Русији су потребне две победе и она је за њих способна

Русији су потребне две победе и она је за њих способна

Водећи руски геополитичар Александар Дугин сажео је своје најновије оцене, страховања, размишљања и предвиђања у интервјуу који је дао агенцији Новоросија.

Из тог обимног интервјуа – изостављајући питања и неке делове интервуа – изабрано је и овде се преноси најважније:

„Русија – то није Руска Федерација. Русија – то је Руски свет, цивилизација, један од полова мултиполарног света који смо ми били дужни да будемо и, једноставно, обавезни смо да постанемо.

Историја Русије налик је на откуцаје срца. Наше руско срце час се стеже, час шири.

Оно се стегло после распада СССР-а, наша територија се смањила, тако је често бивало у историји, на пример, тако је било 1917., али сваки пут границе се изнова проширују.

Крајем 90-их и почетком 2000-их десио се преокрет. Ја као геополитичар следим пулс Руске историје – то је, такође и мој пулс, моје срце куца у истом ритму као и срце моје земље, мог народа. Чекао сам дијастолу.

Да буде јасније: срчани ритам чине систоле и дијастоле, сажимање и ширење. Дијастола је – ширење.

Сваки пут наше срце престаје да се сажима и почиње да се шири, исто тако ће и Руска цивилизација изнова почети да се враћа својим сопственим (природним, континенталним) облицима. Тај повратак био је првенствено повезан са интеграцијом постсовјетског простора. Сам термин „Евроазисјтво“ и јесте баш та дијастола. Евроазисјтво је – када Русија обједињује све постсовјетско, а у ствари, руско, царско, цивилизацијско пространство придајући културној категорији руски свет геополитичку и војно-стратешку димензију.

А ја сам чекао ту дијастолу, али не само чекао посматрајући (као што се чека тролејбус), него на све начине потпомагао тој фази срца као идеолог и активни практичар евроазијства, интеграционих процеса на постсовјетском простору и као доследни апологета ренесансе Узвишене Русије, Велике Русије.

Треба рећи да су сви знаци новог ширења били очигледни: почетак евроазијске интеграције у облику ЕвАзЕс, а затим и оснивање Евроазијског савеза.

Присиљавање проатлантског режима Сакашвилија на мир када смо први пут изашли изван граница Руске Федерације и нисмо дозволили да се угуше жаришта проруског отпора на Јужном Кавказу, у Јужној Осетији и Абхазији. Наравно, и припајање Крима као одговор на деловање наших непријатеља – атлантиста који су покушали да братски украјински народ узму под контролу америчке хегемоније. У свему томе ја сам видео ширење руског срца – геополитичку дијастолу.

После Крима логички је следила Новорусија, а између њих ја не видим никакву разлику. Апсолутно сам сигуран да, ако изгубимо Донбас, онда ћемо изгубити и Крим, а затим и сву Русију, зато што ако се прекине дијастола – десиће се срчани прекид, лом нашег историјског постојања, историјског ритма. Зато сам се ја очајнички борио за Руско Пролеће и против издаје Новорусије.

Поновићу још једном: Руско Пролеће – то је услов нашег руског историјског бића. Или ће Русија бити Велика, или је неће бити. Велика Русија – то није само територија, тим пре, није експанзија – нама ништа туђе није потребно. И ја уопште нисам против постојања суверене Украјине, само кад би она била наш савезник или партнер, у најмању руку, неутрални међупростор. Желео бих да будемо заједно, у једној држави, али то ће да одлуче сами грађани Украјине.

Међутим, ево шта сигурно и никако не треба допустити, а то је атлантистичка окупација Украјине. То је геополитички аксиом.

Русија може поново да постане Велика, а то одлично разумеју наши непријатељи, само заједно са Украјином, или обједињавањем или успостављањем избалансираног савеза. Никако другачије. Руско пролеће није могуће без евроазијског заокрета у самој Украјини – у било ком облику, мирно или како буде.

Украјина може да буде самостална и независна држава искључиво као наш савезник. Ако се она већ нашла под окупацијом, онда смо обавезни да је ослободимо, или барем да осигурамо историјско постојање половине становништва које своју судбину повезује са нама. Наш дуг, наш безусловни историјски императив је да то учинимо. Ако га не остваримо, онда издајемо наше људе, сами себе, своју историју. Од самог почетка Руског Пролећа говорио сам о томе отворено и све до сад нисам променио мишљење.

Али, одозго су инсистирали: Крим је наш, а Донбас није наш, наравно, није баш тако да није наш, али није познато чији је. Са нејасном перспективом. Али… крв није вода, и погинула деца, коначно, и дух руског пролећа. Недопустива цена за дипломатију која одуговлачи са сумњивим успехом. У томе није било ничега нарочито „лукавог“…

Без обзира на то сматрам да сада није умесна критика руководства земље, коју оно због понашања на Донбасу вероватно заслужује: јер, чим се критика појави (па и са патриотске крајности), Запад је истог часа прихвата за борбу са самом Русијом; критикујући власт и невољно се налазиш у непријатељским редовима. А то је недопустиво и противречи верности Отаџбини, која се у суштини налази у ситуацији директног конфликта са главним непријатељем – САД и NATOблоком.

Шта је преостало? Да захвалимо власти због гушења Руског Пролећа? Да критикујемо власт стајући у редове непријатеља Русије? При том власт која још увек наставља – макар и прилично празну, често чак и симулира – али, ипак, патриотску реторику: која потискујене само најбоље, него и најгоре. У свакој половичности постоји оно што нам је мрско, али и оно што је мрско нашим непријатељима – чувена дијалектика пола чаше воде.

Полу-патриотизам- полу-либерализам где се милиграми подешавају са обе стране само да се не изађе из равнотеже… Ето, због тога сам ја и ћутао све ово време. Критикујући чашу у коју је сипана тачно половина, ми нападамо не само празнину, него и другу половину у чије име и наступамо. То се зове гносеолошки ћорсокак, безизлазна ситуација.

Ја сам сада и почео да говорим на тему Новорусије зато што су се десила два догађаја – велики и мали.

Први је – Сирија. Не доводећи до краја формирање периметра Узвишене Русије, Велике Русије и Руског света, остављајући рану Донбаса која крвари у оном страшном стању у којем се налази, Руска Федерација је стала у одбрану наших геополитичких интереса на Блиском Истоку. То је даљи циљ, али не мање важан. Тим поводом, ја као геополитичар могу да кажем – наша интервенција у Сирији апсолутно је исправан, беспрекоран, основан, ортодоксан корак за одбрану наших националних интереса.

Објаснићу: ми видимо како у Авганистану, Таџикистану и Узбекистану, чак и на Северном Кавказу значајно јачају тенденције усмерене на повећање утицаја ИСИЛ. И ако се ми не би потукли са ИСИЛ у Сирији, морали бисмо да то чинимо у Централној Азији, а затим, можда, и на територији Руске Федерације.

То је амерички план – исламски фундаментализам традиционално је инструмент у структури америчке и атлантистичке геополитике, то је очигледан моменат. Исламска држава је – америчка специјална операција, пре свега усмерена против противника америчке хегемоније на Блиском Истоку, укључујући (и првенствено) против нас.

Када смо на Асадову молбу ушли у Сирију, опет смо се вратили у историју, опет смо се окренули дијастоли руског срца. После потиштености, Минска, неодлучности, колебања, трговине, сумњивих повлачења конопца. После крваве паузе.

Погледајте шта се сада дешава. Ми се, у ствари, боримо против проамеричкекрипто-атлантистичке фундаменталистичке секте Исламске државе, тако да јој нанесемо удар што је могуће даље од наших граница, иначе, борићемо се против ње овде, код нас. То потврђује стратешку и геополитичку свест руководства земље, што охрабрује.

Подршка Асада је такође – део Руског Пролећа, потврђивање Русије као субјекта а не објекта историје, гест за учвршћивање нашег суверенитета.

Други моменат, без обзира на све, нашу границу са републикама контролишу пријатељи из ЛДНР.

Хвала Богу, за то време ми нисмо ништа предали. Ништа нисмо спасли, али нисмо ништа ни изгубили. То што нисмо спасли, то је – веома лоше, али то што нисмо изгубили – добро је (опет стратегија пола чаше). Одсуство контроле границе од стране Кијева јесте онај индикатор према којем може да се просуђује о свему. Да, тамо је кошмар. Да, ми губимо ту битку, али још нисмо изгубили све док границу контролишу Доњецка и Луганска народна република – још није све изгубљено. Много је изгубљено, али није све. А пошто није све, онда, како је говорио Курцио Малапарте, онда и ништа. Он је писао: „Ништа није изгубљено док све није изгубљено“.

Има још један моменат. То је чињеница наше војне подршке Асада у Сирији, реална и активна иако за сада без гарантованог резултата (досадашњи резултати у целини веома су импресивни и позитивни). Због тога су Американци сада животно заинтересовани за ескалацију ратних дејстава на Донбасу да би нама искомпликовали ситуацијуу целини. За то је заинтересован и Порошенко који је добио малу подршку током последњих избора у Украјини. За њега је сада рат једини начин да задржи власт.

Рат у Донбасу наметнуће нам Вашингтон и Кијев. Без обзира на споразуме из Минска, без обзира на наше покушаје да се на све начине извучемо из директне конфронтације,нећемо ми, него они обновити ратна дејства. Према томе, враћамо се на ону тачку на којој сам прекинуо коментаре о догађајима.

Као што сам и предвиђао, ова ситуација не може да има друго решење сем заштите Новорусије од проамеричке неонацистичке хунте, која је била и остаје хунта и време је да јој се „заврне шија“.

Раније или касније вратићемо се у Новорусију и Новорусији. Наравно, већ је касно, али није критички касно. Онај ко контролише границу ДНР и ЛНР са Русијом, тај контролише све.

На прагу је нови циклус, нова етапа. Ми, руски људи, много тога смо видели у историји. Видели смо разне цареве, лидере, различите режиме, често смо се повлачили, доспевали у историјски безизлаз, застој, неодређеност, али увек излазили на своје хоризонте, и сада ја осећам ново ширење руске дијастоле.

Ето због чега сам спреман да прекинем аналитичко ћутање и да мирније разговарам на теме које сада занимају све руске људе. Људе који све схватају, осећају, и даље исто тако ратују, жртвују се и боре се за нашу Велику Отаџбину.

Мински споразуми уистину не отклањају никакве противречности. То је само добитак у времену. Такво одуговлачење финалног окршаја покушали смо да искористимо и ми и Украјинци.

Ми смо хтели да покажемо Европи да је Крим наш, али све остало спремни смо да разматрамо. То је изгледало прилично аморално и ја нисам сигуран да је дало било какав резултат. Ипак, ми смо то емитовали – са врха је дат задатак да демонстрирамо нашу мирољубивост. Гранатирање градова на Донбасу, страдање људи, вређање народа Новорусије (да и не говоримо о народној војсци) – мени та цена изгледа превише висока за такву демонстрацију и зато сам увек био противник минских споразума. Они не могу бити решење за ту ситуацију, то је очигледна чињеница. Нико у њих не верује ни на једној страни.

Покушали смо да намигнемо Европи, да покажемо да смо „ми сјајни“, тобоже, одбаците Американце – они су довели ситуацију до тако критичне тачке. То није успело и није могло да успе. Сувише је снажан утицај атлантских елита у Европи, али ми смо ипак покушавали да то учинимо.

Све решава чврстина уверења и сила. Показали смо се као моћна суверена регионална сила и свима ставили до знања да нас сада тако треба схватати. Не нашу дипломатију него нашу реалну моћ. Историјске околности формирале су се тако да ако смо јаки, рачунају на нас, ако смо слаби онда се и не треба обазирати. Зато и нисмо убедили Европу. Па и нисмо могли да је убедимо бесмисленим преговорима. Али, одмах смо убедили нашим авио ударима по Исламској држави и другим терористима у Сирији.

За сада сви још признају минске споразуме, али ни за Порошенка, ни за Вашингтон нема другог излаза сем да их једнострано прекину и почну финалну битку за Донбас.

То је за Американце начин да нас одврате од Сирије – да отворе други фронт, а за Порошенка једина могућност да задржи власт. Ништа лично: нама ће наметнути тај рат.

Ми ћемо се од тог рата склањати и хватати за споразуме из Минска из истих тих разлога: није нам потребан други фронт и није нам потребан јак Порошенко, већ одлазећи, да би се Украјина прва урушила, пре него што се Донбас поново припоји нацистичкој држави. Ми ћемо зазирати од директног конфликта, могу чак да претпоставим да ће у већим медијима цензурисати коментаре сличне мојим. Али, видели смо и страшније.

Наш ставка је: не дозволити Украјинцима да нам наметну рат и не дати могућност да преузму контролу над границом. То је најважнији показатељ – док границу контролишу републике Новорусије, ситуација још може мање-више да се дефинише као нормална, али ако дају, онда ће то бити потпуни и фундаментални неуспех.

Сада се много тога решава и опет је историја отворена. Питање Новорусије нисмо решили, само смо одложили њено решење и оно нас сада опомиње. Према томе, мински споразуми за које ћемо се ми држати постепено ће бити подвргавани нарушавању и укидању на најразличитије начине. Ускоро ћемо то видети.

Може се покушати одлагање рата још за неко време, а Русија ће уложити одређене напоре у том правцу. Зато што нам рат сада није од користи, ми смо за њега спремни много мање него пре годину дана.

Треба признати обичну истину – неће нас оставити на миру и боље је да се то одмах призна. Историја је – увек избор, често избор пред лицем смрти. Обичан човек бежи од тога, настоји да се забарикадира од проблема, али ако се власт исто тако понаша, онда је та власт пролазна. Историја почиње тамо где врхови вертикале власти доносе егзистенцијално-историјску одлуку, а то значи – гледајући право у очи смрти.

Могуће је покушати да се побегне, али нас историја ипак стигне и има знакова да нас она сустиже, у најмању руку, из Сирије не можемо да одемо без победе. А ако нас још изазову осујећивањем минских споразума на Донбасу, онда ће нам бити потребне две, а не једна победа. Сигуран сам да смо ми потпуно за то спремни, да можемо то да учинимо. Али од политике пола чаше мораћемо да одустанемо.

Наш велики народ и одважна армија имају довољно снаге, чврстине и храбрости за велике победе…“

 

http://www.pravda.rs/2015/11/04/aleksandar-dugin-rusiji-su-potrebne-dve-...