Либерални тоталитаризам

По готово општој оцени, САД су прагматична светска сила, сасвим модерна светска империја чији је интерес за идеологију – у датом случају, за либералистичку идеологију – површан, споредан и готово случајан. Либерализам се, по овом схватању, веома лако меша с ‘‘демократијом’‘: политичким системом у коме свако (бар номинално) има право да исповеда било који политички став и у којем ниједан сâм по себи нема предност над другим. У стварности, либералистичко схватање је оно које допушта могућност постојања свим другим и која зато нужно остају маргинална. Либерализам није само стожерна тачка, он је, у ствари, једина легитимна идеологија американизма, док се евентуално постојање супарничких доживљава као ексцес, као инцидент, на сличан начин као што Америка на планетарном нивоу доживљава постојање било којег потенцијалног конкурента.

У основи, либерализам користи нешто „мекша“ средства – уместо сасвим отворене репресије – али због тога није ништа беневолентнији према својим противницима. Као и многе друге, либерализам је тоталитарна идеологија, али идеологија чврсто укорењена у америчком менталитету, чије је скривена основа протестантска, пуританска есхатологија. То су разлози због којих је, током последњих неколико деценија, а посебно после рушења Гвоздене завесе, Вашингтон деловао као прави месијански центар, чији је загонетни језик почивао на реторици ‘‘демократије’‘, ‘‘слободне размене’‘ и ‘‘људских права’‘. Америка је створена као заједница ‘‘изабраних’‘ и међу собом једнаких, те непробојним зидом одељена од ‘‘остатка света’‘, али њене руке су испружене ка читавом човечанству којем она нуди своју есхатологију, своју ‘‘Благовест’‘, своје решење ‘‘загонетке историје’‘.

Америка је несумњиви производ европске цивилизације и наслеђа. Сасвим прецизно: једног сасвим особеног дела тог наслеђа, које савремени западњаци доживљавају као модерно, прогресивно и ‘‘најзападније’‘, као највишу тачку цивилизацијског развоја, али Европљани, поготову православни, као истинско застрањење, као аномалију… Да бисмо ово разумели, потребно је да се вратимо дубоко у прошлост.

Manifest Destiny

Црквени раскол (1054.) представља једну од најважнијих, прворазредних чињеница европске историје; тек од тог тренутка могуће је говорити о Западу (за почетак римокатоличком), насупрот европском и хришћанском, православном Истоку. Управо у римокатолицизму (као ‘‘модернијем’‘ и ‘‘прогресивнијем’‘) зачињу се тенденције које ће свој врхунац досегнути са Реформацијом, а то су индивидуализам, економизам и утилитарни рационализам. (Макс Вебер у својој студији Протестантска етика и дух капитализма описује тај моменат рађања капитализма из духа радикалног протестантизма, чија је основна претпоставка да је материјално богатство знак Божје милости.) Оне се у потпуности оваплоћују у ‘‘трговачком поретку’‘ Енглеске која се, негде почетком 17. столећа, коначно окреће мору и колонијалним освајањима и убрзо постаје не само најреспектабилнија поморска сила већ и права ‘‘морска цивилизација’‘.

Поморска, либерална, трговачка и колонијална Британска империја је нешто сасвим различито од још увек дубоко римокатоличких прекоморских царстава Шпаније или Португала. У вези с тим, Арнолд Тојнби говори о ‘‘принципу технике’‘, и то ‘‘технике сасвим одвојене од свих норми (хришћанске) традиције’‘. Супротстављање Енглеске православном Истоку, на геополитичкој и идеолошкој равни, ускоро постаје апсолутно и бескомпромисно. Почев од 17. века, Русија као велика континентална сила, у многоме неочекивано, ступа на европску позорницу – борба ‘‘гордог Албиона’‘ против ‘‘руског медведа’‘, кроз векове непријатељства, постаје основни мотив европске политичке и војне историје.

Реформација и откриће Новог света представљају фактички истодобне историјске догађаје. Ка Америци, континенту на крајњем Западу, запућују се најекстремније протестантске секте, привучене могућношћу да управо у празним просторима ‘‘Новог света’‘, на очигледан и конкретан начин, реализују своје утопијске пројекте. САД су настале као савез најрадикалнијих, фундаменталистичких протестантских секти, уверених у своју есхатолошку мисију, у своју Manifest Destiny (’‘Богом пројављену судбину’‘), или, другим речима, у подизање Новог Јерусалима, Града Господњег на земљи, у коме ће, како је говорио Томас Џеферсон, ‘‘вук и јагње живети у миру, једно поред другог’‘. За веома кратко време, оне успевају да се потпуно еманципују од своје европске отаџбине.

Апокалиптички сценарио

У подједнакој мери, САД су производ нејасних есхатолошких нада и апокалиптичких очекивања шарених маса верника ове нове религије који се запућују ка Новом континенту. С једне стране је вера у почетак Новог Миленијума, Новог Златног Доба, које је већ почело – на тлу Америке, разуме се – с друге, апокалиптички сценарио, са бујицама крви проклетих, о којим данас говоре телевизијски проповедници, намењен ‘‘остатку света’‘, који одбацује америчко решење историје и њене драме. Решење је парадоксално и готово банално: либералистички модел друштвеног устројства, подигнут на разину верске догме, апсолутизација тржишта и ‘‘слободне размене’‘, која укида царине, протекционизам и баријере не подразумевајући реципроцитет, постојање било којег другог концепта, силе или друштвеног уређења будући сведено на ниво неспоразума или инцидента. Несумњиво је да постоји снажна противуречност између есхатолошке инспирације и сувог прагматизма америчког друштва у коме се, бар наизглед, све подређује бизнису и економији и њиховом бесомучном активизму. Та противуречност се разрешава кроз особено устројство америчких политичких елита, њених интелектуалних и геополитичких сервиса и кроз сасвим специфичну доктрину, чије је име ‘‘диспензациjализам’‘.

Управо у овом богословском и есхатолошком учењу стичу се све битне теме и опсесије американизма: историјски оптимизам, вера у непрекидни прогрес и усавршавање демократије и опседнутост апокалиптичким мотивима; моралистичке проповеди (‘‘we are a moral people’‘ – ‘‘ми смо моралан народ’‘) и крајњи аморализам кад год се поведе реч о Америци и њеним посебним интересима; прагматизам и бескомпромисни идеализам, који нема смисла за противљење и разлике; агресивни интервенционизам и аутистични изолационизам; човекољубивост и вера у демократију и злокобно лице ‘‘демократије број један’‘, које Америка показује свима који одбацују њена решења и њен спасоносни модел…

Смутное времја – Tribulation

У питању је доктрина чији се почеци везују за име Џона Нелсона Дарбија (1800–1882), заснована на веома екстравагантном тумачењу појединих старозаветних пророка и Апокалипсе Светог Јована Богослова. Свој процват она доживљава 70-тих година претпрошлог века, кроз буквална тумачења библијског есхатолошког сценарија, од којих је свакако најутицајније и најпопуларније оно Сајруса Скофилда. Scofield Reference Bible (Скофилдова анотирана Бибилија) која, осим оригиналних библијских текстова, садржи низ коментара, тумачења и пророчанстава самог аутора, распродата је у вишемилионском тиражу и дан-данас представља најпотпуније издање Библије на енглеском језику. Треба рећи да, у тумачењу Скофилда и његових (евангелистичких) наследника, личност Христа заузима сасвим периферно место а централне теме постају Апокалипса, Армагедон, судбина Америке и, изнад свега, Израела те његовог предстојећег сукоба са царем Гога, у данима Последњих времена, Смутное времја или Tribulation(’‘Велике невоље’‘), како га називају диспензацијалисти.

Дубину тог утицаја показује чињеница да широка публика Скофилда и његових настављача најчешће уопште није у стању да разликује оригинални библијски текст од накнадних (Скофилдових) уметака и додатака, те да, по правилу, чак није ни свесна постојања диспензацијализма, сматрајући га интегралним, саставним делом хришћанског учења. Њега, макар на полусвесном или сублиминалном нивоу, веома лако прихватају и амерички атеисти, као низ психолошких, културних и идејних образаца и клишеа. Диспензацијализам у ствари нуди веома кохерентан и заокружен поглед на историју и геополитику – схваћене, додуше, у ексцентричном, изврнутом кључу протестантског фундаментализма. Огромна већина најпопуларнијих телевизијских проповедника су евангелисти и диспензацијалисти. За противнике овог учења, диспензацијализам није хришћанска доктрина већ ‘‘хришћански ционизам’‘. Али, по општој оцени, реч је о најутицајнијој религијској и есхатолошкој доктрини која обликује амерички менталитет – данас као и у време њених пуританских ‘‘очева оснивача’‘.

Нуклеарни цар Гог

Уз неопходно уопштавање, осврнућемо се на оно што чини саму срж диспензацијалистичког ‘‘мита’‘ – сиже који се, с изненађујућом доследношћу и упорношћу, понавља код бројних аутора који деле овај светоназор. Бизарност њиховог садржаја не треба да збуни читаоца, будући да диспензацијалистичка ‘‘пророчанства’‘ каткад очигледно садрже дубоке геополитичке интуиције и историјске увиде. Централна тема ове есхатологије је судбина Цркве и, надасве, судбина Израела, што овде значи: етничких Јевреја који се придржавају принципа ортодоксног јудаизма. Под ‘‘црквом’‘ се, наравно, овде не подразумева римокатоличка, још мање православна црква, већ искључиво заједнице протестантских фундаменталиста. (WASPs – White Anglo-Saxon Protestants – ‘‘Бели англосаксонски протестанти’‘ – су по овом схватању потомци десет Израиљових племена који се после вавилонског ропства нису вратили у Израел.)

Пред крај времена, доћи ће до обнове Израела – а ово пророчанство се дословно испунило 1947, стварањем јеврејске државе. Тиме међутим почињу већ поменути дани ‘‘Велике невоље’‘, дани у којима ће ‘‘империје зла’‘ (треба се сетити да је овај израз користио Реган а да га је у оптицај вратио Буш у данима после 11. септембра), напасти англосаксонске протестанте и Израел. Оставићемо, овом приликом, по страни питање различитости есхатолошке судбине – боље би било рећи божанске промисли – англосаксонских протестаната, које има чисто теолошки значај. Било како било, у том тренутку наступа веома чудан преокрет: пред нападом ‘‘Гога, цара Магога’‘, англосаксонци биће ‘‘узнесени’‘ на Небо (Rapture – Усхићење), док ће синови Израела у одсудној бици (Армагедон) победити Гога. Rapture, усхићење схваћено као узнесење (још један крајње бизаран детаљ), одвија се на мистериозан начин, налик на лет космичким бродом или летећим тањиром, што наглашава значај технологије у апокалиптичком сценарију: ‘‘у неким текстовима диспензацијалиста, промисао се доводи у везу с најновијим технолошким достигнућима, те тако настају слике нуклеарног диспензацијализма… Ту Русија (раније СССР) поново иступа у својству сила Зла, нуклеарног цара Гога’‘ (Александар Дугин, Мистерије Евроазије).

Протестанти се тада, по овом чудном апокалиптичком сценарију, предвођени протестантским Христом (’‘Други долазак’‘), поново враћају на земљу (у Израел), а Јевреји прелазе у протестантизам, чиме отпочиње хиљадугодишње Христово царство на земљи…

На крају времена

Диспензацијализам, у најмању руку, веома добро објашњава неке лајт-мотиве или неуралгичне тачке америчке спољне политике. На првом месту, безусловно савезништво с Израелом, које најчешће противуречи стварним интересима америчке империје. Страх од оружја за масовно уништење, попут нуклеарног, хемијских или биолошких агенаса, које би евентуално дошло у посед неке од земаља које чине ‘‘осовину зла’‘ (Џ. Буш), није само пример тенденциозне пропаганде или медијске дезинформације, већ и рецидив јеврејског и старозаветног те пуританског страха од уништења које ће, на крају времена, погодити ‘‘Божји народ’‘. Један од карактеристичних примера налазимо у Јеванђељу по Матеју:

‘‘Кад дакле угледате мрзост опушћења, о којој говори пророк Данило, гдје стоји на мјесту светоме (који чита да разумије), тада који буду у Јудеји нека бјеже у горе; и који буду на крову да не силазе узети што му је у кући; и који буде у пољу да се не врати натраг да узме хаљине своје’‘ (24, 14-18).

О значају ове доктрине у америчкој свести сведочи и чињеница да као диспензацијалисте или њима сасвим блиске можемо означити најмање два америчка председника – Џимија Картера и Роналда Регана, док се Џорџ Буш отворено изјаснио као ‘‘премиленаристички диспензационалиста’‘. Али, много значајније је опажање да је целокупна америчка култура, још од времена пуританских досељеника, дубоко прожета истим есхатолошким и апокалиптичким мотивима, како, сасвим основано, закључује и Артур Крокер, у студији под насловом Born Again Ideology (Идеологија ‘‘поновног рађања у Христу’‘).

Армагедон је близу

Уопште, америчка политичка и интелектуална класа не одражава шаренило популације северноамеричког континента – преовлађаујући тип је WASP, чврсто укорењен у протестантском фундаментализму. Превести фуриозну, застрашујућу реторику пуританских проповедника у прецизан, рационалан и конкретан језик геополитичких и економских анализа, представља задатак њених интелектуалних сервиса. Последица је гротескан спој протестантског месијанства и либералног модела, са својом привидном толеранцијом и ‘‘отвореношћу за све разлике’‘ – који се, с помамом мисионара, ‘‘остатку света’‘ нуди као амерички модел спасења од терора, затуцаности и мрака историје. Али, у самој основи, протестански фундаментализам, у коме диспензацијализму припада најистакнутије место, остаје ‘‘скривена’‘ идеологија Америке, која одређује мисли, наде и снове огромног, претежног дела нације, чак и њених атеиста.

Наравно, Барак Обама, син кенијског усељеника и белкиње, човек који носи муслиманско име а представља се као ‘‘хришћанин’‘, ни у чему није типичан представник америчке политичке елите ни ‘‘моралне већине’‘ америчке нације. Он није само маркетиншки трик посустале империје већ и знак дубоке, расне и идеолошке подељености Америке, у којој, после 11. септембра и најновијег, катастрофичног финансијског и економског слома изнова, с неслућеном снагом, оживљавају пуритански страхови и наде о ‘‘Крају времена’‘. ‘‘Армагедон је близу, Тешка времена су стигла’‘, грме телевизијски проповедници; ‘‘морална већина’‘, застрашена тероризмом, егзистенцијалном несигурношћу, перспективом беде и рата ‘‘сваког против свих’‘ заиста се претвара у стадо које напасају њени протестантски пастори на крају времена.

Ка Трећем светском рату

Ратови нису безусловна последица религијских убеђења нити се воде искључиво због економских или енергетских ресурса. Рат је резултат стања у коме постојеће противуречности више није могуће решити мирним путем већ једино војном силом – од ужаса рата гори су једино ужаси мира, који их, заправо, и изазивају. Дубина кризе која потреса САД, коју и није могуће разрешити ни финансијским ни економским интервенцијама, неопозиво гура последњу светску империју на пут рата, на коначни обрачун са ‘‘силама зла’‘. Како, уосталом, примећује руски економски аналитичар Михаил Хазин: ‘‘У суморним временима треба мењати психологију друштва, треба то друштво мобилисати. Најбољи начин да се то учини је претња, опасност.’‘ За Америку то није новина. Године 1898. како би започели рат са Шпанијом, онај рат чији је резултат био америчко отимање Филипина и Кубе од Шпаније, Американци су дигли у ваздух сопствену оклопњачу Мејну Панами (заправо, у хаванској луци, прим. уред). Године 1941. догодио се Перл Харбур.’‘

За такав апокалиптички сценарио, диспензацијализам има спремне одговоре. Дани ‘‘Велике невоље’‘ (Tribulation Period) су дошли. ‘‘Империја зла’‘, о којој је говорио Реган а потом Буш, ‘‘хорде цара Гога из земље Магог’‘, то су, у диспензацијалистичком кључу, у психогеографији Американаца, недвосмислено Руси и њихови савезници, баш као и бибилијски, апокалиптички ‘‘кнежеви Роша, Мешеха и Фувала’‘ (где се Рош тумачи као Русија, Мешех као Москва док је Фувал древни хебрејски назив Скитије). С тим што, у америчком случају, коначни обрачун поприма сасвим особене црте: иначе прогресивна и човекољубива, Америка поседује и свој злокобни аспект – лице саме Апокалипсе, намењено онима који одбацују њену Благовест, њено (фарсично) Јеванђеље. То је лице оног ‘‘Милосрдног анђела’‘, који је јаросно разарао Србију, потом Авганистан, Ирак, а сутра, ко зна, Сирију, Иран, Кину или Русију…

‘‘Битка за Крај света’‘, против цара Гога, против кнежева Роша и ‘‘Осовина Зла’‘ је већ почела, 1995. у Републици Српској и Крајини и потом 1999. у Србији, с ‘‘Милосрдним анђелом’‘, гротескним порукама које су амерички војници исписивали по смртоносним пројектилима напуњеним осиромашеним ураном или касетним бомбама намењеним Србима, призорима бомбардовања Фалуџе, Басре или Багдада, док су на фону експлозија одјекивале поруке америчких политичких вођа о ‘‘нацији покренутој моралном надом’‘ и ‘‘најморалнијој светској сили’‘…