Global

COUNTER-HEGEMONY IN THE THEORY OF THE MULTIPOLAR WORLD

Although the concept of hegemony in Critical Theory is based on Antonio Gramsci’s theory, it is necessary to distinguish this concept’s position on Gramscianism and neo-Gramscianism from how it is understood in the realist and neo-realist schools of IR.

The classical realists use the term “hegemony” in a relative sense and understand it as the “actual and substantial superiority of the potential power of any state over the potential of another one, often neighboring countries.” Hegemony might be understood as a regional phenomenon, as the determination of whether one or another political entity is considered a “hegemon” depends on scale. Thucydides introduced the term itself when he spoke of Athens and Sparta as the hegemons of the Peloponnesian War, and classical realism employs this term in the same way to this day. Such an understanding of hegemony can be described as “strategic” or “relative.”

In neo-realism, “hegemony” is understood in a global (structural) context. The main difference from classical realism lies in that “hegemony” cannot be regarded as a regional phenomenon. It is always a global one. The neorealism of K. Waltz, for example, insists that the balance of two hegemons (in a bipolar world) is the optimal structure of power balance on a world scale[ii]. R. Gilpin believes that hegemony can be combined only with unipolarity, i.e., it is possible for only a single hegemon to exist, this function today being played by the USA.

In both cases, the realists comprehend hegemony as a means of potential correlation between the potentials of different state powers. 

Gramsci's understanding of hegemony is completely different and finds itself in a completely opposite theoretical field. To avoid the misuse of this term in IR, and especially in the TMW, it is necessary to pay attention to Gramsci’s political theory, the context of which is regarded as a major priority in Critical Theory and TMW. Moreover, such an analysis will allows us to more clearly see the conceptual gap between Critical Theory and TMW.

ЕВРОАЗИЈСКА МИСИЈA

Земљама Евроазије су се стално кретале реке народа и култура – са Запада на Исток, са Истока на Запад. Далеки преци савремених Европљана су у дивљим хордама јахали азијским степама, док су истовремено њихови савременици Кинези, Индијци и Персијанци лешкарили обасјани зрацима отмених, истанчаних цивилизација – с развијеном философијом, прогресивном техником у условима високог комфора. Свака цивилизација има своје време, и оно свугде различито тече. Оно што се сада и овде чини „дивљаштвом“, на другом месту или сутра постаје узор „прогреса“. За оно што се сада и овде чини универзалном истином, на другом месту или сутра испада да је локални и сасвим релативан култ. Никада не треба апсолутизовати оно што постоји сада и овде. Стања и вредности света се мењају. Сопствене судове увек треба проверавати великим мерилом времена и простора.

Запад има демонску бит јер је место у које се стропоштао

Формирање зоне пријатељске према Русији од Одесе до Харкова - или као одвојене Државе, или укључивањем тих исконски руских земаља у састав Русије  - то је циљ чије би постизање могло да се сматра за победу. Није мање важна судбина Централне Украјине. За руску самосвест Кијев је стожер историјског бића. Ми не можемо да се боримо за истину, а њега да оставимо непријатељу. Он мора бити ослобођен и враћен народу Нова Америка, у којој није остало ништа баш америчко и која опслужује интересе светске финансијске олигархије која нема ни културу ни идентитет, уништава Стару Америку. Стога је подршка америчког традиционализма и конзервативизма и америчког идентитета - важан задатак Русије. Наш савезник у САД је амерички народ Са становишта есхатологије, долази време за враћање наших светиња - Свете Земље, Константинопоља, Кијева. Тврдња да не живимо у „Последња Времена“, данас изгледа антинаучно. Као што је говорио старац Пајсије - „Видећете, видећете!“. И видећемо. Дакле, где је Град?

ЗАШТО ЈЕ БИТКА ЗА УКРАЈИНУ СВЕТИ РАТ

Идентитет Русије у њеној најдубљој духовној димензији састоји се у обележју чистог Православља. То је мисија Руса. То Русе чини богоносним народом. То Русе чини Русима. Читава историја Свете Руси од првих кнежева до наших дана јесте историја Руског Православља.

Овде је важно: Православље није само религија. Православље је више од религије. Оно је учење о човеку, народу, друштву и Држави. У складу са православљем, Црква је укупност верујућих (крштених). Она се гради одозго према доле: у тренутку крштења Свети Дух силази на онога који се крсти и ствара у човеку заметак нове личности, хришћанске личности. Та личност је и индивидуална и надиндивидуална.

Што је човек више хришћанин тиме је више саборан, повезан са другима. Саборни на грчком καθολικός дословно значи „целовит”, „целокупан”. Црква је саборна личност, целовитост. Сваки православни хришћанин је део те личности.

Зато Руси не познају индивидуализам: ја нисам последња инстанца већ тренутак општије бити. То добро разумеју мајке које у себи носе плод: два је у њима – једно, целина. Мајка има искуство „католичности”, саборности. Али, и мушкарци, чврсто повезани у  одреду, у трупи, знају шта је то – ти си ја, а ја сам ти. Одред делује као једно цело.

ИЗМЕЂУ МОРА И ЗЕМЉЕ

Тацит се, напротив, прихвата да опише Риму непријатељску и варварску Германију – Германију коју, по његовим речима, од Сарматије и Дакије одвајају узајамни страх и планине“ – не и Сарматију. Он је, уосталом, и не описује на основу личног увида него извештаја старијих аутора, што довољно говори само за себе. Приск, који прелази Дунав долазећи у земљу Лимиганата (данашњи Банат и Бачка) како би посетио Атилин двор, такође ступа у непознату земљу. Слично Тациту, који често не разликује Гале од Германа и не уме да каже треба ли Венете (претке Словена) рачунати у Германе или Сармате, ни Приск не зна којим језиком говори локално становништво. Зид „узајамног страха“ овде је још чвршћи и непровиднији него код Тацита. Вредна је помена и чињеница да се Приск налази у дипломатској мисији: пишући о Хунима, он заправо говори о непријатељу. Да ли је, на пример, његов опис Атилиног погреба – праћеног ритуалима ненадмашне суровости – заиста само непристрасни извештај очевица или прави пример политичке пропаганде оног доба?

 

Идеократија: анагогичан тоталитаризам

 Важну улогу у евроазијској филозофији има концепција идеократске државе, идеократије. Заснована је на представи о држави и друштву као о реалности која треба да створи важну духовну и историјску мисију. Та теорија је названа „идеократија“, „владавина идеје“, „владавина идеала“. Такав прилаз проистиче из општије представе евроазијаца о смислу људског постојања, о високој мисији колектива, народа, сваке заједнице. Људски чинилац су евроазијци сматрали за прелазни ступањ, за полазну тачку у самосавлађивању, што значи да су и читав антрополошки проблем видели као задатак, а не датост. Таква представа је у основним цртама била својствена свим духовним и верским традицијама. У савременој филозофији и у сасвим другом контексту се са сличном перспективом срећемо код Ничеа и Маркса. Православни евроазијци су сасвим могли поновити чувену Ничеову дефиницију: „Човек је нешто што треба савладати“. Али сасвим у духу руској филозофији заједничке тежње да се не говори о појединцу него о општој целовитој заједници, да се антрополошка проблематика преноси на колектив, евроазијци су трагом Трубецког из таквог прилаза изводили императив свеопштег самосавладавања. Оличење таквог колективног самосавладавања, самоуздизања, преображаја и прочишћења ради остваривања највише мисије је по њима идеократија, уздигнута у социјалну државну норму. Италијански традиционалистички филозоф Јулијус Евола је сличан модел друштвено-политичког уређења назвао „анагогични тоталитаризам“, то јест поредак у коме се биће сваког појединачног човека принудно увлачи у спирално кретањ општег духовног уздизања, оплемењивања, сакрализације. Трубецки сматра да проблем 

ЕВРОАЗИЈСКИ ПОГЛЕД

 

Свакој историјској епохи је својствен сопствени „координатни систем“: политички, идеолошки, економски, културни. На пример, 19. век у Русији протекао је у знаку сукобљавања „словенофила“ и „западњака“. У 20. веку вододелница је прошла између „црвених“ и „белих“. Двадесетпрви век ће постати век сучељавања „атлантиста“ (присталица „једнополарног глобализма“) и „евроазијаца“.

Против успостављања атлантистичког устројства света и глобализације иступају присталице вишеполарног света – евроазијци. Евроазијци начелно бране нужност очувања самобитности сваког народа на Земљи, шаренила култура и верских традиција, неоспорно право народа да самостално бирају пут сопственог историјског развоја. Евроазијци поздрављају општење између култура и вредносних система, отворени дијалог међу народима и цивилизацијама, органски спој привржености традицијама са стваралачким новаторством у култури.