоевроазијци усредсређују основне напоре на темељитији развој основних теоретских праваца – геополитике, философије историје, науке о религији. Тих година излазе главна дела А. Г. Дугина – „Мистерија Евроазије“ (1996), „Конспирологија“ (1994), „Метафизика Благовести“ (1996), „Основи геополитике. Геополитичка будућност Русије“ (1997), „Конзервативна револуција“ (1994), „Темплари пролетаријата“ (1997), издавачко предузеће „Аграф“ издаје дела Н. С. Трубецког, Г. В. Вернадског, Н. Н. Алексејева, П. Н. Савицког (1995-1998) с коментарима А. Г. Дугина.

            Активан рад неоевроазијаца на Интернету почиње 1996. г. када се покреће евроазијски философски портал „Арктогеја“ – www.arctogaia.com (касније – www.arcto.ru).

            У то време се запажа постојање непосредних и посредних позивања на „евроазијство“ у програмским документима КПРФ, ЛДПР, покрета „Наш дом – Русија“ (тј. левице, деснице и центриста). Важна појединост: занимање за евроазијско наслеђе се по правилу ограничава на историографију. Практично нема покушаја реактуелизације евроазијства као светоназора, философије, политичког учења, историјске методе.

            Упоредо с тим, „евроазијство“ све више критикују националисти, православни „фундаменталисти“ и ортодоксни комунисти. У оквиру самог родољубивог покрета се постепено уобличавају три става у вези евроазијства: поистовећивање с том идеологијом (само неоевроазијство), фрагментарне позајмице појединих поставки (КПРФ, ЛДПР), одлучно одбацивање евроазијства (с ортодоксних комунистичких позиција код крајње левице, с православно-монархистичких и расистичких позиција код крајње деснице, с хуманистичко-западњачких позиција код „родољуба-демократа“ – С. Ј. Кургињан).

            Тада се јавља и „академско“ блаже неоевроазијство (проф. А. С. Панарин) – с елементима просветне парадигме (одбациване у евроазијској ортодоксији) – које еволуира ка радикализовању антизападних, антилибералних, антиглобалистичких ставова. У то време се објављују главна дела А. С. Панарина.

            Тада настају основни правци туранског схватања евроазијства, у различитој мери обојени русофобским тоновима. Из класичног наслеђа евроазијаца се узима само туранофилија (тамо стварно присутна), али се спаја с пантуранизмом и тежњом ка максималној аутономији од федералног центра. Значајно је што евроазијство у Татарстану развијају бивши идеолози Татарског друштвеног центра, националистичке, антируске, сепаратистичке организације.

            „Евроазијство“ постаје популарно у Казахстану. Носилац те идеологије је лично Председник Казахстана Нурсултан Назарбајев. У тој струји долази до значајног догађаја – у Астани се отвара Универзитет „Л. Н. Гумиљов“. Нурсултан Абишевич Назарбајев априла 1994. г. на Московском државном универзитету проглашава идеју образовања „Евроазијског савеза“. По први пут у историји евроазијства политичар тог ранга даје подршку том светоназору и предлаже конкретне кораке за његово остваривање. А. Г. Дугин ће касније анализирати и сагледати преломни значај тог догађаја у књизи „Евроазијска мисија Нурсултана Назарбајева“ (2004).

            Истих година, као крајње левичарски политичко-омладински пројекат, поједини евроазијци (у духу „сменовеховства“ и левог евроазијства Н. Устрјалова) учествују у стварању „НБП“ (Национал-бољшевичке партије), издавању омладинског листа „Лимонка“ (ручна бомба). Задатак је: понудити омладини Русије (изгубљеном поколењу) незападне аутохтоне облике стваралачког самоизражавања. Када 1996-1997. г. долази до нагле деградације НБП и њеног претварања из естетско-интелектуалне струје у „политичко-хулиганску“, неоевроазијци сасвим прекидају са њима и коначно се позиционирају као сасвим самостална појава.

 

4. етапа (1998-2001): Неоевроазијство заузима позицију политичког центра, завршава се процес разграничења са споредним политичко-културним и страначким појавама, претвара се у самосталан правац („Арктогеја“, „Нови универзитет“, „Евроазијски продор“)

 

            Неоевроазијска мисао је у то доба усредсређена на темељни развој геополитичке методологије, њену примену на анализу конкретних политичких и међународних појава. Упоредо с појашњавањем појединих теоретских страна геополитичке дисциплине разрађују се схеме и модели њене конкретније примене. У верској сфери се у тој етапи одвија темељно проучавање наслеђа старовераца у окриљу руског Православља, развија се идеја о темељном значају руског раскола за логику читаве националне историје.

            У политици ту етапу обележава коначан прелазак на позицију центра, што се у пракси изражава у подршци Ј. М. Примакову. Лидер неоевроазијаца А. Г. Дугин 1998. г. постаје саветник председника Државне Думе Г. Н. Селезњова.

            Евроазијска брошура А. Дугина „Наш Пут“ излази 1998. године, а касније је поново издата као „Евроазијски пут“ (2002). Редовно излази „Евроазијски продор“ као прилог листу „Завтра“ (сутра), премда процеп између става КПРФ и често екстремистичког става уредништва „Завтра“ с једне, и неоевроазијаца с друге стране све више расте (како по темељним тако и појединачним питањима). Током 2001. г. у две књиге излази „Руска ствар“ А. Г. Дугина, где се даје општа панорама неоевроазијског прилаза најразличитијим областима – политикологији, економији, историји вероисповести, књижевној критици, историји и теорији уметности, геополитици, социологији итд. У штампи се објављују многобројни чланци и интервјуи – „Независимаја газета“, „Московске новости“, „Литературнаја газета“. Дугин током 1998. г. води циклус музичко-философских емисија на Радију 101 „Finis Mundi“, а током 1998-1999 г. – редовну недељну једночасовну емисију о неоевроазијству и геополитици на радију „Слободна Русија“.

            А. Г. Дугин 2000. г. последњи пут покушава да од неоевроазијске светоназорне парадигме начини паралелни политички пројекат, активно учествујући у писању теоретског програма покрета левог центра „Русија“ (лидер Г. Н. Селезњов), у прво време улази у Централни савет Покрета. И поред наклоњености Г. Н. Селезњова неоевроазијству, та иницијатива није имала озбиљне политичке последице. Од тог тренутка неоевроазијске структуре, организоване на формалнијем основу током учешћа у стварању покрета „Русија“, крећу курсом самосталног политичког испољавања.

            Чим је В. В. Путин именован за в. д. Председника владе, неоевроазијци му пружају политичку подршку. Тенденције центра јачају. Поткрепљене су озбиљним закључцима, до којих се дошло током дугогодишње најтешње сарадње с опозицијом, у погледу потпуне историјске бесперспективности тог правца и убеђености у то да се евроазијски курс у садашњим условима може спроводити само у еволуционом, а не револуционарном формату (што се чинило вероватним у претходним етапама).

            Путин је 2001. г. у Бишкеку оправдао очекивања евроазијаца, проглашавајући заједно са шефовима земаља „царинског савеза“ стварање „Евро-Азијске економске заједнице“. Уз то, Председник Путин у Брунеју даје озбиљну изјаву: „Русија је евроазијска земља“.

            Током 2000. године долази до првих покушаја узурпације евроазијске идеологије од стране скупине исламиста-вехабија (А.-В. Нијазов). Стварање ефемерне „Евроазијске партије Русије“ је проглашено 2001. године. Г. Џемаљ са своје стране формулише критику „евроазијства“ са позиција радикалног исламизма.

 

5. етапа (2001-2002): Стварање ОПДП „Евроазија“ на позицијама „Радикалног Центра“, декларација о пуној подршци Председнику РФ В. В. Путину

 

            Евроазијци октобра 2000. године доносе коначну одлуку да покрет стекне статус Општеруског политичког друштвеног покрета „Евроазија“, и од јануара 2001. године та одлука улази у стадијум коначних организационих мера.

            У Москви се 21. априла 2001. године одржава Оснивачки конгрес ОПДП „Евроазија“. Поглавар Централне духовне управе муслимана Русије, шеих-ул-ислам Талгат Таџудин обзнањује свој улазак у „Евроазију“. ОПДП „Евроазија“ даје изјаву о својој позицији центра (Радикални центар), о подршци Председнику РФ В. В. Путину. Министарство правде маја 2001. г. званично региструје ОПДП „Евроазија“.

            Почиње редовно да излази лист „Евроазијски преглед“. ОПДП „Евроазија“ јуна 2001. г. у Москви (хотел „Президент“) одржава међународну конференцију „Претња ислама – претња исламу?“ где се подробно разоткривају противречности између традиционалног ислама (лојалног Русији и евроазијству) и радикалног исламизма који, напротив, идејно и геополитички представља извор терора, дестабилизације, подривачке антируске делатности. Током конференције је посебна пажња посвећена структурама „Ал Каиде“, Бин Ладену, покрету талибана, а такође су изнета сазнања о постојању огранака тог радикалног правца у Русији.

            Током 2002. г. се заједно с издавачким предузећем „Аграф“ наставља објављивање класика евроазијства. Излазе књиге Е. Хара-Давана („Русија монголска“) и Ј. Бромберга („Јевреји и Евроазија“), с коментарима А. Г. Дугина и других савремених евроазијаца (између осталог, израелског неоевроазијца А. Ескина). Децембра 2001. г. се доноси одлука о почетку преобликовања ОПДП „Евроазија“ у Политичку Странку. Та одлука је званично потврђена на проширеној седници Политичког савета ОПДП „Евроазија“ 1. марта 2002. г. у хотелу „Президент“ у Москви.

            У то време излазе теоретски материјали „Евроазије“ – „Евроазијство: од теорије ка пракси“, „Евроазијски поглед“, „Геополитика терора“, „Руска Православна Црква на просторима Евроазије (Материјали VI Светског руског народног сабора)“, „Евроазијски пут“ итд.

            Расте број регионалних организација и њиховог чланства. Многе регионалне подружнице имају своја интернет и штампана издања, остварују активну самосталну делатност како теоретског тако и практично-политичког обележја.

 

6. етапа (2002-2003): Оснивање политичке странке „Евроазија“

 

            У Москви је, у Свето-Даниловском манастиру, 30. маја 2002. г. одржан Оснивачки конгрес (преобликовања) Политичке странке „Евроазија“. Донети су „Програм“ и „Статут“, извршен избор лидера странке (А. Г. Дугин) и чланова Политичког савета.

            Политичка странка „Евроазија“ се бави пропагирањем евроазијских идеја, у редакцији А. Г. Дугина издаје серију монографија о евроазијској тематици – „Програм Политичке странке Евроазија“, „Основи Евроазијства“ итд. Покреће се информационо-аналитички портал „Евроазија – evrazia.org. У централним русским издањима А. Г. Дугин објављује мноштво чланака на евроазијске теме. Редовно излазе чланци у централним листовима „Росијскаја газета“, „Комсомољскаја правда“, „Аргументи и факти“, „Литературнаја газета“, „Независимаја газета“, „Труд“. Дугин учествује у телевизијским емисијама публицистичког усмерења – „Време“, „Доба“ (Први канал), „Шта да се ради?“ (Култура), „Руски поглед“ (Трећи канал), „Тренутак истине“ (ТВЦ) итд. Расте број присталица евроазијства, настају нове регионалне подружнице.

 

7. етапа (2003-2004): Међународни “Евроазијски Покрет”

 

            Формат странке је, како су и предвиђали први евроазијци, ограничавао развој евроазијске идеологије у савременој етапи, није оправдао очекивања везана за такав организациони облик. Евроазијство има обележје интернационалног светоназора, блиског како већини народа земаља ЗНД тако и многим грађанима даљег иностранства. Сем тога, новонастали политички систем у Русији оштро је међусобно раздвојио политичке странке и политичке светоназоре: већина скупштинских странака нема никакав светоназор, а идеолошке скупине носе нестраначко обележје. Претресање минуса страначког организационог облика је евроазијце довело до потребе да се одрекну формата руске политичке странке и преобликују у Међународни Друштвени Покрет „Евроазијски Покрет“. Конгрес Међународног „Евроазијског Покрета“ је одржан новембра 2003. године у Дому Новинара у Москви, и Покрет је децембра 2003. званично регистрован. Од тог тренутка почиње 7. етапа развоја евроазијства.

            Тако започиње преобликовање страначких ћелија „Евроазије“ у подружнице „Евроазијског Покрета“, коме се прикључују многи нови колективни чланови и појединци. Стварају се организационе структуре „Евроазијског Покрета“ у другим земљама – Казахстану, Белорусији, Таџикистану, Киргистану, Украјини, Азербејџану, Јерменији, Грузији, Бугарској, Турској, Либану, Италији, Немачкој, Белгији, Енглеској, Шпанији, Србији, Пољској, Словачкој, Мађарској, Канади, САД.

            Процес преобликовања из страначких ћелија у подружнице Покрета у Русији и стварања организација у другим земљама са заједничким штабом у Москви завршен је крајем 2004. године, и странка „Евроазија“ децембра 2004. године престаје да постоји. Организациону структуру евроазијства одсада представља Међународни „Евроазијски Покрет“ под руководством сталног лидера А. Г. Дугина.

            У састав Врховног Савета Међународног „Евроазијског Покрета“ 2004. године улазе:

 

  • Соколов А. С. – Министар Културе РФ;
  • Торшин А. П. – потпредседник Савета Федерације ФС РФ;
  • Аслаханов А. А. М. – Помоћник Председника РФ;
  • Маргелов М. В. – председник Међународног комитета Савета Федерације;
  • Таџудин Т. С. – Врховни муфтија Централне Духовне Управе муслимана Русије и Европских земаља ЗНД;
  • Сагалајев Е. М. – Председник Националне асоцијације емитера радио и ТВ програма, Члан Управног одбора Академије телевизије Русије, доктор политичких наука, професор (Русија);
  • Борисов А. С. – Министар културе Републике Саха (Јакутија), Ректор Арктичког Државног института за културу и уметност, Председник „Евроазијског стваралачког савеза“, академик;
  • Галоа Пјер-Мари – генерал, стручњак за питања стратегије и геополитике (Француска);
  • Каљужни В. И. – Изванредни и Опуномоћени Амбасадор РФ у Републици Летонији;
  • Абдиманапов С. А. – ректор Евроазијског Националног Универзитета „Лав Гумиљов“ (Казахстан, Астана);
  • Џумагулов А. Џ. – Изванредни и Опуномоћени Амбасадор Републике Киргистан, Председник Савета Директора компаније „Postnoff“;
  • Чернишев А. С. – Изванредни и Опуномоћени Амбасадор РФ, Председник „Савета Амбасадора РФ“, Председник Друштва руско-турског пријатељства „Рутам“;
  • Јефимов Н. Н. – главни уредник листа „Краснаја Звезда“;
  • Матусевич Ј. В. – Директор Академије управљања при Председнику Републике Белорусије, Директор Научно-истраживачког института за теорију и праксу државног управљања Републике Белорусије;
  • Нифадјев В. И. – ректор Киргиско-руског Словенског Универзитета (Киргистан, Бишкек);
  • Масов Р. М. – Директор института за историју, археологију и етнографију „Ахмад Дониш“ Академије Републике Таџикистан (Таџикистан);
  • Есенов М. К. – Директор Центра за социјално-политичка истраживања „Средња Азија и Кавказ“ (Шведска), доктор политикологије;
  • Рисбеков Т. З. – Ректор Западно-Казахстанског Државног универзитета „Махамбет Утемисов“, професор (Казахстан);
  • Грач Л. И. – Председник Свеукрајинског удружења „Наследници Богдана Хмељницког“, народни посланик Врховне Раде Украјине (Украјина);
  • Витренко Н. М. – Лидер Прогресивне Социјалистичке партије Украјине (Украјина);
  • Жафјаров А. Г. – Начелник одељења за политичке странке и друштвене покрете Министарства Правде РФ (Русија);
  • Цагаришвили С. А. – академик Академије наука Русије, потпредседник Друштва Грузина Русије;
  • Бедјуров Б. Ј. – Председник конгреса народа Горског Алтаја, Секретар Савеза писаца Русије (Русија);
  • Перинчек Догу – Председник „Радничке Странке Турске“ (Турска);
  • Јукико Кураива – Доктор Универзитета префектуре Ивато (Јапан);
  • Парвулеско Жан – писац, геополитичар (Француска);
  • Грацијани Тиберио – главни уредник часописа „Евроазија, Геополитичка истраживања“ (Италија);
  • Алексић-Николић Мила – Председник Конгреса Срба Европе и Евроазије (Француска – Србија и Црна Гора)
  • и многи други истакнути друштвени и политички радници.

 

            У оквиру „Евроазијског Покрета“ настају „Евроазијски Стваралачки Савез“ под председништвом Министра Културе Републике Саха (Јакутија) А. С. Борисова и покровитељством Министра Културе РФ А. С. Соколова, „Евроазијски Економски Клуб“, аналитичка управа, издавачко одељење, одељење за евроазијско образовање, и друге структурне јединице.

            У својству лидера Међународног „Евроазијског Покрета“ А. Г. Дугин 2004. године издаје следеће монографије о евроазијској проблематици – „Философија Политике“, „Пројекат Евроазија“, „Евроазијска мисија Нурсултана Назарбајева“ и „Философија рата“. Дугинов уџбеник „Основи геополитике“ је објављен на арапском језику у Бејруту и на српском у Београду, а у Италији излази Дугинова монографија „Конзервативна Револуција у Русији“. Активно се ради у централним руским и иностраним јавним гласилима.

            А. Г. Дугин 2. априла 2004. године у Астани заједно са Председником Казахстана Нурсултаном Назарбајевом иступа на конференцији посвећеној десетогодишњици проглашавања идеје „Евроазијског Савеза“ од стране Назарбајева. Затим 18. јуна 2004. године Дугин држи историјски програмски говор на пленарној седници међународне конференције „Евроазијска интеграција: тенденције савременог развоја и изазови глобализације“, у чијем раду учествују председници земаља ЕврАзЕЗ (Евроазијске Економске Заједнице). „Евроазијски Покрет“ за само годину дана одржава 32 скупа, укључујући конференције, форуме, симпозијуме, седнице „Економског Клуба“, конгресе. Представници „Евроазијског Покрета“ су званични посматрачи на изборима у Казахстану, Белорусији и Украјини. Организује се 19 конференција за штампу.

            У 16 школских установа – Академија, Универзитета и школа А. Г. Дугин држи предавања о евроазијству, геополитици и политичкој философији. Исте године А. Г. Дугин у Ростову-на-Дону брани докторску дисертацију из политичких наука на тему „Преобликовање политичких структура и институција у процесу модернизације традиционалних друштава“ и бива удостојен звања почасног професора Националног Евроазијског Универзитета „Л. Гумиљов“ у Астани.

            Децембра 2004. године Конгрес интелектуалне евроазијске омладине одлучује да се у оквиру Међународног „Евроазијског Покрета“ покрене Евроазијски Савез Омладине.

 

Основне философске поставке неоевроазијства

 

            Неоевроазијство се теоретски састојало у препороду класичних начела тог покрета у квалитативно новој историјској етапи и у претварању тих начела у основ идеолошког, светоназорног и политичког програма. Наслеђе евроазијске класике је узето као светоназорни основ за идејну (политичку) борбу у постсовјетском раздобљу, као духовно-политичка платформа „интегралног родољубља“ (изван поделе на „црвене“ и „беле“). Евроазијство се по тој идеолошкој, светоназорној и политичкој актуелизацији начелно разликује од радова историчара који су се бавили евроазијством као идејним и социјално-политичким феноменом прошлости. „Археологијом“ и библиографијом евроазијства, као и развојем погледа Лава Гумиљова строго у оквирима историјске науке бавиле су се разне скупине (Кожинов, Новикова, Сизјамска, Шишкин, Кључњиков, Балашов). Али је ретко ко активно преузео евроазијство у свој арсенал. Управо такве и треба називати у строгом смислу „евроазијцима“.

            Неоевроазијци су објединили основне поставке класичног евроазијства, узели их као платформу, полазну тачку, теоретску базу и основ за даљи развој и практичну примену. Неоевроазијци су у теоретској области знатно развили основна начела класичног евроазијства узимајући у обзир широки философски, културни и политички контекст идеја ХХ века.

            Свака од основних поставки евроазијске класике (видети „Основне поставке класичног евроазијства“) даље је концептуално развијана.

 

Цивилизацијски прилаз

 

            Тезу кнеза Н. С. Трубецког „Запад (Европа) против човечанства“ допуњују немачка политичка философија (О. Шпенглер, В. Зомбарт, К. Шмит, А. Милер ван ден Брук, Л. Фробенијус, Е. Јунгер, Ф. Јунгер, Ф. Хилшер, Е. Никиш итд.), европски традиционализам (Р. Генон, Ј. Евола, Т. Буркхарт, Ф. Шуон, Г. да Ђорђо итд.), критика западног капитализма од стране „нове левице“ (Ж. Батај, Ж.-П. Сартр, Г. Дебор, М. Фуко, Ж. Делез), марксистичка критика „буржоаског уређења“ (А. Грамши, Ђ. Лукач итд.), европска „нова десница“ (А. Де Бенуа, Р. Стојкерс итд.). Критика западног буржоаског друштва са (социјалних) позиција „левице“ наслојава се на критику истог друштва са (цивилизацијских) позиција „деснице“. Евроазијску идеју „одбацивања Запада“ поткрепљује широки арсенал „критике Запада“ од стране представника самог Запада који се не слажу с логиком његовог историјског пута (у најмању руку, током последњих неколико столећа). На идеју стапања најразличитијих (каткад политички опречних) концепција одбацивања западне цивилизације као „нормативне“ евроазијци не долазе одмах, већ постепено, од краја 80-их до средине 90-их.

            У „критику романско-германске цивилизације“ се уноси важан нагласак, стављен на критику приоритетно англосаксонског света, САД. „Западни свет“ се у духу немачке Конзервативне Револуције и европске „нове деснице“ диференцира на атлантистичке САД + Енглеску и континенталну (строго узевши, романско-германску) Европу, где се континентална Европа сматра неутралном појавом способном за позитивну сарадњу. Термин „романско-германски“ се у неоевроазијству не употребљава (за разлику од класичног евроазијства), много чешће се говори о „атлантизму“, „англосаксонском свету“, „мондијализму“ („глобализму“), „новом светском поретку“, „планетарном глобализму“.

 

Просторни чинилац

 

            Тезе „месторазвој“ и „географски детерминизам“ стичу фундаментално темељно значење, повезују се с „просторним мишљењем“, „синхронизмом“, одрицањем од „универзалне историје“, од историцизма у целини. Неоевроазијство износи идеју тоталне ревизије историје философије са становишта „простора“. У томе се уопштавају најразноврснији модели цикличног погледа на историју – од И. Данилевског до О. Шпенглера, А. Тојнбија и Л. Гумиљова.

            То начело стиче најпотпунији израз у контексту традиционалистичке философије која радикално одбацује идеје „еволуције“ и „прогреса“ и то опширно поткрепљује подробним метафизичким образложењима. Отуда традиционална теорија „космичких циклуса“, „мноштва стања битка“, „сакрална географија“ итд. Основна начела теорије циклуса опширно су заступљена у делима Р. Генона (и његових следбеника: Г. Жоржел, Т. Буркхарт, М. Елијаде, А. Корбен). Потпуно се рехабилитује појам „традиционално друштво“ које или не зна за „историју“ или је релативизује обредима и митовима о „вечном повратку“. Историја Русије се види не само као један од месторазвоја, већ као авангарда „просторних“ система („Исток“), супротстављених „временским“ („Запад“).

 

Држава и нација

 

            Теза „неословенофилство“ се појашњава у смислу супротстављања народа Истока народима Запада; посебан позитиван нагласак се ставља на Великорусе за разлику од Западних Словена. То не противречи класицима евроазијства, већ развија и изоштрава њихове интуиције (то се види већ код Гумиљова). Савремени народи Запада се квалификују као носиоци „профаног“ квалитета, за разлику од „сакралне“ структуре народа Истока (и Трећег света). За Словене, а још тачније, за староседеоце Русије-Евроазије се захтева не само „равноправност“ са другим европским народима (како се могу схватити рани словенофили), већ централно место у авангарди народа читавог света који стреме сучељавању „глобализацији Запада“. То је крајњи облик универзализовања националног месијанства у новим постсовјетским терминима. Од „словенофилства“ у строгом смислу у неоевроазијству остаје љубав према националним коренима руског народа, израженија осећајност према староверству, критичност према Петровим реформама. При томе се истицање међусобне расне сродности Словена не само не поздравља, већ се одбацује, пошто се Словени културно, вероисповедно, геополитички и цивилизационо дубоко разликују. Следећи К. Леонтјева, неоевроазијци истичу: „Словени постоје, славизма (у смислу расног јединства, спознатог као основ интеграционог пројекта) нема“. Одредница „словенофил“ у појединим случајевима у последње време може бити антитеза одредници „евроазијац“, што носи смисао супротстављања родољуба с етно-расистичким (ксенофобско-шовинистичким) склоностима, родољубу који је свој идентитет геополитички и цивилизационо спознао.

            Турански чинилац, чију су улогу у настанку руске државности класици евроазијства позитивно оценили, разматра се у ширем контексту као позитивни утицај традиционалног и сакралног Истока на Русе који заузимају међуположај између Европе и Азије. Функција Турана се сагледава у терминима сакралне географије и свете историје.

            Дијалектика националне историје се доводи до коначне „догматске“ формуле, укључујући историософску парадигму „национал-бољшевизма“ (Н. Устрјалов) и њено сагледавање (М. Агурски). Модел изгледа овако:

 

  • Кијевско раздобље као наговештај будуће националне мисије (IX-XIII век);
  • Монголско-татарска освајања као штит од нивелишућих европских тенденција, геополитички и административни набој Хорде прелази на Русе, распад Руса на западне и источне, подела културних типова, настанак Великоруса на основу „источних Руса“, под контролом Хорде (XIII-XV век);
  • Московско царство као врхунац национално-верске мисије Русе (XV – крај XVII векa);
  • Романско-германски јарам (Романови), распад националног јединства, подела на западњачке елите и националне масе (крај XVII – почетак XX века);
  • Совјетско раздобље, реванш националних маса, раздобље „совјетског месијанства“ које васпоставља основне параметре Московског вектора (XX век);
  • Доба смутње које се мора завршити новим евроазијским продором (почетак XXI века).

 

Политичка платформа

 

            Теза „евроазијски одабир“ се допуњава методологијом школе В. Паретоа, иде логиком рехабилитовања „органске хијерархије“, стиче поједине ничеанске мотиве, развија се учење о „онтологији власти“, о православном „катехоничном“ значењу власти у Православљу. Идеја „елите“ се допуњава конструкцијама европских традиционалиста који су проучавали кастински систем древних друштава, онтологију и социологију каста (Р. Генон, Ј. Евола, Ж. Димезил, Л. Димон). Концепција „нове евроазијске елите“ се заснива на Гумиљовљевој теорији „пасионарности“.

            Теза „демотија“ се допуњује политичким теоријама „органске демократије“ од Ж.-Ж. Русоа до К. Шмита, Ж. Фројнда, А. Де Бенуа, А. Милера ван ден Брука. Одређивање неоевроазијског схватања демократије („демотије“) као „саучествовања народа у својој сопственој судбини“. Теза „идеократија“ се фундаментализује позивањима на идеје „конзервативне револуције“, „трећег пута“, узима се у обзир потпуно искуство „совјетске“, израелске, исламске, „фашистичке“ идеократије, анализира се узрок њиховог историјског слома. Критички се преиспитује квалитативан садржај идеократија ХХ века, развија се доследна критика совјетског раздобља (доминација количинског прилаза, профане теорије, диспропорција класног прилаза).

            Упоредо с развојем идеја класичних евроазијаца додају им се следеће концептуалне:

 

  • Философија традиционализма (Р. Генон, Ј. Евола, Т. Буркхарт, А. Корбен), идеја радикалне декаденције „савременог света“, темељно проучавање Традиције. Глобална концепција „савременог света“ (негативна категорија) као антитезе „света Традиције“ (као позитивна категорија) придаје критици западне цивилизације фундаментално метафизичко обележје, појашњава есхатолошки, кризни, кобни садржај основних процеса – интелектуалних, технолошких, политичких, економских – који потичу са Запада. Интуиције руских конзервативаца од словенофила до класичних евроазијаца допуњују се фундаменталном теоретском базом (видети: А. Г. Дугин „Апсолутна Отаџбина“, Москва, 1999, „Крај Света“, Москва, 1997, A. Dugin „Julius Evola et le conservatisme russe“, Roma, 1997).
  • Истраживање структура сакралног (М. Елијаде, К. Г. Јунг, К. Леви-Строс), представа о архаичној свести као парадигматском манифестационистичком комплексу који лежи у основу културе. Довођење разноврсности људске мисли, културе до најдревнијих психичких слојева, где су усредсређени фрагменти архаичних ритуала иницијације, митови, исконски сакрални комплекси. Тумачење садржаја савремене рационалне културе кроз систем предрационалних древних веровања (А. Дугин „Еволуција парадигматских темеља науке“, Москва, 2002).
  • Тражење исконске символичке парадигме просторно-временске матрице која лежи у основу обреда, језика и символа (Г. Вирт, палео-епиграфска истраживања). Тежња да се на основу лингвистичких („ностратика“, Свитич-Илич), епиграфских (рунологија), митолошких, фолклорних, обредних и других споменика васпостави исконска слика „сакралног светоназора“, заједничког свим древним народима Евроазије, проналажење заједничких корена. (Видети: А. Дугин „Хиперборејска Теорија“, Москва, 1993)
  • Узимање у обзир геополитичких идеја на Западу (Макиндер, Хаусхофер, Лохаузен, Спајкмен, Бжежински, Тиријар итд.). Геополитичка наука се од Макиндеровог доба знатно развила. Улога геополитичких закономерности се у историји ХХ века толико очито потврдила да је геополитика постала самостална дисциплина. У оквиру геополитике су и сами појмови „евроазијство“, „Евроазија“ стекли нови, шири смисао. „Евроазијством“ се у геополитичком смислу однедавно почела означавати континентална конфигурација стратешког блока (постојећег или потенцијалног), створеног око Русије или на њеном проширеном основу, који противдејствује (активно или пасивно) стратешким иницијативама супротног геополитичког пола – „атлантизма“, на чијем челу од средине ХХ века стоје САД, заменивши Енглеску. Философија и политичка идеја руских класика евроазијства су у таквој ситуацији схваћени као најдоследнији и најсадржајнији израз (допуна) „евроазијства“ у стратешком и геополитичком смислу. Захваљујући развоју геополитичких истраживања (А. Дугин „Основи геополитике“, Москва, 1997) неоевроазијство постаје развијени методолошки систем. Посебно се издваја значај пара Копно – Море (по Карлу Шмиту), пројекција тог пара на многоструке појаве – од историје религија до економије.
  • Трагање за глобалном алтернативом „мондијализму“ („глобализму“) као ултрасавременом феномену који резимира све оно што евроазијство (и неоевроазијство) оцењује са знаком минус. „Евроазијство“ у широком смислу постаје концептуална платформа „антиглобализма“ или „алтернативног глобализма“. „Евроазијство“ уопштава све савремене тенденције које одбијају да признају „објективну“ и тим пре „позитивну“ садржину „глобализма“, придаје антиглобалистичкој интуицији ново обележје доктринарног уопштавања.
  • Асимилација социјалне критике „нове левице“ у „десно-конзервативном тумачењу“ (преиспитивање наслеђа М. Фукоа, Ж. Делеза, А. Артоа, Г. Дебора). Усвајање критичке мисли противника савременог западног буржоаског уређења с позиција анархизма, неомарксизма итд. То концептуално поље представља нову етапу развоја „левих“ („национал-бољшевистичких“) тенденција, присутних и код раних евроазијаца (Сувчински, Карсавин, Ефрон), а такође методологију међусобног разумевања с „левим“ крилом „антиглобализма“.
  • Економија „трећег пута“, „аутархија великих простора“. Примена модела „хетеродоксне“ економије на постсовјетску стварност Русије. Примена теорија „царинског савеза“ Ф. Листа. Актуализација теорија С. Гезела, Ф. Шумпетера, Ф. Леруа, ново „евроазијско“ читање Кејнса.

 

Конкретни кораци у стварању регионалних структура Међународног „Евроазијског Покрета“

( у п у т с т в о )

 

Е В Р О А З И Ј С К А    М И С И Ј А

 

К О Н К Р Е Т Н И    К О Р А Ц И

 

1. Прва етапа успостављања организационе структуре у региону: појава координатора „Евроазијског Покрета“

 

            1.1. Први корак у стварању регионалне структуре Међународног „Евроазијског Покрета“ у земљи, области, граду или насељу представља појава ентузијасте-координатора, прожетог евроазијским идејама, који поседује вољу, енергију и организаторске способности да се озбиљно прихвати посла на стварању евроазијских структура.

            1.2. Тај координатор у одређеним случајевима може бити делегиран или именован од већ постојећих структура друштвених, управних, комерцијалних или страначких организација, зависно од сценарија успостављања организационих структура Покрета које ће бити размотрене нешто касније.

            1.3. Чим се појави стални координатор „Евроазијског Покрета“, отвара се прва етапа организационог уобличавања мрежних структура „Евроазијског Покрета“.

            1.4. Стални координатор је путем Интернета или телефона у вези са седиштем „Евроазијског Покрета“ у Москви и у он-лајн режиму се консултује о свакој наредној етапи деловања, прима у покрет како индивидуалне тако и колективне чланове (Статут Друштвеног Покрета допушта сваки облик чланства: и колективно и индивидуално – на основу „Изјаве о приступању „Евроазијском Покрету“ и попуњеног типског упитника – видети Прилоге бр. 1, 2, 3), договара конференције, сусрете, колоквијуме и друге кораке и облике евроазијске активности.

 

2. Друга етапа: стварање координационог центра

 

            2.1. У другој етапи, кроз ангажовање људи, енергија, могућности и средстава, координатор ствара координациони центар који обухвата самог координатора, канцеларију, секретара, почетно финансирање, превоз и везе, место за редовне састанке, семинаре, предавања, сусрете итд.

            2.2. Новонастали координациони центар у региону добија од Евроазијског Комитета званично сведочанство о отварању представништва у региону, а када се структуре коначно уобличе количински (најмање сто особа индивидуалних или колективних чланова – укључујући друштвене организације које су изразиле жељу да се укључе у Покрет) и квалитативно (критична маса интелектуалаца, пасионарних кадрова, активних и делатних присталица + минимална економска база) – представништво се преобликује у званичну подружницу Међународног „Евроазијског Покрета“.

            2.3. Регионално представништво или подружница развија своју делатност у следећим правцима:

 

  • стварање регионалне евроазијске „фабрике мисли“ (think tank) која евроазијску методику примењује у проучавању регионалних проблема из области геополитике, социологије, политикологије, историје религија, економије, конфликтологије, етнологије, философије, историје итд.;
  • организовање евроазијских образовних програма („Евроазијски Институт“, „Нови Универзитет“, евроазијски течајеви геополитике, философије, политикологије, националне идеје, економије, теорије постмодерне, стратегије итд.) у регионалним школама, високошколским установама, Универзитетима, Академијама и на другим местима;
  • успостављање структура „Евроазијског Економског Клуба“ који окупља регионалне економисте и бизнис-елиту ради развоја међурегионалних и међународних бизнис-контаката и финансирања делатности Покрета, његових подружница и представништава у регионима;
  • организовање ћелија „Евроазијског Савеза Омладине“ на основу омладинских пасионарних кадрова Покрета;
  • отварање представништва „Евроазијског Стваралачког Савеза“ ради окупљања стваралачке, уметничке и културне елите и интелектуалаца региона;
  • организовање регионалног евроазијског прес-центра, укључујући Интернет-сајт представништва или подружнице, информациону агенцију, у перспективи регионални евроазијски медијски холдинг за објављивање и растурање евроазијске литературе, који активно садејствује с локалним гласилима по питању пропагирања евроазијских идеја, мрежа и структура;
  • регистрација нових индивидуалних и колективних (друштвених организација, савеза, фондова итд.) чланова Међународног „Евроазијског Покрета“.

 

3. Трећа етапа: пуновредно функционисање регионалног беочуга евроазијске мреже

 

            3.1. Пуновредно представништво или подружница „Евроазијског Покрета“ функционише као део јединствене целине у ритму читаве активности „Евроазијског Покрета“, пуновредно учествујући у општенационалним и међународним конференцијама, симпозијума, конгресима, фестивалима, митинзима, наступима, седницама, слетовима, мастер-класовима, просветним и наставним програмима, курсевима за припрему евроазијских кадрова итд., растурајући евроазијску литературу, музику, новости на аудио- и видео-носачима, спроводећи научне, аналитичке и интелектуалне пројекте, предлажући и остварујући аутономне иницијативе у евроазијском духу и евроазијској тоналности.

            3.2. По логици мрежног начела свако регионално представништво или подружница стално информативно садејствују с Евроазијским Комитетом, апаратом и секретаријатом Покрета, као и с регионалним представништвима у Русији и иностранству.

            3.3. Делатност свих структура „Евроазијског Покрета“ је усмерена на тријумф евроазијске идеологије, на њену победу у националним, континенталним и светским размерама, на претварање евроазијства у доминантну идеју човечанства у XXI веку, на изградњу човечног живота у заједници на евроазијским начелима и основама.

 

4. Први сценарио стварања регионалних структура:

организовање одозго

 

            4.1. Има неколико сценарија организовања структура „Евроазијског Покрета“ у земљама, регионима, градовима и насељима – „одозго“, „одоздо“ и „од средине“.

            4.2. Организовање одозго: Утицајан политичар на високом положају, одговорни руководилац, виши чиновник, представник крупног бизниса или други представник власти или скупина таквих лица заинтересовали су се за евроазијске идеје, активно се укључили у њихово проучавање, желе да их у свом региону примене у пракси.

            4.3. Да би започели конкретан рад, обраћају се апарату „Евроазијског Покрета“ у Москви, даље кандидатуру најпознатијих регионалних лица из те скупине разматра Евроазијски Комитет ради кооптирања у Врховни Савет или друге руководеће структуре Покрета, и они добијају званичну сагласност за почетак стварања структура Покрета у региону.

            4.4. Страначка, национална, верска, струковна припадност, учешће у другим друштвеним покретима и организацијама ту нису од значаја – евроазијске идеје може делити сваки човек без изузетка, и закон дозвољава учешће у таквим друштвеним организацијама представницима сваке струке – од Председника земље до незапосленог лица, укључујући војна лица, државне службенике, страначке функционере разних странака, бизнисмене, представнике традиционалних вероисповести итд.

            4.5. Лице заинтересвано за евроазијство које поседује довољне административне могућности издваја за стварање координационог центра у региону одређени организациони ресурс – у првом реду регионалног координатора и извесна почетна материјална средства неопходна за рад у првој етапи (канцеларија, везе итд.).

            4.6. Даље следи све речено у тачкама 1, 2 и 3 са свим подтачкама.

 

5. Други сценарио: организовање одоздо

 

            5.1. У том случају се као иницијатор настанка евроазијских структура у региону јавља човек или скупина људи без административних и финансијских могућности за стварање пуновредног координационог центра, али који енергично и страсно стреме саучествовању у делатности „Евроазијског Покрета“, деле његова начела и идеале, вољни су да организационо раде у региону. Такви људи су најчешће омладинци и студенти, али не увек само они.

            5.2. Дејствујући по том сценарију, они ступају у везу с апаратом Покрета у Москви и саопштавају своју иницијативу, остављају податке за везу и описују свој потенцијал и своје могућности, као и опште прилике у региону са становишта евроазијства. Од Евроазијског Комитета добијају одговарајућа упутства за даљи рад.

            5.3. У низу случајева у дотичном региону већ постоје одређени модули који сарађују са Покретом. У том случају централни апарат Покрета потпомаже међусобне везе регионалних евроазијаца да би се обједињеним потенцијалом успоставио координациони центар (даље следе тачке 1, 2 и 3 са свим подтачкама).

5.4. У другим случајевима апарат Покрета даје препоруке у вези конкретних корака у ствари покретања регионалних структура.

            5.5. Најзад, сваки евроазијски ентузијаста, који је о својој намери да саучествује у евроазијској мрежи саопштио централном апарату Покрета, може самостално тражити елементе који недостају за стварање пуновредног координационог центра, ослањајући се на сопствену енергију, уобразиљу и вољу. Сваки евроазијац увек треба да зна: иза њега стоји моћ и снага читавог „Евроазијског Покрета“, безграничан и стално растући потенцијал читаве националне, континенталне и светске евроазијске мреже која ће кад затреба притећи у помоћ, пружити подршку, дати упутства, предложити оптимално решење.

            5.6. У овом и у свим осталим сценаријима је најважније једно: бити укључен у евроазијску мрежу, ући у сталну он-лајн везу (најбоље путем мреже Интернета) са централним апаратом „Евроазијског Покрета“. То је основни и најважнији моменат, све остале етапе ће се природном логиком одвијати. Бити евроазијац, с организационог становишта, значи бити укључен у евроазијску мрежу.

 

6. Трећи сценарио: организовање од средине

 

            6.1. Трећи сценарио претпоставља да се као иницијатор регионалне структуре „Евроазијског Покрета“ јавља човек или скупина људи који поседују одређене организационе ресурсе, али су ти ресурси недовољни за организовање пуновредног координационог центра. То се по правилу дешава у случају универзитетских професора, верских и друштвених радника, чиновника средњег ранга или представника средњег и малог бизниса, војних лица или представника организација ветерана итд.

            6.2. У том случају се логика успостављања регионалне структуре састоји у ступању у сталну везу с централним апаратом Покрета и потрази за елементима који на локалној разини недостају.

            6.3. У том случају је главно начело – диверзификација евроазијских кадрова, опредељење за проширење социјалних и струковних типова који улазе у евроазијску праксу. У том сценарију по правилу представља сметњу то што евроазијци почињу да траже истомишљенике у сопственој средини – професори међу професорима и студентима, бизнисмени међу бизнисменима, верски и културни радници међу истим таквим радницима, војна лица међу војним лицима итд. У том случају уз повећање броја присталица-евроазијаца квалитет евроазијских структура не расте. Уместо тога, треба се окренути максималној диверзификацији типова: научник треба да тражи бизнисмена, чиновник – младог пасионарног интелектуалца, бизнисмен – свештеника, војно лице – научника итд. То ће омогућити пораст квалитета организационих веза и ступање у везу с изворима организационе, интелектуалне и материјалне подршке који су очито дефицитарни у истој струковној, старосној и културној средини. Евроазијство је као структура опредељено за максимално ширење могућности и веза међу њеним учесницима, и само то даје неопходан потенцијал који читавом Покрету обезбеђује сталан раст, развој и постојаност.

            6.4. Створивши квалитетну диверзификацију веза и пронашавши неопходне додатне могућности, иницијативна скупина може прећи на организовање координационог центра по класичном сценарију стварања евроазијске мреже (видети тачке 1, 2 и 3 с подтачкама).

 

7. Кратка формула евроазијске организационе праксе

 

            Наведено упутство за стварање евроазијских структура у регионима може се уопштити у кратку формулу: заинтересовао си се за евроазијство – одушевио си се евроазијством – силно си пожелео да активно учествујеш у евроазијској структури Покрета – повезао си се са централним апаратом Покрета – добио си упутства – уложио си организационе напоре – постао си активни елемент мреже – претворио си се у пуновредног учесника националног, континенталног и светског евроазијског процеса – почео си да живиш новим животом, пуним енергије, воље, делања, остваривања великих замисли, сусрета, идеја, смисла, победа и пустоловина – на делу си приближио долазак бољег света – ниси узалуд проживео живот.




*     Атлантисти су стратези Западне цивилизације и њихове свесне присталице у другим деловима планете који теже да читав свет доведу под своју контролу, да читавом осталом човечанству наметну Западној цивилизацији својствене социјалне, економске и културне стереотипе. Атлантисти су градитељи „новог светског поретка“ – устројства света какво никад раније није постојало, пробитачног апсолутној мањини становништва планете, тзв. „златној милијарди“.

**    Глобализам, глобализација је процес изградње „новог светског поретка“ у чијем су центру политичко-финансијске олигархијске групације Запада. Глобализацији се жртвују суверене државе, националне културе, верска учења, привредне традиције, представе о социјалној правди, човекова околина – сва духовна, интелектуална и материјална разноврсност планете. Термин „глобализам“ у уобичајеној политичкој лексици означава управо „једнополарни глобализам“: не стапање разноврсних култура, социјално-политичких и економских система у нешто ново (што би био „вишеполарни глобализам“ или „евроазијски глобализам“), већ наметање западних стереотипа човечанству. Глобализам у пракси представља нови облик „колонијализма“ и „империјализма“.

***   Евроазијство (у широком смислу) је основни термин који указује:

·       историјски и географски – на читав свет изузев Западног сектора светске цивилизације;

·       војно-стратешки – на земље које се с неодобравањем односе према експанзионистичкој политици САД и њихових савезника из НАТО;

·       културно – на очување и развој органских националних, етничких, верских и културних традиција;

·       социјално – на разноврсност облика привређивања и „друштво социјалне правде“.

 

Евроазијство (у уско историјском смислу) је философски правац поникао 20-их година међу руском емиграцијом. Главни аутори су Н. С. Трубецки, П. Н. Савицки, Н. Н. Алексејев, В. Г. Вернадски, В. Н. Иљин, П. П. Сувчински, Е. Хара-Даван, Ј. Бромберг и др. Од 50-х до 80-х година тај правац је развијао и продубљивао Л. Н. Гумиљов.

 

Неоевроазијство је настало крајем 80-х (оснивач – философ А. Г. Дугин) и проширило традиционални појам евроазијства, објединивши га с новим идејним и методолошким блоковима – традиционализмом, геополитиком, метафизиком, елементима философије „нове деснице“, „нове левице“, „трећег пута“ у економији, теоријом „права народа“, „етничког федерализма“, екологијом, онтолошком философијом, есхатолошким вектором, новим схватањем универзалне мисије руске историје, парадигматским виђењем историје науке итд.

*     Аутономија (грч. самоуправљање) је облик природног организовања колектива људи обједињених по неком органском обележју (националном, верском, струковном, родовском и др.). Аутономији је својствена максимална слобода у сферама које се не тичу стратешких интереса политичких творевина континенталних размера.

      Аутономија је супротна суверенитету – начину организовања народа и простора својственом државама-нацијама у њиховом садашњем виду. У случају суверенитета се ради о приоритетном праву на слободно и независно располагање територијом. Аутономија подразумева независност по питању организације колективног битка људи у областима које нису везане за располагање територијом.

*     Јединствени стратешки центар – то је условни назив инстанце којој је делегирана контрола над стратешким областима управљања „великим простором“. Он представља строго хијерархизовану структуру која спаја елементе војног, правног и управног ресора. То је пол геополитичког планирања и руковођења „великим простором“.

*     Либерализам – економско учење које тврди да само максимално ослобађање тржишта и приватизација свих привредних инструмената ствара оптималне услове за економски раст. Либерализам је догматско економско учење атлантиста и глобалиста.

**    Марксизам – економско учење које тврди да су само потпуна контрола над економским процесима од стране друштвених инстанци, логика општеобавезног планирања и равномерне прерасподеле додатог продукта међу свим члановима друштва (колективизам) способни да буду економски основ праведног света. Марксизам одбацује тржиште и приватну својину.

***   Економија „трећег пута“ – свеукупност економских теорија које тржишни прилаз спајају с одређеним степеном регулисања привреде на основу ових или оних надекономских критеријума и начела.

*     Финансизам – економско уређење капиталистичког друштва у његовој постиндустријској фази, логички резултат безграничног развоја либералних начела у економији. Својствено му је да реални сектор економије постаје секундаран у односу на виртуелне финансијске операције (финансијске берзе, тржишта хартија од вредности, портфељске инвестиције, рад са међудржавним потраживањима, фјучерс послови, произвољно процењивање финансијских трендова итд.). Финансизам обраћа посебну пажњу на монетаристички прилаз, одвајајући област новца (светске резервне валуте, електронског новца) од производње.

*     Слобода – градска четврт слободњака у доба кметства (прим. прев.).

**    Земљачество – удружење земљака (прим. прев.).

*     ГПУ – скраћеница од: Државна политичка управа (фебруар – децембар 1922), претеча КГБ (прим. прев.).

**    Чекиста – припадник ВЧК, Сверуске ванредне комисије за борбу против контрареволуције и саботаже (1917-1922), претече КГБ (прим. прев.).

*     Земство – локална самоуправа у царској Русији (прим. прев.).

*     Црностотинаши - погрдан надимак који су противници одмах дали „Савезу руског народа“ насталом 1905. године, док совјетски речници дају одредницу „погромашко-монархистичка организација“ (прим. прев.).

**    Сменовеховци – део руске беле емиграције који је Нову економску политику (1921-1936) сматрао путем у обнову капитализма и стога био склон признавању совјетске власти. Име потиче од назива зборника „Смена међаша“ (прим. прев.).

С руског превела Сава Росић.